| |
|
|
25. mart 2004.
|
Zajedno protiv sila nasilja |
Umetnik iz Prištine Enver Petrovci, advokat iz Đakovice Teki Bokši i koordinator NGO Foruma Jetmir Baljaj govore za B92 o najnovijem talasu nasilja i o učincima međunarodne uprave na Kosovu. Petrovci: “Moje se dvorište graniči s dvorištem crkve u Prištini koja je sada uništena, ja sam rastao s tom crkvom. U trenutku kada je spaljena, spaljen je i deo moje biografije, mog detinjstva“. Bokši: „Na Kosovu se pet godina skoro ništa ne pomera. Nije poboljšan kvalitet života ljudi, vlada status quo. Primećuje se da više ovako ne može“. Baljaj: „Ovo je budilnik za sve poštene i dobre ljude. Tamnih sila moramo sami da se rešimo. To ne mogu da nam urade ni UNMIK ni KFOR, to ćemo morati mi sami“.
|
Umetnik iz Prištine Enver Petrovci, advokat iz Đakovice Teki Bokši i koordinator NGO Foruma Jetmir Baljaj govore za B92 o najnovijem talasu nasilja i o učincima međunarodne uprave na Kosovu
|
B92: Na direktnoj telefonskoj liniji je umetnik iz Prištine, glumac i pedagog, Enver Petrovci. Dobro jutro, da li se čujemo?
Petrovci: "Dobro jutro, čujemo se odlično."
B92: Ovih dana obeležena je peta godišnjica NATO bombardovanja. Koje su vam prve emocije, prvi utisci?
Petrovci: "Upravo je sada televizija RTK prikazivala ulazak NATO trupa na Kosovo. Bila je jedna scenu, čovek zaustavlja kamion NATO-a, penje se na taj kamion, ljubi prozore i kaže: 'NATO, NATO', sa užasnutim izrazom na licu. Ne znam da li on plače ili se raduje. I razmišljam, taj dan i ono što se dogodilo pre nedelju dana, velika je razlika za ovih pet godina."
B92: Da li je ono što se dešavalo ovih pet godina, iz vašeg ugla, predstavljalo napredak u bilo kom smislu?
Petrovci: "Ja bih vam rekao kratko... Pre svega, sve vreme pitam se da li uopšte ima smisla da ja govorim. Jer, kada je... Ja bih više da razgovaramo o umetnosti. Međutim, u poslednje vreme sve me više pitaju o politici i o nekim ružnim događanjima nego o umetnosti. Iako ovde umetnosti zaista ima, ali na vrlo niskom nivou. Da li ima smisla da ja uopšte govorim o ovome? Da li to što bih ja, eventualno, rekao, ikome nešto znači? Da li treba govoriti kao političar ili kao običan građanin? Jer, ako ja govorim kao običan građanin, odnosno kao umetnik, onda sigurno ne bih govorio rečnikom političara. Međutim, s druge strane, biću iskren, ne smem, odnosno, nije u modi biti iskren. I pitam se, da li uopšte ikada, kad razmišljam o mom životu i onome što sam ja govorio, da li sam ja ikada u životu bio iskren kada sam davao stotine intervjua? Da li sam bio iskren i da li sam smeo da budem iskren? Kao što se i sada pitam da li sam iskren ili da li smem da budem iskren? Ja mislim da je ovo drugo razmišljanje iskrenije. Ja ne smem da budem iskren."
B92: Da li to možete malo pojasniti? Da li je u pitanju strah...
Petrovci: "Kad govorim o svom životu, onda sigurno ne mislim samo o sebi i o Kosovu, nego razmišljam o celom Balkanu. Evo, sad moram da citiram samoga sebe. Davno, pre 15 godina, napisao sam još u onoj Jugoslaviji, dok su još bili komunisti na vlasti, rečenicu veoma iskrenu, koju tada nisam smeo da objavim, u svojoj drami 'Ukleti: 'Balkanom nikada nije vladao razum. Vladali su pobednici bez razuma za poražene. Pobednici su se menjali, a razuma nije bilo. Da ga je bilo, pobednik više ne bi bio značajan.' Dakle, imam utisak da se ovde ne dolazi na vlast da bi narodu bilo bolje ili gradu ili svojoj državi. Ovde se dolazi na vlast u inat onom drugom – kada ja budem došao na vlast, pokazaću ja tebi šta si ti meni činio. Onda onaj dođe, pa onda onaj dođe, pa onaj... I stalno se neko nekome sveti. Niko nema cilj da dođe na vlast da bi rekao – e, sad hoću da popravim život ovog naroda. Sve se radi iz inata. Pa čak ne samo to. Gledao sam i crkve koje su se gradile ovde. To su sve političke crkve. Sad isto to rade sa džamijama. Grade političke džamije, naravno, ne sve, ali većina da. Grade se političke crkve i džamije. I onda, kada onaj drugi pobedi, onda mu ovaj ruši, i onda ovaj njemu ruši i stalno tako, jer te crkve i džamije ne gradimo iz naše duhovne potrebe, iz našeg verovanja u Boga. Ja sam veoma pobožan čovek i zato i govorim to, imam prava da govorim o tome. Ne gradimo zato što mi imamo duhovnu potrebu za Bogom, već to radimo iz inata onom drugom."
B92: Vi živite u neposrednoj blizini pravoslavne crkve u Prištini koja je 17. marta uništena. Moram da vas pitam, bez obzira na onu vašu ogradu o iskrenosti, kako ste se osećali dok ste gledali kako ta crkva gori?
Petrovci: "Moje dvorište se graniči sa crkvenim dvorištem. Jedina je moja kuća u tom kraju bila albanska, ostale kuće su bile srpske. Pop je dozvolio mome ocu da ne postoji zid između našeg dvorišta i njihovog dvorišta, koje je bilo jedno fino dvorište crkveno. Govorio je pop mome ocu: 'Samo u tebe imam poverenja da nećeš prelaziti ogradu i ulaziti u crkveno dvorište. I pošto je ovo dvorište veliko, onda ćeš da ga paziš od nekih koji bi upali da kradu voće, možda od neke dece.' I zaista, ja nikada nisam prešao u to dvorište, iako nije bilo ograde, jer nam je otac to zabranio. Ali, ja sam stalno gledao to dvorište, ono je veliko, toliko da se crkva iz mog dvorišta maltene i ne vidi. Ali, u svakom slučaju, ja sam rastao s tom crkvom. U početku, kao klinac, ja sam se plašio crkve i tih grobova, odnosno, spomenika koji su tu stajali. Međutim, navikao sam na to i živeo sam s tom crkvom. Kada je to bilo spaljeno, spaljen je jedan deo moje biografije, mog detinjstva. Meni je drago što sad apsolutno svi hrabro, ali svi, baš svi, gledam po svim medijima, i intelektualci i građani i političari, prvi put jednoglasno osuđuju ovo nasilje. Naravno, mislim na Albance. I to meni daje snagu da i ja lakše osudim, da budem iskreniji, kako bih rekao, bez straha da će mi neko nešto loše reći."
B92: Možete li da mi opišete atmosferu koja je vladala u vašoj porodici i u neposrednom okruženju 17. i 18. marta?
Petrovci: "Moram biti iskren – ja sam to doživljavao kao san. Nisam mogao da verujem. Tog dana bila je premijera mog filma i posle toga konferenciju za štampu. Gledali smo na ulicu, bila je galama, nešto se dešavalo, gledali smo s prozora iz 'Kino ABC'. Posle projekcije filma, zaključili smo da se nešto loše dešava, bilo je mnogo policije, mnogo gužve, nije bilo dobro da održavamo konferenciju za štampu dok se ulice pune narodom. I tako smo i uradili. Nismo održali konferenciju za štampu, i nismo ni ozvaničili premijeru filma."
B92: Verujem da je tih nekoliko dana vladala psihoza.
Petrovci: "Ljudi sa kojima sam ja sedeo i družio se za to vreme... nismo mogli da verujemo, pitali smo se šta je to, šta se dešava, zbog čega, kako... Prethodne večeri, 16. marta, cele noći je, ne znam koja televizija, mislim da je TV 21, davala vest da je troje dece potopljeno u Ibru jer je nekoliko Srba pustilo psa na tu decu. I oni su od straha, da bi pobegli, uskočili u Ibar, nadajući se da će da ga pređu. Međutim, Ibar je bio veliki i oni su se utopili. Spaslo se samo jedno dete. I to dete, gledam na televiziji, prestravljeno je, govori o tome. Nakon toga, govorio je otac poginulog deteta, koji je bio veoma besan, naravno, kao što bi bio besan svaki roditelj. Čak, on nije bio besan koliko bih ja eventualno bio besan. Ali, dok sam gledao to, zaista se i u meni rađao bes. Zašto se sve to dešava? I zašto decu? Na decu smo svi slabi. Oni su to tokom noći ponavljali nekoliko puta, da bi ujutru došlo moje dete, moja ćerka, koja ima devet godina, vratila se rano iz škole i rekla: 'Tata...' Ja je pitam: 'Što si izašla iz škole? Kaže: 'Došla sam da se obučem. Idemo da demonstriramo.' 'Šta da demonstrirate?' Kaže: 'Što su ubili ono troje dece.' 'Gde ćete da demonstrirate?' 'Pred dvorištem.' Naravno, nisam je pustio. Ona nije ni znala šta znači reč – demonstracije. Ko je njoj to rekao, šta joj je rekao, ja to ne znam, ali su deca valjda... Ne znam, neću da improvizujem. Ja to odmah nisam shvatio kao ozbiljnu stvar, moram da priznam, kasnije sam, baš dok je bila projekcija filma, video ne više od 50 do 70 dece, koji su prošli ulicom s nekim parolama koje nisam ni pročitao. Iz bioskopske sale nisam čuo šta oni viču. Ali, bila su to deca između 13 i 15 godina. E sad, zašto se to sve dogodilo? Za mene je najpametniji i najmudriji političar, svealbanski, ako smem tako da kažem, gospodin Arben Džaferi iz Skoplja. Ja sam pročitao šta je on povodom toga napisao. Sada ne mogu sve da vam pročitam, ali on je nabrojao deset razloga zašto se to dogodilo. Kad sam razgovarao sa mojim studentima, njihovo razmišljanje bilo je otprilike ovakvo – mi smo već dugo nezadovoljni i gladni. Bar vi Srbi nemojte da nam komplikujete život još više. Otprilike to. I onda su, kad ne mogu nešto drugo, onda su to uradili. Iz tog nezadovoljstva koje dugo traje, već 20 godina, i za vreme Miloševićevog režima i posle dolaskom UNMIK-a. Ljudi su veoma nezadovoljni jer sve je lošije i lošije, sve je siromašnije i siromašnije. Moram da vam priznam, ljudi cene to što je KFOR spasao albanski narod od istrebljenja, takvo je razmišljanje. Međutim, to ne znači da se može živeti od ljubavi. Dakle, narod mora da opstane, mora da živi. Narod mora da se hrani i ja ne mogu u ime ljubavi i zahvalnosti da ne opstanem. To su neka razmišljanja. Ne znam da li sam bio jasan."
B92: Bili ste jasni, barem meni, nadam se i našim slušaocima. Koliko bi nezadovoljstvo albanskog naroda na Kosovu svojim opštim statusom, pre svega ekonomskim i socijalnim, moglo sa Srba da pređe na albanske poltičare na Kosovu?
Petrovci: "To je, mislim, pravo pitanje. Ja sa mojim studentima o svemu razgovaram, oni su veoma nezadovoljni. Ja sam njima i tata i mama i komentator i sve. Ja kažem: 'Siguran sam, deco, da će doći dan kada će ovo nezadovoljstvo pući. I svi oni koji se bogate, jer kao i u svim postkomunističkim zemljama, postoji mali broj koji se veoma bogati, i onda veliki, ogroman broj koji veoma siromaši.' I naravno, to narod neće da trpi. Za sada su trpeli upravo zbog ljubavi prema UNMIK-u i NATO-u. Ja sam očekivao da taj bunt, taj bes, ljutnja dođu posle verifikacije statusa Kosova. Ja sam govorio studentima da će to da se dogodi sigurno. I da će to biti veoma besne demonstracije. Ali, nisam očekivao ovako rano, odnosno, pre verifikacije statusa Kosova. Međutim, verovatno je taj povod, ta mrtva deca, bio dovoljan da taj bes izađe ranije od onoga što sam ja eventualno očekivao. Pa kad se već to sad dogodilo, siguran sam da će, ako se nastavi ovakvim trendom, tek biti jakih demonstracija, najjače će biti posle rešenja statusa Kosova. Neću da se bavim brojevima, ali kažu da je 70 posto nezaposlenih na Kosovu. Ja sam siguran da ih je još više. Ogromna većina su mladi ljudi. Ovde je 70 posto naroda do 30 godina starosti. Dakle, to je sve mlado, jako, puno energije koja nije zadovoljna i mora negde da se isprazni."
B92: Ali, očigledno je taj bes mladih neko ovih dana uspeo da kanališe u smeru ugnjetavanja manjine, i to srpske.
Petrovci: "Da. Ja mislim da je tako."
B92: Da li javnosti u Prištini ima mišljenje o kome se to radi?
Petrovci: "Premijer Kosova Bajram Redžepi je, i to se meni dopalo, izjavio da ćemo tražiti ko stoji iza ovoga. Svi govore da neko stoji iza ovoga. I ja lično mislim da neko mora da stoji. Već čujem da je pohapšeno 160 ljudi. Šta će biti od svega toga? Ne znam. On je bio veoma pažljiv i molio je građane, odnosno intelektualce i političare, da budu pažljivi u izjavama, da ne pričaju bez dokaza i bez argumentacija, nego će istraga da utvrdi... Dakle, i ja neću da dajem nikakve izjave, da nagađam, pošto mislim da je to pametno rekao i da ćemo da vidimo ko iza ovoga svega stoji i ko je iskoristio tragediju to troje dece da se dogodi nasilje. Apsolutno, zaista, svi su šokirani. Budite ubeđeni da su svi šokirani. Kad sam pitao studente ko je izašao na demonstracije, od svih njih dvojica su mi rekli da su izašli. Ja kažem jednom: 'Zašto si ti izašao? Šta si hteo? Šta si tražio?' On kaže: 'Ja sam izašao jer sam besan. Međutim, kad sam video da postoji nasilje, onda sam se vratio kući.' Ovaj drugi mi je nešto slično rekao: 'Ja sam već dugo besan. Ja sam se školovao u podrumima. Nisam hteo da ovako živim. Očekivao sam mnogo bolje posle dolaska NATO-a i UNMIK-a, kad bude došla naša vlada da će biti mnogo bolje. Živeo sam za taj dan. A meni je sve gore i gore.' To je ono što sam malopre rekao, čovek je ipak čudna životinja, ona hoće da živi i da opstane. I onda zaboravi i na ljubav i na sve, jer se od ljubavi ne može živeti. Eto, to su razmišljanja. Pitao sam ljude koji su gledali kako se te crkve pale, odnosno, kako se pali ta moja crkva u komšiluku. Kažu: 'Zašto? Pa ljudi su se zabavljali.' Potpuno su bili otkačeni, kao da su bili drogirani, kao da su neki bes iz sebe izbacili kroz tu paljevinu. Sad, da li je to istina što su mi rekli... To su, naravno najprostija razmišljanja, a da li je to tačno, ja ne mogu da tvrdim. Međutim, istraga mora da dođe do nečega. Ja se nadam da će ta istraga biti iskrena i nadam se da neće biti politička, već će biti onakva kakva treba da bude. Jer, što reče jedan moj bivši student: 'Mi smo uvek izlazili na demonstracije zbog drugih. Pazi, izašli smo zbog Srba, izašli smo, šta ja znam, zbog UNMIK-a, izašli smo zbog KFOR-a, zbog onoga, ovoga... A nikad nismo izašli zbog sebe. Ovog puta sam izašao zbog sebe i izbacio svoj bes. Sad mi je dobro.' Tako kaže taj moj bivši student."
B92: I to bi moglo biti dobro upozorenje političarima u Prištini. Gospodine Petrovci, ja vam se zahvaljujem na razgovoru. Nadam se da su našim slušaocima neke stvari sada možda malo jasnije.
Petrovci: "Ja bih voleo da me drugi put zovete zbog umetnosti, jer, kada razmišljam, nikada nisam bio jači u tom smislu. Pun sam i ja besa, ali umetničkog besa. U meni se napunilo puno toga, a nemam gde da to pokažem, napišem i da to negde neki ljudi žele da vide. To je moja lična patnja."
B92: A razlog zbog kojeg smo vas i zvali jeste što vas ljudi u Beogradu još znaju i još pamte, i možda će imati priliku i da vas vide. Hvala još jednom.
B92: Nastavljamo temu o rezultatima NATO bombardovanja, odnosno o onome što je međunarodna zajednica postigla na Kosovu, kao i o najnovijem talasu nasilja nad Srbima. Za B92 govore Teki Bokši, advokat iz Đakovice i Jetmir Baljaj, aktivista nevladine organizacije NGO Forum iz Prištine. Slušamo prvo gospodina Bokšija.
Bokši: "Da vam kažem pravo, nakon dugogodišnje diktature i nacionalnog ugnjetavanja, činjenica je da smo doživeli početak NATO bombardovanja kao početak definitivnog rešenja kosovskog pitanja. Nakon okončanja bombardovanja, mi smo duboko verovali da će kosovsko pitanje biti definitivno rešeno. Međutim, ta novonastala situacija dugo traje, i taj status kvo dugo traje, bez nekih promena, tako da je došlo do, po mom viđenju, kolapsa te situacije. Jer, na Kosovu skoro pet godina ništa se ne pomera. Sudbina ljudi, esencijalno, nije poboljšana u smislu privrednog unapređenja, u smislu pokretanja stvari unapred. Primećuje se da više ovako ne može da ide. Kompleksna pitanja nisu rešena, a stalno dobijamo uveravanje da će da krene i privatizacija i ekonomski prosperitet i definisanje statusa Kosova, koji je čardak ni na nebu ni na zemlji, za sada. Niko tačno ne zna šta je Kosovo. Da li je to protektorat, što u klasičnom smislu nije. Da li je to država, što nije. Da li je to neki drugi oblik državnog entiteta, to nije definisano. Mislim da ove godine, mada su dočekivane sa entuzijazmom, nisu donele bitne rezultate i kvalitetno poboljšanje života na Kosovu.
Prvih dana posle dolaska NATO snaga, bilo je frustracije, toliko ljudi ubijenih, ogromna šteta načinjena privredi i ličnoj imovini. Međutim, vremenom stvari su krenule ka poboljšanju. Na primer, u određenim sredinama počela je sloboda kretanja, ne apsolutna, ali ipak mogli su ljudi u pojedinim područjima da se kreću slobodnije. Međutim, sada, u ovom trenutku, nikome na Kosovu nije sasvim jasno ko je ovo napravio i ko stoji iza ovoga. Svi lideri kosovski to osuđuju. Mislim da to nije demagogija, da to nije farsa, nego da suštinski osuđuju ovo što se desilo poslednjih dana. To je, definitivno je jasno, unazadilo situaciju na Kosovu i onaj petogodišnji, koliki-toliki, uspeh koji je postignut u smislu prilagođavanja novonastalim okolnostima. Sada je došlo do regresije. I sad ta rana koja je otvorena treba dugo da se leči, da bismo došli opet do 16. ovog meseca, da bi stvari krenule dalje."
B92: Koordinator nevladine organizacije NGO Forum Jetmir Baljaj govori o individualnoj i kolektivnoj odgovornosti za najnovije nasilje na Kosovu. Baljaj ističe da govori u svoje ime, ali i da izražava mišljenje skoro celokupnog NVO sektora na Kosovu.
Baljaj: "Mi smo predstavnici civilnog društva i ne smemo da se ponašamo kao političari i da ovaj razvoj događaja upotrebimo za političke interese. Ovo je tragedija. I meni preostaje samo da kažem svim tim ljudima koji su izgubili voljene, kojima je zapaljena kuća, koji žive pod pretnjom baš sada, i Albancima na severu Mitrovice i Srbima na centralnom Kosovu, da mi je žao. Kao čovek, nisam uradio sve što sam mogao. Da sam uradio više, možda ne bismo bili u ovoj situaciji. Ja moram da prihvatim sopstvenu, individualnu odgovornost za ovo što se dešava. Pa onda i mi, organizacije civilnog društva na Kosovu, moramo da prihvatimo odgovornost i da uradimo sve što možemo za ljude u toj teškoj situaciji. Ne damo više da nam umre nijedan čovek na Kosovu, nijedan. Nije me briga da li su Srbi, da li su Albanci, niko više ne sme da umre. Kao drugo, ljudi pate. Ljudi su izbeglice, žive pod teškim uslovima. Mi ćemo pokušati da uradimo sve da im olakšamo to. Ovo je vanredna situacija, te stvari moraju da se urade što brže. Kada obezbedimo ove ljude, onda ćemo morati da se osvrnemo i da vidimo gde smo svi mi, svako od nas, i političari u Beogradu i u Prištini, svako od nas mora da preuzme deo odgovornosti za ovo.
Svi znamo šta se desilo. Ni mi se ne pretvaramo više. Albanci su zapalili kuće Srbima, proterali ih, zapalili su crkve. To je istina. Mi nemamo nikakvih iluzija i nećemo da se pretvaramo. Ali, da znate da su i naši ljudi, da su i Albanci u veoma teškoj poziciji. Ja sam lično otišao u Mitrovicu i pitao njih, ljude koji su tamo u najtežoj situaciji, šta im treba, kako da pomognemo. Ja sam zvao moje prijatelje, ljude koje ja znam, u Gračanici. Bilo mi je teško, kako da ih pitaš kako su? Šta možeš da im kažeš? Kako možeš da se izviniš za sve ovo što se desilo? Kako možeš da kažeš da smo mi još uvek iskreni i da nismo hteli da se ovo desi? Ne možeš, ali ipak odnekud mora da se počne. Počeli smo od toga šta je najnužnije i šta treba da se hitno uradi.
Mitrovica je najsiromašnije mesto na Kosovu sa veoma malo nade i za Srbe i za Albance. Ja sam otišao da pitam te ljude šta im treba. Je l’ znaš šta su mi rekli kad sam bio tamo u nedelju? Rekli su: 'Ne trebaju nam nikakve manifestacije, ne treba nam nikakva pucnjava, ne treba nam ništa. Ne trebaju nam oni koji dođu da ispale nekoliko metaka, pa idu svojim kućama da spavaju. Jer, vi onda idete svojim kućama i kod vas je mir. A za nas se onda rat ne završava.' Treba te ljude iz Mitrovice da pitate šta njima treba i kako će oni to da srede. Znaš šta su mi rekli? Ovo su baš njihove reči: 'Sa komšijama smo imali dogovor da nas zaštite. Da zaštiti komšija Albanac komšiju Srbina, i komšija Srbin da zaštiti komšiju Albanca. Ali, sada zbog ovih događaja, sad se više ne štitimo. Ali, ipak imamo dogovor da ne učinimo nikakvo zlo jedni drugima.' Njima sad treba mir, treba stabilnost, da bi mogli da se kreću, da bi mogli da dobiju pomoć koja je njima potrebna. Sad smo u situaciji kada ne smemo da lažemo ni sami sebe, ni jedni druge. Sad smo u situaciji kada moramo da slušamo te ljude kojima je pomoć najpotrebnija i da uradimo ono što nam oni kažu. A oni nam kažu: 'Pustite nas na miru. Dajte nam malu pomoć i da se smiri situacija.' Videli smo da kod nas uvek pobeđuju snage nečovečnosti i nasilja. Hajde da se osvrnemo i svako da se zapita šta smo mogli da uradimo da se ovo ne bi desilo."
B92: Ko stoji iz napada na Srbe?
Bokši: "Koliko sam ja mogao da pratim, nije veliki broj ljudi izazivao nasilje. To su bile određene ekstremne grupe. Odgovornost veća je kod Albanaca, zato što smo većina na Kosovu, odgovornost svih nas, a pogotovo političkih lidera, pogotovo civilnog društva, da dođe do zaštite manjina, da se stvore uslovi za koliko-toliko normalan život i nas Albanaca i, naravno, svih manjina, a posebno srpske manjine, koja je poslednjih dana bila baš na žestokom udaru tih ekstremnih grupa.
Mada, najveći broj žrtava, najveći broj poginulih su Albanci. Mi sada, doduše, još uvek tačno ne znamo ko je njih ubio. Da li se to desilo u konfliktu sa KFOR-om? Da li su ih, kao što se priča, ubili snajperisti iz severnog dela Mitrovice? Ali, sada ne bi bilo produktivno da se gledamo unazad i da ispitujemo ko je šta i kako uradio. Produktivno bi bilo da pokušamo da saniramo situaciju, da dođemo prvo na ono gde smo bili pre 16. marta i onda da krenemo napred malo bržim koracima. Naravno, da privremene institucije Kosova i civilna administracija UN definišu kako i šta treba da se radi. Kosovo se ipak suviše sporo kreće. Stali smo na mrtvu tačku, na neki način."
Baljaj: "Te snage nemaju ime. Svi mi znamo ko su oni, i na Kosovu i u Srbiji. To nisu nekakve organizacije koje imaju svoju kancelariju i kontakt-telefon. Ali, svako od nas zna ko su te snage. Svako u Srbiji zna ko je ubio bivšeg premijera. Svako u Srbiji zna ko se bogati švercom oružja, drogom, ko su kriminalci. Isto znamo i mi na Kosovu. Svi znamo. Oni nemaju jedno ime. Ja sad ne mogu da ti spomenem jednog čoveka i da kažem – on je lider. Ne funkcioniše to tako. Ima mnogo ljudi koji su navikli da žive na patnjama ovog naroda. Dok ovde nema stabilnosti, oni žive dobro. Znate i vi ko su ti ljudi, ti koji se voze u džipovima, koji su stalno naoružani, koji imaju telohranitelje, koji žive luksuzno. Neka svako pogleda svoje društvo, svoju sredinu, bilo gde, gde god da ste, u Prištini, u Beogradu, u Gračanici, u Mitrovici. Gledajte oko sebe i odmah ćete prepoznati ljude koji mogu najviše da dobiju od ovakvih nereda, od ubistava ljudi na kućnim pragovima.
Ovo je budilnik za sve nas, za sve poštene ljude, za sve dobre ljude koji će da se izbore za sebe i za bolju budućnost, kojima je više muka od Srba, Albanaca... Barem oni ljudi koji žele dobro sebi, svojoj deci, koji žele bolju budućnost, ne bi nikad ni pomislili na ovo. Ali, ima tamnih sila. I tih sila ćemo morati da se rešimo mi sami. To neće moći da uradi niko iz vani, to neće moći da uradi ni UNMIK, ni KFOR. To ćemo morati mi sami. To mora da bude naša poruka, pet godina posle početka bombardovanja."
B92: Čuli smo Jetmira Baljaja i Tekija Bokšija, a pre njih i Envera Petrovcija, u direktnom razgovoru, šta misle i šta govore, kao građani i kao intelektualci, o petoj godišnjici NATO bombardovanja, o međunarodnoj upravi na Kosovu i, pre svega, o nasilju na Kosovu.
Emitovano 25. marta 2004.
Postojeći komentari (21) |
Pošaljite komentar |
Pišite autoru emisije
|
|
 |
| Kažiprst |
|
|
|
-
20. 11. 2009.
Budžet, uz planirani manjak od 104 milijarde dinara,
...dalje
-
20. 11. 2009.
Peščanik, 384. emisija: Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan
...dalje
-
20. 11. 2009.
Dnevnik: Cvetković: Povećanje standarda; Raspisan tender
...dalje
-
20. 11. 2009.
Zvezdi prvi derbi u sezoni - 76:73...dalje
-
20. 11. 2009.
Opstanak koalicije u Prištini...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Tiodorović: Stope obolevanja i smrtnosti
...dalje
-
20. 11. 2009.
Sajmovi zapošljavanja...dalje
-
20. 11. 2009.
Jutarnji dnevnik: Van Rompe za proširenje EU; Radnici
...dalje
-
19. 11. 2009.
Dnevnik: Patrijarh Pavle sahranjen u porti manastira
...dalje
-
19. 11. 2009.
U Beogradu sahranjen patrijarh Pavle...dalje
-
19. 11. 2009.
Tražimo nestale, uspostavljamo izgubljene kontakte...dalje
 Download B92 emisija
|
|
