UKLJUCITE SE U DISKUSIJU NA FORUMU B92

Verzija za stampu

U celoj debati, organizovanoj na Forumu B92, kao i u nekim medijima na Kosovu i u Makedoniji, postavljena su nova pitanja, javila se zelja za dodatnim objasnjenjima i usledile su licne konstatacije i imputacije. Kako bi bilo nemoguce odgovoriti na svako pismo, odgovoricu na ono sto mislim da je najvaznije iz debate, a to su kontraargumenti. Iz postovanja prema ucesnicima debate necu im pomenuti imena, jer su neke od teza zajednicke za mnoge ucesnike.

1. Veton Surroi - Pismo / odgovor, 7. septembar 2001

2. Veton Surroi - Pismo makedonskim prijateljima, 20. avgust 2001

SADRZAJ:
1. O meni i legitimitetu nasilja	6. O vecini i manjini
2. O spirali prvobitnog greha	7. O Istoku i Zapadu
3. O liderima i elitama	8. O jeziku pisma i poruci iz Beograda
4. O geografiji, drzavi ili imenu	9. O lokalnom ratu i nacionalnom miru
5. O Srbima i Albancima	10. O vremenu

1. O meni i legitimitetu nasilja

Ko legitimizira nasilje, u ovom slucaju u Makedoniji? To je jedno od kljucnih pitanja postavljenih u debati, i nekoliko puta se ponavlja konstatacija da mojim pismom dajem za pravo Albancima u Makedoniji na oruzani bunt, te konsekventno svima u buducnosti da koriste nasilje da bi stigli do politickih ciljeva.

Moja pozicija u vezi s tim je jednostavna: nazalost, bilo je nasilja, i to nasilje je ubrzalo jedan politicki proces koji je stagnirao godinama, iako su u poslednjih nekoliko godina ucinjeni ozbiljni koraci ka emancipaciji Albanaca. Ohridski dogovor je mogao biti napravljen ranije, u miru i bez emocija, ljudskih zrtava, te razaranja. Medjutim, drustvo na to nije bilo spremno: drustvo koje se moze razoriti zato sto nekoliko naoruzanih ljudi udje u jedno zabaceno selo zapravo ukazuje na svoju duboku unutrasnju krizu. Deset godina su albanske partije u Makedoniji postavljale pitanje upotrebe jezika i odbrane od majorizacije u Parlementu - za dva meseca pregovora postignut je kompromis o tome ali su za to bili potrebni oruzani sukobi i medjunarodna medijacija.

I tek se uz pritisak medjunarodne zajednice, zbog problema regionalne bezbednosti koje rat u Makedoniji izaziva, doslo do kljucnog dogovora medju stranama. Ukoliko je ova deskripcija stanja tacna, svi akteri ove drame su zapravo legitimizirali nasilje, od makedonskog drustva do medjunarodne zajednice. Ali to nije nista novo na prostoru bivse Jugoslavije. Ceo proces dezintegracije bivse Jugoslavije zapravo je protekao uz upotrebu nasilja, nakon kog je sledio dogovor uspostavljen uz pomoc velikih sila.

Presedani rata u Makedoniji su u Sloveniji. A ako hocemo jos i dublje, oni su u ljudskoj prirodi: misliti da je coveku stran rat isto je sto i zamisliti ekstremnu situaciju sustinske dobrote, a to je nepoznavanje ljudske prirode.

Nasilje tj. rat bilo je i ostalo, na zalost svih zrtava s prostora bivse Jugoslavije, ukljucujuci i nas koji smo ostali zivi, osnovni katalizator drustvenih promena. Ja ne podrzavam tu cinjenicu, jednostavno je konstatujem, da bih objasnio sebi i drugima da sadasnje politicke strukture nisu dovoljne da bi se resili medjuetnicki problemi.

Kada se rat jednom desi, mislim da je duznost ljudi koji su protiv rata da pronalaze nacin da se on zaustavi, a ne da placu zbog neminovnosti razaranja.

2. O spirali prvobitnog greha

Albanci ce jos godinama nositi zig prvobitnog greha. U makedonskom drustvu a i sire jos neko vreme ce se ponavljati da su naoruzani Albanci zapoceli rat u jednoj mirnoj i demokratskoj zemlji. Kod Albanaca, pak, ponavljace se godinama da su uzroci rata u jednom drustvu koje nije priznavalo osnovne potrebe Albanaca, te da su etnicki Makedonci u jednom trenutku bili spremni ubijati svoje sugradjane i razarati svoju drzavu samo da albanski jezik ne postane zvanican. Naoruzani Albanci su pak bili spremni ubijati da bi njihov jezik postao zvanican. Ukoliko ovakav bude sled dogadjaja, rat ce ziveti kao kolektivna mentalna kategorija, i time Makedonija ulazi u negativnu spiralu rata za jos nekoliko godina. Makedonija ovaj teret ne moze izdrzati, rat u glavama ljudi ce uciniti zivot nemogucim u ovoj zemlji. Sa druge strane, Makedonija je moguca samo u kreativnosti razmisljanja u miru. Time Makedonija postaje egzistencijalno vezana za razmisljanje o buducnosti. I time, Makedonija postaje paradigmaticno bitna ne samo zbog sebe, buducnosti zemlje, vec zapravo i kao izazov za sve nas koji smo bili protiv ratova u bivsoj Jugoslaviji.

Zato je moje osnovno pitanje: kako zapravo misliti o miru? Ukoliko se ne razmislja o miru vec o prvobitnom grehu, klizi se u nastavak konflikta te uspostavljanja nasilja kao jedinog mehanizma razresenja medjuetnickih problema u Makedoniji.

3. O liderima i elitama

Ko ce misliti o miru? Da li to ocekivati od etnickog Makedonca koji je pobegao iz kuce zato sto ga je na to  primorao uniformisani Albanac koji je svoj
"Rambo-imidz" nadopunio time sto je pretio nenaoruzanom civilu? Da li to ocekivati od etnickog Albanca iz Bitolja koji je morao pobeci iz svoje kuce jer su te noci gorele kuce Albanaca pred skupinom etnickih Makedonaca koje je predvodila etnicka makedonska policija? U njima ce rat ziveti kao licni dozivljaj. Medjutim, taj se dozivljaj nece transformisati u realno razmisljanje o miru ukoliko to razmisljanje ne dolazi od onih koji diktiraju ton kolektivnog. To mogu uraditi politicki lideri i intelektualne i druge elite u drustvu.

Zato je bilo potrebno, i jos je potrebno govoriti o liderima i elitama u drustvu. Ponavljam, velika je bila sreca za Makedoniju sto su medju Albancima bili Xhaferi i Ahmeti. Njih dvojica stvorili su u kriticnom trenutku konsenzus da se prava Albanaca ne mogu graditi na stetu etnickih Makedonaca. I taj konsenzus je otvorio mogucnost da se jedna uspesna gerilska organizacija samoukine u korist buducnosti politickog procesa.

Da li albanski lideri imaju partnera medju makedonskom elitom? To u dosadasnjem ponasanju nije pokazano, i to je proces koji ce se morati razvijati, posebno jer se mentalni sklop u prevladavajucoj vecini makedonske elite razvijao na modelu dominacije. U toku ovih sest meseci, makedonski politicari su bazirali celu svoju politiku na onom sto nece, a to je promena statusa quo ili sto manja promena statusa quo. Ni u jednoj prilici nije napisana formula kojom bi se eksplicitno ukazalo na to kako oni zapravo zamisljaju promenjenu Makedoniju. Kod albanskih lidera, jos pre Prizrenske deklaracije, ukazalo se na konkretne oblasti u kojima mora doci do promena, a u Prizrenskoj deklaraciji, koju su potpisali politicki lideri i komandanti UCK, na eksplicitnoj platformi redefinisana je Makedonija kao moderna demokratska drzava svih njenih gradjana i kolektiviteta.

U svakom slucaju, kraj rata mora odmah stvoriti potrebe drustva za liderima. Rat, kao najekstreminiji vid vodjenja politike, objektivno ukazuje na neodrzivost politickih struktura i kod Makedonaca i kod Albanaca, te na neophodnost njihovog reformisanja. Ali, isto tako ukazuje na potrebu promena diskursa kod elita. Makedonija nece ziveti u miru dok vodeci listovi i televizije diktiraju diskurs rata i dominacije.

4. O geografiji, drzavi ili imenu

Da li drzava svih gradjana moze nadomestiti potrebu za kolektivnim pravima? Zasto u Makedoniji ne bi ziveli, kao u Kaliforniji, “albanski Makedonci”, “srpski Makedonci” itd., kao sto to u jednom pismu navodi citalac?

Zato sto je to prenebregavanje realnosti. Makedonija, naime, moze biti drzava svih gradjana ali to ne resava problem potrebe za etnickom identifikacijom. Ta potreba je najizrazenija, i to je razumljivo, kod etnickih Makedonaca. Naime, Makedonija mora ujedno biti dozivljavana kao nacionalna drzava Makedonaca jer ne postoji nijedna druga koja to moze biti. Ali to ne sme biti na stetu Albanaca, koji isto tako moraju imati svoju etnicku identifikaciju, putem jezika i kulture, te fizicke  prisutnosti u upravljanju u toj drzavi. Na kraju, model “albanskih” te “srpskih Makedonaca” postavio bi etnicke Makedonce u situaciju u kojoj se nalaze u zapadnim medijima - nazivaju se “Macedonian Slavs”, sto je stadij koji su imali na kraju 19 veka, i zato se tesko i mucno trude da se zovu “ethnic Macedonians”.

Medjutim, drzava gradjana i drzava kolektiviteta nisu medjusobno iskljucive. Pitanje je mere kojim ova dva koncepta medjusobno komuniciraju. Problem Makedonije je bio sto se multietnicka realnost Makedonije nije odrazavala u institucionalnom zivotu: to je bila drzava gradjana ali manje-vise jednog kolektiviteta, etnickog makedonskog.

5. O Srbima i Albancima

Debata o Makedoniji je polako presla i na teren Kosova, rata na Kosovu te odnosa medju Srbima i Albancima. Argument koji se daje jeste da Albanci traze prava u Makedoniji ali zato to uskracuju Srbima na Kosovu.

Mozda naizgled ima slicnosti, pa se cak u jednom trenutku pregovora u Makedoniji pomenulo da bi Albanci trebalo da imaju, na primer, kada je u pitanju upotreba jezika, ista ustavna prava kao i Srbi na Kosovu kojima se privremenim ustavnim okvirom priznaje srpski kao sluzbeni jezik iako sada cine oko pet odsto populacije Kosova.

Medjutim, problemi Kosova i Makedonije su drugacije prirode. U jednom slucaju imamo proces izgradnje drzave na necemu sto je slicno dekolonizaciji i posle jednog strasnog rata u kojem je doslo do pokusaja genocida. U drugom, imamo proces reforme postojece drzave ili, u slucaju  neuspeha reforme, dezintegraciju te drzave.

Na Kosovu, etnicki odnosi u velikoj meri su pod uticajem paradoksa u kojem zive ovdasnji Srbi, dojucerasnji kolonijalni administratori bestijalnog rezima, kojima sada nedostaje zastita manjinskih prava. Konverzija iz vecine u manjinu sama po sebi je traumaticna, a posebno za Srbe na Kosovu danas, kada jos uvek nisu uspostavljeni instrumenti drzave. Velika je mera mrznje Albanaca prema njima i ne postoji mogucnost njihovog normalnog zivota. U Makedoniji, pak, nije doslo do ekstremne polarizacije medju Makedoncima i Albancima, sto je verovatno isto tako produkt kratkog trajanja rata, te njegovog niskog intenziteta. Perspektiva odnosa u Makedoniji je mnogo manje opterecena nego na Kosovu.

6. O vecini i manjini

 “Albanci su ugrozeni vec samom cinjenicom da ne zive na teritoriji koja je pod albanskom vlascu.”

Ovo je citat iz jedne od ironicnih  kritika upucenih meni. U tematskom bloku ovog citata, ali na drugi nacin, jesu i prigovori da makedonske vlasti nisu htele emancipaciju Albanaca zato sto Albanci, tamo gde su dominantni, u Albaniji i na Kosovu, nisu obezbedili manjinska prava za druge gradjane.

Po pouci oba citata proizlazi da su Albanci narod koji bi hteo da objedini teritorije na kojima zivi a da pri tom nema manjinskih naroda na njima.

Praksa u poslednjih deset godina je pokazala da ovakvi napori postoje i u drugim nacionalizmima. Kod Albanaca u Albaniji i na Kosovu nijedna partija koja je imala u svom programu teritorijalno ujedinjenje Albanaca nije presla izborni cenzus. U Makedoniji, u jeku rata, dve albanske politicke partije i UCK su u Prizrenskoj deklaraciji eksplicitno postavile kao svoj cilj reformisanje jedne jedinstvene, unitarne drzave Makedonije, sa svim njenim gradjanima i narodima.

Medjutim, pitanje vecine i manjine jeste  jedno od osnovnih pitanja dezintegracije bivse Jugoslavije. Osnovni moto dezintegracije je da nijedan narod ili deo naroda ne zeli ostati u manjini jer je kvalitet takvog bivstvovanja zivot gradjanina drugoga reda. U tome je jedan od pisaca odgovora bio delimicno u pravu kada je govorio o pretpolitickim narodima na ovim prostorima. Pitanje nad pitanjima je zapravo - gde je kultura tolerancije prema manjinama na prostorima bivse Jugoslavije, pogotovo kada se uzme u obzir cinjenica da formiranje nacionalnih drzava u Zapadnoj Evropi u proteklih dvesta godina zapravo i nije uticalo na neku kulturu tolerancije prema manjinama (fenomen koji se menja poslednjih, recimo trideset godina). To, naravno, ne pomaze Srbima na Kosovu (o kojima sam pisao u prethodnom pasusu) ali se ponasanje Albanaca nad manjinama ne moze generalizovati, pogotovo ne postavljanjem paralela sa makedonskom manjinom u Albaniji ciji je najveci problem zivot u krajnje nerazvijenim podrucjima ove za evropska shvatanja krajnje nerazvijene zemlje.

Makedonija ima dobru sansu da razvije nov koncept. Ona nije u srzi monoetnicka kao sadasnja Slovenija ili posleratna Hrvatska, niti je teritorijalno iscepkana do nefunkcionalnosti kao Bosna i Hercegovina. Ustavnim promenama, Makedonija moze pokusati da bude drzava ravnopravnih gradjana i kolektiviteta, i to je proces koji ce uvek imati potrebe za nadogradnjom (na primer pitanje Roma, kao najugnjetenije manjine na celom prostoru Evrope).

7. O Istoku i Zapadu

Politicki dogovor u Makedoniji je prvi politicki dogovor od hrvatskog rata pa naovamo u kojem nije ucestvovala Rusija. Politicari u Makedoniji nisu nasli za shodno da u razresenju krize u jednoj zemlji koja je pocela formalni put, doduse dug, uclanjenja u Evropsku zajednicu pozovu faktor koji predstavlja obrnutu stranu te integracije - Istok. Rusija, veoma aktivna u vreme Milosevica, ostala je van uplitanja u odlucivanju u ovoj fazi krize, sto govori koliko o Milosevicu, toliko i o ruskoj spoljnoj politici u procesu dezintegracije bivse Jugoslavije.

Kratki flert koji su etnicki makedonski politicari imali sa Rusijom i Ukrajinom, vezan uglavnom za kupovinu oruzja, pokazao je, medjutim, i mogucnost okretanja Makedonije, ili bolje reci etnickih Makedonaca ka Rusiji. Treba samo podsetiti da je ruski predsednik Putin vec kritikovao Ohridski sporazum, sto implicitno sadrzi i ponudu o novom dogovoru u kojem bi ucestvovala i Rusija. I za to je  potreban nastavak rata.

U odgovorima na moje pismo nekoliko puta je izrecena kritika na moju sugestiju da bi nastavak rata i neodgovorno ponasanje etnickih makedonskih politicara vodilo ka uspostavljanju linije razdvajanja izmedju Zapada i Istoka tamo gde bi bile linije razdvajanja Albanaca i Makedonaca. Naravno, time nisam govorio o nekakvoj etnickoj (pogotovu ne “genetskoj”) predispoziciji naroda prema Istoku ili Zapadu. Tokom mog dugog iskustva u kontaktima sa Makedonijom nisam video nekakvu veliku ljubav prema Rusiji ili ideolosku predispoziciju ka panslavenstvu. Ali konsekvence u realpolitickom smislu vodjenja politike ce biti takve, ukoliko etnicki makedonski lideri odluce da je rat bolji, i da se moze dobiti bolji dogovor uz pomoc Rusije.

8. O jeziku pisma i poruci iz Beograda

Neki od najzustrijih komentara i u debati na Forumu B92, ali i u pojedinim napisima u Skoplju te Pristini, vezani su za formu vise nego za sadrzaj pisma. Jedan autor je u paranoicnom pristinskom dnevnom listu konstatovao da pisanjem na srpskom zapravo pokusavam rekreirati bivsu Jugoslaviju. Drugi u Skoplju zali se da saljem poruku Makedoncima preko Beograda (sajt B92) i to na srpskom. Treci, na sajtu sve to interpretira kao moju zelju da se Makedonci priblize Srbima (u smislu starih balkanskih alijansi).

Nemam zapravo sta da dodam na objasnjenje o pisanju pisma na srpskom. Cinjenica da sam ponudio pismo B92 nije samo znak postovanja prema jednoj instituciji koja je negovala profesionalno novinarstvo i angazman za civilno drustvo i u vremenima kada u Srbiji takvih gotovo nije bilo, vec i zelja da debata obuhvati sve nas koji smo prosli kroz ratove u bivsoj Jugoslaviji. Svima nama ce biti potrebna katarza, prociscenje naseg duha od ekstremne destrukcije kroz koju smo prosli, a Makedoniji je potrebno da ne prodje kroz nasa iskustva.

Sledeca dimenzija objasnjenja bila bi sadrzana u pitanju: da li sam zapravo ponudio objavljivanje pisma u Beogradu? Cinjenica da se pismo i debata nalaze na sajtu B92 vec govori o tome da je ovo preslo granice bivse Jugoslavije i da postaje deo komunikacije na globalnom nivou. Ono sto cini tu komunikaciju lokalnom jeste jezik na kome pisem, i time jednostavno hocu da ukazem koliko su bitni jezik i mogucnost izrazavanja.

9. O lokalnom ratu i nacionalnom miru

Mir, ukoliko ga bude u Makedoniji, bice tezak. Rat je u Makedoniji bio lokalizovan na nekoliko kriznih zarista. Dok se pucalo po brdima oko Tetova ili Kumanova, veliki broj gradjana Makedonije je letovao u Grckoj, Turskoj, Crnoj Gori ili Ohridu. Rat mogu voditi drugi, ali u miru ucestvuju svi. Rat, prljav kakav jeste, ostavljen je manjini drustva, onima koji ce se latiti oruzja. U miru se ne moze odrediti manjina koja ce se baviti mirom.

Opet postavljam pitanje: da li je Makedonija spremna za mir? I ako nije, konsekvenca pitanja bila bi: da li gradjani Makedonije zapravo hoce Makedoniju, celu i multietnicku?

Dok pisem ovaj odgovor imam zlu slutnju ne samo zbog etnickih makedonskih medija koji vrve od paranoje, vec zbog analiza koje govore o paramilitarnim snagama koje je formirao deo drzavnog rukovodstva koji ima za cilj nastavak rata drzavnim terorom.

Svaki nastavak rata vodi ka novom stepenu konflikta za koji nema drugih resenja sem teritorijalnih. A takva razgranicenja, linije razgranicenja na livadama, rekama i planinama u Makedonija, nisu moguca bez ogromnih zrtava, razaranja i rasparcavanja drzave do njenog nepostojanja.

10. O vremenu

Krajem maja pokusao sam da pomognem americkom diplomati, ambasadoru OEBS-s Frowicku da zaustavi proces rata i uspostavi proces pregovora. Rezultat tog angazmana bio je jedan okvirni plan koji bi vezao demilitarizaciju UCK proporcionalno sa procesom reforme drzave. Frowick je izbacen iz Makedonije, prvo su to ucinili mediji koji su ga proglasili personom non grata, a kasnije i drzavni vrh.

Struktura plana koji je ponudio Frowick postala je struktura plana Ohridskog sporazuma. Unutar te strukture, kao sto je priznao i premijer Georgijevski, usle su i pozicije iz Prizrenskog sporazuma, koji su kao deo mirovnog procesa potpisali lideri albanskih politickih partija i komandant UCK.

Ono sto je bilo moguce u maju odvija se sada u otezanim okolnostima. Ono sto se sad moze zaustaviti, morace se izvrsiti u jos tezim okolnostima kasnije. Razliku izmedju maja i danasnjice u ljudskim zrtvama morace neko nositi na ledjima svoje odgovornosti.

Vreme kada se promene ostvaruju, pokazuje jos jednom Makedonija, diktira razliku izmedju zivota i smrti.

REAKCIJE

28. septembar, "Vreme"
Velimir Curgus Kazimir - Prijatelju, prijatelju...