Tesla-portret među maskama

Vladimir Pištalo: Imate jednoga čoveka koji je potpuno bio jedan čaroban lik. Zaista, kao da ga je neko izmislio, zato je vrlo i teško reći u tom delu šta je izmišljeno, a šta nije. I kada sam to radio, puno puta, detalji koji uopšte nisu izmišljeni izgledaju kao jako fantastični, a neki detalji koje sam izmislio, možda izgledaju kao realistični. To što ste imali čoveka, zaista je živeo u drugoj dimenziji, kao neka druga vrsta ljudskog bića. Ja vrlo često pominjem da je on jedni čovek koji je stvarao gromove i to bi samo po sebi bilo dovoljno. Ljudi ne stvaraju gromove, bogovi stvaraju gromove. On je stvarao gromove. Ali inače, on je mogao da spava dva sata noću, on je mislio da je san stvar odluke. Ja ne mislim, pričao sam Vam kako su me probudili, kako nisam... većina ljudi mora da spava, on je mislio da ne mora. Većina ljudi mora da ima kontakt sa drugim ljudskim bićima i intiman prijateljski i romantičan – on nije.

Gost: Vladimir Pištalo, književnik i istoričar
Voditelj: Jugoslav Ćosić

O inspirativnoj genijalnosti, napisani su brojni tekstovi i knjige. Za poslednju, koja je objavljena, kritičari kažu da ne samo fascinantni roman o životu i karakteru Nikole Tesle, već i nadahnuta hronika jednog vremena, koja na čudesan način objedinjuje realizam i fantastiku. Radi si o romanu „Tesla – portret među maskama“, koji je NIN-ov književni žiri ocenio kao najbolji roman objavljen na srpskom jeziku u prošloj godini. NIN-ova nagrada dodeljena je danas, gost Poligrafa je njen ovogodišnji dobitnik, predavač američke i svetske istorije na Vusters univerzitetu, Masačusets, autor romana, „Tesla – portret među maskama“, književnik Vladimir Pištalo. Dobro veče, dobro došli u Poligraf plus, televizije B92. Pročitao sam da ste u Vašoj prvoj izjavi rekli da Vas je ova vest zatekla u krevetu, e pa šta se događalo od tog buđenja? Kako izgledaju Vaši dani posle toga? Šta se zapravo promenilo?

Pištalo: To buđenje je bilo interesantno, jer je stvarno bilo „među javom i međ’ snom“, mislim da su prve reči, kada su me obavestili, pale u san, pa onda polako ono što su mi dalje govorili je došlo u budnu svest i od tog trenutka su, na neki način nastavili da zvone telefoni, ja sam odgovarao ujutru onako, na jedan niz intervjua. Ljudi su me zvali iz Beograda, zvali su sa drugih strana i onda je bilo jasno da treba da dođem u Beograd. Onda sam morao da organizujem tamo, svi su me pitali prijatelji, kažu, - pa zašto ne uzmeš dve nedelje? Pa zato što to nije tako lako, jer treba organizovati sa učenicima itd., tako da sam s jedne strane organizovao da sve bude u redu na fakultetu, zamene itd., sa druge strane sam radio intervjue, spremao govor i tako i onda došao sam juče, u stvari, to je uvek malo interesantno, taj efekat magičnog ćilima, letećeg ćilima. Juče sam bio u Americi, danas sam ovde i malo je sve to burno, ali je prijatno.

B92: Da li pored ovog fizičkog buđenja koje ste pomenuli, da li je to neka vrsta književnog buđenja, Vašeg lično u Srbiji, iako naravno, Vaši čitaoci znaju da Vi pišete, objavljujete romane, ali ste daleko. Nekako kažu, - daleko od očiju, daleko od srca?

Pištalo: Znate šta, ja bih se nadao, naravno, nema književnika koji ne želi da se veća pažnja skrene na njegovo delo. I to je zaista... NIN-ova nagrada obezbeđuje jedan dostojanstven ram i osvetljeno postolje, za to delo. I to je naravno vrlo prijatno. Međutim, to su stvari koje se odvijaju na neki način nezavisno od mene. Ono što ja mogu da uradim je da mislim o tome, šta ja znam, šta ću, recimo da kažem u ovoj situaciju o knjizi, pošto se to radi i da razmišljam već polako o drugom projektu, a vrlo bi mi bilo prijatno da je tak kao što kažete, samo na neki način to je druga dimenzija.

B92: Neretko, događa se da publika romana i uopšte umetničko, romani i umetnička dela doživljavaju drugačije od želje i pretpostavki autora, kako bi ste Vi opisali Vašu knjigu? Šta bi Vama bilo najvažnije da se o njoj kaže i da se zna?

Pištalo: Imate jednoga čoveka koji je potpuno bio jedan čaroban lik. Zaista, kao da ga je neko izmislio, zato je vrlo i teško reći u tom delu šta je izmišljeno, a šta nije. I kada sam to radio, puno puta, detalji koji uopšte nisu izmišljeni izgledaju kao jako fantastični, a neki detalji koje sam izmislio, možda izgledaju kao realistični. To što ste imali čoveka, zaista je živeo u drugoj dimenziji, kao neka druga vrsta ljudskog bića. Ja vrlo često pominjem da je on jedni čovek koji je stvarao gromove i to bi samo po sebi bilo dovoljno. Ljudi ne stvaraju gromove, bogovi stvaraju gromove. On je stvarao gromove. Ali inače, on je mogao da spava dva sata noću, on je mislio da je san stvar odluke. Ja ne mislim, pričao sam Vam kako su me probudili, kako nisam... većina ljudi mora da spava, on je mislio da ne mora. Većina ljudi mora da ima kontakt sa drugim ljudskim bićima i intiman prijateljski i romantičan – on nije. On je takođe mislio da može da ne jede. Na kraju jeo je neku vrstu faktora aktus, koji je bila neka kombinacija soka od povrća, koji je sam izmislio. Znači, on je na neki način pokušavao da liši sebe svih ljudskih ograničenja. Jednog čoveka koji je živeo potpuno u drugoj dimenziji i gomila drugih anegdota iz njegovog života su toliko zanimljive, da je to prosto čudno, prosto kao da je postojao jedan zlatni rudnik, jedna priča koja nije ranije potpuno eksploatisana. Postoji naravno, ta priča o Nikoli Tesli, ali ja sam se šokirao, koliko se u stvari malo zna. Pretpostavka je da se sve zna, međutim kad malo zakopate, vidite da u stvari, da je ta priča neispričana.

B92: Vaša je ocena da je on bio maneken epohe. Vrlo zanimljiva rečenica. Je l’ biste nam objasnili na koji način je on bio maneken? Na koji način Vi to zapravo, na koji način ga Vi vidite kao manekena jedne epohe?

Pištalo: Možete to da uzmete dva načina, jedan je dublji, drugi je plići. Počeću sa plićim. On je bio jako dobro obučen čovek, veći deo svoga života i on je sebe nazivao najbolje obučenim čovekom Pete avenije.

B92: Citirali ste ga, da, da ... izvolite.

Pištalo: Nazivao je sebe najbolje obučenim čovekom na Petoj aveniji, što je ono, kao bila velika stvar. On se kretao u najvišem društvu u vreme svog velikog uspeha i bio je toliko uspešan da to ne treba zanemariti. Obično kad ljudi govore o Nikoli Tesli i njegovoj samoći, govore o kasnije periodu, ali u jednom trenutku to je ovako, najveći uspeh. Od toga ne može više. On je znao predsednike američkih Sjedinjenih Država, znao je sve pisce u Njujorku, sve milionere, prosto nema višeg društva o toga, u kome se on kretao. On je na neki način bio ambasador sebe. Nazivali su ga „ambasador sebe“ – malo čudna rečenica, ali jeste. Nazivali su „najvećim naučnikom Amerike“, većim od Edisona u jednom trenutku, to se nešto kasnije menja. Znači, on je negde predstavnik toga što je u tom trenutku bilo, ono, najviše, najbolje i najnovije. U drugom smislu, kad pomislite, zamislite sredinu u kojoj se on rodio i sredinu u kojoj je umro, mentalno. To je 1856. u Lici, koja je jedna onako iskonska, zaista sredina, ono gde imate vukove koji su jurili njegovog oca, gde se ono pevaju Homerske pesme, to su srpske narodne pesme, ali to je po Milmanu Periju isti princip po kome su se pevale te, po kome su bardovi pevali Homerske pesme, i zamislite njega 1943.,, kada umire, to je jedan trenutka kada se govori o robotici, atomska bomba će pasti za dve godine, to je ta priča o letenju na plavom zraku energije – znači, imate jedan prelaz od Homera, do potpuno futurističkog sna o Novom svetu i on je predstavnik te ogromne promene, koja se desila u tom trenutku. I to je jedna dimenzija zanimljive priče, o kojoj smo govorili. Jedno je njegovo unutrašnji svet, a drugo je šta se sve desilo.

B92: A šta je za Vas, znamo naravno šta je za naučnike najinspirativnije kad je Tesla u pitanju, šta je za Vas lično najinspirativnije, kada je on u pitanju? Predsednik žirija NIN-ove nagrade, između ostalog, izneo svoju ocenu i svoj utisak da Vi na Teslu gledate na drugačiji način, koji se dosta razlikuje od nekog tradicionalnog pristupa njegovom životu, životu kao naučnika i njegovom socijalnom životu, i uopšte odnosu sa društvom u kom je živeo?

Pištalo: Pretpostavljam da me pitate o mom najličnijem doživljaju Tesle i onome što me povezivalo sa njim. Uvek sam pokušavao da vidim svet iznutra njegovim očima. Koliko sam uspeo, to je naravno, otvoreno pitanje. Ne, ja mislim da sam prilično ostvario ono što sam ja hteo da uradim. Ono što ja hoću da kažem je, da neko drugi može ispričati drugačiju priču o Tesli i videti ga, ali to se odnosi na sve pojave, ne samo na Teslu. Tako da, ja sam uglavnom razmišljao o njegovom odnosu sa drugim ljudima i možda je to i... nas i povezuje sa naslovom, „Tesla – portret među maskama“. On je bio toliko neobičan, a malopre sam govorio zašto, da mislim da je možda u očima mnogo ljudi izgledao kao maska, kao ne... u potpunom smislu čovek. Mislim da su i drugi ljudi njemu često izgledali kao maske. Znate, on je bio često na distanci, vrlo se retko rukovao, kao što znamo. Jedan gospodin mi je nedavno rekao nešto zanimljivo o tome, on kaže, - možda on nije štitio sebe od zaraznih drugih, bojeći se bakcila, nego je možda u energetskom smislu, štitio druge o sebe. To je isto mislim.... ne znam koliko je tačno, ali je interesantno. I onda sam razmišljao o toj njegovoj izolovanosti i da bez ljubavi, nužno ljudi su jedni drugima maske. Jedino što može pretvoriti maske, ponovo u ljude je ljubav. Tako da je, možda problem ljubavi u Teslinom životu, on je imao ogromnu ljubav za čovečanstvo, o tome nema nikakve dileme i bio je spreman da se žrtvuje za čovečanstvo. Ali čovečanstvo je jedna stvar, a konkretan čovek je druga stvar. Znači, ta ljubav koja ga je vezivala za konkretne ljude je možda priča koju sam hteo da ispričam.

B92: Inače radnja romana se događa na dva kontinenta, u brojnim zemljama, što je vrlo zanimljivo, na koji način ste povezali sve te zemlje? Šta ih zapravo, u toj priči, povezuje?

Pištalo: Vezuje ih njegova biografija. Znate šta, imaju tu dve stvari, jedna je priča koja nije izmišljena. Postojao je Nikola Tesla i ono što se njemu dešavalo u životu, to je ona okvirna priča. Vrlo je često dobro, to je rekao Jovan Ćiriliov u jednoj recenziji, vrlo interesantnoj, da je dobro kada kritika, kada publika zna određene elemente priče, a onda vi dodajete druge dimenzije. Znači, Tesla je ono, rođen u Lici, pa je onda u Karlovcu studirao, išao u srednju školu, pa je onda u Gracu, u Austriji bio, pa je bio u Pešti, pa je onda bio u Francuskoj, pa onda bio u Americi, pa se onda vraćao itd. i prosto, kada sam opisivao bilo koju od tih zemalja, ja sam morao da znam šta se tamo dešavalo. I to je izučavanje, koje sam morao da uradim. Tako da je to, ne samo ona priča o vremenu da je Tesla bio maneken epohe, nego je tu i priča koja se seli iz jedne zemlje u drugu i zato je pisanje verovatno uzelo toliko vremena, jer sam morao da znam šta se dešava tamo gde se radnja događa.

B92: Sada znamo da je i istraživanje trajalo veoma dugo, dakle prema Vašoj izjavi, bavili ste se Teslom, istraživali zapravo njegov život godinama, šta je trajalo duže, istraživanje ili pisanje?

Pištalo: O bože, ja mislim da je istraživanje duže trajalo. Ja mislim da je istraživanje duže trajalo, jer ne možete... jeste, ove je jedna lirska fantazija, ovo nije još jedna biografija Tesle. Da sam ja ispričao ponovo priču... često me ljudi pitaju, - šta je Tesla izumeo? Pa ja mislim, otiđite na Wikipediju, pa ćete videti šta je Tesla izumeo. Nije potreban ovaj roman za te stvari, ali da bi ste mogli maštate slobodno, morate da budete vrlo sigurni u osnovnim stvarima. Tako da sam ja stranice, to je skoro kao kad sam radio disertaciju, manje sam vremena uložio... u doktorsku, nego u istraživanje o Tesli. Znači, to je trajalo duže, jedno možda četiri godine.

B92: Hajdete da se vratimo samoj nagradi. Naime, postoji nekoliko stvari koje možda traže objašnjenje, možda čak i Vi niste prava adresa. Verovatno zapravo i niste, ali prosto ne mogu da propustim, a da Vas ne pitam. Ima jedna mala kontroverza, naime, pre saopštenja žirija, Tanjug je objavio da se u užem izboru nalaze tri druge knjige, dakle, da Vaše u užem izboru nema. Predsednik žirija Milan Vlajčić je izjavio, komentarišući taj događaj, da je to tzv. propagandno zbunjivanje i pritisak na žiri. Osim što je zaista veliki blam za Tanjug, šta Vi lično mislite o tome? Je l’ se slažete sa Vlajčićem? Kako vidite taj događaj?

Pištalo: Slažem se, Milan Vlajčić to bolje zna, jer je bio ovde. Meni su to javili kad... prvo su mi javili za nagrada, pa su mi onda javili i za te priče. Ja sam došao juče. To verovatno jeste jedna vrsta zbunjivanja i verovatno jeste jedna vrsta pritiska i te stvari, ja mislim da je čak neobičan, po svojoj žestini taj pritisak. Ima raznih pritisaka, ali ovaj je bio baš malo previše. I to verovatno, kad prođe, prođe, a kad ne prođe, onda eksplodira kao neka bomba u lice, onima koji su to nameravali da urade. Pravo da vam kažem, ne znam šta je. Evo, to se sredilo, to nije bilo tačno i tu priču možemo smatrati završenom.

B92: Hajdete za još jednu stvar da Vas pitam, naime roman Vladislava Bajeca, „Hamam Balkan“ je takođe bio u užem izboru. Video sam njegovu izjavu, ako je tačna, ako se ne radi opet o nekoj interpretaciji, poput ove Tanjugove, da on veruje u književnost i da oseća, da ove godine nešto nije u redu i da se desilo nešto što nema veze sa književnošću. Jeste videli tu izjavu?

Pištalo: Nisam.

B92: Dobro, hajdete onda da je preskočimo. Gospodine Pištalo, uobičajeno je shvatanje da su nagrade, da uz njih obično idu prigodni govori i prikladne reči. Da li nekad pomislite da su one upravo šansa za suprotno, za neprikladne reči, dakle za neprijatne reči, za neke istine i stavove, koje u principu u životu imate i kao čovek i kao književnik, ali nema tih reflektora koji se popale kada dobijete nagradu. Je li to trenutak i za neke neprijatne reči?

Pištalo: Ja se nadam da ne. Ne, u stvari uopšte ne bi trebalo da bude trenutak za neprijatne reči. Treba da bude trenutak za prijatne reči. I bilo je vrlo ugodno, recimo od ljudi koji su bili u konkurenciji sa mnom, najmanje trojica su mi čestitala, među prvima, kada su stigle te čestitike i mogu da vam kažem da mi je to bilo zaista prijatno, jer je to u duhu jednoga fer pleja i to sam ja radio, kada sam ja bio u toj situaciji i mislim da je to, kao što bi trebalo da bude.

B92: Da li je tačno da Vam je Čarls Simić čestitao?

Pištalo: Jeste, jeste.

B92: A na koji način, šta Vam je rekao? U kakvim ste odnosima sa njim?

Pištalo: U vrlo bliskim. Mi se čujemo skoro svaki dan. Čarli je meni jako pomogao kada sam bio u Americi, zato što je on bio tamo kao... još je od 50-ih godina, tako kada sam godi imao neku vrstu nedoumica o povezivanju kultura, znate, prosto kako da, kako da se uklopite u američku sredinu i način razmišljanja, sa jednom ljubavlju i odnosom kao da je to vaša sredina, jer inače ostajete stalno, kao čovek koji gleda kroz staklo, znate, a istovremeno da ne izgubite svoje, svoju kulturu, onda mi je Čarli tu bio vrlo dobar putokaz, jer je on kroz sve to prošao ranije. Tako da mi je jako blizak i drag. On me je nazvao i rekao kao, prosto bilo je vreme da dobiješ jednu veliku nagradu i hvala mu.

B92: Pre par nedelja, Vaš izdavač Agora, objavio je novo izdanje romana „Milenijum u Beogradu“, dakle to je poslednja Vaša knjiga koja je objavljena, zapravo ovo je novo izdanje. Roman „Milenijum u Beogradu“ je inače bio u najužem izboru za nagradu Femina, to je nagrada za najbolji inostrani roman u Francuskoj. Sad hoću da Vas pitam, kako Vi objašnjavate to što je ovaj roman zapravo bio zapaženiji u Francuskoj? I sami ste izjavili da je broj kritika napisanih o ovom romanu bio pet puta veći, recimo u francuskoj, nego u Srbiji. Ja sam neke od njih imao priliku da vidim, veoma su impresivne.

Pištalo: Znate šta, mislim, prvo o tom romanu, to je roman koji pokriva ovih... to je roman o istoriji Beograda, to je roman o tri generacije ljudi u Beogradu i na neki način glavni junak je Beograd. I znači dve moje zadnje knjige, na neki način, razmišljao sam o tome kada je bila ova NIN-ova nagrada, čisto misleći šta se desilo. Moj zadnji roman je o Tesli, koji je jedan od najvažnijih simbola ove sredine, a pre toga je o Beogradu, koji je isto vrlo važan simbol ove sredine, samo kao kolektivni junak. Znači, kolektivni junak, knjige „Milenijum u Beogradu“ je Beograd, a ono na šta se zaista fokusira je ovih zadnjih petnaest godina, ovih zadnjih petnaest strašnih godina koje su pojeli skakavci. Znači, sve što se desilo od ovih ratova, koja je bila serija ratova, o tome kako se to odražavalo na dušama ljudi, o tome kako je ovo bilo vreme koje je gazilo po umovima, stvarno je gazilo po umovima, o tome kako su ljudi pili apurine sa pivom, to se nekad i zaboravi, znate kako ne dođe... pa ova inflacija od 350 miliona posto, veća od nemačke inflacije iz 20-ih godina i sve ono... u stvari smo se mi, svi smo živeli protiv televizije, svi smo se borili protiv televizije, na neki način. Ja sam govorio da u svakom stanu postoji jedan agresivni fašista, a to je bio televizor i trebalo je to izdržati. Ja bih jednostavno eksplodirao da nisam napisao taj roman. To je ono kao kada gurate protiv jedne priče, koja je onako neumoljiva i to sam izrazio jednostavno, sav taj očaj, onako kao kad promućkate flašu kisele vode, pa je ne otvorite – ta napetost koja je postojala u svakom čoveku i onda je to... roman je trebao da izađe pre pada Miloševića i bilo bi vrlo interesantno da je izašao tada, u tom slučaju bi to bio jedan onako kritičan roman, koji bi verovatno bio, šta ja znam, deo one pobune u ono vreme kad su bile demonstracije. On je izašao nešto posle toga i onda je pao u jednu vrstu anti-klimaksa, kada je bila jedna vrsta Burbonske rekonstrukcije kasnije i onda je objavljeno nekoliko vrlo dobrih kritika i kod nas, ali ne toliko kao u Francuskoj. I u Francuskoj je očigledno doživeo i u Švajcarskoj, vrlo lep prijem i isto što je zanimljivo, tamo je doživljen doduše kao nadrealistički roman, a ovde kao potpuno realistički. Možda je to odnos drugačiji prema realnosti, a možda prema postupku.

B92: Sad bi Vam postavio pitanje i kao istoričaru i kao književniku. Rekli ste maločas da se radi o tim depresivnim 90-im godinama u Beogradu. E sad, u kojoj meri smo se kao narod suočili sa tom istorijom, u kojoj meri nam je poznato šta se zaista događalo i zašto postoje tako oprečni, javni stavovi oko stvari koje na izgled izgledaju vrlo jednostavno? Da li je bilo nacionalizma ili nije? Da li je bilo fašizma ili nije u nekim segmentima društvenog života? Da li je bilo ratnih zločina ili nije? Da li je bilo represije ili nije? Zbog čega su to i dalje u našem društvu tak nerešena pitanja?

Pištalo: Znate šta, ne znam zašto su ona nerešena. Očigledno je teško suočavati se sa neprijatnim stvarima. Ja znam na primer kada je... ovo je ilustracija toga što ću Vam reći, ne mogu da iscrpim to pitanje koje je očigledno veliko pitanje i traje, ali znam kada bi se na naslovnoj stranici novina, govorim konkretno o vremenu, kada bi se pojavilo u 90-im godinama, slika izbeglica, pazite govorim o srpskom izbeglici. Znači, nije sad to nešto neprijatno, što bi moglo da bude na drugi način neprijatno, tiraž novina bi smesta pao. To je ono – ne želim sa time da se suočavam. A primetio sam jednu drugu stvar, pošto sam mnogo mislio o tome što ste me pitali, da naši ljudi nisu jako dobri u suočavanju sa neprijatnim objektivnim istinama. Gledam jedan broj svojih rođaka, kojima doktori prepisuju na primer da se hrane na određeni način i oni to ništa ne rade. Prosto ne žele da prihvate to, nego misle da je to nečije mišljenje, a postoji i njihova volja, koja će nekako na kraju biti važnija. I onda se svaki put šokiraju, kad daju krv i otkriju da je holesterol porastao ili šta ja znam, i onda sam mislio da to nije odnos samo prema drugima, nego i odnos prema sopstvenom zdravlju i boljitku, ukoliko se on suprotstavlja želji. Znači nije fenomen samo politički, nego je i dublji.

B92: Gospodine Pištalo, predajete istoriju na Univerzitetu Vuster u Masačusecu, koliko je izazovno predavati savremenu istoriju, imajući u vidu da je ona nekako najosetljivija, najranjivija i najpodložnija subjektivnim tumačenjima i pritisku u uticaju politike. Recimo, pošto predajte savremenu istoriju Amerike, ne sumnjam da nema dilema i nedoumica oko, ne znam, građanskog rata u Americi, ali oko Iraka ima, čak je i Amerika unutar sebe podeljena oko toga kako posmatra jedan konkretan istorijski događaj?

Pištalo: U pravu ste, naročito kad predajem neki, jedan kurs, koji se zove „Amerika i savremeni svet“ i onda mnogo puta moram da govorim mojim studentima neprijatne istine. E sad, neprijatno je govoriti neprijatne istine u bilo kom kontekstu, znate. Ljudi ubijaju donosioca loših vesti. A pogotovo je to neprijatno kada to govorite sa akcentom i onda treba vrlo... jer ja predajem ipak američku istoriju, što je jedan interesantan fenomen, zamislite nekog kako predaje srpsku istoriju kod nas, sa mađarskim akcentom, recimo tako da tu uvek ima jedna dodatna nota percepcije. I onda uvek gledam da to uradim vrlo pažljivo, znači, da kažem stvari koje imam da kažem, a da na neki način, i to je jedna onako fina umetnost, da se kaže ono što imate da kažete, da ne uvredite ljude. I znam, kada sam govorio o Iraku, onako u početku je bilo, kad je počeo rat, svi su bili jako patriotski... govorim o svojim studentima, i onda sam ja govorio, - Ljudi znate, to je druga najbogatija zemlja naftom na svetu, samo da to uzmemo u obzir, pored demokratije i ostalih elemenata i znam da su me gledali, onako malo neprijateljski, da im nije bilo lako da to prihvate. Međutim, za samo jedno dve, tri godine to se potpuno promenilo i moji učenici su postali kritičniji nego ja u odnosu na to. Tako da je to jedna zanimljiva stvar, znate uvek treba, ja mislim držati onu stranu koja je manje zastupljena.

B92: Jeste li često bili u situaciji da reagujte na sliku istorije koju nameće politika, a ne istorija?

Pištalo: Jesam, ali to se stalno dešava. Ja mislim da ste vi u toj situaciji i kod nas. Ja se nalazim u toj situaciji, na neki način i kod nas i tamo. Jednostavno, kako da kažem, bivajući advokat one priče koja je manje prihvaćena i zastupljena u obe sredine.

B92: Ako sam dobro razumeo iz jednog od Vaših intervjua, ne verujete u onu poznatu latinsku izreku „Istorija je učiteljica života“?

Pištalo: Ne verujem, ne verujem. Da smo umeli nešto da naučimo iz istorije, ne bi smo padali iz jednog masakra u drugi, iz jedne strahote u drugu, ali mislim da istorija može, i to sam ponekad govorio studentima, ja kažem ne mislim da velika istorija može išta da nauči, ali istorija je neka vrsta samoodbrane, kao džiu-džica, koja može pomoći vama lično, da se odazovete na neku vojsku, u koju vas neko šalje, u Irak, bez veze, ili da znate kada situacija postaje opasna, ali mislim da je to nivo lične realizacije, a ne realizacije društva. U tom slučaju istorija može pomoći.

B92: Gospodine Pištalo doktorirali ste na temu „Tri identiteta srpskih iseljenika, srpski, američki i jugoslovenski“, čak i oni koji nisu nikada bili napolju, nisu imali brojne susrete sa dijasporom znaju za taj proces tranzicije Srba od Jugoslovena ka Srbima, gde smo mi u ovom trenutku? Jesmo napravili, kao narod, konačan izbor? Mislim naravno, na našu dijasporu.

Pištalo: Vrlo je teško. Ja mislim da verovatno jesmo, ali je to neki proces sa bolovima u fantomskim udovima. Znate, kao kada neko ima amputiranu ruku, pa mu se onda javlja svrab u malom prstu te nepostojeće ruke, ja mislim, znate šta se nekad pitam, kada sam gledao „Grand šou“, ja uzgred budi rečeno, kad dođem ovde gledam sve naše emisije popularne i manje popularne, jer je to jedno obaveštenje o sredini koje ne možete tamo dobiti. I tamo je bio neki, neki kao humoristički prilog, u kome sede svi narodi i narodnosti, ne znam Hrvati, Slovenci, Albanci itd., koji u stvarnom životu ne postoje, je l’ tako, ali na televiziji postoje. Ako postoje na televiziji, znači da još postoje u umovima. To govorim kod nas ovde, a taj prelaz je vrlo zanimljiv i ja sam se i bavio etnicitetom i identitetima u Americi, jer je to bila tema koja je odlučivala o životu i smrti ovde. Tako da je to bila tema kojom sam bio opsednut na neki način. I onda sam čitao literaturu, ne bih li to sam sebi objasnio i verujte, posle gomila knjiga koje sam pročitao, nisam siguran da ako sam došao do nekih zaključaka, došao sam više u razgovorima sa ljudima, nego iz knjiga koje sam pročitao o etnicitetu. Zanimljiva priča. Imate priču, pogotovo o tom jugoslovenskom identitetu, koji je konstruisan i dekonstruisan za sto godina. Znači, negde početkom Ilirskog pokreta, tamo niste imali Jugoslovena uopšte, a onda ste ih na popisu, mislim od ’83. imali milion i trista hiljada. To je milion ljudi. To je stanovništvo Slovenije, koje je stvoreno i rastvoreno. To je prosto zanimljiva priča, to je jedna hokus – pokus priča o jednom identitetu i to je bio deo ove moje disertacije i o tome sam govorio.

B92: Imamo još dva minuta, na kraju želeo bih da Vas pitam, kako sa distance koju imate, mislim pre svega na geografsku distancu, a i naravno i neke druge vrste distanci, jer život van Srbije Vas odmiče od svakodnevnih događaja. Kako gledate na to što se u Srbiji događa u ovom trenutku? Kako vidite Srbiju iznutra i kako gledate na taj put kojim ona, u nekom globalnom smislu korača, ako se to može nazvati koračanjem?

Pištalo: I odmiče mi i ne odmiče, zato zbog ove povezanosti, pogotovo preko „skajpa“, ja razgovaram sa beogradskim prijateljima svakodnevno, ne od prilike svakodnevno, nego svakodnevno. Pratim vesti B92, pratim neprestano i pratim i druge vesti. Mogu da kažem ovako, meni od prilike, na simboličkom nivou, sve to izgleda vrlo dobro. Boris Tadić je od prilike, manje plus – minus, moja generacija. Ti ljudi oko njega izgledaju kao ljudi. Izgleda da to negde ide, pogotovo spolja kada se to... spolja izgleda više da to negde ide definitivno, a onda kada dođemo u Srbiju, počnem da razgovaram sa ljudima i oni počnu da mi nabrajaju konkretne stvari, koje u stvari ne idu, onda se čovek malo uplaši i imam jedan impuls, preko koga sve što razumemo o ljudima, razumemo preko sebe. Nekad osetim prosto, ja ovo ne želim da znam, ne bih hteo da znam ovo, više bih voleo da verujem da to ide negde. Ja mislim da mnogo ljudi, malo pre ste me pitali, zašto ljudi odbijaju da se suoče – pa verovatno na osnovu ovoga impulsa koji ja sam osetim, daj bože 15 godina su otišle u bezdan, znate, ono kao ... je li vreme da ljuljaška koja je išla levo, počne da se vraća u desno. Ja želim da milim da se ona kreće, a nekad imam sumnje, tako da mi se čini ovo i ono, zavisno da li sam tamo ili ovde.

B92: Školovali ste se u Beogradu i Sjedinjenim Američkim Državama, ali ste rođeni u Sarajevu, imate li kontakata sa Sarajevom?

Pištalo: Imam kontakta sa Sarajevom, imam prijatelja, pozvan sam sad, povodom ovoga na „Mešine književne večeri“ i na neke druge. Žao mije što nemam više tih kontakata. Uvek je prijatno naći se sa ljudima odande.

B92: Vladimir Pištalo, književnik, dobitnik ovogodišnje NIN-ove nagrade. Zahvaljujem na vremenu koje ste posvetili gledaocima televizije B92.

Pištalo: Hvala najlepše.

B92: Uživajte u predstojećem vikendu. Poligraf ponovo u ponedeljak. Prijatno veče.