Ko vlada zatvorima?

Zafir Radosavljević, osuđenik u KPZ Sremska Mitrovica: Moje ime je prvenstveno matični broj, 7680.
B92: Zašto tako?
Zafir Radosavljević: Zato što sam nalazim u KPZ-u, gde se prvenstveno čovek predstavlja pod matičnim brojem, pa tek onda svojim imenom.
Zoran Stojanović, osuđenik u KPZ Niš: Ja živim u tom svetu, pa u tom svetu gde se dešavaju i vrše krivična dela, ja takve ljude znam. Ne znam neke književnike, ili šta ja znam…
Karađorđe Šolević, osuđenik u KPZ Valjevo: Ja mu dođem crna ovca, od crnih ovci ona najcrnja, s crnom trakom oko glave.

Govore osuđenici, zaposleni, lekari, psiholozi, psihijatri
Autorka: Radoslavka Despotović

B92: Zatvori su puni nevinih, tvrde osuđenici, dok iz ugla zaposlenih u zatvorima nevinih nema. Svi su društveno neprihvatljivi i opasni po okolinu. U te osuđeničko-stražarske mantre ne veruje niko, pa ni oni sami. Ti nepomirljivi stavovi ujedno su najveća prepreka u traganju za odgovorom na pitanje da li je i koliko moguće te društvene autsajdere vratiti na pravi put?

Goran Mirić, osuđenik u KPZ Valjevo: Prvo smo počeli sa utakmicama, ja sam navijač Rada, išao sam na Radove utakmice, pa je policija počela da me hapsi, pa su mi određivali velike novčane kazne, pa sam prešao u to društvo, pa smo počeli i da krademo. Pravili smo razbojništva po Beogradu.

Karađorđe Šolević: Razbojništvo, teške telesne povrede, nasilničko ponašanje i droga.

Alen Silađi, osuđenik u KPZ Sremska Mitrovica: Teška su vremena napolju, a od nečega se moralo živeti, a posao fizički me nije zanimao.

Teodor Opalić, osuđenik u KPZ Valjevo: To što sam uradio, ja nisam upao nikome lično, nego na privatnu kliniku gde su se pravile pare.

B92: Ljudi koji odgovaraju za mnoga laka i teža krivična dela skloni su smišljanju najneverovatnijih izgovora kojima pokušavaju da objasne kako su dospeli u situaciju da počine nešto toliko društveno opasno i neprihvatljivo. Oni kao da pokušavaju da nas ubede da bi to, na njihovom mestu i u okruženju u kom su se oni zatekli, počinio bilo ko od nas.

Zoran Stojanović: Ja izvadim pištolj i čovek priđe i ja mu stavim pištolj u pravcu grudi. On kaže - hajde, pucaj. Ja ga udarim pištoljem, on se, onako, otetura par metara nazad, vrati se i kaže - šta je, hajde, pucaj. Ja mu ispalim dva metka pored noge i on navalio baš toliko na mene i ja mu ispalim u nogu. Krivo mi je, to je trebalo drugačije da uradim, mogao sam da ga udarim kolima, da odgovaram mnogo manje i više da ga povredim.

Dejan Erdoglija, osuđenik u KPZ Niš: Na 40 godina sam osuđen.

B92: Kakvo je to razbojništvo s kaznom od 40 godina?

Dejan Erdoglija: Sa smrtnim posledicama. Eto, sticajem nekih okolnosti desilo se to. Nije bilo u planu da se neko ubije, nego, desilo se i...

Karađorđe Šolević: Pokušaću ja kad izađem malo da oplemenim crnu hroniku, da dam neke nove motive.

B92: Izopačeno viđenje stvarnosti- Znači li ta izopačenost da su ti osuđenici apsolutno nepopravljivi? Da je tako, sve zatvorske kazne mogle bi biti doživotne. Ceo zatvorski sistem, ipak, nije tako zamišljen. Zatvorskim pravilima trebalo bi da diriguje uprava. Dok ona pokušava da nametne sistem koji kriminalce vraća na pravi put, neformalni sistemi, ili klanovi, upinju se da u zatvorima uspostave sopstvene zakone.

Karađorđe Šolević: Ceo moj neformalni sistem stoji uz mene, sve što ja kažem oni će da urade, ovog trenutka, sada. Ne daj bože da im kažem - Napašćemo sve te novinare, sto odsto će to da se desi. Oni (uprava, prim.aut.) to znaju i onda tako, na mišiće.

B92: Šta, ti si vođa klana?

Karađorđe Šolević: Da.

Bojan Marković, osuđenik u KPZ Valjevo: Šolević? Šolević može samo da sanja da je vođa.

B92: Pa, ko je onda vođa klana?

Bojan Marković: Nema ovde vođe, klanovi su rasformirani.

Slobodan Arsenijević, upravnik KPZ Valjevo: Naša obaveza, nas profesionalaca koji radimo taj posao, jeste svakako da tu osuđeničku hijerarhiju ili osuđenički neformalni sistem ili tu uspravnu dimenziju, da je nekako kontrolišemo i da ne dozvolimo da se jedan obrazac ili jedna norma nametne, da jači ima pravo da eksploatiše slabijeg.

B92: To je stalna borba za prevlast. U zatvorima kazne izdržava 70 odsto povratnika, dok svega trećinu čine oni koji su se u njima zatekli prvi put. B92 istražuje čemu osuđenike uči zatvorski sistem i zbog čega je više od dve trećine onih koji iz zatvora izađu kao okoreli kriminalci.

Zafir Radosavljević: Treći put sam ovde i očigledno da resocijalizacija nije uspela.

B92: Zašto se smeješ kad to kažeš, ipak si ti morao da imaš neku zaslugu za to što si treći put ovde.

Zafir Radosavljević: Naravno, prvenstveno sam rekao da sam ja krivac, ali, očigledno su i oni krivi, čim nisu uspeli da me na neki način prevaspitaju.

B92: U kazneno-popravnim zavodima u Srbiji ima mesta za 5.000 osuđenika, dok ih trenutno u njima živi 8.500. Problem prenaseljenosti je ujedno najveći problem srpskih zatvora.

Aleksandar Delić, osuđenik u KPZ Sremska Mitrovica: Mi smo ovde u sobi, ima nas 80 osuđenika, dva sanitarna čvora, jedan televizor, imamo rešo s dve ringle, nas 80.

Dušan Makević, upravnik KPZ Sremska Mitrovica: Ide se na to da sobe budu tako projektovane i tako izvedene da u njima budu četiri osuđena lica, četiri do šest najviše, biće i soba s po dva osuđenika, naravno, biće i disciplinskog dela, gde će biti samice.

Bilmer Numani, osuđenik u KPZ Niš: Pa, vidite kakvi su uslovi, to nigde nema na svetu, sramota. (Soba s četiri kreveta u Odeljenju pojačanog nadzora u KPZ Niš u kojoj su, tokom posete zavodu, boravila tri osuđenika. Soba ima oko osam kvadratnih metara, u njoj je prostor s mokrim čvorom, čučavcem, stolom gde osuđenici obeduju i kasete u koje ostavljaju lične predmete)   

Slobodan Đunisijević, osuđenik u KPZ Niš: Loši su uslovi. Ne znam ko dozvoljava da se tu uopšte drže ljudi. (boravio u samici prilikom posete, prim.aut.)  

Svetoljub Mazić, upravnik KPZ Niš: Odredba tamo kaže da svako osuđeničko lice treba da ima po osam metara kubnih vazduha. Međutim, to je objekat koji je rađen 1934, koji je periodično adaptiran, a to periodično adaptiranje nije donelo proširenje smeštajnih kapaciteta.

Supruga osuđenika, KPZ Zabela: Njih 30 do 40 osuđenika na jedan wc, to su dva-tri čučavca, ja ne znam, to je grozno. U sobi, od njih 30 je najmanje njih 10 zaraženo hepatitisom.

Mladen Pavlović: Neki ljudi koji imaju hepatitis, ili TBC su zbrinuti u bolnici, a i ta bolnica, nije to neki kapacitet, da može da primi ne znam koliko osuđenika. Ti, valjda, teži oblici su zbrinuti tamo, a ti neki lakši oblici spavaju s nama, ovde.

Slobodan Novaković, zamenik upravnika KPZ Zabela kod Požarevca: Videli ste da su to zgrade koje datiraju iz ranijeg perioda, tako da je to jedan od osnovnih problema koji nam predstavlja problem u smislu smeštajnih kapaciteta.

B92: Prema svedočenju osuđenika, protesti, a kasnije i pobuna u srpskim zatvorima, u jesen 2006. posledica su prekobrojnosti i nehumanih uslova boravka. Otcepljenjem Crne Gore osuđenici iz te države dobili su dugo očekivanu amnestiju. Povedeni amnestijom crnogorskih osuđenika, zatvorenici iz Srbije od države su zatražili isto. Ministarstvo pravde krajem proleća najavilo je donošenje Zakona o amnestiji. U parlamentu zakon nije usvojen sve do njegovog raspuštanja, krajem prošle godine. Poverenje je proigrano, a osuđenici su se, najpre krajem septembra, a zatim i u novembru, odlučili na protest odbijanjem radnih obaveza i štrajkom glađu.

B92: Jesi li odbijao hranu dok je protest bio u toku?

Slobodan Đunisijević: Jesam.

B92: Zbog čega? Šta je bio motiv?

Slobodan Đunisijević: Zato što nam je obećana amnestija. Je li nam obećao Stojković amnestiju?

B92: Je li vam lično Stojković obećao, ili Dragoljub Lončarević?

Slobodan Đunisijević: Pa, preko televizije nam je obećao Stojković.

Alen Silađi, osuđenik u KPZ Sremska Mitrivica: Svi dobijaju amnestiju, jedino kod nas se ne deli ni amnestija, ni abolicija, a nema znači koja, kako već da nazovem. I Crnogorci i otkud znam ko više, svi dobijaju neke amnestije i pomilovanja, samo mi ne dobijamo ništa.

Radojica Šutović, načelnik Službe za prevaspitavanje u KPZ Zabela: I sami znate kad je bilo ono, ona dešavanja, da je na teritoriji Srbije, o tome je javnost upoznata, da su svi zavodi na teritoriji Srbije u principu prenatrpani i nisu u skladu s kapacitetima i zato je i nama bilo u interesu da donekle dođe do rasterećenja, da se usvoji taj Zakon o amnestiji.

B92: Ministarstvo je predlog zakona predalo Skupštini Srbije, a ministar pravde najavio je njegovo usvajanje neposredno po proglašenju ustava, kao čin milosti države. Parlament nije mogao da se okupi ni zbog rešavanja mnogo ozbiljnijih problema, pa do donošenja zakona nije došlo. Stojković je tada pokušao da objasni da zakone ne donosi on, već poslanička većina u parlamentu.

Nenad Jaćović, bivši osuđenik i novinar: Osuđenici nisu tražili amnestiju, nego je njima ta amnestija obećana, što su oni uzeli zdravo za gotovo i, normalno, nadali se tome. Međutim, kako je vreme prolazilo, očigledno je postajalo da dati rokovi za usvajanje amnestije neće biti poštovani.

Aleksandar Delić: Čisto sumnjam da ćemo dobiti tu amnestiju, mada bi trebalo, mada su uslovi takvi da bi ona trebalo da bude data jer, evo, u Italiji su dali tri godine. Oni u cilju da bi rasteretili malo, dali su tri godine, bez problema.

Dragan Sojčić, osuđenik KPZ Sremska Mitrovica: Mi smo dobili od ministra pravde obećanje, naravno, ako budemo mi i naše porodice, familija i drugovi i prijatelji podržali referendum o ustavu, da će nam oni izaći u susret na neki indirektan način, ustvari, na direktan način, tako je rekao na televiziji, da će nam dati tu amnestiju.

B92: Ko je to rekao?

Dragan Sojčić: To je rekao ministar pravde Stojković. Mislim da je to neki najgori vid manipulacije ljudima koji postoji. Pa, naravno da će svi biti ogorčeni, šta su mogli da očekuju posle toga?

B92: Kao vid radikalizacije protesta, osuđenici u tri srpska zatvora odlučili su da se zabarikadiraju rešetkama i tako zaposlenima onemoguće pristup. Oni tvrde da protest nikada nije prerastao u pobunu.

Supruga osuđenika: Javnost nije imala informacije o tome što se dešavalo zbog toga što su protesti bili s početka mirni i zaista su bili mirni. Ničim nisu bili ugroženi osuđenici koji nisu želeli da protestuju, mada je takvih bilo malo. Onda, kad su zatvorske vlasti krenule da razbijaju štrajk, u smislu ostavljanja hrane na prozorima osuđenicima, pojedinačno zatvaranje osuđenika za koje su oni smatrali da su mogli biti organizatori protesta, zatvorenici su rešili da se zatvore.

Slobodan Đunisijević: Nije bilo pobune. Znate šta je pobuna, verovatno.

B92: Ne znam šta su sve elementi pobune.

Slobodan Đunisijević: Po mom mišljenju nije bilo pobune, bio je to miran protest u stvari.

Svetoljub Mazić, upravnik KPZ Niš: Ustvari, to je bila klasična pobuna, samim tim što su oni tamo postavili barikade i onemogućili rad službi da normalno funkcioniše, to je pobuna. Znači, nije mogao da uđe komandir da obavlja dužnost, vaspitač nije mogao da obavlja dužnost, lekari su otežano radili svoj deo posla, podela terapije je isto išla usporeno, tako da je jedini razlog… Da nije bilo tih barikadi i toga, sigurno ne bi došlo ni do te intervencije.

B92: Odlukom funkcionera MUP-a Srbije, u ranim jutatnjim satima 24. novembra, u niški zatvor je puštena Žandarmerija. Zatvorske vlasti su tvrdile da je u zatvoru došlo do pobune. Pritiskom na crveno dugme, specijalne policijske snage narednog jutra osvanule su i u Zabeli. U Sremskoj Mitrovici je protest mirno okončan.

Aleksandar Delić: Nije bilo hapšenja kao što sam ja ranijih godina viđao. Nije bilo hapšenja, nego im je rečeno - imamo spisak ovde. Dobrovoljna predaja je bila, stvari tako i tako stoje. Znači, momci su se spakovali, otišli su dole, zatvoreni su u izolaciju, potom su prebačeni u neke okružne zatvore.

Bilmer Numani: Zadesilo nas je to što nas je zadesilo. Sad, ko je bio organizator, oni su te sklonili, dobili su batine. Sad, svi su prošli s batinama, neko manje, neko više. Ja sam najbolje prošao, nisam mnogo dobio batina, šta ja znam.

B92: Od koga batine?

Bilmer Numani: Od policije, od komandira, od Žandarmerije.

Slobodan Đunisijević: Izašli su posle ljudi i III paviljon, pričao sam s njima, svi su dobili batine koji su ostali tamo, svi, baš svi. Niko nije prošao bez batina.

Ministar pravde Zoran Stojković 25. novembar 2006: Intervencija je uspela onako kako je trebalo, skrenuta im je pažnja da ne treba da nasedaju na provokacije, da ne treba da budu sredstvo u rukama nekih koji se bave politikanstvom. Neki nisu poslušali. Država je uradila ono što mora da uradi.

Livio Sarandrea, šef Misije OEBS-a za reformu pravosuđa: Ono što znam jeste da čin upada u zatvor, kad u njemu postoje nemiri, po saznanju da je u pitanju uništavanje državne imovine, tada je zakonski i legitimno ući u zatvor. Čuo sam mnogo nagađanja o načinu ulaska i sprovođenja operacije, a naravno, sudovi i interne zatvorske istrage bi trebalo da pokažu šta se zapravo desilo, pa ćemo onda saznati da li je bilo prekomerne upotrebe sile. Mi ćemo to osuditi, ako se pokaže da je u pitanju bila prekomerna upotreba sile.

B92: Otac Milana Stefanovića tvrdi da mu je sin tokom gušenja pobune u Nišu brutalno prebijen. Nepuna tri meseca posle pobune Milanu Stefanoviću otkazuju bubrezi, srce i pluća. Taj osuđenik umro je u niškom Kliničkom centru 12. februara ove godine.

Branivoje Stefanović, Milanov otac: Rekoh - Milane, jesi ti dobio dobre batine? Kaže - ćale, jesam, sve me boli, bole me leđa, bole me grudi, a najviše me bole grudi.

Svetoljub Mazić, upravnik KPZ Niš: U svakom slučaju nije prebijanje u pitanju, koliko ja znam iz izveštaja, ali o tom, po tom, sačekaćemo nalaz gde će resorna uprava biti blagovremeno obaveštena jer je to i nama u obavezi, da informišemo o tim događajima.

Branivoje Stefanović: Kaže - svako jutro se javljam, tamo moraš da se javljaš svako jutro kod lekara, a oni mu odmahnu rukom, ne privode, stražari, naravno. Tek nedavno, u poslednjem pismu koje imam mi je opisao da ga je lekar primio i da je konstatovao bronhitis.

B92: Milan Stefanović nije umro od bronhitisa. Uzrok smrti je prestanak rada bubrega, od kojih, pre odlaska u zatvor, nikada nije bolovao.

Branivoje Stefanović, Milanov otac: Lekar je sakrio istinu, on je i ovako sakrio istinu što je napisao kod sekretarice u sudu, mastiljavom olovkom, da je Milan bolovao od bubrega, a moj Milan nikad nije bolovao od bubrega. Bolovao je kad su mu izbili bubrege, istruleli od batina.

Ivan Stefanović, Milanov brat: Mogu da izvadim karton otkako se rodio dok je bio na slobodi, nikad nije imao bolove bubrega, operisao je oko, slepo crevo i krajnike.

Branivoje Stefanović: On je bio čest davalac krvi, ovo je dao u zatvoru, a ima i pre toga, za 20 puta. Pa, da je bolovao od bubrega… nego, isterali su mu bubrege, ubili su mi sina.

B92: Zatvorsko osoblje pokušalo je da spreči rodbinu da Milana vidi. On je tada već bio u komi, ležao je u šok-sobi niške bolnice.

Ivan Stefanović: Stražar je stajao, nije mi dao da ga vidim dok lekarka nije izašla, samo do vrata, video sam ga tad, od nosa na gore mu se nije videlo od nekakvog zavoja. Bilo je prekriveno nekom krpom, ili gazom.

B92: Po gušenju pobune pojedini osuđenici razmešteni su u nekoliko okružnih zatvora po Srbiji. Tridesetak osuđenika podnelo je krivične prijave niškom Opštinskom tužilaštvu, s ciljem da dokažu da je nad njima vršeno zlostavljanje i mučenje.

Dragutin Vidosavljević, advokat, Odbor za ljudska prava Leskovac: Većina njih uopšte nije bila u situaciji da se odupire jer mnogi od njih su bili zatečeni na spavanju i batinama probuđeni, udarcima palica probuđeni i izbačeni iz kreveta, vezani i izbačeni na hodnik ili izbačeni na hodnik, pa onda vezani i tako vezani prinuđeni da prođu kroz špalir žandarma, a isped paviljona su, neki u trenerkama, neki u patikama, pižamama, bačeni na gomilu da leže na mokrom betonu. Neki su mi rekli da su bili pola sata, neki po tri i četiri sata, pre nego su maknuti odatle.

B92 25. novembar 2006: Kako je izgledala intervencija policije u zatvorima, ministre?

 Zoran Stojković: Ja sam odgovorio na pitanje, dobili ste sve odgovore. Nemamo šta dalje...

B92: Krivične prijave za zlostavljanje i mučenje optužuju, kako pripadnike Žandarmerije, tako i zatvorske stražare. Prema svedočenju advokata, jednom delu osuđenika po prebijanju, nije ukazana lekarska pomoć.

Dragutin Vidosavljević: Sedam godina radim na slučajevima torture, ja sam tad prvi put video da zatvoreniku otpadaju nokti od batina. Video sam ožiljke od trajnih povreda na glavi kod jednog osuđenika, Albanca, Adnan Habimi se zove, koji mi je rekao da je zdravstveno uništen. Žalili su mi se ljudi kojima su bila napuknuta rebra da nisu dobili adekvatan tretman ili su im kosti na rukama srastale bez adekvatne nege. Ne mogu da shvatim da se u državi koja je član Saveta Evrope moglao desiti tako nemaran odnos zdravstvenog osoblja prema onima koji su bili žrtve torture, da je postojao.

Svetoljub Mazić: Lica koja su povređena je 34, a samo četiri su bila s povredama i zadržana su na lečenju. To su lakše povrede nastale pri napuštanju prostorije, preskakanju barikada koje su sami postavili, odbacivanje tih predmeta, njima na dohvat ruke, sigurno za obračun sa službom obezbeđenja.

Dragutin Vidosavljević: Obavestili smo Amnesty International u Londonu, s tom organizacijom sarađujemo, obavestili smo Svetsku zdravstvenu organizaciju.

B92: Pored činjenice da je zatvorske nerede bilo nužno okončati, postavlja se pitanje da li je upad Žandarmerije predstavljao jedini uspešan i razuman scenario. U vreme predizborne vreve javnost na takve sitnice nije imala vremena da obraća pažnju. Hoće li uslediti ozbiljna istraga, ili je to još jedan od slučajeva kod kojih nikada neće biti razjašnjen, da li je pravna država ustuknula pred prekomernom upotrebom sile?

Dragutin Vidosavljević: U Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv mučenja definisan je pojam torture i pod torturom ta konvencija podrazumeva svaki čin javnog službenika u vršenju službe u odnosu na lice koje se prema njemu nalazi u podređenom položaju, s ciljem da se zastraši, da se od njega iznudi priznanje, da se zastraši neko lice, drugo, koje je njemu blisko, ili da se nezakonito kazni. U ovom slučaju imamo svih tih elemenata.

B92: Ni protiv jednog osuđenika u Zabeli, zbog učešća u protestu i pobuni, nije pokrenut disciplinski postupak.

Supruga osuđenika, Zabela: Niti disciplinski, niti bilo kakav drugi postupak, tj. primenjena bilo kakva druga kaznena mera, makar ne dokumentovao.

B92: Možete li to da mi objasnite?

Supruga osuđenika, Zabela: Ne mogu da vam objasnim jer ni ja ne znam kako to može da se desi, kako to može da se iz preventivnih razloga neko drži dva i po meseca u izolaciji.

Radojica Šutović, načelnik Službe za prevaspitavanje u Zabeli: Posle pobune, bila je to ozbiljna situacija, ali, na sreću, rešila se tako kako se rešila, bez upotrebe fizičke sile organa reda, određen broj osuđenih je premešten u VII stambenu zgradu. Oni kojima je izrečen OPN, tzv. mera smeštaja pod pojačan nadzor, oni su dobili rešenja i u obavezi smo i po zakonu da im uručimo rešenja. Svi ostali koji su smešteni, njima nije izrečena posebna mera, na predlog stručnih službi, prevashodno Službe za obezbeženje, predloženo je upravniku da jedno vreme budu izdvojeni, odnosno, smešteni u vaspitnu grupu u VII vaspitnoj zgradi.

Slobodan Novaković, zamenik upravnika KPZ Zabela: Pošto je to bilo u svim zavodima, nismo hteli da primenjujemo neka sredstva represije, pogotovo što su kod nas bili mirni protesti. Nije bilo primene sredstava prinude. Nema govora o samicama.

Jovan Stanojević, advokat osuđenika u Zabeli: Ja sam tamo gde se primaju advokati pitao - on je u III paviljonu, a oni su mi odgovorili - ne, on je u VII paviljonu. Znači, od ljudi koji rade tamo sam saznao da je on u samici. Pitao sam njega gde se nalazi i on mi je rekao tamo. Pitao sam ga je li bilo nekog rasporeda i da li su dobili nekakvo rešenje. Nikakav postupak nije vođen, ni u pogledu samice, ni u pogledu preseljenja.

B92: Učesnici u protestu su, posle ukazane lekarske pomoći, prebačeni su u VII paviljon, tzv. zatvor u zatvoru. Prebacivanje u samice i Odeljenje pojačanog nadzora predstavlja dodatno oduzimanje slobode onima koji kazne već izdržavaju u zatvoru. VII paviljon je deo zavoda u kom borave osuđeni za najteža krivična dela. U VII paviljonu su i oni koji u zatvoru krše Pravilnik o ponašanju i Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. U njemu su ovog puta završili i oni koji se nisu, makar zvanično, ogrešili o bilo kakvu zatvorku uredbu. Jesu li ovog puta zaposleni ti koji su zakon grubo prekrsili?

B92: Ako niko nije doneo odluku koju je potpisao, da neko bude premešten, ko je onda odgovoran?

Jovan Stanojević: Pa, niko, ispada da niko jer ja sam se obratio i onom ko je nadležan, ministru, Ministarstvu sam se obratio. Mamo-malo, ministar se pojavljuje i prikazuje se kako ministar telefonski prima intervencije građana i kako će nešto da preduzme. A ovde sam ga ja pismeno i argumentovano obavestio o kršenju prava i nepostupanju po zakonu. Nikada nikakav odgovor od njega nisam dobio.

B92: Rešenja o premeštanju u zatvor pojačanog nadzora doneta su, prema tvrdnjama advokata, tek pošto je isteklo više od mesec dana od trenutka gušenja pobune. Tako osuđenici na njih nisu mogli da ulože žalbe.

Premeštanje zatvorenika u paviljone pojačanog nadzora bez ikakvog propratnog rešenja nije retkost u srpskim kazneno-popravnim zavodima.  O njemu svedoče i osuđenici koji u protestima nisu učestvovali. Osuđenicima se u tim odeljenjima ukidaju brojne beneficije određene osuđeničkim tretmanom, kakve su primanje paketa i posete.

Saša Seliti, osuđenik, u KPZ Zabela: To je neki kućni red, da ja nemam prava u zatvoru da se drogiram, možda sam i kriv za to, ali za to sam dobio samicu. Bio sam u samici, izašao sam iz samice i sad se nalazim u tom pojačanom nadzoru, bez ikakvog rešenja, ne znam zašto.

B92: Nije vam urušeno rešenje?

Saša Seliti: Ne. Nisam ja jedini, ima ovde mnogo ljudi koji su, imamo valjda taj neki smeštaj...

Damir Joka, zamenik direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija: Apsolutno svaku meru u zavodu, da li je to disciplinkska mera, da li je to odluka upravnika o dodeli posebnih prava, mora biti praćena formalnom odlukom, odnosno pisanim aktom koji posle može biti predmet i do upravnog postupka.

B92: Osuđenici su ljudi skloni kršenju zakona, uhvaćeni na delu i zbog toga kažnjeni zatvorskom kaznom. Jedan od osnovnih ciljeva služenja te kazne trebalo bi da bude prevaspitanje. Kada se krše i ugrožavaju osnovna prava osuđenika, učenje poštovanju zakona nešto je teži zadatak. Zakon mora biti podjednako obavezujuć za sve.

Damir Joka: Mi moramo obučiti svo zatvorsko osoblje da se svojim profesionalnim odnosom prema licima lišenim slobode kvalifikuju kod njih, u njihovoj svesti, kao lica koja su odgovorna i koja kvalitetno rade svoj posao. Tog trenutka će sama svest o tome da neko želi da im pomogne i kod njih biti formirana.

B92: Društvo ogrezlo u kriminalu i korupciji neosetljivo je na te razarajuće pojave. Društveno povlašćeni prolaze nekažnjeno zbog izvršenih krivičnih dela. Oni, po stepenu moći i nedodirljivosti, postaju idoli marginalcima. Veliki deo autsajdera i dospe u zatvore sledeći primere moćnih i uspešnijih kriminalaca. U tim osinjacima, među osuđeničkom populacijom, baš kao i na ulici, vlada zakon jačeg i bezobzirnijeg. Pokušajmo da otkrijemo kakvim modelima ponašanja u takvom okruženju osuđenike uče zaposleni.

B92 (Karađorđu Šoleviću, osuđeniku koji pokazuje mobilni telefon): Jesu li ti oduzeli neki?

Karađorđe Šolević: Da, oko 50.

B92: Kako uđu ponovo?

Karađorđe Šolević: Ovde su svi, Valjevo, mali grad, seljačke duše, klošari, nemaju novac, uradiće sve za neku sitnu paru.

B92: Koji to svi?

Karađorđe Šolević: Žandari, vaspitači, ko hoćete, svi. Pa, to je smešno, cirkus jedan običan, mogu da vam pokažem još pet telefona i još 50 nedozvoljenih predmeta.

Mladen Pavlović, osuđenik u Zabeli: Nađen mi je mobilni telefon, ali to je prekršaj koji se ne tretira isto kod mene i kod nekih drugih osuđenika jer je moj mobilni telefon opasniji zato što ja zovem dete i suprugu, a neko verovatno koristi taj telefon da zove humanitarne organizacije.

B92: Pokušajmo da otkrijemo kakvim modelima ponašanja u ovakvom okruženju osuđenike uče zaposleni. Nedozvoljeni predmeti u zatvoru, a to su mobilni telefoni, droga i mehaničko oružje, ujedno su najpriželjkivaniji rekviziti osuđenika. Više je načina da se do njih dođe. Dva su, ipak, najoprobanija.

Karađorđe Šolević: Hoćete još da donesem, pet komada da stavim ovde, ovako, to je sve moje, noževe, štangle, šabere, šta hoćete.

B92: Ako ti vide?

Karađorđe Šolević: Ako mi vide? Pa, piše tamo - zabranjen ulaz.

Nenad Jaćović, novinar, bivši osuđenik: Telefone u principu unose svi stražari, za to nadoknadu uzimaju oko 50 erva, s tim što oni između sebe imaju jedan običaj. Oni osuđeniku kom unesu telefon, preko drugih svojih kolega, posle izvesnog vremena mu zaplene, da bi on ponovo tražio da se unese telefon, da bi oni ponovo uzeli novac.

Slobodan Novaković, zamenik upravnika KPZ Zabela: Što se tiče narkotika i mobilnih telefona, najvećim delom stižu preko paketa koje osuđena lica dobijaju od porodice i prijatelja.

Mladen Pavlović: Čuo sam ja neke takve priče, kao, donose nam naši u paketima. Naši paketi se pregledaju detaljno. Dešavalo se i tako, ali u principu, to nije to, postoje ljudi koji to unose za određene svote novca.

B92: Ko su ti ljudi?

Mladen Pavlović: Radnici.

Svetoljub Mazić, upravnik KPZ Niš: Nema materijalnih dokaza.

B92: Gde postoji korupcija, po vašim saznanjima?

Svetoljub Mazić: Pa, za vreme koliko sam ja ovde, ja niti sam uočio, niti imao saznanja da u zavodu postoji toga.

B92: U zatvoru kao da postoje dve paralelne stvarnosti. Ipak, stvari nisu tako crno-bele kako ih većina u zatvorima doživljava.

B92: Ako meni jedan osuđenik kaže da stražar može da unese telefon i da se to dešavalo, a neće uporno da mi kaže ko je u pitanju, zašto on neće da mi kaže ime tog stražara? Neće iz straha, ili neće iz koristi?

Saša Seliti: Pa, nije iz koristi. Taj, čim vam je rekao da je stražar, taj je već otkrio da to stražar radi, pa, sigurno neće iz straha jer je ionako ispao majmun što vam je uopšte to rekao.

Dejan Novaković: Oni iz nekog interesa ne žele da kažu imena, ja bih voleo da oni kažu zaposlenom u kog imaju poverenja, ne moram to da budem ja, može načelnik službe, bilo ko, da kaže da ima takva saznanja.

Saša Seliti: Zašto bih ja odavao nešto što mi treba? Znači, meni taj mobilni treba, ja vam sad ispričam bilo šta, bilo kako i, sad, to se razotkrije i ja sutra ne mogu da imam mobilni.

B92: A, to što je to, recimo, korupcija?

Saša Seliti: Pa, nije to korupcija. To je možda mala usluga, ništa danas nema džabe.

B92: Devojka tog osuđenika u brushalteru je do njega pokušala da doturi oko 20 grama heroina. Službe obezbeđenja su je uhvatile i protiv nje se trenutno vodi krivični postupak. Unos preko paketa ili pri posetama nije se isplatio. Brojni su načini na koje ljudi bliski osuđenicima pokušavaju da im doture drogu i mobilne, heroin, kokain i marihuana se pakuju i skrivaju u cigaretama, penama za brijanje, bombonama, salamama, a moblini, punjači i kartice u papučama, sendvičima, polaroid-fotografijama.

Damir Joka: Mi smo nalazili roditelje koji donose drogu deci na izdržavanju kazne. To je odsustvo saradnje porodice sa zatvorskim sistemom, ona misli da je bolje da radi to što radi, nego da sarađuje sa zatvorskim sistemom na, recimo, programu lečenja tog osuđenog lica.

Slobodan Arsenijević, upravnik KPZ Valjevo: Ne zanosimo se da smo sve rešili, verovatno neke psihoaktivne supstance procure i uđu, oduzimamo dosta mobilnih telefona, to nije više neka velika tabu-tema i tajna.

B92: Da korupcije ima svedoče i primeri iz Zabele i Valjeva. Pre oko godinu dana u Zabeli uhvaćen je stražar u pokušaju da u zatvor unese drogu. Taj stražar je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Protiv jednog valjevskog stražara još se vodi postupak.

Saša Seliti: Ja, ako hoću da radim neki posao, ja ću da ga radim preko posete, dam šaru, pismo, odnesi to tamo, ovo ovamo, šta može mobilni više da učini od onog što vam ja kažem?

REKONSTRUKCIJA

U julu 2006. Zoran Jotić Jotka, čovek na čelu organizovane kriminalne grupe iz Kruševca, prethodno osuđen na 12 godina zatvora zbog iznude, biva osuđen na još četiri godine zbog davanja mita.

Sudija Vrhovnog suda Ljubomir Vučković, zbog primanja mita, osuđen je na osam godina zatvora. Vučković je imao zadatak da izdejstvuje ukidanje prvostepene presude i ukidanje pritvora Jotki. Kako je u to vreme objavilo više medija, Jotka je iz zatvora dirigovao prikupljanje novca za podmićivanje sudije koristeći mobilni telefon.

Biznismeni Ljubinko Gobeljić i Nenad Jovanović, zvani Mali Bidža, osuđeni su na po tri godine zatvora zbog davanja mita. Jotka je porudžbine slao mobilnim, a njihov zadatak bio je da prikupe traženi novac. Komunikacija mobilnim telefonima je prekinuta tek kada je Jotić shvatio da ga neko prisluškuje.


B92: Dok je unos nedozvoljenih predmeta stvar o kojoj svi govore, plaćanje za određene povlastice u tretmanu obavijeno je velom tajne. O njemu nerado govore i osuđenici i zaposleni.

Supruga osuđenika: Osuđenik ima prava posle trećine kazne na neki lakši tretman, čak i da izađe u otvoreno. Znam da se desilo mnogo puta da osuđenici koji su imali sva prava da steknu beneficije, nisu stekli, dok oni koji su u dobrim vezama s njihovom službom obezbeđenja ili s bilo kakvom rođačkom vezom, izašli u taj VIII paviljon, u otvoreni deo.

Bivši osuđenik: Ako imate nekog napolju ko će vući i gurati za vas, možete pre dobiti neki povoljniji tretman. Drugačiji je odnos prema vama, ako imate posete advokata, u odnosu na druge koje ne posećuje advokat.

Mladen Pavlović: Niko neće sebe da ugrozi tako što će mimo zakona da nekog pusti u otvoreno, oni ispunjavaju te minimalne zakonske norme za otvoreno odeljenje, ali recimo, ja, iako sam povratnik, iako sam odavno stekao sve te uslove da izađem tamo, nisam imao prekršaj do pre mesec dana, ja nisam mogao da tamo izađem.

Radojica Šutović: Vaspitači rade s glomaznim vaspitnim grupama, od 90 do 100 ljudi, u poluotvorenom i do 130, u VII paviljonu i do 150 je bilo do skora, u takvoj situaciji moraju da se potkradu greške, odnosno moguće je da se potkradu greške, da je neko nekada izostavljen i ispušten.

B92: U komplikovanom zatvorskom sistemu nemoguće je svima udovoljiti i prema svima primeniti podjednako pravičan tretman. Moguće greške zaposlenih trpe osuđenici.

B92: Za Mlađana Mićića jedan bivši osuđenik kaže da ne mora da ide na brojanje, da ima svoju sobu u kojoj spava, ali da ima i neke druge pogodnosti.

Radojica Šutović: Ja ne bih da licitiram imenima jer svi pričaju različite priče i informacije onako kako njima odgovara. Ja vi kažem, zakonska se procedura pooštuje, što se tiče tog rasporeda po vaspitnim grupama.

Jovan Stanojević, advokat osuđenika: Korupcija se najviše zasniva na tome kad je nekom dato da može da radi šta hoće, ako neko može da u zatvoru nekoga pomeri i stavi u samicu bez vođenja postupka, onda znači da i kad bi morao to ne mora da učini, to je onda plodno tle za korupciju.

Branislav Docin, bivši vaspitač u Zabeli: To sve ide na teret onih običnih ljudi koji moraju do kraja da robijaju svoju kaznu u lošim uslovima, a teški kriminalci vrlo brzo kupe privilegije na određen način.

B92: Jak politički uticaj ponekad je sredstvo korupcije vrednije od novca. Pre oko dve godine javnost je bila uznemirena vešću da je bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović, kako su tada tvrdili pojedini vaspitači iz KPZ Zabela, iz VII paviljona premešten da radi u zatvorskoj bolnici. Milanović je u povoljniji i udobniji smeštaj prebačen pre isteka trećine zatvorske kazne, što je uslov za reviziju tretmana.

Branislav Docin: Uspeo je nekako da s manje od jedne četvrtine izađe u VIII paviljon. On je imao ljude koji su intervenisali za njega pošto je u to vreme došlo od određene rehabilitacije Socijalsitičke partije Srbije, postao je slobodnjak, a slobodnjak ima pravo na vikende, na godišnji odmor, može da izlazi u grad, može da sklopi ugovor i da radi u gradu, samo da spava u zavodu.

Radojica Šutović: Što se tiče Milanovića, to je priča ispričana, to je bilo pre dve-tri godine, o tome su davali mišljenja i naša ustanova i ministar.

B92: Uprava Zabele i nadležni u Ministarstvu pravde demantovali su da je pri reviziji Milanovićevog tretmana bilo kršenja Zakona o krivičnim sankcijama. Pretpostavimo li da korupcije na višem nivou, u slučajevima vezanim za poboljšanje uslova boravka u zatvorima ima, pitanje je kako se protiv nje boriti.

Damir Joka: Sigurno bi bilo nepraktično i netaktično reći da korupcije negde nema, ona je od individualnog, do organizovanog tipa, ono što je bitno za razbijanje mogućnosti korupcije je sistemsko rešenje, a to je transparentnost u radu, mora biti vidljivo šta je to što mi radimo u sistemu jer javnost ograničava od mogućnosti za tajnu aktivnost.

B92: Najveći strahovi protiv kojih se osuđenici bore vezani su za očuvanje zdravlja, fizičkog i mentalnog. Osuđenici se žale na neispravno lečenje, ili nelečenje bolesti, neodgovarajuću terapiju, nezainteresovanost i otuđen odnos lekara prema pacijentima.

Saša Seliti: Ovde ne možemo da se lečimo sigurno. U bolnici je lekar psihijatar, ali nema veze s psihijatrijom, njemu je glavni lek trodon, da li ja imao prehladu, bilo šta da mi se dogodi, on mi da trodon ili bensedin. Skoro sam bio baš prehlađen, obratio se lekaru, boleo me stomak, a on me pitao da li sam gutao kašiku. Kakvu kašiku?

Zafir Radosavljević: Uganuo sam nogu, odveli me lekaru u grad. Meni povređena leva, a meni po nalogu lekara hoće da snime desnu nogu. Ja joj kažem da mi je leva povređena i da mi tako ništa ne pomaže, da je pod tom nekakvom zakletvom moralnom, a ona ništa.

Marijana Obradović, Helsinški odbor za ljudska prava: Više se to tako radi, da kažem kolokvijalno, šac-metodom. Zaista se ne radi dobar pregled gde će se videti i uraditi testovi na infektivne bolesti. Ne kažem da je u svim zavodima tako, negde mnogo bolje funkcionišu zdravstvene službe, a negde imate samo po jednog lekara.

B92: Vreme provedeno u zatvoru je kontinuiran stres ili uspešna putanja ka mnogim mentalnim oboljenjima. Osuđenici odušak traže u narkoticima, nesigurnom seksu, samopovređivanju.

Vladimir Stojković, lekar u valjevskom zatvoru: U okviru mentalnih poremećaja, pre svega, poremećaj ličnosti, uglavnom psihopatske strukture ličnosti, oko 65-70 procenata poremećaja ličnosti i kod oko 15 odsto slučajeva se javlja depresija.

Vojin Kuzmanović, psihijatar: Najčešće se javlja disocijativni poremećaj, to su posebna stanja koja su se nekada zvala pseudo, pa dijagnoza bolesti. U toj odbrani od frustracija, trpljenja i prilagođavanja situaciji, određeni broj njih počne, nesvesno ili svesno, da glumi taj psihijatrijski poremećaj.

B92: U sistemu u kom su svi jednaki, osim manjine koju čine nešto povlašćeniji, posao vaspitača je nemoguća misija. Okruženje u kom elita uspeva da se domogne određenih povlastica loše je za rad na prevaspitanju. U tim uslovima bezuspešni su pokušaji vaspitača da osuđenike vrate zajednici kao moralno preporođenje ljude.

Branislav Docin: Ja sam radio s 190-200 ljudi, zamislite vi za jedan radni dan s koliko njih ja mogu da razgovaram, najviše s pet do 10 jer su to teški razgovori.

Borivoje Petrović, načelnik Službe za prevaspitanje KPZ Niš: Odgovarajuća struktura kadrova nije zastupljena onako kako bi trebalo, pedagozi, psiholozi, to su kadrovi koji bi trebalo da rade sa osuđenim licima. Nažalost, u poslednje vreme dobijamo kadrove iz nekih organizacija koje se sticajem okolnosti rasturaju, kao što je vojska, pa ti ljudi nalaze uhlebljenje, a koji nemaju iskustva za rad u ovakvoj ustanovi.

B92: Za koje potrebe se obraćaš vaspitaču?

Slobodan Đunisijević: Ovde u OPN-u se obraćam za vanredni telefon.

B92: S kim razgovaraš kad imaš neku dilemu, problem, kad te muči nešto, da li se tada obraćaš vaspitaču?

Slobodan Đunisijević: Nije on tu verovatno da sluša moje probleme.

B92: Zašto je on tu?

Slobodan Đunisijević: Tu je, otkud znam, da bi imao vaspitač.

B92: Slobodno vreme i dokolica kod osuđenika pojačavaju osećaj nezadovoljstva ambijentom u kom izdržavaju kazne. Otuđenost između osuđenika i zaposlenih raste, a poverenje opada. Najmoćniji među kriminalcima postaju jedini preostali uzor.Vaspitački rad dodatno je otežan činjenicom da zatvorske kazne izdržavaju i ljudi koji unapred odbijaju mogućnost prevaspitanja i resocijalizacije.

Saša Seliti: Kako neko mene da prevaspita? Nisam ja dete da me neko prevaspita, ja imam 28-30 godina. To što je u mojoj glavi, to samo ja znam i to što ću ja da uradim, to ću ja i da uradim.

Supruga osuđenika: Stojim iza toga da su naši kazneno-popravni zavodi regrutni centri za buduće, prave kriminalce, da ono popravni treba izbrisati jer se oni nikako ne bave rehabilitacijom tih ljudi koji bi sutra možda bili deo društva.

Slobodan Arsenijević: Često se zatvori pominju kao škole kriminala i nije tajna za penološke praktičare i teoretičate da se u ovakvim ustanovama odvijaju dva paralelna procesa. Osuđeni, ako je to njihov izbor, mogu da nauče kako da istrljaju bravu i druge stvari koje se dovode u vezu s lopovskim zanatom. Međutim, ovde se odvijaju i neki drugi procesi i to zavisi od toga šta mi, kao ljudi koji s njima radimo, imamo da im ponudimo, a često smo u situaciji i stalno im nudimo neke pozitivne oblike afirmacije. Ne možete vi nekoga da prevaspitate ako on to neće.

B92: Najteže na putu prevaspitanja je pokajati se i priznati grešku.

Karađorđe Šolević: Fina biografija, mogu da je napišem na pet strana. Ma, sve može da se kaže i u dve-tri rečenice.

B92: Šta stane u dve-tri rečenice?

Karađorđe Šolević: Stane to da sam kao mali bio totalno nenormalan, da sam se u zatvoru unormalio, ali da je kasno.

B92: Iznenađenja su retka, ali moguća.

Zoran Milošević, osuđenik, KPZ Valjevo: Promeniš se kada shvatiš da neko brine o tebi, da imaš nekoga o kom ćeš brinuti, da nalaziš sebe negde, tada se i javljaju strahovi da to nešto što imaš možeš izgubiti, da je to mnogo vrednije nego novac, zlato, šta već.

Slobodan Arsenijević: Ima sjajnih primera ljudi koji su iskoristili svoje kapacitete i potencijale, pozitivne rezilijence i da su te potencijale nadogradili i da su uz pomoć svojih snaga izašli iz sveta prokriminalnog okruženja i uključili se u normalan život.

B92: Još jedna od prepreka na putu uspešne resocijalizacije jeste žig koji osuđenik nosi po izlasku na slobodu.

Bivši osuđenik: Vi nemate nikakvu pomoć kad izađete, naprotiv, vi ste žigosani, gde god da tražite posao, traže potvrdu da niste osuđivani, za stalni posao, samim tim su vam uskraćeni poslovi.

Zoran Milošević: Verujem da smo se sreli na ulici, u kafiću, da nikada ne biste posumnjali da sam bio u zatvoru.

B92: Dobro, a u situaciji u kojoj ti tražiš posao, a ja sam poslodavac?

Zoran Milošević: Da li si osuđivan? Jesam. Posla nema. Čak i ako ga dobiješ, na prvu spajalicu koja nedostaje bićeš dežurni krivac.

Vojin Kuzmanović, psihijatar: Društvo teško oprašta, ne samo naše, svako. Svako društvo gleda na nekog ko je bio u zatvoru kao na nekog ko je večno kriminalac i robijaš. Mnogo toga mora da se radi, timski rad mora da postoji, od zatvora, ono što smo govorili, od pripreme za izlazak, pa i posle izlaska, da takvi ljudi mogu realno da se uključe u život.

B92: Uprkos višestrukim naporima Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, koja u rekonstrukciju srpskih zatvora i obrazovanje zaposlenih poslednjih godina ulaže mnogo, zapušteni zatvorski mehanizmi, kao posledica višedecenijskog nemara, zatvore su doveli u stanje kojim nije zadovoljan niko.

Dok su stražari, nedovoljno obrazovani i nezadovoljni platama, gluvi za potrebe osuđenika, zatvorske uprave upinju se da u njima uspostave red. Osuđenici, često prepušteni sebi, odbijanjem poslušnosti, protestima i pobunama pokušavaju da reše problem. Rasterećenje i proširenje zatvorskih kapaciteta, amnestijom i rekontrukcijom objekata, predstavljaju institucionalno rešenje koje može da sprovede isključivo država.