Ispovest pripadnika 72. specijalne brigade Vojske Jugoslavije

B92: Gost u Katarzi je jedan sasvim neobican vojnik, profesionalac, pripadnik 72. specijalne brigade Vojske Jugoslavije. Svojevremeno, dok su na frontovima bivse Jugoslavije vodjene borbe, njega i njegove prijatelje mogli ste da sretnete u jednoj beogradskoj kafani kako pricaju svoje ratne price. Nas sagovornik zatrazio je anonimnost zbog rodbine koja danas zivi na nekadasnjim linijama njegovih frontova. On i njegovi prijatelji promenili su kafanu a njega smo sreli u Reksu kada je B92 organizovao projekciju filma Bernara Levija "Bosna". Tada nam je rekao da je bio ucesnik svih ovdasnjih ratova osim slovenackog i to je bilo dovoljno da zaintrigira.

- Mogu da kazem da nisam obican vojnik. Pripadao sam posebnim jedinicama, specijalnim jedinicama i bavio sam se borbom protiv terorizma. Po vokaciji sam antiterorista. Mene je rat zatekao u Hrvatskoj u Novom Sadu. Nisam bio mobilisan, tada sam vec radio. Studirao sam i radio. Imao sam vec suprugu i cerku. Sve to ludilo, ceo taj smak me je interesovao iz vise razloga i prvi moj kontakt sa ratistem je bio takav da sam ja sam otisao u Krajinu. Ja sam tada imao tamo zive rodjake. Nisam se prikljucio nikakvim borbama jer je to tada bilo prakticno nemoguce. Ako ne pripadate nijednoj politickoj partijskoj strukturi vi nemate prolaz. Ne mozete dobiti "tompson" ako niste pripadnik SDS-a ili radikala. Tada jos nisam bio vojnik. Zeleo sam da se uverim u to sta je to. Da li je to jedna povampirena avet ustala iz zemlje posle tolikih godina ponovo, da li su ti ljudi u pravu. Cista radoznalost. Godine '91, kako je to kretalo i kako je kulminiralo, dobilo zamaha, ja sam konacno i dobio poziv za mobilizaciju, vukovarske operacije, u tom periodu.

U vecini onih kljucnih situacija kada su u pitanju bile ofanzive jedne ili druge, ili trece strane u ovom ratu, u vecini tih kljucnih momenata sam se nalazio u zonama borbenih dejstava od '91. godine - u Krajini, u istocnoj Slavoniji, u vukovarskom delu, od '92. i '93. prve ofanzive hrvatske vojske na Zemunik, zadarsko podrucje, '93. istocna Bosna posle masakra koji se desio januara meseca '93. godine nad srpskim stanovnistvom u dolini Drine koji je bio prva borbena operacija u stvari.

Godine '92. u maju mesecu u sukobima u Sarajevu, prema onome sto ja znam, posto nisam pripadnik nijedne od politickih partija nikada bio, ja sam bio profesionalni vojnik - poceli su oruzani sukobima pristalica SDS-a i SDA. I ti sukobi, po meni, i za moju pricu i za pricu jednog prosecnog gradjanina nisu vazni u toj meri u kojoj je vazna posledica - to sta su oni izazvali. Izvazvali su velike tektonske pokrete, da ih tako nazovem, na nacionalnim plocama. I cak u filmu Levija vidite onaj detalj u kome je Karadzic u parlamentu, Alija u parlamentu, znaci dobijamo sliku pocetka nekog razlaza, nekog neslaganja koji kulminira oruzanim sukobima. Onda vidimo sliku dvestotinjak uniformisanih, naoruzanih ljudi koji pripremaju napad na kasarnu Viktor Bubanj. Ponavljam i sada to, to nikakve veze nema sa sukobom SDS-a i SDA. Jugoslavija zvanicno nije vise imala interes da ucestvuje u svemu tome, nije imala ni formalnu ni pravni kljuc za tako nesto. Da li je cilj tih paravojnih naoruzanih frakcija bio da se otme oruzje ili da se zaposedne prostor - ne ulazim u to. U jednoj drzavi naoruzane formacije su politicka vojska, to je policija, i vojska koja treba da brani drzavu, to je u tom momentu bila jugoslovenska armija. Kada govorimo o Sarajevu, paravojska je sve ono sto ne pripada policiji Jugoslavije, republickom MUP-u ili Vojsci Jugoslavije. Sve drugo sto nosi oruzje jeste paravojna formacija bez obzira na to u kojim nacionalnim strukturama bila, sve je to paravojna formacija. Ne postoji formalno-pravna mogucnost da se tako nesto legalno organizuje. I ako je ilegalno, onda je paravojno.

B92: Fenomen paravojnih formacija i susrete s njima nas pripadnik 72. specijalne brigade objasnjava ovako:

- Paravojne formacije ja licno jesam imao prilike da vidim na terenu a i moje misljenje i mojih kolega je da je to jedna, cast izuzecima, najcesce razularena, raspustena, nevojnicka banda koja nije u stanju da resava aktivno operativne probleme na terenu. Jedinice ovakvog tipa su jedinice koje resavaju ofanzivni problem, ne bave se boravkom na liniji, cuvanjem teritorije, sprovodjenjem zarobljenika, cuvanjem zatvora i slicnim stvarima. Nisam sreo nijednu paravojnu, dobrovoljacku koja je sposobna za bilo kakvo ofanzivno dejstvo. Jednostavno nije sposobna.

U tim jedinicama ima mnogo postenih ljudi koji su iz nekog viseg morala, iz morala koji postoji iz kauzalnih razloga, iz jednog smisla i ideje o stvarima svetim kao sto su patriotizam itd., otisli u sve to. Postoji neka otadzbinska komanda, nemojte me pogresno razumeti, nemam nista protiv radikala, tamo ima jako dobrih, sposobnih i iskrenih ljudi koji su u celu pricu usli iz nekih drugih razloga, ali nekakva otadzbinska uprava koja sedi u Zemunu ne moze komandovati nekoj jedinici na Trnovu koja se navodno pretpocinjava komandi Vojske Republike Srpske. To je samo u prici komanda vojna. Tu nema vojne komande.

Svaka jedinica vodi svoj ratni dnevnik, to je po zakonu tako, po ratnom zakonu je tako. A ratni dnevnici su drzavna tajna. U ratnim dnevnicima postoje podaci o svemu, o imenu, prezimenu, datumu, postupku, naredjenju, planu, izvrsenju. Formalno-pravno pitanje odgovornosti za neko delo u ratu je jedna stvar, a u situaciji kada nemamo ratno stanje je druga stvar. Napominjem da od '91. do '99. godine nismo imali ratno stanje nijednog momenta. U zoni borbene odgovornosti u neratnom stanju vojska je odgovorna na liniji fronta, mislim i na Vojsku Republike Srpske, ni u Republici Srpskoj niste imali ratno stanje. To govorim zbog odgovornosti.  Vojska Republike Srpske koja je na bihackom ratistu, na razgranicenju sa Muslimanima odgovorna je za tu liniju fronta, za tu liniju i pet kilometara napred i nazad. Sta se dogadja u Prijedoru nije stvar Vojske Republike Srpske niti moze da utice na to. Republika Srpska ima svoje drzavne organe, ima svoje opstinske organe, ima svoj regionalne organe, ima svoju policiju, ima svoju sluzbu bezbednosti. Postoje ljudi koji su bili nosioci  funkcija. To nije bio Ratko Mladic, to nije bio Zdravko Tolimir, to nije bio Gvero, to nije bio ni Krstic. Tacno se zna ko je to bio.

General Krstic je dobio 46 godina u Hagu zbog zlocina genocida. Da li vi znate gde je bio general Krstic za vreme Srebrenicke operacije? Kao komandant istocnobosanskog korpusa, sedeo je u Bijeljini. Po komandnoj odgovornosti znate li vi da se taj covek o tome sta ce se dogadjati u Srebrenici, kako ce se to odvijati i koliko ce to trajati pitao koliko vi. Ko jos treba da bude osudjen kao odgovoran? Osudicemo onoga ko je formalno-pravno odgovoran i osudicemo onoga ko je zaista odgovoran. Da li treba da osudimo obojicu? Da li je moguce suditi dva puta za isti zlocin? Jeste, moguce je suditi dva puta za isti zlocin. Sta mislite o tome da recimo nasa vojska u Bujanovcu, Vranju, Presevu, jednostavno se okrene policija i kaze - ma ko vam jebe mater, idem ja kuci. Sta mislite o takvoj vojsci? Kakvu vojsku uopste zelite da imate? Ko je taj ko je to naredio? On je odgovoran.

B92: Prica nas sada vraca na pocetak ove ispovesti, dakle na Vukovar. Ko je za Vukovar kriv, ko odgovoran i zasto i gde je sve to smisljeno?

- Pitanje Vukovara, to je jos jedna od tacaka navodnih srpskih zlocina, ili srpskih zlocina. Ja nisam iskljuciv, ne zelim da kazem - Srbi nisu ucinili zlocin, ali dimenzije tog zlocina i termin genocid su vrlo diskutabilni. Koga imamo na listi? Imamo vukovarsku trojku, je li tako? Imamo jednog kapetana prve klase, gospodina Sljivancanina koji je u hijerarhiji gardijske brigade stoti covek po redu i imamo kapetana Radica, komandanta jednog bataljona redovne vojske koji je u hijerarhijske gardijske brigade tristoti covek po redu. Pa kako nas nije sramota? Vukovar je politicka prica smisljena u Beogradu. Hocu da kazem da gardijska brigada nije borbena jedinica. Gardijska brigada je politicko telo. Uvek je to bilo, tako je konstruisana, tako je zamisljena, takva je i danas. Ono sto je poslato na Vukovar i operacija "Vukovar", u svim zonama granicnim bilo je nekih carki i sukoba. Zasto se desilo da Vukovar kulminira? Jeste li se ikada to pitali? Zasto se desilo da krajnje tacke kulminiraju. Vi znate za pokusaj puca koji je vojska htela da napravi u tom periodu, pre samog pocetka operacije "Vukovar". Znate sta se desilo ljudima koji su napravili taj puc? Oni su poslati na Vukovar. Vukovar je napravljen da bi oni izginuli.

Vukovar je napravljen da bi u tom momentu unistili svu onu strukturu u vojnom sistemu koja je bila protivna rezimu. Ja to tvrdim zato sto to osecam, zato sto sam gledao i sabiram ko je izgubio glavu, ko je poslat tamo. Ljudi koji su pokusali da naprave puc, koji je sprecio general Aleksandar Vasiljevic i Slobodan Milosevic, poslati su sledeci dan na Vukovar i nisu menjani po tri meseca s prvih linija, iako je tamo bilo dve, tri hiljade, po brojevima pet hiljada ljudi efektivno, u teskim urbanim borbama efektivno se borilo izmedju 170 i 190 ljudi od cetiri hiljade koji su lezali po nekim Bogdanovcima, Nikincima, kojekakvim raskrsnicama, njivama i livadama. Tih efektivnih 170 do 200 ljudi jesu oni ljudi koji je trebalo da budu samleveni tamo jer su se drznuli ovde nesto da menjaju i da se oni nesto petljaju... A govorimo o zlocinu vukovarskom i o politickoj prici. Gde su ljudi koji su Vukovar smislili. Zasto oni ne odgovaraju za Vukovar? Zasto mora da odgovara kapetan Radic, Komandant bataljona redovnih vojnika? Zar zaista mislite da su ti devetnaestogodisnjaci napravili genocid? I pri tom je tada u toj jedinici bilo i Muslimana, i Srba, i Siptara, i Makedonaca, cak i Hrvata. Zar zaista mislite da su oni napravili genocid? Ovcara je mesto na koje su dovedeni uhapseni, privedeni i oni koji su se predali. Ovcarom nije upravljala Vojska Jugoslavije. Zna se ko je upravljao Ovcarom. Razne dobrovoljacke trupe. To da je Vojska Jugoslavije mogla da upravlja radikalima, Arkanom - bas sumnjam.  Niko od tih ljudi nikada nije pomenut. Sta mislite da li bez znanja Drzavne bezbednosti moze neko da u Loznici podeli 400 automatskih pusaka, opremi, naoruza i strpa u kamion.

B92: O 72. sepcijalnoj brigadi Vojske Jugoslavije i o tome kako je regrutovan njen sastav nas sagovornik kaze:

- Sva ta katarza vukovarska i taj pocetak, to ludilo rezultovalo je time da su odredjene strukture u Vojsci Jugoslavije shvatile da za ovo sto sledi mi nemamo artikulisan i pripremljen oblik jedinica koji je uopste u stanju da se nosi s takvim stvarima. Imate mobilisane i aktivni sastav. Imate nedovoljno pripremljene i nedovoljno obucene i nedovoljno psihicki spremne ljude za ono sto sledi. Ljudi koji su u ratu iz straha ili iz mrznje cine takve zlocine. Ako imate profesionalce koji treba da obave taj posao za sto krace vreme, sa sto manje pucnjave, sa sto manje zrtava i sa sto manje napora - to je poenta. Tada nemate zlocin, nemate nepotrebne zrtve, nemate nepotrebna rasipanja ni materijalan, ni zivotna, ni bioloska, nikakva. Cilj je bio kada se shvatilo sta je ovo da se formiraju takve jedinice koje ce biti kadre i sposobne da se nose s takvim stvarima na taj nacin. Napravili su takve dve jedinice ovde u okolini Beograda i jedna je bila u Nisu, koja je tradicionalno od jedinica takvog tipa, ali jedinica koja nije imala borbena iskustva sve do tada, koja je prolazila sve ono sto prolazi sve novo sto se formira.

Jedinica takvog tipa kao sto je ova o kojoj govorimo i ciji sam ja bio pripadnik zaista se bavila stvarima i analiticki, i teoretski, i prakticno. Sve su to momci koji su zavrsili kurs policije i koji vrlo dobro znaju sta je to krivicno delo, sta je to krivicni zakon, sta je to medjunarodno ratno pravo, sta je ratni zarobljenik. Kako neko jednom rece, mislim da je Natasa Kandic bila u pitanju, da jedinica kakva smo mi, cak je pomenula i konkretno, nije nikada imala zarobljenika. Mi smo se bavili ofanzivnim dejstvima. Cinjenica je da smo mi imali malo zarobljenih neprijateljskih vojnika zato sto smo se borili sa onima koji se ne predaju, ne zato sto nismo hteli nekoga da zarobimo. Tuci se u Djakovici sa Ramusom Haradinajom, sa Zmijom sa albanskom armijom koja je probila nasu granicu 11. aprila '99. godine sa 30.000 ljudi na Junickim planinama. Vi nemate tamo koga da zarobite, tamo se niko ne predaje. To nisu babe ni dede ni civili. To je naoruzani neprijateljski vojnik strane drzave.

Na Kosovu je poceo rat '98. godine za Vosjku Jugoslavije. Bio sam svedok konkretno onoga sto se zove terorizmom. Vrlo je jasna granica, skolski primer, granica izmedju oruzane pobune i terorizma je bila '98. godine u Metohiji. To je terorizam. On je usmeren na posmatraca. Nije zrtva u pitanju, nije cilj da nekoga ubijete, da nekoga proterate. Znaci cilj je da posmatrac dozivi efekat straha i terora. To je terorizam i to je ono sto je kulminiralo '98. godine na Kosovu i Metohiji. U Metohiji narocito. Znate sta je Metohija, od makedonske granice, od Velikog koritnika i Vrnice pa preko Prizrena, Djakovice, Decana, Peci, do crnogorske granice a uz pojas albanski. Mi smo otisli sa zadatkom pomoci u obezbedjenju granice. Tada je vec pocelo da biva nemoguce kontrolisati granicu. Znate ono prebacivanje oruzja iz Albanije, znate sta se sve desilo u Albaniji, na pijaci ste mogli da kupite tenk za 1.000 maraka. Jedinica od stotinak ljudi je dodata granicnom pojasu, za obezbedjenje granicnog pojasa i to je bila odgovornost, taj metohijski deo. Secate se onih rasprava, te da li je pet kilometara granica, da li je deset, petnaest. Zona odgovornosti je ta pa ta. U unutrasnjosti mi nemamo nikakvog prava osim da se krecemo marsrutom od nekog garnizona do nekog svog mesta gde imamo zadatak. Ni tada nemate ratno stanje. I tada imate organe koji se zovu kako se vec zovu, organi uprave, od mesne zajednice preko opstine do regije okruga, pa do pokrajine, pa do republike i dalje imate MUP, Sluzbu drzavne bezbednosti, drzava funkcionise, bar organi koji treba da funkcionisu postoje.

B92: Pitali smo u tom kontekstu naseg sagovornika kako komentarise tvrdnju generala Ojdanica izrecenu prosle nedelje da je svaki vojnik Vojske Jugoslavije bio upucen u to sta sme a sta ne sme da radi u ratu.

- Gospodin Ojdanic verovatno govori o '99. godini zato sto gospodin Ojdanic nista ne zna o ratu pre '99. godine, a ne zna ni tada, ali je, eto, bio duzan da nesto zna. Ljudi kao sto su gospodin Ojdanic i slicni su jedna grupa iz devetog kordona oficira Vojske Jugoslavije koja je zato sto su bili bespogovorni poslusnici i mediokriteti postala to sto jeste. Oni o vojnistvu, o ratu, o patriotizmu, o svim onim stvarima o kojima ovde razgovaramo, cak i o zlocinu ne znaju nista.

B92: A kada je nasem specijalcu bilo najteze?

- Vojnicki i ljudski je bilo najteze tamo gde smo imali najvise zrtava. To je '99. godina, april, u periodu od 11. aprila do 6. maja '99. godine, kada je Vojska Jugoslavije u kopnenim borbama sa albanskom armijom, sa UCK i sa placenickim snagama i NATO-om zaista imala dnevno oko 60 mrtvih i po 200 ranjenih. Tu je unisten 54. granicni bataljon, 52. granicni bataljon, Bataljon vojne policije pristinske armije, Bataljon vojne policije pristinskog korpusa i elementi 63. i 72. sepcijalne brigade koji su desetkovani. Sta da vam kazem, kada jedan aktivni, profesionalni sastav ljudi koji imaju ogromno ratno iskustvo i ogromnu ratnu vestinu prodje iz sukoba sa tridesetak mrtvih. Staresine koje su komandirski kadar, koji su direktni komandiri vojnicima u tom periodu bili - nisu imali izbora. Oni su zajedno s tim vojnicima bili u istoj situaciji. To sto smo mi docekali momenat da Vojska Jugoslavije dodje u stanje da nema cime da se suprotstavi a da prihvata sukob - za to nisu krive staresine Vojske Jugoslavije. Kako mozete da zastite nekoga od B2 bombardera koji sa 10.000 metara vari granicu od Velikog koritnika do Decana sa 20.000 kilograma ciklotolskih bombi. Kako mozete da ga zastitite kada on cupa bukvu u precniku od tri metra. Cime da ga zastitite? Gde da ga strpate?

Naravno da me je bilo strah. Strah je uvek prisutan i strah je oblik inteligencije. Samo inteligentno bice moze da se plasi, svesno opasnosti. Ja sam toliko navikao na strah da pocinjem fizioloski da ga prepoznajem, ne psiholoski nego fizioloski. Recimo, ako mi se cesto mokri, ako mi pucaju usne od dehidracije, ja znam da sam uplasen pre nego sto ga zaista osetim psiholoski. Predstojece zlo izaziva strah, a zlo koje se desava moze da izazove samo tugu. Kada udjete u sve, onda vise nema straha. Ako je u pitanju zlo, onda zaista mozete da osecate samo tegobu i tugu, nista vise, strah ne vise. Pucao sam u neprijateljske vojnike, pucali su i oni u mene. Pri tom se izvinjavam svima, ali nisam osecao nista strasno i nikakvu tegobu. Tumacim to time da sam jasno odredjen prema stvari s kojom imam posla, kao sto je i on bio jasno odredjen prema meni. To tumacim time da sam bio ubedjen, i mislim da sam bio u pravu, da ispred sebe imam nekoga ko je jednako resen kao ja, i da je to stvar moja i njegova, i da nikada nijednog mog kolegu nisam video da je pucao u nenaoruzanog coveka, u civila, u ne daj boze... Nisam zaista, to odgovorno tvrdim. Da sam video efekte zlocina, jesam, da sam ucestsvovao cak i u hapsenju nasih kadrova, znaci mobilisanih kojekakvih i dobrovoljackih trupa koje su ucinile zlocine, u privodjenju, hapsenju, dovodjenju ovde u vojni istrazni zatvor. U tome sam ucestvovao, gledao neke efekte ali odgovorno tvrdim - mi smo cak i za takvu stvar nadlezni, da ako neko od nasih trupa ucini privodimo pravdi, hapsimo, dovodimo, sprovodimo takve. To nam se desilo na Kosovu, u rejonu Klokot banje prema kasarni gde smo privodili grupu nekih dobrovoljaca iz Zrenjanina, koji su ubili starca od 60 godina i devojcicu od 14 godina. Mi smo ih hapsili. Njih 11 smo mi uhapsili, doveli u Gnjilane u zatvor, predali organima gonjenja dalje. Nije im bilo lepo sto su bili u nasim rukama, budite sigurni.

B92: Vracamo se u Bosnu, u tu, kako nas sagovornik kaze, partiju preferansa u Krlezinoj krcmi.

- Vecina ljudi se mozda seca da su u ulici Vase Mitkina, u Dobrovoljackoj, te kolone sacekane od naoruzanih pripadnika, ove ili one strane, u stvari tacno se zna koje strane, gradjana Sarajeva koji su bili sledbenici one militantne struje u SDA koja je htela da se fizicki obracuna sa Jugoslavijom i sa svim elementima Jugoslavije koji su se tada nalazili u Bosni i Hercegovini - a to je bila tada jos uvek Vojska Jugoslavije. Masakr koji je tamo ucinjen je rezultovao stotinama mrtvih, nekoliko stotina privedenih i uhapsenih u hali Zetra u kojoj su cuvani i batinani svaki dan. Nisu smeli biti ubijeni metkom jer su usli u spisak medjunarodnog komerasa za izbeglice koji je svaki dan prebrojavao koliko ih ima. Moj jedan pokojni prijatelj koji se ubio posle Zetre, Stepanovic Srecko iz Lesnice Loznicke, vodnik, oni se ubio covek posle 40 dana Zetre. Njega su batinali svaki dan, seksualno ga zlostavljali, prikljucivali ga na struju, samo nisu smeli da pucaju u njega jer je ova dolazila svaki dan i prebrojavala ih.

Famozna istocna Bosna i famozna srebrenicko-zepacka regija postaje problem krajem '92. pocetkom '93. godine kada razularena banda Nasera Orica, inace bivseg telohranitelja i pratioca Slobodana Milosevica, krece u masovna unistenja srpskog stanovnistva u dolini Drine. Ovo govorim odgovorno, knjigu je gospodin pukovnik Stankovic napisao o tome, patolog Pejakovic... noga jugoslovenskog vojnika je na tu teritoriju krocila prvi put 14. januara '93. godine a masakr je kulminirao 6. januara, za Badnje vece '93. godine.

Desilo se to da je istocna Bosna bila vecinski nastanjena muslimanskim stanovnistvom i desilo se da je njihova premoc brojcana i da je njihova spremnost da se mobilisu i stave pod komandu SDA bila bespogovorna. Ta '93, kraj '92. i '93. je zaista bio jedan tamni vilajet, kako je to jedan od mojih prijatelja rekao - to je bio jedan nevidjeni preferans, tih nekoliko meseci. Kada kazem preferans, mislim i na hrvatske snage i na hrvatske interese u centralnoj Bosni, u dolini Lastve, u Travniku, u Busovaci, u Hercegovini, i tu se igrao taj preferans tih nekoliko meseci gde je svako, kao kada se ugasi svetlo u Krlezinoj paraboli o balkanskoj kafani, ugasilo se svetlo, nema artikulisane vlasti, nema nikakve uprave, rokenrol je poceo i sada udri, cepaj dok se ne upali svetlo, ko sta uhvati, dok se nije nesto uspelo artikulisati. Cilj aktivnosti Vojske Jugoslavije u januaru '93. godine bio je zaista pokusaj, prema onome koliko je shvatam stvari, a ucesnik sam tih stvari, da se stabilizuje blisko granicno podrucje. Ako se secate, u januaru '93. godine su artiljerijom, haubicama 122 kalibra, gadjani Bajina Basta, Tara iz neposrednih uporista tada vec armije BiH, kako se pocela nazivati, i to stradanje stanovnistva je prevrsilo svaku mogucu meru. Bilo je neophodno da bilo kakva artikulisana sila prekine to na neki nacin, tim pre sto je to delo naseg naroda koji je tada u tom momentu bio zrtva, cifre se krecu izmedju 3.200 i 3.700 ubijenih ljudi, nazalost, tada srpskog stanovnistva u dolini Drine u potezu zvornickom, skelanskom, Zljebac, Jagodnja Poznanovici, Kravica, Jezero, da ne nabrajam dalje.

Mislim da su borbena dejstva koja su napredovala i kretala se u njihovom pravcu bila ozbiljna i da su zeleci da se spasu, zeleci da sebi obezbede bezbednije mesto uglavnom napustali ta podrucja i uglavnom su ih napustali u pravcu Srebrenice i Tuzle te smo dosli u poziciju da Srebrenica ima 60.000 stanovnika tog momenta. Tada imate onu lakciju koju ste videli u filmu Bernara Levija, onu akciju Filipa Moriona, obustavljanje svih tih aktivnosti i pocinje neko cenkanje, to je zaista ruzna rec kada su takve stvari u pitanju ali pocinje cenkanje u kome Filip Morion tvrdi da ce uspeti da se dogovori sa Alijom da se puste Srbi iz Tuzle. Govori se o 4.000 ljudi, prakticno zivih zatocenika u Tuzli, da se pregovara da iz Sarajeva izadje nekih 50.000 Srba, iz jezgra Sarajeva. 55.000 ljudi. Gde su ti ljudi? Tada je pocela jedna politicka radnja, borbene operacije su stale u tom delu, prakticnom akcijom UNPROF-ora, akcijom Medjunarodne zajednice, dogovorom sa Beogradom Srebrenica, Zepa i taj deo je stavljen pod kategoriju zasticenih zona ili enklava. Tada zavrsavamo pricu o '93. godini, o mestu i na mestu u kome je bilo najvise zlocina i za sta postoji medijska i ne znam kakva sve kampanja u svetu. Sem tog mesta, voleo bih da se prica prosiri zaista generalno na rat, i voleo bih da se price o zlocinima dokumentuju. Sem price o Srebrenici, nisam siguran da postoji ijedna realna prica o nekakvom generalno zlocinu, a narocito teska je rec zlocin genocid. Naravno da je bilo pojedinacnih zlocina. Naravno da je bilo ubistava i pljacki, ali genocid je teska rec.

Ja sam veoma skeptican prema brojkama i prema dimenziji tog zlocina. Ne sumnjam da je zlocina bilo. I taj BBC mora da opravada i to sto je njihova vojska angazovana tamo i sto je njihova politika toliko upetljana u sve to. Ima mnogo razloga. Vi treba da pricate sa Muslimanima koji su dve godine proveli u Srebrenici, sta ce vam reci za Nasera Orlica. Koliko je tu nestalo ljudi, u te dve godine. Radi se o tome da imate jednog ludaka koji je komandant necega, koji je samozvani bog, koji moze da uzme bilo ciju zenu i da je odvede u svoj krevet, koji moze da uzme bilo ciji rucak i pojede ga. Tamo su ljudi ziveli tri godine pod njegovom komandom. Ne sporim ja da je bilo zlocina sa nase strane, da je bilo mozda i streljanja uniformisanih muslimanskih vojnika koji su se predali i to masovnog, ne sporim da je moguce da je to bilo, ali hocu da vam kazem da je to stvar koju treba pogledati sa svih strana. Sta se sve tu dogadjalo, svih tih godina?

B92: Kada smo vec kod samozvanih bogova, da spomenemo i Ratka Mladica koji to formalno uistinu nije bio ali zlocini za koje se tereti govore drugacije. Nas sagovornik, kao i vecina Srba, o vojniku Mladicu sve najlepse.

- Do kraja te '92. godine a do pocetka '93. godine nije postojala artikulisana u vojnickom smislu formacija jedne, druge ili trece strane u Bosni i Hercegovini. Politickim manevrom Karadzic postavlja Ratka Mladica za komandanta Vojske Republike Srpske krajem '93. godine. Ratko Mladic je iz Republike Srpske, on je iz okoline Sarajeva i cela politika kada su u pitanju formacije je bila takva. Staresine koje su sa odredjenih teritorija maticno sluze i pripadaju jedinicama koje su na tim teritorijama i koje su na tom geografskom podrucju, tako da su mnoge staresine Vojske Jugoslavije koje su rodom iz Bosne i Hercegovine vodjene kao aktivne staresine Vojske Republike Srpske. Sto se tice Ratka Mladica, to je jedan od razloga, drugi od razloga je sto je Ratko Mladic izuzetan vojnik. On je covek koji, u vojnickom smislu, strateski, takticki odlicno poznaje, razume i radi svoj posao, zaista profesionalno i odlicno. Da li znate da se Naser Orlic izvukao iz Srebrenice sa 2.000 svojih ljudi a nekih osam, deset ili petnaest je pobijeno. Kako je to moguce? Gospodin Naser Orlic je oruzjem, vatrom ili silom naterao gradjane Srebrenice da krenu ka srpskim linijama na Kragivodama. Kragivoda je geografski termin, to je jedan prevoj izmedju Osmace i Pasinog brda. Masa od hiljadu ljudi je pod pretnjom oruzja bila ubijana i gurana na jedan pravac, i to goloruki, i sigurno ih je par stotina, ili mozda hiljadu, ili hiljadu i po pobijeno u pokusaju tog proboja. Oni su golim rukama upali u linije Vojske Republike Srpske, oni su tenk izneli rukama. Da li mozes to da verujes? Vojska je pucala a oni su tenk izneli na rukama i prosli kroz liniju da bi se on sa svojom grupom zaista ekstremista, medju njima i mudzahedina iz Pakistana, izvukao na drugom pravcu. Tu je poginulo, ja ne znam tacne podatke, ali strasno mnogo ljudi.

B92: U zemlji izginulih vojnika nas sagovornik govori o svom vidjenju smisla vojnicke smrti.

- Bilo mi je najteze da gledam na Kosarama, na Djeravici, na Pastriku, ta tela nasih izginulih vojnika preko kojih sam prelazio, to mi je bilo tesko da gledam, a najteze mi je bilo sto je njihova zrtva besmislena, i da je onog momenta kada smo pokrili granicu, kada se izaslo na C2/4 na granicni kamen, kada je isteran zadnji pripadnik albanske vojske, UCK-a i ne znam vec koga sve iz Jugoslavije, da je nekoliko dana posle toga potpisana kapitulacija, zato sto je sve uzaludno bilo. Rat je fenomen i kategorija koja postoji i postojace. Smisao smrti vojnika u ratu je znate u kom domenu - u domenu odrzanja jedne kulture. U domenu odrzanja necega sopstvenoga, svoga doma i svoje otadzbine. Iz tog razloga postoji, ta smrt vojnika mora da ima smisla u onom domenu u kome ce ona biti vrednovana, u kome ce se videti efekti svega toga. Ukoliko nema efekata, ona je besmislena. To je ono sto mi tesko pada. Razmisljanje o tome izaziva kod mene veliku tugu, veliko razocaranje i ponekada mozda i depresiju ili vec ne znam kakve elemente psihoza, ali to da sam ja opterecen time da smo ucinili generalno nesto pogresno prema nekom drugom - ne.

B92: Milosevic i njegova odgovornost?

- Slobodan Milosevic je odgovoran za raspad SFRJ, za nepristajanje na dogovor sa raznim kucanima, tudjmanima i ostalima. Za sam pocetak oruzanih sukoba. Odgovoran je sto smo izgubili 30% teritorija koje su nase privatno vlastnistvo. Sto ljudi koji sada zive ovde gladni, bosni, zedni, nemaju svoj dom, porodicu, kucu, zemlju, njivu, sumu. 30% teritorije, 30% stanovnistva, korpusa narodnog, tela nacionalnog smo izgubili. Pri tom smo osiromasili i propali privredno, ekonomski, bioloski, kako hocete - do najnizeg nivoa. Pri tom su se on i njegova oligarhija basnoslovno obogatili. On je za cetiri smrtne kazne, ali u Srbiji. Trebalo ga je prvo obesiti, pa ga streljati, pa ne znam sta. Cetiri smrtne kazne je trebalo napraviti. To sto mu sude u Hagu - cetiri svetlosne godine ga ne mogu osuditi. Znate li vi da je on njima doneo 27.000 listova, dokumenata o siptarskom terorizmu na Kosovu? Oni to ne mogu da iscitaju za 200 godina, i sta ce, izaci ce kao junak odatle a cetiri smrtne kazne je zasluzio, od nas je zasluzio cetiri smrtne kazne. Zasto je otisao? Zasto nije odgovarao, ako je on osumnjicen za zlocine i treba da bude predat Haskom tribunalu, zasto se nase pravosudje prvo se ne odredi prema tome. Da, osumnjicen je, i osnovano je osumnjicen, i imamo dokaze da je to tako i zato ga predajemo. Mi predajemo osumnjicene. Jer imamo mi nase tuzilastvo. Neka nase tuzilastvo rascisti o tome, postoje dokazi, postoje indicije.

B92: Nikakav Hag, dakle, ne moze da osudi Slobodana Milosevica kako bi trebalo, smatra nas sagovornik kao sto opet prema njegovom misljenju ne moze ni da nas izmiri, pogotovo kada su u pitanju civilne zrtve i oni koji su iza njih ostali da tuguju.

- Pomirenje medju narodima na bivsem jugoslovenskom prostoru je moguce, jer ovo je Balkan. Kako varnice sevaju, tako mogu i da se gase. Ovde je sve dinamicnije, sa vise pulsa nego na drugim mestima. Zato to ljudi tamo teze razumeju. Razgovarao sam sa ljudima koji su bili u muslimanskoj vojsci, koji su 'Zlatni ljiljani'. Oni dolaze ovde u Beograd, ja ih nekada sretnem. 'Zlatni ljiljani', zasluzni borci Alijine vojske. Sedeli smo nedavno na hipodromu ja i jedan kolega sa dvojicom njih, znamo se od pre rata. Oni jednako ne vole Amerikance, oni jednako ne vole mondijalizam, oni jednako ne vole ustrojstvo ovog sveta. Jednako vole ono i dozivljavaju subjektivnu stvarnost na slican nacin kao mi, isti duhovni ukus. Pri tom, pravo pomirenje ce doci onog momenta kada bude bila moguca normalna egzistencija svih ljudi koji su pogodjeni ratom ostali bez domova i materijalne imovine.

Nazalost, tesko je, to su rane koje nikada ne zarastaju. Takvi ljudi ce verovatno uvek nositi osecaj gorcine i mrznje prema drugim narodima, ali na srecu  -takvih je manje. Mi smo se izmedju sebe izujedali i izubijali, mi cemo izmedju sebe i ponovo ziveti. Mi smo se ujedali i 1808, 1805, 1912, 1916, da li ce biti kraja ili nece, ne znam, ja nisam u stanju da vam to kazem. Moze da spreci novo zlo recimo da Muslimani javno kazu -evo, taj i taj je radio to i to, mi ga osudjujemo i kaznjavamo. Da Srbi kazu -evo, taj je naredio to i to, kriv je za smrt tih i tih, mi ga osudjujemo. Dokle god to bude radio Hag - tu pomirenja nece biti.