|
Čitavo Kosovo je sada talac
Progon Srba, nastup anonimnih lidera, arogancija
UNMIK-a; nenaučene lekcije iz poslednjih pet godina.
Veton Suroi
[pošaljite
komentar] [komentari
čitalaca]
 1.
Na nekin način, svi mi koji živimo na Kosovu danas
smo imali priliku da osetimo osvetu talaca Mitrovice,
Albanaca koji ne mogu da se vrate u svoje kuće u severni
deo grada, i Srba koji se privremeno nalaze u severnom
delu i koji ne mogu da se vrate u južni deo ili u
druge krajeve Kosova.
Ono što je najpre bio spontani protest u Mitrovici,
naraslo je u masovni revolt a zatim i u pravcu usmerenog
organizovanog revolta. Od problema Mitrovice, Kosovo
je u roku od 12 časova skliznulo u etničke napade
na srpske enklave i na oružani odgovor sa njihove
strane, na paljenje verskih i kulturnih srpskih (kosovskih)
objekata i na kraju na nasilan sukob sa osobljem UNMIK-a,
štaviše i sa KFOR-om. Posle pet godina, od današnjeg
jutra postali smo taoci nasilja koje je zlouopotrebilo
Mitrovicu i istaklo svoj brutalni koncept: nasilje
radi progona Srba i nasilje radi ubrzavanje odlaska
UNMIK-a.
Posle pet godina, došli smo u situaciju da budemo
tretirani kao taoci onih koji su 1999. godine mislili
da uz pomoć konfuzije pri dolasku stranih vojnih trupa,
pod pretekstom osvete, mogu da obave etničko čišćenje,
i kao rezultat toga zaradili smo problem Mitrovice,
enklava i paralelnih struktura.
Sada smo taoci jednog od tih eventualnih ishoda:
neposredno nasilje prema Srbima u Čaglavici, Kastriotu
/Kostrcu/, Lipljanu ili drugde paljenjem kuća i progonom
življa biće direktno iskorišćeno kao argument da je
jedina forma rešenja konačnog statusa Kosova njegova
teritorijalno-etnička podela. Nasilje prema UNMIK-u
i KFOR-u pretvoriće nas u stranu u sukobu, a ne onu
koja je partner. Kao takvi, nećemo moći uspešno da
završimo zajednički projekat o državnosti.
2.
Taoci smo jedne paralize. Paralize koja nas tera da
razmislimo o tome da li u ovom metežu postoji snaga
koja će nas povesti napred.
Međutim, tokom protekla 24 časa oni koji su predvodili
masu čas su se predstavljali kao lideri veterani OVK-a,
čas kao lideri studenata. U ovom 24-časovnom intermecu
organizatorski kapacitet potvrđivao se brojem oružja
koji se pojavio u "mirnim demonstracijama".
Ako situaciju, može se reći, diktiraju anonomne figure
u našem institucionalnom životu, onda ne može biti
govora o institucionalnom životu.
Ovo je mogao da shvati bilo ko, prateći javne deklaracije.
U parlamentu je rečeno da je postignut konsenzus,
ali nije rečeno šta da se radi s tim konsenzusom,
kakve instrumente sadrži taj konsenzus i ko bi ga
sprovodio. Jedina vidljiva stvar je bila minut ćutanja
za žrtve, za šta, rekao bih, nije trebalo ni držati
sastanak.
3.
Taoci smo distance i arogancije UNMIK-a. Glavni administrator
Holkeri juče je optužio Kosovce da su zaboravili na
činjenicu da ih je međunarodna zajednica oslobodila
i time je počinio elementarnu grešku, što su učinila
i dva njegova prethodnika. NATO je uistinu oslobodio
Kosovo, ali život ne može da stane s tim. Države članice
NATO-a, mada kao plod kompromisa, instalirale su tu
misiju UN-a, čiji je zadatak bio da izgradi kapacitete
za samoupravu na Kosovu. Tri prethodna administratora
UNMIK-a, uključujući i sadašnjeg, malo su učinila
da ispune svoju misiju, zatvorili su se u sebe, a
s vremena na vreme su podizali prst optužbe: "Vi
ne smete da zaboravite da smo vas oslobodili!"
Taoci smo takođe kosovske nesposobnosti koja je učinila
da UNMIK postane arogantan. Juče, predsednik Kosova
nije se više bavio stanjem koje proizvodi nasilje
i razaranje na Kosovu: na stranim radio-stanicama
davao je izjave o jednom prostom leku za sve, "formalno
priznavanje Kosova", u trenutku kada je NATO
odlučio da treba da pošalje još vojnika da bi se zavela
kontrola nad haotičnim stanjem u zemlji.
Taoci smo i Beograda koji koristi ovu situaciju:
ako UNMIK i Kosovari nisu u stanju da situaciju drže
pod kontrolom, onda to treba da bude konačni dokaz
na Savetu bezbednosti da Beograd treba da preuzme
suverenitet nad Kosovom, iako je ta zemlja najnestabilnija
u regionu.
4.
Taoci smo jučerašnjeg dana. Posle zastrašujućeg nasilja
od 17. marta, 18. mart je trebalo da se predstavi
bar kao odgovor na pitanje kako treba ići dalje. Umesto
odgovora moglo je da se postavi i pitanje, i to od
strane predstavnika političkih stranaka u parlamentu.
Ali, čini mi se, na čitavom Kosovu bila je više prisutna
nada da će i taj dan da prođe, i da će biti bolje.
Kakva slučajnost da se ovi redovi ispisuju na dan
kada se navršava pet godina od potpisivanja sporazuma
u Rambujeu, u Parizu, kojim je Kosovo stvorilo savez
sa Zapadom što je na kraju donelo oslobađanje od srpskih
vojnih i policijskih snaga. I tada zamalo da smo se
pretvorili u sopstvene taoce.
Veton Suroi je osnivač lista ’’Koha Ditore’’ iz
Prištine.
[pošaljite
komentar] [komentari
čitalaca]
|
