Na početku veka; Koha Ditore
Javno ubistvo tajnih policajaca
Jedan srpski policajac sa Kosova izvlači istorijske pouke iz sukoba na Kosovu

Piše: Veton Suroi.

1.
Prekjuče je Vladan Rovčanin ispratio ženu i decu u Gračanicu, uzeo zloglasno automatsko oružje "hekler", ubio četvoro svojih kolega u sedištu tajne policije u Nišu i postao deo simbolike odnosa između Kosova i Srbije.

Rođen i odrastao u današnjoj srpskoj enklavi Gračanica, blizu Prištine, Rovčanin je preduzeo simboličan korak kao što su učinili i mnogi drugi Srbi u trenutku zaokreta, u devedesetim godinama. Premda je diplomirani inženjer poljoprivrede, zaposlio se u srpskoj Službi državne bezbednosti, koja je imala zadatak da sistematski proganja Albance. Rat ga je zatekao na toj dužnosti, a kraj rata, kao i mnoge druge koji su bili integrisani u sistem proganjanja Albanaca, odveo ga je u Srbiju, zajedno sa porodicom. Rovčanin, i njegove kolege, bili su reprezentativni deo promena u Srbiji. Prvih poratnih dana srpski vođa Milošević izvukao je iz kataloga albanskih rešenja ideju za njegov narušeni režim na Kosovu: formiranje paralelnog društva. Tako je srpsko sudstvo sa Kosova preselio u razne gradove Srbije, kao i policiju i druge administritivne službe. Rovčanin i njegove kolege uspostavili su Državnu bezbednost Prištine u Nišu, odakle će nastaviti delovanje zloglasne tajne policije. Čak i zaokret koji je usledio imao bi simboličnu vrednost. Posle pada Miloševića, srpska Služba državne bezbednosti promenila je ime, i postala je Bezbednosna informativna agencija, što je tehnički meka formulacija koja je trebalo da garantuje narodu da to nije više "ona tajna policija". Ono što se nije promenilo bilo je radno mesto ubice: on će i dalje da funkcionise u okviru službe BIA (akronim nove državne bezbenosti) za "Kosovo i Metohiju".

2.
Ubistva u Nišu mogu da podsete na dva paralelna fenomena iz poslednje četiri godine na Kosovu. Prvi, da je srpska država izgradila administrativnu kontrolu dela teritorije Kosova i da ona funkcioniše, što je u potpunoj suprotnosti sa misijom OUN-a i NATO-a. Drugi, da je to postala svakidašnjica na koju se gleda ravnodušno, i u Srbiji, i na Kosovu. U poslednje četiri godine srpska država, bilo Miloševićeva, bilo prodemokratskih snaga koje su ga oborile, delila je redovno, i često javno, budžetska sredstva za održavanje svog administrativnog aparata na Kosovu. Tu nije samo reč o Rovčaninu i njegovim ubijenim kolegama već i o drugim poljima državnog delovanja. Srpskim prosvetnim sistemom na Kosovu danas se upravlja iz Beograda a ne iz Ministarstva prosvete Kosova, i zadravstvenim sistemom u naseljima sa srpskim dominirajućim stanovništvom upravlja se iz Beograda, a ne iz kosovskog Ministarstva za zdravstvo. Na severu Kosova su, čak, danas veće plate, finansirane iz istog budžeta, za lekara koji radi u Mitrovici nego za lekara u istoj kategoriji posla, malo dalje u Srbiji, u Kraljevu.

I, što su Albanci doživeli ove četiri poslednje godine, personalna i katastarska evidencija kosovskih gradova je vanredno efikasna u srpskoj administraciji na Kosovu: lakše je danas dobiti srpsku ličnu kartu ili pasoš nego ista dokumenta kod UNMIK-a.

3.
Stvaranje paralelne srpske administracije za Miloševića je na početku bilo hitna mera, da bi vodio brigu o svojim ljudima posle izgubljenog rata. Za međunarodnu administraciju tolerisanje ove administrativne forme bilo je isto hitna mera u prvim posleratnim danima, kada na Kosovu nije postojao nikakv oblik vlasti. Postepeno, ova relacija dobila je svoju formu političkog značenja. Za vlast u Beogradu bila je to forma održavanja  prisustva u pitanjima koja se tiču Kosova. Za UNMIK bila je to forma izgrađivanja relacije sa kosovskim Srbima. Bila je to jedna vrsta održavanja "mira u kući" – albanska većina je postepeno gradila kosovske institucije, Srbi su sačuvali svoju formu uprave, a UNMIK je mogao da kaže da se beleže novi pozitivni rezultati.

Rezultat čitavog ovog zamešateljstva je taj da danas na Kosovu funkcionišu najmanje tri različite vlasti, ponekad potpuno nekompatibilne. Postoje UNMIK, kosovske institucije koje se identifikuju sa albanskom većinom i srpska uprava. Tako iza svake administracije stoje sasvim različiti politički interesi, u prvom redu kod Srba na Kosovu koji se više-manje identifikuju samo sa upravljanjem iz Beograda, na otprilike petinu teritorije Kosova.

Drugi efekat ovog zamešateljstva je onaj koji je projektovan tokom ovih godina u Beogradu: nedostatak teritorijalnog jedinstva Kosova reflektovaće se na bilo koji pregovarački proces kao pregovaračka slabost Kosovara, makar to bilo i ono što se naziva "dijalog o tehničkim pitanjima".

4.
Dvojica od ubijenih agenata BIA u Nišu bili su iz Gračanice, i išli su školu sa ubicom. U Srbiji, dan posle ubistva, glavni komentar je bio onaj o "vijetnamskom sindromu", dakle o sindromu koji se javio posle rata u Vijetnamu kada je jedan broj američkih veterana po povratku u civilni život počinio neobjašnjive i nemotivisane zločine.

Čini mi se da u Srbiji treba da se udubimo malo više u simbolički kontekst tog događaja. U toj zemlji ne samo što nije otvorena debata o zločinima koje je srpska država, podržavana u velikoj meri od naroda, počinila u raznim krajevima bivše Jugoslavije, obuhvatajući tu i Kosovo, već i ova vlast koja se smatra demokratskom nastavlja sa pretenzijama administrativne kontrole nad Kosovom, i to čak sa istim ljudima koji su učestvovali u genocidnoj ofanzivi protiv Albanaca na Kosovu.

Slučaj u Nišu, u tragičnoj formi ubistva, posvedočio je da će žrtve ovog koncepta biti i Srbi ili, pre svega, srpsko društvo.

[pošaljite komentar]