Naslovna strana










Click Here!

“Vreme”, 28. septembar
Javna prepiska:
Prijatelju, prijatelju...

Meni pismo Vetona Suroija deluje prilicno cudno. S jedne strane, on u njemu objasnjava razvoj politicke i drustvene situacije u Makedoniji, nacionalnu neravnopravnost, spoljne uticaje, ulogu istorije, jezika, medija... a sa druge objasnjava svoj polozaj analiticara i savetnika pri OEBS-u. Ja se, medjutim, osecam pomalo nelagodno da bih nekome, pogotovo hipotetickim prijateljima, koji zive u drugoj drzavi, savetovao kako da organizuju svoj zivot.

pise: Velimir Curgus Kazimir

Nedavno je Veton Suroi napisao "Pismo makedonskim prijateljima", koje je postavljeno na sajtu B92. Pismo je napisano na srpskom jeziku i izazvalo je, naravno, veliko zanimanje, pa i reakcije. Veton Suroi je na reakcije odgovorio jos jednim pismom. Dopisivanje ce, ocigledno, da potraje.

Jedan od motiva ovog pisma svakako je i odgovor na napise i komentare u makedonskim medijima u kojima je Veton Suroi optuzen kao glavni "ideolog" i "idejni vodja" ONA-e, inace licno veoma blizak Aliju Ahmetiju. Da se preko jednog srpskog medija, makar veoma nezavisnog i doslednog, upucuju poruke Makedoncima deluje prilicno neocekivano. A mozda to i nije toliko namenjeno makedonskim prijateljima koliko medjunarodnoj javnosti i onim medjunarodnim faktorima koji cene umerenost i analiticke sposobnosti Vetona Suroija. Ovdasanja (srpska) javnost svakako ne bi smela da zaboravi da je Veton Suroi bio prvi Albanac na Kosovu koji je javno, preko svoga lista "Koha Ditori" osudio progone i ubistva srpskih i nealbanskih civila, nazvavsi to fasizmom.

Mene, medjutim, u celom ovom pismu ne zanima toliko politicki polozaj i znacaj Vetona Suroija, na Kosovu i u okolini, koliko upotreba prijateljstva u licne i politicke svrhe. Koliko je samo svako od nas imao prijatelja na ovim prostorima koji su netragom nestali? Neki od prijatelja su, tokom vremena, postali ne samo bivsi prijatelji nego i direktni protivnici, da ne kazem neprijatelji. Neka, nekad veoma bliska i draga imena, sada proizvode samo mrstenje ili odmahivanje rukom, druga socne psovke. Ima ih, srecom, i onih koja i dalje izazivaju topla i dirljiva osecanja. Ista je stvar, naravno, i sa osecanjima drugih prema nama.

Kako se to moze protumaciti?

OSECANJA I INTERESI: Postoji jedno univerzalno pravilo: svako od nas je spreman da se zakune da se nimalo nije promenio bez obzira na to sta se sve odigralo. Nepromenljivost, u smislu moralnih standarda i vrednosti, posebno je vazna kod onih koji su oduvek nastupali mimo zvanicnih drzavnih ili politickih institucija i koji su uvek predstavljali pouzdane borce za demokratiju i ljudska prava. Aktuelni nacionalisti i vecina stranackih aktivista najcesce su imali obrnut problem: da dokazu da su oduvek bili na pravoj (nacionalnoj) strani. Posebno je to bilo vazno u dokazivanju njihovog izvornog antikomunizma i mucenistva.

Prijateljstvo i zivot u sopstvenoj drzavi imaju, medjutim, neka druga, posebna pravila. Biti drzavljanin svoje drzave nije pitanje samo podanistva nego i lojalnosti. Pogotovo kad je sopstvena drzava, koja je uvek izjednacena sa sopstvenom nacijom, u opasnosti, ili kad pocinje da pravi prve korake. Gde cete ziveti: u svetu prijateljstva ili u svojoj zemlji? Ma koliko svet bio zajednicka stvar, i ma koliko sutra budu pale sve granice, vi jos uvek putujete sa pasosem sopstvene drzave. Cak i kad zelite da se odreknete svoje drzave, da je definitivno napustite, morate to da ucinite sa njenim pasosem. To niposto nije samo tehnicka stvar. Vi svoju zemlju vucete gde god se mrdnete. Dovoljno je da vas neko upita odakle ste ili sta ste po nacionalnosti i vi cete se suociti sa jednostavnom cinjenicom da svako ima neku zemlju, nacionalnost, pa i drzavu.

Prijateljstvo, normalno, pretpostavlja da imate puno razumevanje za interese i osecanja svoga prijatelja. Moram priznati da sam uvek gajio veliko razumevanje za svoje prijatelje iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i sa Kosova. Pogotovo zbog toga jer medju mojim prijateljima nije bilo nijednog agresivnog i primitivnog nacionaliste kojem bi moja nacionalna pripadnost na bilo koji nacin smetala. Imao sam puno razumevanje za njihovo osecanje lojalnosti prema njihovim novoformiranim drzavama. Mozda su to moji prijatelji dozivljavali i kao svojevrstan oblik srpskog paternalizma, u smislu: lako je meni kad imam odavno definisanu drzavu, ali ja to tako nisam dozivljavao. Niti sam mislio da su Srbi iziveli svoju drzavnost pa je nacionalisticki resantiman sasvim izlisan. Stvari sa nasim istorijskim dozivljajima patriotizma nikada nisu tako jednostavne.

Moram priznati da je moje nacionalno osecanje najvise bilo podsticano negativnim odnosom drugih prema Srbima i srpskim nacionalnim interesima koji su bili iskazivani kao jedan globalan sovinisticki stav prema svemu sto je imalo atribut srpski. Predrasude o narodima i zemljama uvek su samo predrasude bez obzira na to ko ih siri. Tu nemaju popusta ni stvarne ni izmisljene zrtve ili krivci. To sto sam ziveo okruzen velikim brojem kretena i pod vlascu isto takvih spodoba, koje su se neprekidno busale u srpske grudi, nije moglo da me izmeni na taj nacin da kroz njih vidim narod, jezik, tradiciju i kulturu kojoj i sam pripadam.

Ipak, nesto se moralo promeniti. U pitanju je jednostavna cinjenica da zivimo u razlicitim drzavama, u kojima ce ziveti i nasa deca, i da nije u pitanju nikakvo privremeno resenje vec nesto sa cime cemo morati da zivimo sledecih... ko zna koliko godina. Ako svako prirodno tezi da svoju zemlju ucini boljom, bogatijom, sigurnijom i lepsom, zasto bih ja tezio necemu suprotnom. Postujuci ne samo prijateljstvo nego i pravo svakog na ovoj planeti da organizuje sopstveni zivot prema sopstvenoj zelji i meri, cesto sam se pitao: zasto mnogi moji prijatelji misle da ni ja nemam pravo da imam stabilnu i sigurnu zemlju, sa sve preciznim granicama i pasosem. To pitanje je bilo sporno uvek kada bih pokusao da "nacrtam" Srbiju bez Milosevica. Sta je tu viziju cinilo tako nemogucom? Zlocini koji su pocinjeni tokom Milosevicevog rezima? Srpsko istorijsko nasledje? Srpski genetski kod u koji je utisnuta potreba za dominacijom i nasiljem? Prosto je neshvatljivo kako se upotrebljavaju oni isti argumenti koje su koristili srpski "kulturni" radnici svaki put kad bi se bavili karakterom i istorijskim nasledjem Slovenaca, Hrvata, Albanaca ili Muslimana.

No, ostavimo to po strani. Uvek, nazalost, ima onih koji su puni predrasuda i netrpeljivosti prema onome sto je drugo. I ovo sto nam se desilo dobrim delom je posledica te spremnosti da teorije o nebeskim, arijevskim, genocidnim, istorijskim, demokratskim, najstarijim i slicnim narodima postanu opste dobro. Kako se to odrazava na prijateljstva? Da li je, posle svega, realno da prijatelji ostanu prijatelji? Sta se menja u njihovom odnosu?

VREME IZBORA I OPREDELJIVANJA: Kao sto ne verujem da se mi nismo promenili, isto tako ne verujem da prijateljstva mogu ostati netaknuta. Pogotovo kad je rec o javnim licnostima koje su na razne nacine upletene u politicka i nacionalna pitanja. Mnogo mi je blize pameti da se odrze prijateljstva onih koji su izvan sfere tzv. javnog zivota i koja su potpuno privatnog karaktera. Ja ovde, naravno, ne govorim o prijateljstvima kao obliku bontona ili pristojnosti, ugladjenoj razmeni misli o svemu i svacemu, pricama o novim knjigama i filmovima, anegdotama iz svakodnevnog zivota, izvestajima o stanju zdravlja i slicnim stvarima koje se mogu deliti i sa ljudima koje prvi put sretnete u vozu. Prijateljstvo pretpostavlja i odredjeno "ulaganje", pre svega emotivno i licno. Briga za prijatelja isto je sto i briga o prijateljstvu. Ako dodje trenutak kad je briga za prijatelja nesto sto moze biti opasno ne samo za licnu bezbednost nego i za stvar nove drzave, onda je jasno da je nastupilo vreme izbora i opredeljivanja. Nekada do ovih izbora dodje krajnje svesno, nekada ne. Jednostavno, vreme bez kontakata i licne komunikacije pocinje da menja i karakter prijateljstva.
Jedno su, naime, nostalgija i zajednicka secanja na vreme prijateljstva, a nesto sasvim drugo izgradjivanje sopstvene biografije, pa i sudbina. Mnoga prijateljstva zaista odrzavaju ta lepa secanja. Tako hibernirana prijateljstva mogu trajati godinama. Ali, da li mi ovde govorimo o pravim, zivim prijateljima ili senkama iz proslosti? Ne verujem, s druge strane, da se ozbiljna prijateljstva mogu sacuvati ukoliko se ljudi nadju na razlicitim politickim ili drzavnim stajalistima. Pristojnost, to da, ali iskrenost i poverenje - to nikako. Nisu u pitanju samo prekogranicna prijateljstva vec i ona s ove strane. U kakvom biste prijateljstvu mogli biti sa prijateljem iz mladosti koji se opredelio, recimo, da bude radikal? Ne razumem tu vrstu tolerancije i "normalnosti" koja bi mogla da odrzi takvu vrstu prijateljstva. Ovde nije rec ni o kakvoj vrsti politickog ili javnog bontona, vec o necemu sustinskom, duboko ljudskom. Na koji nacin se mogu zanemariti ili potisnuti vrednosti za koje se vas prijatelj zalaze? Pogotovo ako ste i sami zrtva takvih "vrednosti" i opredeljenja. Tako sto cete se secati lepih zajednickih letovanja, putovanja, ljubavnih avantura? Pa onda mozete, kao da se nista nije desilo, opet da pricate o svemu. O cemu? O knjigama i filmovima, o dobroj klopi? Morali biste, pri tom, da vodite racuna da ne spomenete neku knjigu ili autora koji moze da izazove negativnu reakciju. Super provod: odrzavanje starog prijateljstva.

Makedonski prijatelji, koje pominje Veton Suroi, samo su metafora normalnog zivota kada se zivelo i druzilo manje-vise normalno. Kada je iza svakog prijatelja bila ista zemlja. Onda smo se siti mogli narazgovarati o glupostima sopstvenih nacija i politickih elita. Ali sada, kada iza svakog, kao kamen za vratom, pritiska duznosti i lojalnosti prema sopstvenoj zemlji, sve odjednom postaje drukcije. Bez obzira na to koliko se trudili da na sebe ne preuzimamo obaveze zastupanja i predstavljanja sopstvene drzave, taj zadatak vam se stalno namece - izmedju ostalog i podsecanjem druge strane na dugogodisnje prijateljstvo. Prijateljstvo, kao i mnogo toga uostalom, moze uvek da posluzi kao svojevrsna moralna osuda zbog izneverenih ideala i vrednosti. Prijateljstvo je cudan fenomen: ukoliko se potpuno ne izolujete stalno sticete nove prijatelje. Kako cete izaci na kraj sa novim i starim prijateljima podjednako je stvar okolnosti i sopstvenog izbora. Ne znam da li je Ali Ahmeti novi ili stari prijatelj Vetona Suroija. Ne znam ni ko su Vetonovi makedonski prijatelji. Pretpostavljam da nisu iz kruga makedonskih radikala. Tim vise su ga razocarali.

Bio sam kod Alija Ahmetija, pise Veton Suroi, kada je rat eskalirao i kada su njegove jedinice mogle uci u Skoplje. Tada je vec bio poznat kao komandant UCK-a. U tim trenucima komandanti pobunjenika mogu vladati neprikosnoveno, i vojno i politicki. Ahmeti je bio svestan svoje odgovornosti kao komandant gerilskog pokreta koji je bio sve veci: kako odoleti novim taktickim pobedama i kako pomoci politicki proces koji ce dovesti do kraja rata.

Dzaferi i Ahmeti su reprezentanti konsenzusa medju Albancima u Makedoniji. Zamislite samo za jedan trenutak rat u kojem bi najveci politicki lider Albanaca bio covek koji nema nikakvog glasa, ideje ni vizije, a covek koji rukovodi vojnim buntom smatra da ce primorati Makedonce na koncesije time sto ce "raspametiti Skoplje". Vise od icega drugog Makedonija je, nadam se, izasla iz zacaranog kruga samounistenja, upravo zbog odgovornog odnosa albanskih lidera.

Da li se to moze reci i za etnicke makedonske lidere? Na pocetku rata su se utrkivali u sto radikalnijem, militarizovanom recniku. Svaka druga recenica sadrzala je rec "unistiti". Uporedite recenice iz Dzaferijevog i Ahmetijevog vokabulara. U njima gotovo svaka druga recenica ima rec "stvarati".

Ima li icega prirodnijeg od idealizacije prijatelja? Ali, prijateljstvo nije samo puka uzajamna simpatija, u njemu je najcesce i neki zajednicki cilj ili interes. U politickoj ili vojnoj borbi, svejedno, pogotovo kad je cilj stvaranje sopstvene drzave, uzajamno poverenje i prijateljstvo predstavljaju bitan uslov uspesnosti. Borba partizana u Jugoslaviji, osvajanje vlasti, kao i stvaranje novog drustva, puni su romanticnih povesti i primera plemenitih prijateljstava. U sta su se mnoga prijateljstva, ubrzo posle osvajanja vlasti, pretvorila, sasvim je druga prica.

Meni pismo Vetona Suroija deluje prilicno cudno. S jedne strane, on u njemu objasnjava razvoj politicke i drustvene situacije u Makedoniji, nacionalnu neravnopravnost, spoljne uticaje, ulogu istorije, jezika, medija... a sa druge objasnjava svoj polozaj analiticara i savetnika pri OEBS-u. Takodje, Suroi objasnjava kako je krajnji politicki cilj Albanaca u ovom regionu integracija u zapadni svet do koje iz raznih istorijskih razloga nije doslo ranije. U stvari, nije jasno sta je konstatacija, sta je hladnokrvna analiza, a sta vizija. I sta je u svemu tome Suroi? Analiticar, politicar ili vizonar. Ima u Vetonovom pismu lepih i tacnih mesta. Kad je u pitanju upotreba jezika, delim njegovo misljenje: ravnopravnost jezika neophodna je svakoj modernoj, demokratskoj drzavi. Ja se, medjutim, osecam pomalo nelagodno da bih nekome, pogotovo hipotetickim prijateljima, koji zive u drugoj drzavi, savetovao kako da organizuju svoj zivot. Ustezao sam se da savetujem i prijatelje sunarodnike iz Hrvatske i Bosne ubedjen da bi to bilo skroz pogresno: ljudi moraju sami da izaberu zemlju i sistem u kojima ce ziveti. Ima tu, neosporno, i odredjenog nacionalnog kompleksa. Mogao bi neko, kao, u mojoj brizi za Srbe izvan Srbije da prepozna odredjene hegemonisticke i nacionalisticke teznje.

Kod Vetona Suroija takve opasnosti nema. Zbog toga on moze da zastupa stvar Albanaca gde god Albanci zive. Drzavne granice u ovom pitanju vise nisu vazne. (Ako cemo pravo, i nisu.) Albanski politicki lideri u Makedoniji ocigledno su kompetentni i moderni pa im ovakva vrsta zastupanja odgovara. Makedonska politicka elita je antizapadna i histericna. Njoj se, uostalom, Suroi i ne obraca. Voleo bih, zbog toga, da vidim foto-robot makedonskog prijatelja. Slutim kako izgleda i koje su mu politicke orijentacije i vrednosti. On nije nikakav ludi nacionalista, mitoman ili antizapadnjak, vec prosveceni i tolerantni Makedonac koji jos ne moze da shvati da Ali Ahmeti, u stvari, radi za dobrobit i buducnost Makedonije i Makedonaca.

U sustini, to je prilicno tezak zadatak: kako ubediti druge nacije da je tvoja sopstvena nacija najveca zrtva i mucenik u pravednoj borbi za moderno, demokratsko, multietnicko... drustvo. Na tome su pucala mnoga prijateljstva.

Na kraju, ne mogu a da se ne setim vecnog apatrida Ramba Amadeusa i njegove pesme Prijatelju, prijatelju... Glavni akteri su, naravno, prijatelji - Tudjman i Milosevic, i takvi ljudi gaje nekakva prijateljstva. Prijateljstvo je sasvim ljudska stvar. Pre svega intimna.


Linkovi:
Veton Surroi - Pismo makedonskim prijateljima, 20. avgust 2001.
Veton Surroi - Pismo / odgovor, 7. septembar 2001.

vrh strane


© 2001, B92