Veton SurroiPismo makedonskim prijateljima
Veton Surroi

 

 

1. O pismu

Vec neko vreme razmisljam da vam napisem pismo u kojem bih izlozio svoje stavove o Makedoniji, o ratu koji ce se nadam zavrsiti, i o miru koji ce, znam, biti tesko izgradjen. Dodatni razlog zbog pisanja pisma je i poruka koju sam dobio od prijatelja u Skoplju u kojem mi se porucuje da ljudi iz Tajne policije Makedonije govore kako sam ja i glavni ideolog UCK-a, i savetnik Alija Ahmetija i Arbena Xhaferija o vojnim i politickim pitanjima, i ujedno savetnik Amerikanaca i drugih medjunarodnih pregovaraca. Posto ce ovi navodi tajne policije o coveku-oktopodu stici svojim kanalima u makedonske medije, smatram da je najbolje da svoja razmisljanja dam na uvid javnosti  onakve kakvi su. Pogotovo jer se dosad, koliko sam pratio u Makedoniji, za razliku od mnogih drugih krajeva bivse Jugoslavije, prvo dogodio vojni sukob, pa politicki sukob, ali je nedostajao sukob misljenja na nivou intelektualne debate. U drugim ratovima prvo su nastali sukobi intelektualnih (ako se tako mogu nazvati) vidjenja, pa je potom doslo do sudara nacionalnih partija, i na kraju do rata nacionalnih falanga ili armija.

Mozda ce ovaj obrnuti sled dogadjaja znaciti sretniju buducnost za Makedoniju, nego recimo za Bosnu.

 

2. O jeziku pisma

Odlucio sam da pismo napisem na srpskom jeziku iz nekoliko razloga. Kao i medju narodima bivseg Sovjetskog Saveza, i medju narodima bivse Jugoslavije srpsko-hrvatski je bio lingua franca. Kada Kosovar ode u Skoplje, on komunicira sa Makedoncem na srpskom, bez obzira na to sto je to bio komandni jezik jedinica koje su masakrirale kosovske zene i decu u nedavnom ratu. I Makedonac to isto radi, iako je srpski bio jezik na kojem se pre Drugog svetskog rata i Socijalisticke Makedonije Makedonac ucio da je zapravo Juzni Srbin.

U Skoplju, multietnickom, u kojem se svakodnevno susrecu makedonski i albanski jezik, Kosovar i Makedonac moraju komunicirati na jeziku svoje zajednicke proslosti. Time se odrazava nedostatak zajednicke lingvisticke sadasnjosti, sto se, verujem, dokazuje i ovim ratom i pregovorima. To je prvi razlog pisanja na srpskom

Drugi je u nepisanju na engleskom. Engleski ce svakako biti jezik buducnosti sviju onih koji ce se ukljuciti u sve intenzivniji globalni zivot. Mladi Makedonac i mladi Albanac koji se ukljucuju na internet to rade vec danas, ali je to jezik kojim ce Makedonci i Albanci komunicirati sa svetom, ne medjusobno. Da li se moze zamisliti engleski kao jezik komunikacije na Bit pazaru? Da li se da zamisliti situacija u kojoj ce se osoba makedonske nacionalnosti obratiti prodavcu albanske nacionalnosti sa: “Can I have a kilogram of tomatoes, please?”

Kriza lingvisticke sadasnjosti u Makedoniji nece se resiti jednostavnim odgovorom lingvisticke buducnosti na engleskom. Odgovor se, naravno, olako moze dati: pa zna se, makedonski je drzavni jezik i komuniciracemo na njemu. Ali, upravo je tu kriza lingvisticke sadasnjosti. Ljudi ce na Bit pazaru jos neko vreme komunicirati na makedonskom, ali je kriza u tome sto ce i prodavac paradajza doci u situaciju da sa svojom drzavom, Makedonijom, komunicira na svom, albanskom jeziku.

Treci razlog je moje nedovoljno poznavanje makedonskog, koji mogu da citam i razumem, ali jos ne mogu da se izrazim do mere koje bi pismo trazilo. To me stavlja, kada bih trazio neku paralelu, u poziciju Holandjanina koji pise pismo belgijskim prijateljima sredinom sezdesetih godina proslog veka. Nedovoljno znajuci francuski, koji bi svi razumeli, ali shvatajuci da ga vecina frankofonskih prijatelja ne bi razumela na njegovom maternjem holandskom, mora im se obratiti na, recimo, engleskom (u ovom slucaju podudarnost bi bila veca da im se obratio recimo na nemackom).

Cetvrti razlog je vase nepoznavanje albanskog. Vec godinama je izgradjen odnos prema albanskom koji ukazuje na etnicku i drugu distancu prema vasim sugradjanima koji govore albanski. Taj stav je kulminirao ovih dana, u pregovorima koje vodi celnici glavnih politickih partija uz pomoc medjunarodnih posrednika. Kada su posrednici ponudili pregovarackim stranama predlog promena Ustava u kojem bi stajalo, implicite, da albanski postaje ravnopravan sa makedonskim jezikom u smislu drzavne upotrebe, organizovane su demonstracije a makedonski politicari su digli uzbunu uz obrazlozenje da se radi o ugrozavanju supstance makedonskog naroda. U vodecim medijima, ukljucivsi i one koji su godinama gradili identitet profesionalne nezavisnosti, na eksplicitan i emotivno veoma zustro nabijen nacin iskrsle su politicke parole o tome da se stiglo do gornje granice prihvatljivosti za Makedonce i Makedoniju: da se albanski ne moze smatrati ravnopravnim. Pazite: rec je o ravnopravnosti. Ako albanski u ravnopravnoj upotrebi pocinje da ugrozava makedonsko bice, onda je jedini nacin opstanka tog bica u dominaciji, dominaciji makedonskog nad albanskim. Krajnja konsekvenca toga je da se nacionalni identitet Makedonaca gradi dominacijom. Vidite i sami kako se lako iz sociolingvistike prelazi na teren politickih odnosa.

I sâm sam svestan toga, i ne pisuci na albanskom samo ukazujem na krizu odnosa u kojem se nalazite.

 

3. O azbukama i slicnosti

Pocetkom proslog veka u Bitolju (manastir na albanskom)  kodifikovan je albanski jezik. Mnogo kasnije od gotovo svih evropskih naroda, pretposlednji, Albanci su na kraju dobili svoju azbuku. Sredinom tog istog veka Makedonci su kodifikovali svoj jezik, i poslednji su medju evropskim narodima dobili svoju azbuku. Te dve cinjenice nisu imale direktne posledice za vecinu gradjana Makedonije neposredno nakon Drugog svetskog rata jer su oni u ogromnoj vecini bili analfabeti. Ali, politicki kontekst rodjenja dvaju azbuka je bitan. U prvom slucaju to se desilo na izdisaju Otomanskog carstva a u nedostatku albanske drzave. U drugom slucaju to se desilo u trenutku rodjenja nove, makedonske drzave, socijalisticke u Socijalistickoj Jugoslaviji.

U razvoju tek kodifikovanih jezika, makedonski je postao jezik izgradnje nove drzave i novog nacionalnog identiteta Makedonaca, jedne borbe koja jos traje. Albanski jezik postaje odrzavljen u Albaniji, a identitet, toliko lingvisticki razlican od drugih susednih naroda, ostaje neokrnjen.

Za prosecnog Albanca u Makedoniji, koji je od pocetka morao uciti svoju azbuku, polazna osnova 1945. bila je ista kao za prosecnog Makedonca, koji je isto tako morao uciti svoju azbuku. Pola veka kasnije, Albanci i Makedonci, kad gledaju jedni u druge, gledaju se u iskrivljenim ogledalima. Albanci gledaju u Makedonce kao u ljude koji su bili ravnopravni u nemastini pre pola veka a sada dominiraju svojom etnickom drzavnoscu. Makedonci vide u Albancima sebe pre vise od pola veka, kada su bili “nedrzavotvorni” .

Kad su poceli tajni pregovori u Oslu izmedju Izraelaca i Palestinaca, led medju njima bio je probijen kad je jedan izraelski pregovarac rekao: “Znate li zasto vas mrzimo? Jer nas toliko podsecate na sebe.”

Isti slucaj je kod nas, rekao je Palestinac.

 

4. O identitetu i razlicitosti

Identitet je razlicitost. Makedonski narod je imao, i ima, tezak period definisanja svoje razlicitosti, i time se bitnije razume i prva makedonska azbuka, i formiranje drzave Makedonije, i osecaj drzavotvornosti Makedonaca. Ono sto je sui generis kod Makedonaca jeste da se taj identitet, ta razlicitost ne ostvaruje nigde drugde u bliskom okruzenju osim u komunikaciji s Albancima. U Bugarskoj je tradicionalno poimanje Makedonaca kao geografskog extenduma bugarskog naroda, zato se makedonski jezik nigde ne pominje u bilateralnim ugovorima. U Srbiji je danas politicki prihvatljivo govoriti o makedonskom narodu, ali ne i o, na primer, autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve (dok je na primer Albanska pravoslavna crkve autokefalna jos od pocetka proslog veka). U Grckoj, uprkos vidnom otopljavanju spram Skoplja, jos se govori o “slavofonima”.

U ovakvom kontekstualnom okruzenju, nigde se makedonski identitet ne prihvata u potpunosti sem kod Albanaca, gradjana Makedonije, i Albanaca na Balkanu uopste. Zar nije onda cudno da se u sadasnjem konfliktu zazire upravo od onih koji nemaju problema s makedonskim identitetom? Te da se zahtev sa ravnopravnost albanskog jezika tretira kao zahtev koji ce razoriti drzavu-identitet makedonskog naroda?

U igri je zapravo paranoja prouzrokovana ne toliko konstantom borbe za identitet koliko poimanjem drzave. Za vladajucu elitu danas, kao deo jedne inercije poimanja drzave, Makedonija je jedina zemlja gde se sacuvao i razvio makedonski identitet, i to je uradjeno modelom dominacije Makedonaca i makedonskog. Ergo, kraj dominacije makedonskog i Makedonaca bio bi kraj makedonske drzave i kraj makedonskog identiteta. Krajnja konsekvenca tog razmisljanja bio je i proizvod novih etnickih karata u Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti (slicna zloglasnom SANU-u), po kojima ce u Makedoniji ili vladati dominacija, ili ce se uspostaviti teritorije na kojima ce Makedonci dominirati nad samim sobom. I nad nekom zanemarljivom manjinom.

 

5. O manjini i demokratiji

Ali, Makedonija je demokratska, i u njoj ima vise pozitivnog razvoja u pravima manjina nego u mnogim postojanijim evropskim drzavama. Tako je na pocetku ovog rata glasilo prvobitno uverenje posmatraca, ujedno bivsa i zvanicna verzija vlasti.

Obe su konstatacije u nekoj meri tacne. Makedonija je uspesno prosla nekoliko izbornih ciklusa i ujedno je u prosloj deceniji uspela da gradualno izgradi institucije koje teze ka demokratiji. U istu ruku, postkomunisticka Makedonija pocela je da menja nasledje represivnih osamdesetih godina, i modela Milosevica u tretiranju Albanaca koji su komunisticke vlasti u Makedoniji prihvatili s primernom pravovernoscu.

Medjutim, problem se izrazio u drugom vidu, u formi nedovoljnosti izborne demokratije per se za razvoj demokratskog , multietnickog drustva. Kada ceo kompleks odnosa u drzavi zavisi od preglasavanja vecine u parlamentu, onda oni koji ostaju u konstantnoj manjini osecaju nemoc demokratije. U ovom slucaju, Albanci su, i pored beneficija kojih nudi koaliciono vladanje, ipak bili nemocni da izglasaju promene koje su zahtevali jos od nastanka demokratske Makedonije, kao sto su ravnopravna upotreba jezika, visoko obrazovanje na svom jeziku, proporcionalno zastupljivanje u drzavnim organima, itd. Uvek su bili nadglasani, ne partijskom pripadnoscu, vec etnickom vecinom.

Pa dobro, recimo, ne moze svaka manjina da trazi sve i da sve dobije, a da ako ne dobije izazove krizu drzave, neko ce reci. Naravno da je tako, ali Albanci u Makedoniji nisu manjina u klasicnom smislu reci iz dva jednostavna razloga: ne osecaju se kao manjina, a i suvise ih je da bi dobrovoljno prihvatili dominaciju. Ovaj rat, nazalost, dokazuje, obe ove stvari koje su mogle biti shvacene u miru.

Ono sto vidimo ovih dana jeste, tehnicki gledano, nedostatak izborne demokratije za tretiranje pitanje od vaznosti za jednu grupu gradjana koja vise ne prihvata dominaciju kao model suzivota. I ima snagu da to demonstrira.

Albanci i Makedonci sada su u situaciji da naprave korak napred, iznad proste izborne demokratije ka koncensualnoj demokratiji u kojoj se ne mogu dogoditi dve stvari: nadglasavanje onih koji su u etnickoj manjini, sa jedne strane, i blokiranje odlucivanja o svemu i svacemu samo na osnovu prava zastite onih kojih su u etnickoj manjini.

 

6. O nacionalnoj drzavi

Albanci u Makedoniji traze ravnopravnost a imaju svoju maticnu drzavu u Albaniji, dok Makedonci nemaju druge drzave do Makedonije. Tako sam otprilike shvatio nedavno razmisljanje bivseg predsednika Makedonije kada je objasnjavao uglednom skupu ljudi Balkana zasto su nemoguce reforme u strukturi Makedonije.

Nazalost, to je razmisljanje koje se vuce sa konceptom nacionalne drzave onakve kakva je formirana u XIX veku.

Sasvim je shvatljiv odnos Makedonaca prema Makedoniji kao nacionalnoj drzavi. Da se ona kojim slucajem nije formirala u Titovoj Jugoslaviji, najverovatnije ne bi ni bilo makedonskog naroda. U istorijskim svojatanjima, bili bi “juzni” ili “zapadni” delovi nekog drugog naroda. 

Ali, pitanje koje nova situacija postavlja jeste zasto kohabitacija naroda mora biti destruktivna po bilo koga? Sta za prosecnog gradjanina Skoplja Albanca znaci postojanje Albanije osim etnicke srodnosti njenih gradjana? Kakve ima veze postojanje Albanije sa nacinom na koji se porez koji on uredno placa redistribuise u zdravstvu, skolstvu, itd? Sta ima postojanje Albanije veze sa stopom dazbina koji ovaj gradjanin mora platiti drzavi da bi ona njemu obezbedila uslove za zivot i poslovanje?

A na kraju krajeva, sta cinjenica da u Albaniji postoje nekoliko univerziteta na albanskom jeziku znaci za njegovu porodicu, i nemogucnost  univerzitetskog skolovanja na albanskom u Makedoniji? Krajnja konsekvenca ovakvog razmisljanja bila bi izbor izmedju dominacije makedonskog nad albanskim ili trazenje prava u “maticnoj drzavi”.

Albanci u Makedoniji napravili su naizgled atipican izbor: nece dominaciju, ali nece traziti svoja prava u “maticnoj drzavi” (bilo u Albaniji, bilo na Kosovu). Radi se zapravo o htenju definisanja Makedonije kao njihove drzave.

U tome je igra senzibiliteta: kako napraviti od Makedonije drzavu koju Makedonci smatraju svojom nacionalnom drzavom i koja ne ide na ustrb interesa makedonskih Albanaca? Kako napraviti od Makedonije drzavu njenih Albanaca a da to ne ide na ustrb osecaja nacionalne drzavnosti kod Makedonaca?

 

7. O “oslobadjanju” I “odbrani”

Selo Tanusevci postar nije posetio decenijama. Kada su u to selo, koje nema ama bas nista od strateske vaznosti, niti ikakvog simbola drzave, usle prve jedinice UCK-a, oni su proglasili njeno oslobodjenje. Tesko je shvatiti sta su od cega oslobodili.

Nakon velike povike u medijima, velikih reci o “integritetu” , “odbrani”, “drzavi”, makedonske vlasti su tamo poslale svoje snage da bi odbranili Tanusevce od agresije.

Nakon minobacacke vatre pod kojom su se razbezali i jedinica UCK-a i sve ostalo sto je tamo bilo zivo, proglasili su uspesnom akciju odbrane teritorijalnog integriteta zemlje. I tako se uslo u negativnu spiralu nasilja “oslobadjanja”, “odbrane” i “oslobadjanja”, koja je zemlju dovela do ruba otvorenog gradjanskog rata. U toj spirali, makedonske vlasti su se priblizile srpsko-ruskoj vojnoj doktrini devedesetih. U toku “oslobadjanja” Slupcana od UCK-a, makedonske snage upotrebile su artiljeriju i borbene helikoptere da bi, bazicno, sravnili sve sa zemljom. U takvoj borbi najvise su izginuli civili.

Mozda je ceo ritual “oslobadjanja” i ponovnog “oslobadjanja” zapravo dobra ilustracija onoga sto vojna situacija odrazava kao realno politicko stanje. U Makedoniji zivi izvestan broj Albanaca (tacan broj zavisi od strane koju pitate) koji je dovoljno veliki da ne bude podredjen, ali je nedovoljan da bi dominirao. To izrazava i vojnim stanjem: UCK je u stanju da dobije takticke bitke nad makedonskim snagama, ali su te bitke nedovoljne da bi uspostavio pobednicki stav u dominirajucem politickom smislu. Makedonske snage bezbednosti, u borbi sa dobro organizovanom gerilskom armijom, nemaju sansu za pobedu, i polako otklizavaju u staru vijetnamsku doktrinu “susenja jezera u kome plivaju ribe”, tj. neselektivnog napada na civilne lokacije u kojima se nalaze i gerilske jedinice.

Stanje je takvo kakvo je - nijedna se strana ne moze nadati “oslobadjanju”.

 

8. O paradoksu taktickog i strateskog

Demografska realnost, takva kakva je, proizvela je jedan dubok vojno-politicki paradoks. U toku ovih sest meseci ratovanja, UCK je bio takticki nadmocniji. Zapadni vojni eksperti, koji su usli u Aracinovo nakon dogovora NATO-a sa makedonskim vlastima, izvestili su o veoma dobro organizovanoj vojnoj formaciji od dvesta ratnika UCK-a koji su tako bili rasporedjeni da su mogli drzati Aracinovo unedogled. A sa tog sela su mogli artiljerijski gadjati Skoplje sa velikom preciznoscu. Pouka ove price je da je UCK postao respektabilna vojna sila u kontekstu Makedonije, koja je mogla dobiti takticke bitke. Medjutim, ta takticka snaga mogla je znaciti i strateski poraz. UCK je mogao krenuti u “oslobadjanje teritorija” i uspostavljanje “albanskih teritorija”, koje je nakon toga trebalo pravno legitimizirati, ali to bi bio uvod u etnicko razgranicenje, etnifikaciju teritorija i kraj Makedonije. To bi bio poraz za Albance u Makedoniji, kao uostalom i za sve gradjane Makedonije.

Makedonske (etnicke) vojne snage zivele su u drugacijem paradoksu. One nisu imale snage ni za jednu takticku pobedu. Vojna snaga koja granatira sela sa sigurne distance i iz helikoptera ukazuje na svoju staticnost, i postaje plen mobilnim gerilskim jedinicama.

Ali ta takticka slabost mogla je biti strateska snaga za ekstremni cilj prisutan u makedonskom politickom miljeu: etnicko razgranicenje. Naime, uz uvid da se UCK ne moze pobediti, a uz svesnu upotrebu srpsko-ruske vojne doktrine o napadu na naseljena mesta, moglo je doci do situacije da se albanska populacija razmesta iz jednog u drugi kraj Makedonije. Time bi se kasnije pravno legitimizirala prava, kao sto je ravnopravna upotreba jezika, koja bi vazila samo za “albanski kanton”. I to bi bio kraj Makedonije, tragedija za njene gradjane.

Ovo je bio rat koji se nije mogao dobiti.

 

9. O ratnim ciljevima, “separatistima” i “integracionistima”

Ali, da li su paradoksi izmedju taktickog i strateskog upravo takvi? Koji su bili ratni ciljevi UCK-a i makedonskih snaga? UCK je od pocetka manifestovao kao svoj ratni cilj reformisanje Makedonije ustavnim i drugim promenama, a makedonski mediji i politicari od pocetka su ukazivali da je ratni cilj UCK-a rasparcavanje teritorije Makedonije. Sada, sest meseci nakon pocetka rata, jednostavno se moze konstatovati da bi albanski gerilci postigli rasparcavanje Makedonije da su to hteli. Imali su dovoljno vojne snage, i u medjuvremenu rastucu podrsku civila Albanaca u Makedoniji. Isto tako, u medjuvremenu, uspostavljen je i konsenzus sa politickim liderima, tako da bi svaka eventualna odluka o rasparcavanju Makedonije zapravo bila unisona za vecinu Albanaca u Makedoniji.

Sa druge strane, makedonske snage su kao svoj cilj uspostavile odbranu integriteta Makedonije. Ako cilj albanske gerile nije bio razbijanje tog integriteta, onda je ratni cilj makedonskih snaga bio drugaciji. U toku poslednjih sest meseci u pozadini makedonskih snaga odvijao se politicki sukob oko definisanja etnickog, makedonskog ratnog cilja. Primarni, instinktivni ratni cilj bio je odbrana statusa quo, a to znaci i odbranu postojecih oblika dominacije nad Albancima. U medjuvremenu, i pod promenjenim okolnostima, iskrsao je i drugi moguci ratni cilj: ako ce se vec doci do promena, onda bi valjalo ici na etnicko razgranicenje. To nije bilo samo besmisleno blebetanje iz Akademije nauka, vec i politicko razmisljanje iskazano u ne javnim razgovorima premijera Georgijevskog, a javno podrzano i od Stojana Andova. Cak je i bivsi predsednik Gligorov u jednom trenutku rekao nekolicini balkanskih lidera kako je potrebno uspostavljati etnicke kantone. I naravno, tu je bila i treca opcija ratnog cilja: jednostavna i gola pohlepa za vlascu. Ratne operacije bile su, i ostale, dosta vidljiv politicki marketing za partiju koja je dobila izbore ali koja je, kompromitovana ne samo zbog korupcije, bila svesna da ce ih izgubiti.

Sa tako raznolikim ratnim ciljevima, makedonske snage su se morale osloniti vise na propagandu njenih politicara nego na sopstvenu sposobnost. A etnicki makedonski politicari vikali su po svetu o “teroristima koji bi otcepili deo Makedonije”. Problem sa takvom propagandom, koja nailazi na vec uhodano tlo po kojem je sasvim normalno da Albanac po definiciji bude separatist, jeste nekonzistentnost. Naime, u ovom ratu je ratni cilj albanskih pobunjenika bio integracionisticki, integrisanje u zajednickoj drzavi Makedoniji, a deo ratnih ciljeva kod etnickih makedonskih snaga bio je separatisticki. Za ekstremniji deo makedonskih lidera, ratni cilj bio je stvaranje “republike makedonske”, nalik na Republiku Srpsku.

 

10. O albanskom nacionalnom programu i nerazumevanju

Albanci po definiciji, ma sta radili, traze “veliku Albaniju” ili “veliko Kosovo”. To se kao mantra ponavlja u jednom delu medija na Zapadu, a kao izvor uvek se uzimaju krugovi u okruzenju Albanaca. Paradoks ove mantre je da je nikad nije zastupao bilo koji ozbiljnjiji pokret ili lider Albanaca na Balkanu. Velika Albanija vise zivi u akademskim krugovima Beograda i kvazianaliticara Londona nego na samom Balkanu.

Propagandisticki nastup sa ovim parolama nije izostao ni u Makedoniji. To je bio veoma neinventivan put, kao sto je i pozicija da je rat u Makedoniji agresija sa Kosova da bi se stvorila bolja pozicija prema svetu. Medjutim, rok trajanja takve pozicije relativno je brzo prosao, a ono sto ostaje jeste velika distanca medju obicnim gradjanima. Za prosecnog Makedonca, koji je bio medijski bombardiran idejom o Velikoj Albaniji i Velikom Kosovu, danas je svaki Albanac u Makedoniji potencijalni borac za unistenje Makedonije.

Albanski nacionalni program nije napisan. I to je dobro. Svaka  knjiga sa tim naslovom, a pod izdanjem nekog svealbanskog kongresa, neke akademije ili neceg slicnog, bila bi kolekcija atavizama ljudi koji su svoj najveci sjaj dostigli poznavanjem albanske poezije iz XIX veka. Medjutim, iako ne postoji takav program, postoji konsenzus u izgradnji o onome sto jesu albanski nacionalni interesi, i to se moglo videti i u ovom ratu.

Prevashodni interes Albanaca na Balkanu jeste integracija, ili reintegracija u zapadnu civilizaciju. Ne samo hladni rat, vec i cela istorija Otomanskog carstva bila je zapravo njihova izolacija od Zapada, fragmentacija, te njihova dalja asimilacija u druge kulture. Kraj hladnog rata postavio je jednostavni izbor. Zapad, bilo plivanjem prema njemu kao u Albaniji ili docekivanjem njegovih trupa kao na Kosovu, bio je egzistencijalni izbor. Za zivot Albanaca u Makedoniji posledica okretanja prema Zapadu znacila je i unapredjenje prava ka jednom sistemu u kojem se nad njima nece dominirati.

Strateski prozapadna orijentacija albanskih drustava podrazumeva drugu konsekvencu, a to je albanska policentricnost. Za razliku od srpskog i hrvatskog nacionalnog pitanja, koja su postavljana na pocetku devedesetih kao etnocentricna, tj. kao teznja povezivanja etnickih teritorija ka jednom centru, fragmentirani Albanci su preko svojih autonomnih drustva uspeli da daju nov znacaj realpolitickoj sadasnjosti. Politicke i vojne akcije Albanaca na Kosovu, a zatim u Makedoniji, nisu usmerene ka prekrajanju granica, vec ka uspostavljanju funkcionalnih drzava u kojima ce Albanci imati puna prava. Ceo rat na Kosovu nije bio usmeren ka uspostavljanju Kosova kao provincije Albanije, vec kao samostojne drzave. Slicno, u Makedoniji se nije radilo, i ne radi se, na stvaranju neke provincije Albanije ili Kosova, vec se radi o uspostavljanju Makedonije kao drzave koju ce Albanci primiti kao svoju.

Otcepljenje jednog dela makedonske teritorije, svesni su Albanci, imalo bi uticaj presedana i na cepanje Kosova i na  Bosnu. Albanci ne pristaju da budu postavljeni u tako negativnu istorijsku ulogu.

I u tome su Albanci na Balkanu pokazali svoju konzistentnost prema politici evroatlantske matrice, ili matice, svejedno.

Dalja konsekvenca ovakve politike bice prekogranicna komunikacija Albanaca. Albanci, a to bi etnicki Makedonci veoma lako shvatili, imaju potrebu da komuniciraju medju sobom. Mogucnost Albanije, Kosova i Makedonije da komuniciraju medjusobno bez ogranicenja tvrdih granica sustinski je deo albanskog nacionalnog interesa. Ali to je ujedno i deo balkanskih regionalnih interesa, te interesa jedne nove Evrope. Time albanski nacionalni interes zapravo postaje deo jednog istorijskog toka kojim idu najrazvijenije sile sveta.

Gde se tu albanski nacionalni interes kosi s makedonskim? Nigde, sem u primitivnim manifestacijama antizapadnjastva koje je “spontano” organizovao deo makedonskog politickog bloka. Umesto vizije integracije Makedonije ka Zapadu, odjednom je Ukrajina postala favorit, NATO satana koja razdire makedonsko bice, a americki gradjani dobijaju upozorenja da ne putuju u Skoplje, kao nekada za Teheran.

Da li je makedonski nacionalni interes u antizapadnjastvu? Ako jeste, znaci li to da moderni makedonski politicari zapravo po prvi put u istoriji svoga naroda uspostavljaju dve linije razdvajanja: jednu prema Albancima, po kojoj razgranicenje medju Albancima i Makedoncima postaje razgranicenje izmedju Zapada i Istoka; i drugo izmedju Makedonije i celokupnog njenog okruzenja koje je, manje ili vise, okrenuto prema Zapadu.

 

11. O sreci i nesreci liderstva

Bio sam kod Arbena Xhaferija u kancelariji kad je poceo rat u Tanusevcima. On nije poceo rat, i cela njegova reformska politicka aktivnost bila je usmerena ka emancipaciji Albanaca u jednoj modernoj Makedoniji. Kada rat pocinje mimo politickog vodjstva, onda to vodjstvo zna da je osudjeno na sopstvenu izolaciju. A oni koji su poceli vojni bunt znaju da hoce ulogu politickog vodjstva.

Cuo sam se sa njim veoma cesto, cak i kada je, na pocetku rata, ostao usamljen u svojoj kancelariji u Tetovu dok su okolo padale granate. Xhaferi je bio svestan odgovornosti koje nosi kao najpopularniji albanski lider u Makedoniji u trenutku najvece opasnosti po svoj narod.

Bio sam kod Alija Ahmetija kada je rat eskalirao i kada su njegove jedinice mogle uci u Skoplje. Tada je vec bio poznat kao komandant UCK-a. U tim trenucima komandanti pobunjenika mogu vladati neprikosnoveno, i vojno i politicki. Ahmeti je bio svestan svoje odgovornosti kao komandanta gerilskog pokreta koji je bio sve veci: kako odoleti novim taktickim pobedama i kako pomoci politicki proces koji ce dovesti do kraja rata.

Xhaferi i Ahmeti su reprezentanti konsenzusa medju Albancima u Makedoniji. Zamislite samo za jedan trenutak rat u kojem bi najveci politicki lider Albanaca bio covek koji nema nikakvog glasa, ideje ni vizije, a covek koji rukovodi vojnim buntom smatra da ce primorati Makedonce na koncesije time sto ce “raspametiti Skoplje”.

Vise od icega drugog Makedonija je, nadam se, izasla iz zacaranog kruga samounistenja, upravo zbog odgovornog odnosa albanskih lidera.

Da li se to moze reci i za etnicke makedonske lidere? Na pocetku rata su se utrkivali u sto radikalnijem, militarizovanom recniku. Svaka druga recenica sadrzala je rec “unistiti” u sebi. Uporedite recenice iz Xhaferijevog i Ahmetijevog vokabulara. U njima gotovo svaka druga recenica ima u sebi rec “stvarati”.

 

12. O Rambu i macizmu

Slusao sam i citao u ovih poslednjih meseci jednu istaknutu licnost iz intelektualno-politickog miljea Makedonije. Covek koji je uvek glasio za “decka koji obecava”, i onda kad su mu lupali cvrge po glavi u njegovoj ranoj mladosti stasao je u postovanog profesora i politicara. U toku ovog rata izrastao je i u jednog od najmilitantnijih zagovornika rata, “do unistenja”.

Kultura rata devedesetih importovana je u Makedoniju, kao uostalom i u celu bivsu Jugoslaviju. Figura Ramba, gledana u pastelnim bojama piratskih VHS kaseta, useljena je u domove miliona gradjana vec gotovo dvadeset godina. Pretpostavljam da je to ostavilo trajan utisak na Decka koji obecava.

Pretpostavljam isto tako da je to deo ljudske potrebe, posebno kod muske populacije. Potreba za dokazivanjem snage, pogotovu nepostojece, odavno je identifikovana. U Latinskoj Americi to se zove machismo, kasnije preko engleskog modifikovano u machoism, tj. muzjacenje.

U toku ovoga rata bio sam nekoliko dana u Meksiku. Njihov novi predsednik Vicente Fox, covek od gotovo dva metra visine, sa svojim kaubojskim cizmama i istaknutih crnih brkova bio bi izvanredan kandidat za fizicki stereotip macho-mana. Medjutim, to je covek koji je dosao na vlast s obecanjem da ce resiti ustanak Indijanaca u saveznoj drzavi Chiapas pregovorima. I to je i ispunio. Ustanike iz dzungle pozvao je u glavni grad da uspostave direktan kontakt. Oni su trazili da dodju naoruzani, maskirani i da pride mogu obici autobusom ceo Meksiko da bi se obratili narodu sa svojom porukom. Predsednik Fox je prihvatio, jos im nudeci policijska kola da bi im otvorila put u zakrcenom saobracaju. Kalasnjikovi iz Chiapasa preveli su se u reci koje je izrekao komandant pobunjenika u parlamentu. Ustanak je prenet na nivo dijaloga, i to se desilo u zemlji koja je izmislila termin "macho".

U Makedoniji sam bio dan nakon sto sam se vratio iz Meksika. Makedonski politicari govorili su o beskompromisnom ratu unistenja protiv terorista. U medijima, posebno nezavisnim, ispisano je na stotine reci kojima se traze i stvaraju novi rambo-ratnici, "skorpioni", "vuci", "tigrovi", koji ce unistiti “albanske teroriste”. Medju piscima intelektualnog miljea bio je i Decko koji obecava.

Kao i u svakom drugom ratu, nakon ispisanih reci poziva na sveti rat, pisci iz tog miljea otisli bi u obliznju kafanu na dobar makijato i sveze pripremljen sok od pomorandze. Na frontove, te najprljavije linije razgranicenja, kao i u svakom drugom ratu, zatekli bi se Pande iz nekog strumickog sela i Toni iz nekog prilepskog, seljaci, taksisti, besposleni vodoinstalateri.

Kako ce potpaljivaci vatre iz intelektualnih krugova pobeci od odgovornosti?

 

13. O neminovnosti kompromisa

Ako se svaki rat zavrsava kompromisom, zasto se kompromis ne postize pre rata? Pitanje je staro koliko i ljudski vek. Nije neko specificno pitanje koje je proizislo iz Makedonije ili Balkana. U ljudskoj prirodi zivi rat, i iz te prirode izlazi kada se dostize kriticna masa.

Kriticna masa rata uvek je prisutna kad se zatvara politicki prostor, kad nestaje politicko stvaranje.

Problemi s ovim kao i sa svim drugim ratovima jeste da oni sami po sebi stvaraju nove probleme. Makedonija ce morati ziveti ne samo sa procesom resavanja svih onih pitanja zbog kojih se pregovaralo gotovo dva meseca vec i sa novim dodatnim, koje je rat stvorio. A rat je, kao i mnogo puta dosad, stvorio osnovno, fundamentalno pitanje: da li se moze ziveti u miru nakon rata?

Osim onoga cime ce se dnevno baviti kao proizvodima ovoga rata, kao sto su ljudsko te materijalno razaranje i mrznja, gradjani Makedonije morace tretirati i jednu kvalitativno novu situaciju: ukoliko se ostvare dogovorene ustavne promene, Makedonija ce biti jedna drzava u kojoj se nece moci dominirati nad Albancima. To znaci u buducnosti ili uspostavljanje partnerstva jednakih ili konfrontaciju jednakih. U svakom slucaju, istorijski, to znaci potrebu za stalnim nalazenjem kompromisa.

Nevernima treba kazati da je zivot zapravo konstantna potraga za kompromisima. Olako vernim treba kazati da je to veoma tesko, da trazi vremena, energije i da je to ulazak u novu fazu kulture ophodjenja, strpljenja prema razlicitostima.

 

14. O Solunu i Briselu

Na putu za Skoplje, iz Pristine, na jednoj tabli vec godinama, od makedonske nezavisnosti, neko je iskrabao latinicno parolu “Solun e nas”. Parola sa kojom se uzdigao VMRO nije bas transformisana u realizovano izborno obecanje, niti ce to biti ikada. Ali je mozda bitno da postoji zbog jednog veka razlike izmedju stvarnog i virtuelnog u toj paroli.

Naime, Solun sa ove parola bio je Solun pocetka proslog veka, u kojem je taj isti grad bio “nas” za Armene i Jevreje, Albance i Bugare, Makedonce i Grke. I, naravno, Turke. Pocetak nacionalne drzave Grka bio je kraj kosmopolitskog Soluna.

Skoplje jos ima, medju svim gradovima danasnjeg Balkana, taj kosmopolitski duh. Zato vredi razmisljati o novoj paroli u kojoj bi Skoplje bilo grad sviju nas.

Tu se radi o zamisli Makedonije buducnosti. Iz rata i njegovih konsekvenci ne moze se izvlaciti vracanjem u neposrednu sadasnjost. Makedonija je ionako, kao takva, proizvod razmisljanja o buducnosti usred Otomanskog carstva, Kraljevine Jugoslavije  hladnog rata.

Kako misliti buducu Makedoniju, Skoplje svih nas? Tezak deo tog posla jeste svakodnevica koju ocekuju gradjani Makedonije, u smislu gradjenja novog sadrzaja komunikacije medju njima. I tu nema mnogo pomoci sa strane: gradjani Makedonije morace to da rade manje-vise sami, sa mnogo strpljenja.

Ali ne manje lako u razmisljanju o buducnosti bice i kako okruzenje Makedonije moze pomoci.

Jos pocetkom devedesetih sam nekoliko puta ponovio svoj osecaj da je Skoplje po buduce integracije na juznom Balkanu ono sto je Brisel za Evropsku uniju. Nazalost, jednom visokom holandskom politicaru morao sam ovih dana objasniti da je Makedonija zapravo neka vrsta Belgije, samo bez NATO-a i Evropske unije.

Paralelizmi su, znam, netacni, ali daju bazican osecaj reda stvari. A taj osecaj je da je Makedonija jos uvek jedina zemlja u ovom regionu u kojoj postoji linija dodira, pazite, ne linija razgranicenja medju etnickim zajednicama. I to je kvalitet za sve nas, pogotovo za nas koji smo prosli muke razgranicenja.

Ako je Skoplje linija dodira za Makedoniju, zasto ne bi bila prirodna linija dodira za narode i drzave koji okruzuju Makedoniju?

Vidite i sami kako Makedonija postaje vazna, u pozitivnom smislu, i vidite i sami kako je bitno da parola "Skoplje svih vas" uspe.

Izbor je veoma brutalno jednostavan: mozete se vratiti u rat koji vas je vodio ka linijama razgranicenja, ili graditi mir, kojim cete uspeti da stvorite liniju dodira, ne samo za vase gradjane, vec i za ceo region.

Ukoliko se podje prvim putem, bice  ljudi koji ce pokusati da pomognu jednu ili drugu stranu. Ukoliko se podje drugim putem, ne znam koliko ce ih biti da vam pomognu, ali na mene racunajte.