| |
|
|
4. maj 2009.
|
Tito i Jovanka |
Dolanc i general Ljubičić su uvrtili sebi u glavu da su bogom dani da budu naslednici. To je jedina istina. Vjerujte. Ja govorim pod zakletvom, je li tako? I normalno da su oni, ovaj jedan je bio šef partije, Tito je bio već starac, ovaj drugi bio šef Vojske, a gde ćeš većih, moćnijih ljudi, tako da nije došlo do zvaničnog razvoda, ali ako oni kažu Titu, ma pusti, ona te samo davi, ona pravi intrige. Nije ti ona potrebna. Šta će ti? Mi te tu čuvamo...
|
Gost: Ivo Eterović, fotograf
Novinar: Antonela Riha
|
Danas se navršava 29 godina od smrti Josipa Broza Tita. Govoriti o njemu, naročito pozitivno, danas je gotovo tabu tema. Ipak, ako odete ovih dana u muzej „25. maj“ možete videti mnogo ljudi koji obilaze Titov grob, kao izložbu „Efekat Tito“ na kojoj su izloženi pokloni koje su građani, ali i razna udruženja i institucije, poklanjali Titu za rođendan. Ovih dana izašla je i nova fotomonografija „Tito i Jovanka“, Ivo Eterović, autor ove fotomonografije, fotograf, večeras sa nama u Poligrafu. Dobro došli na Televiziju B92.
Eterović: Hvala Vam.
B82: Pretpostavljam da se mnogi naši gledaoci sećaju prethodne monografije, koja se zvala „Njihovi dani“ koja je izašla ’77.godine, ako se ne varam. Da li je ovo nastavak i u čemu se razlikuje ova knjiga koja je evo ovde na stolu, od onoga što ste prethodno radili?
Eterović: Pa ja odavno nosim tu ideju da u nekoj novoj formi nastavim ono, jer je ona svojim obimom dirigirala količinu fotografija, količinu svega unutra i to se zaokružilo. Monografija je štampana u Firenci. U to vreme su oni bili sjajna štamparija. Ja izdavaču, bila je Jugoslovenska revija, kažem pa odma štampam na 100 hiljada. Šta sa 20 hiljada? To će da plane. Pa je planulo. Pa onda smo još štampali 13 hiljada, pa je planulo. Onda su došli neki, neke stvari oko Tita i Jovanke je li, to se ... tako da više nismo, i ako sam ja Tita obavjestio da narod hoće, da smo ovo rasprodali, narod hoće knjigu. Ali štampajte, kaže, i tri i pet izdanja, dokle god hoće narod da kupuje. Međutim, ovi su bili jači i tako da nije...
B92: Da i ta knjiga ne može, koliko ja znam, da se nabavi, ali teško je naći i ovu knjigu sada koja je u mnogo manjem tiražu štampana.
Eterović: Ako nađete onu „Njihovi dani“ kupite i za mene jednu. Ja bih vrlo...
B92: I vi da imate.
Eterović: Pa imam, znate ono, jedan komad koji, imam sve jezike. Ona je štampana na četiri jezika. Na engleskom, na srpsko-hrvatskom, makedonskom i slovenačkom. Ja sam negde isto tako reko da bih rado kupio jednu knjigu tako i onda mi je jedna gospođa prodala na slovenačkom, pa sam je poklonio gospođi Jovanki, jer ona nije imala ništa. Zamislite, ona glavna ličnost u knjizi, da nema svoju knjigu....
B92: U ovoj knjizi sada, koja je izašla, postoje neke potpuno nove fotografije koje nisu ušle, ako se ne varam...
Eterović: Jeste. Ima jedno 80 posto novih fotografija i uvrstio sam u tu koncepciju sam uvrstio i neke fotografije koje su meni posebno drage ili koje su po nekim priznanjima posebno i značajne i uklopile su se baš.
B92: Vi ste od 1966. do ’76. znači u periodu od 10 godina imali prilike da budete ekskluzivni...
Eterović: Od ’66.
B92: Do ’76. da budete ekskluzivni fotograf bračnog para Broz i proslavili ste ih i kroz te njihove privatne fotografije.
Eterović: Ja nisam bio ni režimski fotograf, nisam bio ni plaćeni ni šta ja znam. Ja sam iskoristio priliku. Mlad čovek, željan, željan takovih stvari je li. Oni su me pozvali napravim seriju fotografija za razne potrebe, jer nisu imali. Ja sam dugo, dugo posle Titove smrti saznao da me Anton Augustinčić predložio. Oni su bili u studiju u Zagrebu, Tito nije, kiparima treba dugo pozirat, znate. A on, nije, nerviralo ga je to, a s’ druge strane nije ni imao vremena. Jedan stari majstor reko, pa angažirajte Eterovića, neka vas on fotografira. A ja, na žalost, nikad nisam upoznao starog majstora. On je znao za moje delo. U to vreme, u Zagrebu je bilo bar pet fotografa koji su mogli, koje je mogao predložit, koji su isti bili, i tako. A predložio je mene. Jednom mi je Marija Ćudina, poznata naša književnica rekla, možda je ovu knjigu mogao napraviti neko drugi, ali nije.
B92: Vi ste imali prilike da znači provodite neko vreme sa njima, u tim nekim situacijama koje nisu ceremonijalne i tako dalje. Dokle Vam je bilo dozvoljeno uopšte da, da im priđete, da im...
Eterović: A meni je sve bilo dozvoljeno. Jer sam ja to izboksovao. Ja sam reko Titu i Jovanki odma, to je neka vrsta, to je bila neka vrsta daj zgrabi što više, pa kako bude. Taman sam ja reko, čujte, ja ne bavim se poziranom fotografijom, namještanje i to, ja mene zanima životni, životni onaj ambijent u kome vi živite i to da oslikam.
B92: Evo mi ćemo i listati ovu Vašu knjigu...
Eterović: I da mi dozvolite sve da to fotografiram, sve da to fotografiram, a onda na kraju, ćete Vi reći, ovo može, ovo ne može. Kad sam ja njima donio ’75.godine maketu, da oni pogledaju, bila je ovako jedna debela knjižurina, nalepljene fotografije, tekstovi, to je pregledanje počelo, ustvari, bio je jedan prijem u Bijelom dvoru, znate oni relaks prijema popodnevnih „five o’clock tea“ za Indiru Gandi. Tu je bilo puno naroda, ovog kulturnog naroda i ja onako u prolazu šapnem, u ono vreme drugarici Jovanki, da imam nešto da joj pokažem. Dobro, dobro, Eteroviću. Ja sam došo doma, kad zove... gdje si ti, mi te svugdje tražimo. Šaljem ti odma kola po tebe. Šta je bilo? Pa kaže, vidim postavljena večera za petoro. Pa onda sam išo pitat gos...drugaricu Jovanku, za koga je, ko je peti? A ona je rekla, ti. Brže, kaže, dolazi. I ja dođem tamo i dobro, ta večera je trajala, recimo, recimo do petnaest do devet, ispratili smo Bakarića i njegovu suprugu i prešli u salon i ja stavim onu maketu debelu na stol, Tito kaže samo časak... Jovanka i ja smo stajali i razgovarali o svemu i svačemu, ne znam više o čemu, zamislite Vi, te autodiscipline. Koja bi žena izdržala da ne zaviri šta ima tu unutra. Jer nikad nije vidla ni jednu fotografiju. Skoro ni jednu. Nikada. Jer sam ja na tome insistirao u početku, odma u početku, to je bio moj bezobrazluk, tako dajte vi da ja sve snimim, pa ćete na kraju. Nikada nije tražio. Nikada. Jedanput na Brionima, sliko sam ih kako se u bazenu baškaraju i ona posle toga kaže, dajte Eteroviću da vidim te fotografije. Niko to nikada nije snimio. Snimio je jednom Koča Popović, pa mu nije uspjelo.
B92: Da, ali koliko je kod Vas bilo autocenzure? Ipak ste Vi slikali ljude koji su u tom trenutku imali potpunu moć, vlast, bili harizmatični, poštovani i bilo je, verovatno pitanje da li...
Eterović: Ali samo u toliko, samo u toliko da mi ne dozvoli da objavim knjigu. Samo toliko sam bio autocenzuriran, naime, oni su u devet sati, recimo, počeli listat knjigu. Onda su videli, znate kad vidite na fotografijama da ste bili u Veneciji pre dvadeset godina i tamo se slikali na Trgu Svetog Marka, au, vidi, joj, pa znaš ovo kad smo jeli sladoled. I tako su i oni, normalni ljudi. Tako su se i oni prisjećali zahvaljujući tim fotografijama, nekih događaja i tako dalje. Onda sam ja napravio fotografiju kako oni gledaju. Na kraju ja kažem, druže Tito, ovi nevjerne Tome neće vjerovati da sam to ja, da sam bio kod Vas, da sam Vam pokazao i da Vam se to dopalo. Pa ćete mi napisat, kako da ne, ode donese pero, ali pero, pored ostaloga je napisao i Eterović ima čisto umetnički odraz. Prava zagorština, je li? Čisto umetnički odraz i može fotografije koristiti po svojoj želji. Jovanka napisala nešto u stilu, da mi želi mnogo uspjeha i da im se dopada i tako dalje. Znate Vi šta je u to vreme bio taj kart blanš, da Tito, to su njegove fotografije, odnosno on je na fotografijama. Ja sam autor, ali on je. On je napiso, dao mi apsolutnu slobodu i tako dalje. Neko me pitao da li sam pitao Jovanku...šta da je pitam, nemam šta da je pitam. Ja imam odavno njenu saglasnost i ....
B92: Da, ali osim tog privatnog života koji ste imali prilike da posmatrate u određenim situacijama, to je bilo vreme i nekih istorijskih događaja, koji su takođe obeležili vladavinu Josipa Broza Tita. Koliko ste imali prilike da budete blizu toga i da o tome saznajete stvari, recimo iz prve ruke, od njih?
Eterović: Jeste. Evo, ja sam mislio da ću ovo završit ovaj poso za jedno dve-tri godine, međutim, onda su se pojavila ona, oni poznati događaji, kao upad Rusa u Češku, ja sam bio na Brionima. Tamo je bio, cjela, sva vojska, oficirska je bila tamo. Ja sam bio sa Rankovićem sam sedio na klupi kraj mora u pauzi, kad je završila sednica on više nije bio potpredsednik Vlade Jugoslavije. A sjajan gospodin. Sjajan čovek. Ja sam jedno dva-tri puta imao sa njime tako neko...
B92: I šta se prema Vašim saznanjima tu, zapravo dogodilo, ko mu je radio o glavi najviše?
Eterović: Ma dajte, bio je sjajan čovek. Mene neki dan pita jedan...da li je Tito znao za Goli otok? Je, ali je, ja mislim da je to, da me ne uhvate za rječ, ja mislim da je general Kapičić jednom reko, kako su oni repuširali se, ....on je bio upravnik Golog otoka. Kako su oni sve čistili, kako su zatvorenici sadili cvjeće, kad je Ranković dolazio u inspekciju, a to je Ranković vidio, šta je vidio, to je vidio, a on je, on je sigurno referirao Titu je li, šta je tamo, šta se događa. Ne verujem da bi, mije lično mišljenje, ne verujem da bi Tito dozvolio mučenje, da bi dozvolio te strahote tamo jer i on je bio po zatvorima, po gulazima i šta ja znam gdje sve. E pa onda, e ali, ali...to je moje....
B92: A da li ste ikada iskoristili situaciju te blizine sa njima da ih, recimo, baš pitate za te neke konkretne stvari i da...
Eterović: Pa nisam ti ja pito za to, ali znate, kad oni naviknu na mene, prvo Tito i ja dočekujemo grupu visokih funkcionera, onda oni se pitaju ko je ovaj, šta ovaj radi ovde sa Titom i tako. Onda, u razgovor, zaborave na mene. Jednom sam na Vangi, Tito je imao sastanak sa visokim vojnim starješinama, bilo ih je, ja mislim jedno dvadeset. Onda smo ih sačekali Tito, ja, .... i pas smo ih sačekali na molu, i svi su se pozdravili sa Titom i svi su išli u salu, tamo konferencijsku, i sad ja, i sad tu je bilo malo i šale i tako, ne mogu ja sad slikat taj sastanak najviših vojnih starješina gde se smiju, gde se, onda sam ja sačeko malo da, onda je onaj general, referent, koji...meni bilo jako smješno, znate, i onda gleda Tita, gleda onog, gleda mene, gleda Tita, gleda ovoga, ne zna šta da radi. Kako sad počet. To su osjetljive vojne stvari, vrlo osjetljive, najosjetljivije. I onda je Tito digo pogled i shvatio u hipu, to je bilo sjajno. Shvatio je u hipu šta se događa, kaže, ma generale, kaže, samo Vi čitajte, Eterović je naš. I onda su oni nastavili, onda je nastavio da čita, ja sam normalno, napravio par snimaka, izašo vani, posle sam ušo opet, napravio dva snimka i to je to.
B92: Ali nikada niste iskoristili ta saznanja. To je veoma čudno, pošto ste ipak čovek iz medija, jer ste dugo radili i za novine. Nikada niste iskoristili ta, ta of the records saznanja istorijska.
Eterović: Čujte. Cjelo vrjeme, cjelo vrjeme, od tih 10 godina, cjelo to vrjeme od 10 godina, ja sam bio u radnom odnosu. Ja sam radio kao staf fotograf za Vjesnik u srijedu. Ja sam 26 godina primo plaću u Zagrebu, ali nikad nisam odavde mrdnuo. Ovo je moj grad, najlepši na svjetu, osim Splita je li tako?
B92: OK. Pričaćemo o njima privatno. To Vam je jednostavnije, pretpostavljam. Ne znam da li ste videli „Efekat Tito“ izložbu koja traje već duže vreme u Beogradu i biće produžena zbog velikog interesovanja. To su pokloni koje su građani, tokom niza godina, upućivali Titu za njegov rođendan i tu ima neverovatnih stvari. Od dečijih cipelica, goblena, koje su vezle neke žene, do štafeta koje su pravljene ručno i raznih drugih zanimljivih predmeta, vide se sletovi, vidi se sve ono što je nekada bila ikonografija Titovog doba. I pretpostavljam da je izložba trebala da bude i na neki način kritična u odnosu na taj kult Broza, međutim, ono što može da se vidi, kada se gledaju lica ljudi koji obilaze izložbu, to je da se svi nekako razneže i svi imaju taj poseban odnos, čini se, prema tom vremenu. Koliko ste recimo i Vi, ovim što ste radili, doprinosili tom kultu vođe, a to je zaista postojalo. Da li ste ikada o tome razmišljali?
Eterović: Ja sam ipak bio malo opterećen. Ne malo, nego dosta. Tito je u to vrjeme, baš u to vrjeme, koje sam ja pratio, tih deset godina, on je bio svjetski lider. Mi to htjeli il’ ne htjeli. Mogu ljudi sad pričat šta hoće, ali u to vrjeme je on bio svjetski lider. Pa videli ste koliko mu ih je došlo na sahranu. 124, u istoriji ljudskog roda, nikome nije došlo toliko, toliko okrunjenih glava i ostalih je li, na sahranu. Ja sam to sve snimo. Ja sam bio tu. Ja sam bio time opterećen malo, u smislu da...Ja sam jednom, pa sam ja to njemu pričao, u Metropolu, Metropol je bio onda glavna sala, glavno, tamo je bio neki diplomatski prijem i mislim da je bio predsednik Burme, ja sam ga slikao kako se on češka za pozadinu. To je meni bila sjajna slika jer ipak, negdje u potsvjesti smatramo da to nije uredu da se jedan predsjednik... ali to je ljudski pokret. Ja sam onda tu sliku pokazo Titu, pa sam mu rekao, ili se, recimo, jednu sliku sam mu pokazo gdje Vili Brant u čarapama, u odjelu, leži na otomanu popodnevni onaj, znate, ubit malo je li? Pa tako sam ga, na taj način, pokušo pridobit da napravim i ja tako neke, neke fotografije...
B92: Ali koliko oni privatno, kada govorimo o toj harizmi Tita, to je ono što je, recimo, tema upravo ove izložbe koja je zaista izuzetno posećena. Koliko je on privatno bio harizmatičan u svojoj okolini ili su se ljudi prosto bojali njega. Kakav je Vaš odnos bio? Da li ste to osećali?
Eterović: Pa bojali su se oni koji su imali savjest. Tako, ja bar, ja to ne znam. Ja se ne bavim politikom, ja sam bio fotobiograf. Mene je zanimalo da ih ulovim kad se ljute, kad se svađaju. Ja sam toga i ulovio. Ja sam bio tu prisutan i tako dalje. Evo ispričaću Vam jedan, jedan štos, možda to oslikava Tita. Jednom sam bio na ručku na Vangi, sa njima, on je sjedio ovde, mene su stavili ovdje, a ovdje je sedila drugarica Jovanka. I doneli su neke, znate, tu je puno ribe bilo jer je to bilo zabranjeno, mislim nije se lovilo tu, je li? I ovi su uhvatili ove sjajne, sjećam se i danas da su to bile lokarde, fine, ja sam Dalmoš, znate, pa to, odma mi ispadnu oči kad vidim tako dobre. I dobro, ovaj nam je konobar servirao svakome po jednu, ja sam bio mlad, as ti gospu, ono, ono, kao puter, znate, ja tap-tap dok si reko britva, ja sam pojeo onu. U jednom trenutku, Jovanka mi nešto govori, što ja ne razumem. Ja kažem, oprostite, o čemu se radi? Za to vrjeme, dok me ona zamunđavala, on je ubacio svoju meni u tanjir. A bilo je tu i toga je li, ali je to zagorski mangup je li, to je, on je svugdje tako pravio, pravio štosove. Jer to, to može tako nešto napravit neki obraženi diktator i šta, možda i može, šta ja znam. Recimo, njemu je bio, njemu je bila poslastica u vinskom podrumu na Vangi, on je imao neke čaše koje su tu imale neki, neki ovako kao za pijenje i to ako niste pazili i krenete da popijete, onda je moguće da vam se cjela ova tekućina slije po vama i po odjelu.On je to namjestio ovom Naseru. Da nije Jovanka u zadnji čas sprečila, Naser bi bio cjeli obliven. Ali on je bio takav, nije on brenzao ni Nasera ni, on je pravio šegu i normalno da bi se ovaj bio okupo u tom vinu je li.
B92: Mi o Titu danas sve manje i manje slušamo, bilo da su, da je reč o anegdotama, mnogo više ima kritike tog Titovog perioda, ali Jovanka Broz je i dalje u nekoj vrsti izolacije. Vi ste imali prilike da je vidite pre nekoliko dana, upravo ste joj odneli ovu knjigu. Kako je reagovala i kako ona zapravo živi? Mi znamo...
Eterović: Pa pustila je suzu. Kako ne bi reagovala. Ima fotografija tu gdje je 40 godina mlađa. Ona je i sada, ljepo izgleda, dostojanstvena, jedna Ličanka, baš onako starija malo, ali...Odma sam vidio, ...kad smo se izljubili je li, nismo se odavno, nismo odavno bili zajedno, onda sam vidio da je torta spremna i tako. Ja sam doneo šampanjac, to smo smazali. Jedino mi je žao što sam, što sam, zaboravio sam, da...ipak ja imam neki odnos prema...zaboravio sam da ne ide uz pršut, da ne ide šamšanjac, a može i tako, može.
B92: Prethodna monografija „Njihovi dani“, kada je bila gotova, vrlo brzo posle toga, Tito i Jovanka su bili razdvojeni. Šta se zaista desilo? Da li ste svedok tih događaja?
Eterović: Pa ova monografija bi se mogla nazvati jubilarnom. To je dvadeseta monografija, autorska monografija, koju sam ja napravio. Bila je Univerzijada u Splitu i Tito se vratio sa Kube, pa su išli preko Sjevernog pola, pa je došo u Split, pa je bio umoran i ništa. Nikome nisu dali ni blizu, samo je primio mene i Dolancu je okačio onaj orden heroja. Jedni su to smatrali kao, biće mu relaks ako mu ja pokažem moju monografiju o Splitu, o kojoj sam mu ja prije toga pričao, da će biti objavljena u to vrjeme. Sad smo mi sjeli tamo i listali. Ja sam mu objašnjavo kuda je kolona došla kroz Split i tako. Onda je ušlo Pero Badurina pa je reko da, druže predsedniče, stigli su gosti. On kaže, saću ja. Nastavljaju dalje i dalje. Onda je Badurina opet ušao. E saću, reko sam, onda je i dalje listao, listao, onda je, kad je treći put Badurina ušao, tamo Dolanc čeka i pitao je Badurinu, sekretara, generalnog sekretara ko je unutra, on je reko Ivo Eterović. Pa šta Ivo Eterović, a mi čekamo ovde? Ja pretpostavljam da je on malo pravio zez, al’ dobro. Evo Vam druže Tito, ja sam Vam donio ovu monografiju od Splita, to ste Vi vidjeli ovdje, ali ja sam rekao i drugarici da ja idem preksutra u Beograd. E, sjajno, kaže, idite Vi k’ njoj, dajte joj monografiju i kažite da sam ja na Brdu kod Kranja, a neka dođe. I ja odem kod, u to vreme, drugarice Jovanke, dam joj knjigu i slikam je kako gleda moju knjigu. Popili smo neka pića i to, ja dođem doma, moja supruga kaže, pa dobro gde si bija ? Pa bio sam kod Jovanke. Kako Jovanke? Šta pričaš Jovanka. Pa ona je ubijena. Ona je pobjegla u Švajcarsku, svi svašta pričaju. A pa dobro je. Ti slušaj šta pričaju, a nećeš da slušaš svog muža. Hoću Vam reći da....
B92: Dobro, ali činjenica je da su oni bili razdvojeni. Zar ne?
Eterović: Ne, ne, ne, Dolanc i general Ljubičić su uvrtili sebi u glavu da su bogom dani da budu naslednici. To se mene ne tiče, nek bude naslednik ko hoće. Ali, to je jedina istina. Vjerujte. Ja govorim pod zakletvom, je li tako? I normalno da su oni, ovaj jedan je bio šef partije, Tito je bio već starac, ovaj drugi bio šef Vojske, a gde ćeš većih, većih moćnijih ljudi, tako da nije došlo do zvaničnog razvoda, ali ako oni kažu Titu, ma pusti, ona te samo davi, ona je, ona pravi intrige. Nije ti ona potrebna. Šta će ti? Mi te tu čuvamo. I onda ga, ja ne znam da li je ona išla na Brdo kod Kranja. Nisam to nikad pitao. Te stvari mene nisu zanimale u tom smislu, je li? Ali, ali je...
B92: Ali zbog čega je ona bila opasna? Zbog čega je ona bila opasna recimo Ljubičiću i Dolancu?
Eterović: Evo ja tvrdim, ja tvrdim da je to, da je Tito želio da se vidi s’ njom, da bude s’ njom. A bilo je puno pametnjakovića oko njega, puno. Bilo je časnih ljudi. Ali bilo je i budaletina.Ona mi je jednom, gospođa Jovanka, rekla, kaže, pa dragi Eteroviću, zar Vi niste shvatili situaciju? Mi smo njih imali po ključu. Iako je lični sekretar bio, prvi lični sekretar bio Makedonac. Onda je onaj zamjenik trebo bit Slovenac. Nije tu bilo milosti. Oni su se svi utrkivali. To je bilo, sve republike da svoje kadrove ima blizu Tita, pogotovo vojska je slala svoje ljude da, da ga paze, odnosno da ga osluškuju i tako dalje.
B92: Ono što se Jovanki Broz desilo, vrlo brzo posle Titove smrti, jeste da je bila isterana iz kuće, da je, da je oduzeta apsolutno sva imovina...
Eterović: Nije istjerana, nego fizički, fizički delocirana, fizički. Ona mi je pričala. Ja nisam prisustvovao i ne znam te stvari.
B92: Šta je njena priča?
Eterović: Ona priča da su je iznjeli kao, kao komad namještaja. Pa ja sam joj nabavio knjigu o njihovom životu zajedničkom i na slovenačkom. Ona zna nešto slovenački, pa nema tu ni teksta, pa nije...Tako da je...ona nema ništa tamo. Sad je, sad je neka potraga za nekim njezinim nakitom, nekim njezinim, a neće to, ma neće to...
B92: Da li imate bilo kakve informacije o sudskim sporovima koje ona vodi, pokušavajući da svoju privatnu imovinu povrati?
Eterović: Ma neće se to naći. Ma pojela maca. Nema, znate ono, ma ja i razmišljam to praktično, jer sam bio tamo, jer sam vidio, jer znam kako funkcionira to. Komisija je prebrojila te, recimo neke, neke nakite ili šta ja znam i slučajno jednom od njih pade jedan broš od 200 hiljada, je li, padne, onda on vidi ovi ne gledaju, stavi ga u džep. Onda komisija ustanovi da nije 298 nego 297, a to su gluposti... Meni kažu, pa sve je u trezoru Narodne banke. Ovaj mi kaze, ma to je u trezoru u muzeju. A što se to ne stavi, da se to ne izloži. Ako je Jovanka primila poklon, tako vrjedan poklon od recimo, iranske kraljice, onda je to, po nekom Zakonu i pravilu trebalo dati državi. Ali ako je od svog muža primila poklon za osmi mart, onda je to njezino, je li tako?
B92: Evo mi ćemo probati da pokrenemo na tu temu, da vidimo šta je sa tom imovinom. Deo toga može da se vidi u muzeju, ali to nije ta vrsta dragocenosti koje su postojale.
Eterović: E ne znam ja. E, ali znam, ja sam bio na Brionima na Vangi i odjednom vidim neka, nešto se oni domunđavaju. Tito izvadi ključ jedan ormar od, metalni ormar, otvori i neke kutijice kaže, evo ti za osmi mart. Ona gleda u ono, on otvori jednu kutijicu, kad je prasnula u smeh. Ja sam, to je ona naslovna, naslovna slika u knjizi. Onda su se zagrlili i to. Ona je skupljala ove zube od veprova, divljih svinja. To je dala jednom majstoru u Sloveniji da joj napravi. On je imao toga dosta, pa je napravio i narukvice i ...Onda je paket poslao na Titovo ime. Tito to uzeo, sakrio i kad je vido osmog marta, on je to poklonio. Kaže, evo ti poklon za osmi mart. A to je njegov poklon. To može da napravi samo jedan, jedan takav gospon...
B92: Čak ni toga danas nema. Na samom smo kraju emisije i sasvim kratko bih volela da mi odgovorite, a mogli bismo ovakve priče da slušamo još dosta dugo i kažem, pokrenućemo tu temu, te imovine, ali danas, posle 29 godina, se ne govori o Titu, više se govori o rehabilitaciji ljudi koji su bili na nekoj drugoj strani. Antifašizam nije popularna tema. Kako uopšte gledate današnji trenutak u odnosu na ono vreme i na ljude koje ste poznavali, pre svega na Brozove.
Eterović: Pa čujte, to je, to je stvar ambijenta, to je stvar vremena u kome živimo. Tako je tada bilo i mi smo to pregrmili. Ja sam za to, ako su neki zgrješili neka, nikad nije kasno. Ja ne prihvatam nikakva zlodjela, od najminimalnijih do najkrupnijih. Ne prihvatam jer to je zločin, u svakom smislu. Ko može vrednovat, ko može vagat zločin? Prema tome svi, po meni treba. Ali to nije moje. To nije spada u sveru mog posla, ne spada u sveru interesovanja. Jer šta, šta znam. Ja redovno čitam novine da vidim ko mi radi o glavi. Da li će poskupit benzin, da li će poskupit ulje i tako dalje. Ja za vize ne brinem, to mi ne treba.
Postojeći komentari (0) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Poligraf |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
-
19. 11. 2009.
U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
-
19. 11. 2009.
Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje
 Download B92 emisija
|
|
