Žene posle četrdesete

Ovde se muška deca vaspitavaju na jedan specifičan način i onda su oni jadni potpuno zbunjeni. Kad njima zakuca vrenje na vrata oni ne znaju da li su oni ti najlepši, najbolji, ili kad se još suoče s nama ovakvima kakve smo, oni se jednostavno potpuno šlogiraju (Bebi Dol)

Gosti: Lepa Brena, Duška Jovanić, Mira Marković, Bebi Dol, Nataša Tomašević
Autor: Mirjana Bobić Mojsilović

MBM: Poštovani gledaoci, dobro veče. Ovo će, kao što sam i najavila, biti emisija posvećena ženama. Znate li zašto? Zato što su muškarci u ovoj zemlji tvorci jednog groznog stereotipa. Taj stereotip glasi da je u Srbiji za ženu sve preko broja 40 ravno katastrofi, bez obzira da li se radi o godinama ili o broju cipela. Ja sam vam živi dokaz za obe katastrofe. I ne mislim da sam u katastrofi. Nosim cipele broj 41, i odnedavno imam i malo više godina od toga. Hoću da kažem, u savremenoj kulturi živimo u teroru mladosti. Srbija i Crna Gora na mnoge teme u tome prednjače. Znači, kod nas, na žalost, u poslednje vreme i devojke od 30 godina se sve češće smatraju samo klecavim staricama. I zato, ovo vas još nisam pitala – Da li su žene od četiri banke u Srbiji i Crnoj Gori osuđene na propast? Pa valjda, majku mu, nećemo to da dozvolimo. Molim vas da pozdravite moju prvu gošću. Pre 20 godina ja sam za nju napisala da je ministarka radosti, i nećete mi verovati, ona je to ostala do danas - Lepa Brena. Evo, vidite šta je generacija. Koliko si visoka?

Brena: 180.

MBM: Sa štiklama ili bez štikli?

Brena: Ne, bez štikli, klot.

MBM: Koji broj cipela nosiš?

Brena: 41.

MBM: Koliko imaš godina?

Brena: 44.

MBM: E, svaka ti čast. Ovo je za aplauz. Sedi, Breno. Pre nego što krenemo na ovu našu večerašnju temu, da dignemo moral našoj generaciji i da je odbranimo od ovih talasa poniženja ili otpisivanja itd, kaži nam - da li si stvarno bila na Tajlandu kad je počeo cunami ili si izbegla sekund pre nego što je udario prvi talas?

Brena: Mi smo, u stvari, otišli tri dana ranije. Ne znam. Ja se nisam osećala dobro, nešto mi nije prijalo. Osećala sam neku užasnu nervozu. Međutim, pošto je meni ova 2004. godina bila prilično... želela bih da je zaboravim. Uglavnom, sve se svodi, što mi se dešavalo, jedva sam preživela. Ja sam srećna što je sve to prošlo. Ali, ne bih volela da budem melodramatična. Eto, konačno, opet sam postala živa.

MBM: Nek' si se ti nama vratila, hvala bogu. Znači, ipak bez ženske intuicije i predosećaja nema ništa. Je l' tako? Vaša stavka?

Brena: Jeste.

MBM: Veruješ li u to?

Brena: Ja u to verujem i ja to pratim celog svog života. To što sam osećala, uvek sam predosećala šta će biti, s tim što, naravno, ono što je bilo loše, nisam želela u to da verujem. Međutim, godine, i vreme, i iskustvo, i sve što sam doživela me je naučilo da mora čovek da veruje i u dobro, ali morate da verujete...

MBM: Je l' imaš sad neko predosećanje za nas sve, za ovu godinu?

Brena: Imam strašno predosećanje.

MBM: Ono – sve ćemo se udati, zaljubiti, prolepšati, osvojiti sve što treba da osvojimo.

Brena: Napredovaćemo u poslu, verovaćemo u sebe, gajićemo svoju decu.

MBM: Fenomenalno. I ja imam isti takav osećaj, majke mi. E, nešto da vam kažem. Važan podatak sam zaboravila. Znači, ovo večeras što vidite i što ćete videti – mene i moje gošće – mi smo sve 'generacija barbike'. Porazno je da u jednoj zemlji barbike ili one koje su rođene kad i barbike budu u problemu. Kaži mi, kako ti doživljavaš tu priču o godinama i našoj, sačuvaj me bože, sredovečnosti u Srbiji?

Brena: Ne, ja zaista uopšte ne mogu u miru da stignem da razmišljam o tome, zato što...

MBM: Ti kao Tito. I on je isto govorio da on nema vremena da ostari.

Brena: Ja nemam vremena da ostarim. Znači, čovek jednostavno ne može da stigne. Ja sam počela da radim... Čini mi se da je zaplet mog života počeo sa mojom 19 godinom. Zato veoma dobro razumem sve one koji... Dok idete u osnovnu i srednju školu sve vam je fenomenalno i super. Sve do tada rešavaju ili tata i mama, i ne morate vi da pravite nikakvu životnu odluku. Sa 19 godina, kada sam trebala da odlučim čime ću da se bavim i šta ću biti u životu i šta će biti moje životno opredeljenje... Normalno, čini mi se da svi mi tog trenutka pravimo grešku, koju jednoga dana u životu ispravimo. Znači, izabereš jedan fakultet ili izabereš jedan posao, konačno shvatiš posle neke teške muke da to nije za tebe, i na kraju prelaziš na ono što voliš. Jer, za to što voliš si spreman da radiš 24 sata i nije ti teško. Kroz taj neki period izgradiš sebe, doradiš sebe. I svi oni koji žele da te...

MBM: Jesi li bolja ti danas? Jesi li ti, Breno, bolja danas sa četiri banke nego pre 20 godina?

Brena: Ne, nikada se ne bih vratila da imam 20 godina.

MBM: Ni ja, majke mi.

Brena: Ne, u životu. Prvo, zato što...

MBM: A i ne može, budimo realni.

Brena: Ali, to je jedna vrsta demoralizacije, koju sam ovde slušala svih ovih godina. Ja sam bila veliki protivnik toga. Želela sam i da se obrazujem i da pronađem sebe. Prvo što sam želela - želela sam na neki način materijalno da se obezbedim, da nikad u životu ne zavisim ni od koga. Moja velika želja je bila, a to se normalno i ispunilo, da čak i sa svojim životnim partnerom koji to bude, da ne zavisite finansijski, materijalno od njega, jer to je...

MBM: Dosta si to dobro uradila i na vreme. Je l' problem u Srbiji biti uspešna žena koja sebi obezbedi egzistenciju na vreme ili vrlo rano, kao što si ti uradila?

Brena: Nije problem ako to stavite svima do znanja, i ako napraviš jedan odbrambeni sistem da to mora da funkcioniše prvo u tvojoj glavi, da ti veruješ u sebe. To prvo mora tu da postoji, znači ta najbitnija klauzula. Na stranu to što žena zakonski u ovoj zemlji uopšte nije zaštićena.

MBM: S tim se slažem. To ću ja baška emisiju da napravim.

Brena: Znači, žena i porodica, znači majka nije zaštićena. Jer, postoje osobe koje zbog svoje porodice, zbog svoje dece nisu mogle ni da se edukuju, ni da se obrazuju, niti da nađu posao. I na kraju su kao takve bivale ostavljene ili isterane iz svojih domova i kuća.

MBM: Apsolutno, mnogo je takvih primera. Na žalost, naš zakon... Znači, da sam ja političarka...

Brena: Ali, šta treba?

MBM: Pa treba mi žene da se udružimo i da nateramo vladu da napravi zaista neki zakon koji bi štitio i žene s decom i žene bez dece, i udate i neudate.

Brena: To u svakom slučaju. Ali, taj zakon postoji svugde, osim u našoj zemlji.

MBM: Pa mi smo ipak Srbija. Zato ja tebe pitam – da li ti osećaš ovaj stereotip koji sam ja pomenula na početku? Ono kao taj teror mladosti, da su žene ovde otpisane, kao – Četiri banke, ćao! Nemamo šta da pričamo.

Brena: Ne. Ja sam dokazala jednostavno u praksi da mene ta teorija uopšte ne interesuje. Čak i neko moje društvo sa kojim se ja družim, to su uglavnom žene koje su zaposlene i jako veruju u sebe. Tako da, nemam vremena, pošto mi treba da pozitivna energija koju ja držim u sebi i koju gajim, ja je crpim iz svoje porodice. Treba da imam prvenstveno za moju porodicu, jer ako ja nemam te ljubavi, ja ne mogu ni da je pružim.

MBM: Apsolutno. Kaži mi, u tvom poslu...

Brena: I rasplinjujem se normalno. Podelila sam se, eto, da to bude da se najviše predaš svojoj porodici. I naravno, ono bez čega ja zaista ne mogu da živim i u čemu sam... Čini mi se da doživljavam baš upravo nekakvu emotivnu krizu, fali mi moja publika, zato što sam ipak ja navikla na taj odnos druženja.

MBM: Hoćete li da joj tapšete malo? Pa to je žena koja je punila stadione, bre. Je l' ste vi zaboravili to?

Brena: Fali mi taj odnos, komunikacija sa ljudima, taj odnos koji smo uvek imali, ta razmena energije, ali pozitivne energije. Ja sam osoba koja oseća, veoma mnogo osećam, čini mi se, ne mogu da kažem da vidim ljudske aure, ali osećam pozitivnu i negativnu energiju, i to mi je sasvim dovoljno.

MBM: A šta ti fali da napraviš ponovo kontakt sa publikom, novi album?

Brena: Ne, ne fali mi. Nego, sada sam trenutno na terapiji koja traje nekih pet-šest meseci, malo se odmaram.

MBM: Kad to prođe...

Brena: Ne, čekam ovaj trombić da se rasturi. I ja prvo što idem, hvatam se za mikrofon.

MBM: Fenomenalno. Hoće li da bude Marakana ili neki stadion?

Brena: Ne, ne verujem. Ja moram zaista da priznam, ne verujem da... Ja sam toliko puta pokisla po stadionima. Svi ovi sada što pevaju po stadionima, oni nikad nisu pokisli. Ja sam pevala deset godina. I kad vidim stadion, jedino čega se plašim, plašim se kiše. Ali, pošto sam ja postala glavna dodola...

MBM: Gde ti dođeš tu trava raste.

Brena: Gde trebaju usevi da dobiju kišu, verovatno treba mene pozvati, pa ću ja odatle...

MBM: Fenomenalno. Ostani ti tu. Sad ćeš da vidiš koga smo mi još pozvali ovde. Sad vas molim da pozdravite moju drugu drugaricu. Isto se znamo od kad smo bile male – Duška Jovanić. Ćao, Duška. Duška, koliko si ti visoka?

Jovanić: 176.

MBM: Koji broj cipela nosiš?

Jovanić: 39.

MBM: I koliko imaš godina?

Jovanić: Dovoljno za temu.

MBM: Sedi, Duška. Duška je glavna urednica ''Glorije'' i ''Plejboja'', i moja koleginica i drugarica. I dobro, bre, Duška, šta ti kažeš na ovu priču? Je l' postoje ovi stereotipi?

Jovanić: Ma ne. Ja čak mislim da postoji teror nas, ovih riba i večeras, koje objašnjavamo...

MBM: Pa boga mi, terorišemo.

Jovanić: ... koje objašnjavamo da nama sad život počinje, da je to fantastično, jer smo mi sad došle u te godine, pa ćemo za deset godina opet istu tu priču. S jedne strane je stvarno teror mladosti, ali s druge strane i ovo, zato što smo zauzeli mi dosta tih stvari. Praveći ''Gloriju'' i ''Plejboj''... Na kraju, koja je u Srbiji žena uređivala ''Plejboj''? Kada se to desilo? To se desilo, evo.

MBM: Pa nikada nijedna. Bravo.

Jovanić: Evo, ja sad moram da kažem da je to tako. Mada, i dalje se moje drugarice zezaju, kažu – Ma ne, nije tačno da uređuje žena, to ipak uređuje muškarac.

MBM: Dobro, ali s druge strane, ipak postoje statistički podaci koji govore da, na primer, žene neuporedivo teže mogu da dobiju posao posle tridesete, a posle 35. godine pogotovo.

Jovanić: Ne, apsolutno...

MBM: Znači, gledaš oglase po novinama – maksimalno, gornja granica godina je 35 za ženu. Šta kažeš na to?

Jovanić: Očajna sam. I onda, obučem farmerke, stavim šiške i glumim ludilo, pravim se blesava. Ne znam šta drugo da uradim. Moj CV počinje ovako – Rođena u Beogradu... Mislim, sad ostalo...

MBM: Ostalo možemo da dopišemo. Ali, gledaj. S druge strane, zar to nije paradoks, bre? Žena od četiri banke i posle 35 godina u sociološkom smislu bi trebalo da bude osoba koja je rešila mnoge ili prešla mnoge prirodne faze na svom životnom putu, na primer – da se udala, rodila decu itd. Znači, sa četiri banke bi bila u top formi. Znači, ima zrelost, znanje, iskustvo, završila je porodičnu obavezu.

Jovanić: Ja nemam to. Ja imam treću tragediju u Srbiji, osim tih cifara 40. Dakle, imam i to što sam solerka. Mislim, to je tek katastrofa u Srbiji, to je ono kraj. Tako da, ja očekujem... Brena kaže ove godine. Dakle, ja se moram udati.

Brena: Tvoje vreme tek dolazi.

Jovanić: Da, moje vreme tek dolazi. Tako da ću ja sad to da uradim. Ali, stvarno je šokantno, jer boraveći tako u nekim drugim zemljama... Pazi, u Italiji, kad sam odlazila na neke večere, oni nemaju ni ljubavnice ispod 35 godina, a kamoli da... Razumeš? Oni se pojave sa nekim sjajnim, uspešnim, zanimljivim ribama, koje mogu da vode konverzaciju. Oni ne dovode ove gluvoneme na večeru. Tako da se tamo osećaš dobro, jer možeš nešto i da kažeš, i sve ostalo. Zaista je to karakteristično za Srbiju. I sad, to što postoji u medijima i to što smo sad mi kao Šer, ili smo kao Madona, ili smo kao neke tu...

MBM: Barbika.

Jovanić: A Barbi je super, ja sam ponosna. Ja kad bi izgledala kao barbika, ja bih bila najsrećnija.

MBM: Kad o izgledu govorim, to je onako jedan simbolički i istorijski reper. Novo doba je krenulo, ja mislim, sa barbikom.

Jovanić: I nije se još završilo.

MBM: Nećemo mi da odustanemo od ideje da smo se klizale na Tašmajdanu, da smo mi one gimnazijske beogradske lutkice.

Jovanić: Išle u Skadarliju.

Brena: Što klizali? Pa mi se i danas kližemo sa decom.

MBM: To hoću da kažem. Moja ćerka ima otprilike toliko godina.

Jovanić: I možda bi moji neki dečaci trebali malo stariji da budu. Što je ispričala jedna moja prijateljica, kaže – Vidi, što je zgodan frajer. Ona kaže – Ćuti, znaš da smo ga vozile u kolicima.

MBM: To je ipak crni srpski humor.

Jovanić: Jeste. Ali, šta sad? Šta riba od četiri banke koja se nije udala, gde da stoji?

MBM: To hoću da te pitam.

Jovanić: Pred gimnazijom ne može. Razumeš?

MBM: Pred fakultetom?

Jovanić: I to je malo problematično. Ostali su oženjeni, najbolji naravno odavno, ne s nama. Ovi slobodni su matori momci kao što sam ja. Ali, to je nekako... on je plejboj. On je plejboj, a ja sam usedelica, stara cura itd, iliti solerka. Onda, ja kažem da sam ja neženja. Onda mi je to nekako lakše da progutam.

MBM: Divno je što si to rekla. To je potpuno tačno. Zašto je u Srbiji zaista problem za ženu ako nije problem da bude udata više puta ili da na bilo koji drugi način ostvaruje svoja biološka i sociološka prava? Ali, jeste stvarno problem za ženu koja kao nije udata i nema decu. Uvek ima tu pežorativnu konotaciju.

Jovanić: I da ostvari svoja osnovna seksualna prava, na kraju. Jer, otvorim bilo koje novine, kažu – Sada, seksualni život u četrdesetoj je najbolji.

MBM: Stvarno? U kojim to novinama piše?

Jovanić: Pa u svim ženskim listovima.

MBM: Šta misliš, u kojoj meri i ženski listovi svesno ili nesvesno potpiruju tu tezu da žene posle četiri banke treba ipak da se usredsrede na neki fini hobi, kao na primer – vez ili pravljenje krofni? Je l' rade to?

Jovanić: Baštovanstvo. Pa uništavaju, kažu – Treba posle četrdesete da se ošišaš. Ja kažem – Ne, naprotiv. Treba da mi je suknja što kraća i kosa što duža.

MBM: Evo, vidiš. Pogledaj Brenu. Tačno, jeste, tu si u pravu - da posle četrdesete žena treba da smanjuje štikle, produžava suknju i skraćuje kosu.

Jovanić: I da izgleda kao tetka, po njima. Je l' tako?

MBM: Tačno.

Jovanić: A mi ipak da se držimo tih barbika.

MBM: Ja mislim da se držimo barbika. Ja kad pogledam, moja mama kad je imala 35 godina nosila je one sarme na glavi i imala uvek pristojnu dužinu suknje. Mi smo to zvali – žene. A mi smo i dalje devojke u najboljim godinama. Je l' tako?

Jovanić: Devojke. Ne mogu da podnesem to 'žena'.

Brena: Ja imam ipak nekako utisak, bez obzira što mi kaskamo za celim svetom duhovno, ne mogu da kažem mentalno, ipak je ovo jedna nacija gde ima mnogo pametnih... Bistra je ovo nacija. Putujući tako po svetu uvek sam mislila da je kod nas najgore. Međutim, uverila sam se, zahvaljujući stvarno tim čestim putovanjima, da nije uvek sve kod nas najgore.

MBM: Gde je najgore? Da ne idemo tamo?

Brena: Pa nemojte... Znate šta? Mislim da svako u svojoj glavi pravi svoju životnu filozofiju. I ono što je najbitnije, to je da vi samoj sebi dajete samopouzdanja. Znači, nije bitno kog ste pola. Bitno je da vi steknete predstavu ko ste vi i šta ste vi, da dostignete svoj neki lični identitet. Znači, da ne postoji osoba ili grupa ljudi, ili mediji, ili uopšte bilo ko, koji će da vas demorališe ukoliko ste vi zaista u pravu. Mislim da ako čovek nema svoje mišljenje ili kako bi rekao jedan običan čovek – ako nemaš svoje ja, ako ne veruješ u sebe svako može da te demorališe. Svako može da ti kaže – Čekaj, loš si u svemu tome, ne radiš dobro. Kako sam loša u svemu tome kada ja svaki dan pravim neke rezultate, ili svaki dan napravim ručak, ili svaki dan odem na koncert, ili svaki dan... Ali, šta je bitno? Bitno je da čovek svaki svoj ima svoj posao, i da taj posao, ukoliko je ipak na nekoj proveri, ukoliko vi imate masu ljudi koja to proverava i koja kontroliše... Pa čekajte, ne može neko da dođe i da kaže – Slušajte... Ne može neko sa 45 godina posle svega što mi radimo, pravimo, stvaramo, sada ću ja da razmišljam da li ja imam bore ili ne. Pa zamislite da nemam boru sa 45 godina, na šta bi sve ličilo.

MBM: Bravo, Breno.

Brena: Na šta bi mi ličili bez bora?

MBM: Takozvane bore biografija. Sada kada si rekla da je važno da čovek, a pogotovo žena ima jak integritet, evo imam sledeću gošću. Molim vas, pozdravite... Rekla sam da nikad neće biti politička emisija, a u gostima mi je Mira Marković. Gde si, ljubavi? Ovo je stvarno Mira Marković.

Marković: Bez cveta u kosi.

MBM: Bez cveta u kosi. Inače, moja je kuma. Sedi, Miro. Hoćete li da sednem ja između vas?

Brena: Kako da ne.

MBM: Eto, vidite da možemo da sednemo nas tri-četiri ovde. I to nije mala stvar. Mira Marković je... Ti si zavrtela glavom kad sam ja rekla da smo mi 'generacija barbike'. Ti nisi?

Marković: Pa vi jeste, ali ja sam 'generacija Šeron Stoun i Madone'. Izvinjavam se, ako nemate ništa protiv.

MBM: Mira Marković je dva puta srećno razvedena, s dvoje dece.

Marković: Čekaj, je l' mogu ja?

MBM: Hoću da kažem još nešto važno. Ona svoje godine ne krije, pod A. I pri tom je, nećete verovati, ova lutkica i lepotica i baka.

Marković: Srećna, 'rokenrol baka'. Potpuno se slažem sa tvojom tezom da je stereotip ovde, koji su muškarci nametnuli – da žene od 30 pa na dalje ne postoje, maltene. Ali, moram da kažem da su i same žene tome doprinele, na žalost, žene koje nemaju hrabrosti, koje se boje da menjaju šta god ne valja u njihovim životima. Ja nisam jedna od tih. Tri puta sam počinjala iz početka u svojim dvadesetim, pa u svojm tridesetim, pa evo i u svojim četrdesetim godinama i emotivno i egzistencijalno.

MBM: E, to mi je fenomenalno. Dakle, Mira je...

Marković: Treba verovati u sebe, kako kaže Brena. Treba verovati u sebe i treba slediti neko svoje unutrašnje ja, neki svoj unutrašnji sat u svakom pogledu, da li su to emocije, da li je to posao koji radite.

Brena: Treba biti realan u svakom slučaju.

Marković: Ako niste ispunjene i zadovoljne na bilo kom planu, ne možete biti dobre ni same sebi, ni same sa sobom, samim tim ni partneru sa kojim ste u toj vezi, niti deci, niti na poslu.

MBM: A kako si ti doživela činjenicu da si ti postala baka? Je l' te to malo ono... Sa 41-42 godine si postala baka.

Marković: Iskreno, kada mi je moja ćerka Jovana to saopštila, to je bio šok za mene. I tad sam se setila, verovatno je i mojoj majci bio šok kad sam ja njoj to saopštila u svojoj 21. godini. Tako da mi je Jovana time i zapušila usta. Naprosto, to je njena odluka. Šta god ja mislila, važno je da je to samo njena odluka, kao što je sve u mom životu bilo samo moja odluka. Pazite, da li je bila pogrešna u datom trenutku ili ispravna nije u krajnjem slučaju ni važno. Važno je da sam se ja izborila sa svim tim svojim i pogrešnim i ispravnim odlukama, i da se borim i dalje.

MBM: I voleti svoj život isto je važna stvar.

Marković: Apsolutno. Kažem, sa svim greškama koje pravimo, svako od nas ih pravi u životu...

MBM: Nisi bila u panici... a nije bila u panici, da vam kažem. Izađemo negde, i ja kažem – To mi je drugarica iz gimnazije. Ona kaže – Ja sam baka. Ja odmah izađem napolje, jer se iznerviram. Daj, bre, pusti me s tim. Ej, žive, bre... Nemoj da mi dodaješ godine! Ali, ona ne. Ona je...

Marković: Ali, znaš li zašto? Razlog tome je upravo ovo o čemu pričamo. U ovim godinama ja sam spokojna, ja sam mirna. Ja znam da to što je na mom licu i to kako ja izgledam i kako se ja osećam...

MBM: Pa izgledaš kao milion dolara, bre. Šta ti je?

Marković: ... to mi je najvažnije, i da će to neko prepoznati. Zašto bih lagala godine? Nema razloga.

MBM: Naravno, šalim se. Ali, ono što sam htela da kažem, to je jedna divna, u stvari, poruka iz tvog života, iz stvarnosti, nije iz domena sociologije ili eseistike. Dakle, Mira je u četrdesetoj godini promenila i posao. Znači, dobila je ponudu za novi posao i morala je sve da uči iz početka. Hoćeš li da nam kažeš šta je to?

Marković: Jeste. To je advertajzing ili marketing. To je zaista božanstven i divan posao. Ja moram ovom prilikom da se zahvalim mom prijatelju.

MBM: Čekaj, ali prvo si sedela i učila šest meseci sve o tome, nisi znala skoro ništa.

Marković: Nisam znala apsolutno ništa. Kada mi je moj dragi prijatelj Bojan Joksimović pozvao da dođem u tadašnju agenciju SVA u kojoj je on bio direktor, sada je on već vlasnik druge agencije Luna TBVA, apsolutno ništa nisam znala o tom poslu. Drago mi je što je on verovatno u meni tada prepoznao i elan i tu pozitivnu energiju, koja je jako važna za taj posao. Ali, ništa nisam znala o tome. Zahvalna sam i mojim mladim kolegama, apropo onoga što si rekla da baš specijalno u marketinškim agencijama šansu dobijaju uglavnom mlade i to žene, devojke. I to je divno, i to treba da bude, toga treba da bude. Ali, zašto ne dati šansu i nama u nekim godinama, evo ovim našim, šansu da pokažemo šta znamo? A znamo puno. Ja se nadam da to pokazujem uz svesrdnu pomoć mojih dragih kolega. Uglavnom su svi znatno mlađi od mene, ne baš svi, ali uglavnom svi. Ja stvarno uživam u tom poslu.

MBM: Moram još nešto da kažem, izvini što te prekidam.

Marković: Učim, stalno učim, što je isto divno.

MBM: Ta agencija SVA u kojoj radi Mira je inače smislila kampanju koja je, po mom mišljenju – ti znaš sigurno Duška, ti si videla – jedina stvarno potpuno proženska reklamna kampanja, a to je bila kampanja za Vegetu sa onom ženom. Slogan je bio – Ona ne krije svoje godine, ona slavi 45. rođendan.

Marković: Da, baš u kontekstu ove emisije i teme ove tvoje emisije.

MBM: Pa mislim, tu si nešto i ti zaslužna.

Marković: Jesam zaslužna ja, ali i ceo tim SVA, ženski tim, uz svesrednu podršku naših dragih kolega. Znači, trebalo je obeležiti jubilej jednog brenda, koji verujem da znaju sve žene, Vegete. Trebalo je obeležiti 45. rođendan, i nije bilo dileme da će biti upravo taj slogan – Ona ne krije godine. A zašto ne krije godine? Pa zato što je originalna i uspešna.

MBM: E, bravo.

Jovanić: I najbolja. Pa Vegeta je i dalje najbolja.

MBM: Dobro. Šta bi tvoja poruka... Znači, moja je ideja večeras da mi stvarno pošaljemo tone dobre energije našoj generaciji i onima koje će biti u našoj situaciji za godinu-dve, i onima koje su mnogo starije od nas. Šta je naša poruka?

Marković: Moja poruka može da bude ono što svakodnevno ponavljam i svojoj ćerki, a to je – Stoj iza svojih odluka kakve god da su, ali se ne boj da menjaš i da ideš dalje, kad god osetiš da to nije to, šta god to bilo, na emotivnom planu, na materijalnom planu. Uvek je, slažem se s Brenom, najvažnije ono što ipak nosimo tu, u srcu i u duši. Nekad je džep ili novčanik puniji, nekada prazniji, to uopšte nije važno. Važno je samo ono kako se osećaš sama sa sobom, pod broj jedan. I budi hrabra, i budimo hrabre da menjamo, idemo dalje.

MBM: Nikad nije kasno.

Marković: Nikad nije kasno.

MBM: Nikad nije kasno, je l' tako Duška?

Jovanić: To, ja ću doći ovde da objasnim. Ne da nije nego je ovo tek početak, naravno.

MBM: Nikad nije kasno da nam se dese najbolje stvari u životima.

Jovanić: Apsolutno. Meni će tek da se dese, i to ove godine. Ali, ipak je u svemu tome... Dobro je, to je sve lepo i srce i romantika i sve, ali treba imati taj luksuz neke nezavisnosti, koja stvarno mora u četiri banke da se ima, inače je sve ostalo problem. Zbog toga je to nama možda jednostavnije da sad kažemo. I onda ja mogu da kažem – E, sada ću ja da izaberem njega zato što mi se stvarno dopada.

MBM: Apsolutno si u pravu. Znači, ekonomska nezavisnost je uslov. Bez toga...

Jovanić: Uslov neke slobode, a sa četiri banke to je već granica.

MBM: Ja moram da kažem, u Srbiji je inače masovna pojava da imate ulazna vrata od nekog stana, gde piše ovolikim slovima Grujo Popović, pravnik, a ispod najsitnijim slovima i Dr Ljiljana, ljekar, ali malim pisanim slovima. Sve dok žene pristaju da samo muška prezimena i zanimanja stoje na njihovim vratima, to znači da se odriču svog...

Jovanić: Naravno, i to je nešto što... Mislim, menjala bih i ja prezime, ali Kenedi je poginuo. Znate li ono – Verenik mi je poginuo u avionskoj nesreći. Nekad su ribe pre Drugog svetskog rata, kao – Zašto je ostala usedelica? Pa uvek su imale nekog izmišljenog verenika normalno, koji je baš pred...

MBM: Da, koji je baš poginuo pred venčanje samo.

Jovanić: Jadna Isidora je morala da izmisli ovog, odnosno udala se za njega kad je već bio mrtav. Dakle, i moj je poginuo.

MBM: Hajde, ćuti. Vratićemo se za nekoliko sekundi.

Hvala, Bebi Dol. Možeš da se smestiš tu.

Bebi Dol: Mogu, hvala. Ovo je bio poklon za sve dame prisutne i neprisutne svih godišta, i za sve buduće damice, i tako. Jedna ljubavna pesma koja govori o... Robert Redford je tu igrao jednog uplašenog od ljubavi, kao što se često dešava. A ta neodoljiva ženska je bila...

MBM: Jednog Beograđanina, u stvari.

Bebi Dol: Pa kažem, eto, to je bio moj mali poklon.

MBM: A ko nam je maestro koji te je pratio?

Bebi Dol: Mišel, moj divan prijatelj Miša Komnenić, koji je inače ordinira u radio stanici našoj beogradskoj. Znači, tamo je angažovan u velikom orkestru. Dugo nismo imali prilike da sviramo. I kada si me zvala, kada sam čula kakva je opasna tema, onda kažem – Pa to bi možda moglo biti skladno.

MBM: Apsolutno jeste skladno. Bebi, šta ti kažeš na ovo, na ideju da je malo teže biti spokojna i opuštena devojka naših generacija i imati preko četiri banke i biti u Beogradu?

Bebi Dol: Znaš kako? Evo, pre dve nedelje sam se zatekla u Zagrebu. Nikad nisam više ni sanjala ikad da ću biti u Zagrebu. Setila sam se svojih mladalačkih utisaka iz Zagreba. Recimo, tamo vlada jedan mnogo zdraviji vajb među muškarcima i ženama. U Beogradu to ide kao što nam je verovatno i život od krajnosti do krajnosti. S jedne strane, u našim životima ovde ta neka agresija svih vrsta caruje – znači, mentalna, fizička, kulturna. S druge strane, neke zbunjene muške osobe, što kaže jedna moja prijateljica – Tri puta me zove na piće, i nije mi jasno šta hoće od mene! Pa ne, stvarno. Znači, tako. Od tih nekih mačo menova, pa do nekih totalno strahova. Nešto su potpuno uplašena gospoda. Imam utisak da to caruje ovde gde mi živimo.

MBM: Je l' misliš da u toj priči, u tom stereotipu, kao što je rekla i moja kuma Mira, učestvuju i žene? Zašto je naša kulturna sredina takva? Mislim da suštinski postoji neki stav da posle četiri banke treba da se opustiš. Je l' ima toga? Je l' vidiš to negde?

Bebi Dol: Ja kao verovatno i svi umetnici baš nemam tako realistički odnos sa stvarnošću ili ne mogu da zamislim da su stvari malo lepše nego što su. Onda se potrudim da bar ja živim život u skladu sa sobom i da vreme iskoristim tako što ću se truditi pre svega za sebe i za one moje voljene oko mene da budem bolja, da ispravljam svoje greške, da nemam straha od života, da nemam straha od tog nekog vremena koje kuca na vrata. Mislim da su strahovi za žene te vrste – E, sad sam u nekim godinama, sad treba da se udam, jer ako se sad ne udam ostaću sama. Ja sam pre onog mišljenja, da ako ja sama ne verujem da ljubav postoji, onda mi se ona nikada desiti ni neće. Ako ja na neki način izdam tu veru da to postoji, da taj neki čika, čovek postoji, onda ne može ni da se desi. I moram da kažem, ja sam živela u jednoj tradicionalnoj srpskoj kući. Imala sam tu privilegiju da imam i prabaku i nanu, znači razne ženske generacije. I boga mi, uopšte me sada u ovim nekim godinama što su zakucale na vrata ne čudi da je ranije postojala ta profesija - da se za žensko dete traži čika, kako bih rekla, bez obzira...

MBM: Provodadžiluk misliš?

Bebi Dol: Da, kažem da su postojale te komšinice koje gledaju okolo šta bi za dete bilo najbolje. Jer, mislim da postoji upravo taj veliki nesklad između te neke ženske opuštenosti i tog nekog ženskog racia, koji bi sve neke napore koje eventualno trebaju da se učine za ljubav... Znaš, ti ćeš učiniti sve. A sa druge strane, eto kao u ovoj mojoj pesmi, taj Robert Redford, on se uplašio sreće, uplašio se ljubavi, uplašio se jedne božanstvene žene.

Jovanić: Barbre Strejsend, i završio je sa flegmom.

Bebi Dol: Upravo, i završio je sa nekom bledolikom koja se smeška, i tako.

Jovanić: Konvencionalnom, lepom.

Bebi Dol: A mislim da ima veze i sa vaspitanjem. Jer, ovde se muška deca vaspitavaju na jedan specifičan način, i onda su oni jadni potpuno zbunjeni. Kad njima zakuca vrenje na vrata oni ne znaju da li su oni ti najlepši, najbolji, ili kad se još suoče sa nama ovakvima kakve smo oni se jednostavno potpuno šlogiraju.

Jovanić: Znaju da su najbolji. Oni stalno slušaju da su najbolji.

Bebi Dol: I to što kažeš, da. I onda, normalno, dese se svakakve stvari.

MBM: Kao što kaže ona druga pesma – Najjači samo ostaju. Ja bih rekla – Najjače ostaju.

Bebi Dol: Pa 21. vek je, gotovo je.

MBM: Vek žena, kao što je bila napisala Mira Marković, ali ona druga. Ostanite s nama, vraćamo se za nekoliko minuta.

Dakle, da li su u Srbiji i Crnoj Gori žene posle 40. godine otpisane? Pa možda i jesu, ali mi se ne damo i nećemo to nikome dozvoliti. Zato, pored ovih mojih gošći koje ste već videli pozdravite i Natašu Tomašević. Ćao.

Tomašević: Izgledaš fantastično.

MBM: Takođe. Pogledajte, ovo je generacija troje dece. Nataša je inače jedna od vlasnica i osnivačica klinike Diva. Izvoli, sedi ovde pored Duške. Ja ću malo da vam se tu šećkam. Šta kažeš, ti Nataša, za to, za ovu temu? Jesmo li otpisane?

Tomašević: Ma izgledate fantastično. Nikad vam ne bi dala ni 40. godina, a kamoli više od toga, pošto ja odgovorno to tvrdim. Bavim se estetikom već 15 godina, možda i celih 20.

Jovanić: Jesi li nešto radila?

Tomašević: Nešto vrlo sitno zaista, ali skoro ništa da promeni izgled... ovo ne, apsolutno ne. Ja sam se bavila ženskom lepotom tj. aerobikom jedno 10-15 godina. Bila sam omiljeni...

MBM: Da, vidi ti se po nogama. Možeš li krug...

Tomašević: Da, evo malo da sklonim suknju. Tako da sam volela te ženice koje su... Tada sam ja bila naravno klinka, to je ipak bilo davno, pre 20 i više godina. I taj moj studio gde sam držala časove je bio prepunjen, ovako malo da se hvalim. Obično sam radila sa ženama koje su tada imale preko 40. godina. Stalno sam ih hrabrila da su mlade, da naravno nema veze, da je tek život pred njima, da treba da se zategnu, isprse, da pokažu sve svoje atribute ženstvenosti.

MBM: Zašto žene kod nas imaju stvarno veću frku te vrste nego... Čini mi se da je veća ta frka ovde nego na drugim mestima. Je l' grešim?

Tomašević: Ne, ja mislim da ne grešiš uopšte. Eto, već 15 godina držim kliniku Diva, bavimo se isključivo estetikom i ženskom i muškom. Na žalost, ovde su naši muškarci nekako stidljivi, povučeni, retko dolaze. Mada, moram da ih ohrabrim zaista, poslednjih godina ih je sve više. Prvo sam morala da im vadim reči iz usta – Da li dolazite možda zbog neke borice, flekice? Oni kažu – Ma ne, ne smeta mi. Ali, eto, malo sam se prošetao...

MBM: Doveo sam ženu.

Tomašević: Da, otprilike. Ali, sad ih ima sve više. Tako da je to simpatičan neki trend da se i oni nešto malo neguju. Tako da sam ja uvek za to da se treba negovati. Slažem se s Brenom da naravno ne treba kriti godine, treba ih ponosno nositi, i bore i sve. Ali, obzirom da medicina tako nekako ide galopirajuće napred, prosto nije loše da se čovek lepše i da neku sitnicu koju može da koriguje - flekicu, sitnicu, neki mladež koji smeta. Naravno, težinu, stav, držanje, to ipak možemo da korigujemo.

MBM: Je l' se slažeš ti... Ja imam teoriju da posle izvesnih godina žena mora da izabere šta je važnije – lice ili, da izvinete, naličje.

Tomašević: Guza.

Jovanić: To je rekla jedna mnogo mudra žena. Ta je znala za koga da se uda, kad da se uda.

MBM: Koja?

Jovanić: Mira Stupica.

MBM: Vidi stvarno, tačno.

Jovanić: To je rekla u garderobi. Onda su sve one mlade glumice, kao – Šta mi da radimo? Naravno, ona ih onako gleda i smeje se. Ona se opredelila za lice.

MBM: Za lice. Pa pametne žene se opredele za lice, valjda je to važnije.

Jovanić: A mi hoćemo da nosimo farmerke, Mirjana.

MBM: Tačno. Izvini što sam te prekinula. Da se vratimo samo na sekund na predrasude. Je l' se vi sećate kada se pojavila serija Dinastija, kad je ušla zla Aleksis u seriju? Ona je tad imala 40. godina, i nama je izgledala kao...

Brena: Svi su je zvali matora kučka.

MBM: Matora kučka, bre. Pa čekaj, strašno.

Tomašević: Ne, kod mene dolaze žene i koje imaju, recimo, 35-36 godina sa nekakvim problemčićem. Posle razgovora ja ih pitam koliko imaju godina, misleći da imaju preko 45, obzirom da se tako ponašaju skrušeno, nemaju ni trunku nikakvog samopouzdanja. One mi obično, dešava se često da odgovaraju – Eto, imam već 33-35 godina, to su već ipak godine...

MBM: Prošao život.

Tomašević: A imaju i dvoje-troje dece. Tako da, otprilike nije više bitno. Jer, ja im onako sugerišem da nešto malo urade za sebe, što nije skupo, što će im malo vratiti neko samopouzdanje. Odvojim nekad i po pola sata i više, mada mi to naravno nije posao. Ali, otprilike je često tako. Tako da i znatno mlađe od 40. godina ovde u ovoj konzervativnoj Srbiji i Beogradu već imaju taj problem sa identitetom, imaju gomilu nekih predrasuda, kompleksa itd.

MBM: Je l' vi imate u toj klinici psihologa?

Tomašević: Pa nemamo, ali ja izigravam, evo kao što vidiš. Šalim se. Ali, trudim se onako kao da ih malo ohrabrim. Obično imam dobar kontakt. Baš se zaista trudim da im objasnim kako nije ništa strašno imati i decu i porodicu. Oni kažu – Lako je vama. Onda ja kažem da imam troje dece. Onda se one kao obraduju, i tako.

Bebi Dol: Ne želim da zvučim kao fraza, ali mislim da ta neka lepota kad više nisi 18 i 20 stvarno dolazi iz glave, dolazi iz duše. Ja kao muzičar mogu samo svima da dam primer – gospođa Madona ima registrovanih 47 godina. Ona apsolutno nikad nije bolja, nikad joj nije bila bolja muzika. Jedna potpuna uravnoteženost posle takvog života. Znači, mislim da ženska lepota naročito dolazi iz toga – šta to ide kroz naše glave i kroz naše duše. Dobro, to ima veze sa tim nekim isto fizičkim momentom. Ali, iz mog iskustva, puno puta vidim drugarice koje su zabrinute nad ovim, nad onim, i shvatim da taj izgled zapravo ima veze sa svim tim nekim strahovima, zebnjicama u toj konfrontaciji sa sredinom, koja ne samo da je konzervativna, ja mislim da je sreće da smo mi konzervativni, nego kod nas malkice vlada i to neko licemerje, ta neka malicioznost. To kad Mirjana kaže – žene preko određenih godina... Prosto, kao neka mala ljubomora, naročito ako si u stanju da svoj život hendluješ. Onda kao – Ma šta ona... To 'ma šta', to je dosta onako destruktivno.

MBM: E, zati sam ja i napravila...

Tomašević: To nemanje samopouzdanja. Upravo tim ženama sam ja govorila.

MBM: E, zato sam ja...

Brena: Ali, ja mislim da se formiranje jedne ličnosti, bez obzira da li je muško, da li je žensko... I kad bi imala žensko dete uopšte ga nikada ne bih vaspitavala drugačije. Mislim da se to formiranje ličnosti, stvaranje - šta si ti, ko si ti, u stvari, tog ličnog samopouzdanja, to počinje u porodici.

MBM: Apsolutno, slažem se. Ali, ima veze i okruženje.

Brena: Ima veze okruženje, ali ako ti živiš... Znači, to počinje već od prvih dana. Ti moraš da pratiš svoje dete i u školi. Normalno, ono se formira i u porodici, a formira se normalno u tom okruženju, ulici. U zemlji, u sistemu u kome mi živimo i u sistemu u kome smo mi prošli sve ovo što smo prošli...

MBM: Bilo je sve bolje, kad smo mi...

Brena: Do '91. godine mogu da kažem da je na neki način postojao neki progres. '91. i '92. godine stalo je sve, mi smo nazadovali mentalno, duhovno, intelektualno. O finansijskim i ekonomskim problemima, mislim da to...

MBM: E, sad više nećemo, nećemo više da nazadujemo. Znate li zašto? Da vam kažem nešto, devojke. Izvinite, meni spadaju pantalone.

Jovanić: To je dobar znak.

MBM: Prvo, da li je nekom ovde palo na pamet da ove devojke posluže nekim pićem? Hajde, za sve ove pametne, hrabre, mudre reči. Gde je taj šampanjac? Evo ga dečko.

Bebi Dol: Sluti na dobro. Ja nemam čašu, ljudi.

MBM: Evo, Bebice. Biće za sve. Hvala ti, dosta si zgodna, lepa si. Drage moje prijateljice, ja vas ljubim. I nazdravljamo za srećne tridesete, četrdesete, pedesete, šezdesete, sedamdesete. Živeli! I samo da vam kažem još nešto. Možda niste znali, ali najnovija istraživanja govore da je žena jedno 300 hiljada više nego muškaraca u SCG. Prema tome, da vam kažem – Devojke...

Jovanić: Frajeri, uživajte!

MBM: Ne. Glave gore, nas je više i biće sve kako mi kažemo. Živeli! A sledećeg petka u osam uveče budite sa mnom, pitaću vas ono što vas još nisam pitala. Pričaćemo o tome kako od Srbije napraviti robnu marku. Ljubim vas sve. Živeli!