Čitavo Kosovo je sada talac

Progon Srba, nastup anonimnih lidera, arogancija UNMIK-a; nenaučene lekcije iz poslednjih pet godina.

Veton Suroi

1.
Na nekin način, svi mi koji živimo na Kosovu danas smo imali priliku da osetimo osvetu talaca Mitrovice, Albanaca koji ne mogu da se vrate u svoje kuće u severni deo grada, i Srba koji se privremeno nalaze u severnom delu i koji ne mogu da se vrate u južni deo ili u druge krajeve Kosova.

Ono što je najpre bio spontani protest u Mitrovici, naraslo je u masovni revolt a zatim i u pravcu usmerenog organizovanog revolta. Od problema Mitrovice, Kosovo je u roku od 12 časova skliznulo u etničke napade na srpske enklave i na oružani odgovor sa njihove strane, na paljenje verskih i kulturnih srpskih (kosovskih) objekata i na kraju na nasilan sukob sa osobljem UNMIK-a, štaviše i sa KFOR-om. Posle pet godina, od današnjeg jutra postali smo taoci nasilja koje je zlouopotrebilo Mitrovicu i istaklo svoj brutalni koncept: nasilje radi progona Srba i nasilje radi ubrzavanje odlaska UNMIK-a.

Posle pet godina, došli smo u situaciju da budemo tretirani kao taoci onih koji su 1999. godine mislili da uz pomoć konfuzije pri dolasku stranih vojnih trupa, pod pretekstom osvete, mogu da obave etničko čišćenje, i kao rezultat toga zaradili smo problem Mitrovice, enklava i paralelnih struktura.

Sada smo taoci jednog od tih eventualnih ishoda: neposredno nasilje prema Srbima u Čaglavici, Kastriotu /Kostrcu/, Lipljanu ili drugde paljenjem kuća i progonom življa biće direktno iskorišćeno kao argument da je jedina forma rešenja konačnog statusa Kosova njegova teritorijalno-etnička podela. Nasilje prema UNMIK-u i KFOR-u pretvoriće nas u stranu u sukobu, a ne onu koja je partner. Kao takvi, nećemo moći uspešno da završimo zajednički projekat o državnosti.

2.
Taoci smo jedne paralize. Paralize koja nas tera da razmislimo o tome da li u ovom metežu postoji snaga koja će nas povesti napred.

Međutim, tokom protekla 24 časa oni koji su predvodili masu čas su se predstavljali kao lideri veterani OVK-a, čas kao lideri studenata. U ovom 24-časovnom intermecu organizatorski kapacitet potvrđivao se brojem oružja koji se pojavio u "mirnim demonstracijama".

Ako situaciju, može se reći, diktiraju anonomne figure u našem institucionalnom životu, onda ne može biti govora o institucionalnom životu.

Ovo je mogao da shvati bilo ko, prateći javne deklaracije. U parlamentu je rečeno da je postignut konsenzus, ali nije rečeno šta da se radi s tim konsenzusom, kakve instrumente sadrži taj konsenzus i ko bi ga sprovodio. Jedina vidljiva stvar je bila minut ćutanja za žrtve, za šta, rekao bih, nije trebalo ni držati sastanak.

3.
Taoci smo distance i arogancije UNMIK-a. Glavni administrator Holkeri juče je optužio Kosovce da su zaboravili na činjenicu da ih je međunarodna zajednica oslobodila i time je počinio elementarnu grešku, što su učinila i dva njegova prethodnika. NATO je uistinu oslobodio Kosovo, ali život ne može da stane s tim. Države članice NATO-a, mada kao plod kompromisa, instalirale su tu misiju UN-a, čiji je zadatak bio da izgradi kapacitete za samoupravu na Kosovu. Tri prethodna administratora UNMIK-a, uključujući i sadašnjeg, malo su učinila da ispune svoju misiju, zatvorili su se u sebe, a s vremena na vreme su podizali prst optužbe: "Vi ne smete da zaboravite da smo vas oslobodili!"

Taoci smo takođe kosovske nesposobnosti koja je učinila da UNMIK postane arogantan. Juče, predsednik Kosova nije se više bavio stanjem koje proizvodi nasilje i razaranje na Kosovu: na stranim radio-stanicama davao je izjave o jednom prostom leku za sve, "formalno priznavanje Kosova", u trenutku kada je NATO odlučio da treba da pošalje još vojnika da bi se zavela kontrola nad haotičnim stanjem u zemlji.

Taoci smo i Beograda koji koristi ovu situaciju: ako UNMIK i Kosovari nisu u stanju da situaciju drže pod kontrolom, onda to treba da bude konačni dokaz na Savetu bezbednosti da Beograd treba da preuzme suverenitet nad Kosovom, iako je ta zemlja najnestabilnija u regionu.

4.
Taoci smo jučerašnjeg dana. Posle zastrašujućeg nasilja od 17. marta, 18. mart je trebalo da se predstavi bar kao odgovor na pitanje kako treba ići dalje. Umesto odgovora moglo je da se postavi i pitanje, i to od strane predstavnika političkih stranaka u parlamentu. Ali, čini mi se, na čitavom Kosovu bila je više prisutna nada da će i taj dan da prođe, i da će biti bolje.

Kakva slučajnost da se ovi redovi ispisuju na dan kada se navršava pet godina od potpisivanja sporazuma u Rambujeu, u Parizu, kojim je Kosovo stvorilo savez sa Zapadom što je na kraju donelo oslobađanje od srpskih vojnih i policijskih snaga. I tada zamalo da smo se pretvorili u sopstvene taoce.

Veton Suroi je osnivač lista ’’Koha Ditore’’ iz Prištine.