verzija za štampu 

Amerika i Evropska Unija moraju odigrati svoju ulogu kako bi se ostvario sadržajan dijalog Prištine i Beograda o dobro pripremljenim i suštinskim pitanjima.

Piše: Daniel Server iz Vašingtona

Izveštaj o balkanskoj krizi, broj 463, 8. oktobar 2003.godine.

Institut za izvestavanje o ratu i miru.

[pošaljite komentar]

Dok Misija Ujedinjenih Nacija i Kontakt grupa pripremaju formalni početak prvog direktnog dijaloga između Prištine i Beograda posle okončanja kosovskog konflikta, glavni faktori potencijalnog uspeha se nalaze drugde. Snažno angažovanje Sjedinjenih Država i Evropske Unije kao i brižljive pripreme koje moraju obaviti i Srbi i Albanci su od suštinske važnosti ukoliko se želi da razgovori uspeju.

Veoma je važno da Amerikanci i Evropska Unija zajedno doprinesu pregovaračkom procesu koji sledi posle zvaničnog početka razgovora zakazanih za 14. oktobar u Beču. Ključni trenuci za uspostavljanje mira na Balkanu su predstavljali posledicu neposrednog angažovanja Sjedinjenih Država i Evropske Unije kao i kombinovanog uticaja ova dva diva na političkoj sceni.

Do potpisivanja Dejtonskog mirovnog ugovora 1995. godine  je došlo zahvaljujući američkom pritisku, a relativni uspeh pri implementaciji je ostvaren zahvaljujući udruženim američko-evropskim naporima. Beogradski sporazum koji je privremeno stabilizovao odnose između Srbije i Crne Gore je postignut pod pritiskom Evropske Unije uz značajnu američku podršku. Upravo su zajednički napori Evropske Unije i Sjedinjenih Država okončali albansku pobunu 2001. godine u Makedoniji.

Kako na Kosovu tako i u Srbiji, ova formula je bila od suštinske važnosti. Podrška naporima lokalnih grupa usmerenih na rušenje režima Slobodana Miloševića je predstavljala posledicu udruženih američko-evropskih napora. Kičmu protektorata na Kosovu čine upravo Sjedinjene Države i Evropska Unija, a ne Ujedinjene Nacije.

Kontakt grupa je oduvek bila mehanizam koji je trebalo da omogući Rusima da ostanu u igri, ali i da se onemogući da vode glavnu reč. Očekuje se da će ih angažovanje kroz Kontakt grupu sprečiti da utiču na pogoršavanje situacije i ubediti da koriste svoj uticaj (pogotovo na Srbiju) u pravom smeru. Glavni faktor međunarodnog angažovanja su Sjedinjene Države i Evropska Unija.

Koja je pozicija Evropske Unije i Sjedinjenih Država na sastanku u Beču kao i na razgovorima o tehničkim pitanjima koji će uslediti? To još uvek nije sasvim jasno.

Ne radi se o njihovom formalnom statusu, već da li pregovaračke strane osećaju snažan politički i ekonomski pritisak koji mogu da izvrše Vašington i Brisel na njih.

Ni Beograd niti Priština ne vide političku korist koju bi im mogao doneti uspeh pregovora. Svaki srpski i albanski političar koji se bude isuviše prijateljski odnosio prema drugoj strani će zažaliti zbog toga po povratku kući iz Beča.

Mada im je stalo da uspostave dobre odnose sa novim specijalnim predstavnikom generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija Harijem Holkerijem, ni Priština niti Beograd ne smatraju administraciju Ujedinjenih Nacija na Kosovu, UNMIK, neutralnim posrednikom ili organom koji poseduje političku moć. Ako se želi da dijalog uspe, pregovaračke strane se moraju primorati da shvate kako Brisel i Vašington od njih očekuju ne samo da razgovaraju, već i da postignu u pregovorima konkretne rezultate. Neophodno je da postoji pretnja ozbiljnim posledicama po obe strane u pregovorima ako oni ne uspeju.

Samo politički i ekonomski pritisak Sjedinjenih Država i Evropske Unije ne može, međutim, garantovati uspeh. Neophodne su brižljive pripreme obeju strana.

Beograd je već objedinio svoje političke snage usvajajući skupštinsku rezoluciju kojom se potvrđuje suverenitet nad Kosovom i angažovao se na ključnim pripremama za pitanja koja će se naći na dnevnom redu pregovora u Beču. Beograd se već upustio u težak i mučan posao utvrđivanja činjenica o nestalim kosovskim Albancima, tragajući za ostacima žrtava sa Kosova u Srbiji. Takođe ukazuje na udeo Kosova u dugovima prema Svetskoj banci kao i koliko južna pokrajina duguje Srbiji u pogledu prihoda iz privatizacionog procesa. Pored toga, Beograd razmatra mogućnosti decentralizacije vlasti na Kosovu i dokumentuje incidente i napade na etničke Srbe na Kosovu.

Priština zaostaje u pripremama za pregovore u Beču. Do sada je međunarodna zajednica obeshrabrivala kosovsku skupštinu u pogledu iznošenja jedinstvenog političkog stava jer bi albanske političke snage u pokrajini neizostavno proglasile nezavisnost kao konačni cilj. Upravo je zbog toga rizično za bilo koju od albanskih političkih stranaka da insistira na dijalogu sa Beogradom – iz straha da će takve težnje javnosti delovati kao ugrožavanje konačnog cilja – nezavisnosti pokrajine.

Privremene institucije koje upravljaju Kosovom su hendikepirane u razgovorima sa Beogradom zbog uloge UNMIK-a, koji zadržava ovlašćenja da se bavi pitanjima koja će se naći na dnevnom redu. Čak je utvrđivanje činjenica o nestalim licima još uvek bezbednosno pitanje za koje je odgovoran UNMIK, mada malo šta može postići bez saradnja sa Albancima. Važni sektori kao što su telekomunikacije, proizvodnja električne energije, privatizacija i druga pitanja koja će se naći na dnevnom redu su još uvek pod kontrolom UNMIK-a.

Bez političkog pokrića ili sveobuhvatnih ovlašćenja, pripreme Prištine za razgovore o tehničkim pitanjima kasne. Čini se da se ne ulažu zajednički napori na utvrđivanju činjenica o službenoj i javnoj dokumentaciji koju su Srbi odneli sa sobom kada su se povukli sa Kosova, mada je sasvim jasno da bi Priština trebalo da bude prevashodno zainteresovana za matične i imovinske knjige. Čini se da ne priprema nikakav plan zaštite srpskih spomenika za koji bi bila zadužena kosovska policija, koju još uvek pretežno kontroliše UNMIK.

Kosovski Albanci zameraju Srbiji što pruža telekomunikacione i druge usluge srpskim enklavama na Kosovu, ali nisu izrađene studije o načinima na koje bi se ove enklave mogle ponovno povezati na lokalnu mrežu.

Priština je suočena sa hendikepima u drugim oblastima takođe. Njene institucije nemaju predstavništva u Njujorku, Vašingtonu, Briselu ili Beogradu. Nemaju koordinacione strukture za razgovore. Niti imaju pristupa Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija kao što je to slučaj sa Beogradom. Skoro niko od kosovskih političara i visokih zvaničnika nije bio u Srbiji već godinama i nemaju formalnog mehanizma za prikupljanje i analizu informacija o onome što se tamo dešava.

Beograd ne prihvata kosovske privremene institucije kao ni lične dokumente koje izdaje UNMIK. Ljudi koji putuju sa UNMIK-ovim dokumentima se ne dopušta ulazak u Srbiju. Čak je veoma teško nekome ko je stigao iz Vašingtona da pređe u Srbiju sa Kosova ukoliko nema pečat srpske imigracione službe.

Ceremonijalno otvaranje dijaloga može jedino biti prvi korak u jednom opsežnijem procesu. Dok se taj proces odvija, UNMIK će morati da prenese veća ovlašćenja na kosovske privremene institucije i razjasni njihova zaduženja i odgovornosti. Srbija će morati da prihvati UNMIK i privremene institucije kao legitimne organe vlasti prema rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija broj 1244, a privremene institucije će morati da intenziviraju svoje političke i tehničke pripreme.

Uz ozbiljan podsticaj od strane Sjedinjenih Država i Evropske Unije, dijalog će imati izvesnu nadu za konačni uspeh.

Daniel Server je direktor za mirovne operacije i Balkanske inicijative pri Američkog institutu za mir.

[pošaljite komentar]

Razlozi zbog kojih albanski kosovski lideri moraju konstruktivno da razgovaraju sa Beogradom.

Piše: Vitni Mejson iz Prištine

Izvestaj o balkanskoj krizi, broj 463, 8. oktobar 2003.godine.

Institut za izvestavanje o ratu i miru.

[pošaljite komentar]

Za nekoliko nedelja, delegacija izabranih predstavnika kosovske vlade će se susresti sa svojim srpskim kolegama u Beču da bi se složili o proceduralnim pravilima za početak razgovora o praktičnim pitanjima koja se tiču obe pregovaračke strane.

Na samom Kosovu, što se više približava dan početka dijaloga na liniji Priština-Beograd, sve je više kolebanja među albanskim političkim liderima.

Činjenica je da albanski politički lideri žele da preduprede bilo kakvu štetu koji bi im ovi razgovori mogli doneti naglašavajući isključivo negativne aspekte predstojećih pregovora, a to je, prevashodno, gubitak glasova na sledećim opštim izborima.

Međutim, nijedan kosovski albanski političar nije pokazao dovoljno političke hrabrosti i vizije da bi izašao u javnost sa izjavom u kojoj se ukazuje na prednosti koje dijalog sa Beogradom može doneti Kosovu.

Upravo zbog toga mislim da je važno za lidere iz Prištine da razgovaraju sa svojim kolegama iz Beograda.

Prvo, da bi se pozabavili praktičnim pitanjima na dnevnom redu što će olakšati život kako Srbima tako i Albancima na Kosovu.

Drugo, dijalog bi trebalo da se odvija kao odraz zrelosti kosovskih privremenih institucija.

Na praktičnoj strani, tačke na dnevnom redu dijaloga između Beograda i Prištine obuhvataju sledeće ovlaš definisane oblasti: transport i komunikacije; povratak raseljenih lica i izbeglica; nestala lica; i snabdevanje električnom strujom.

Transport i komunikacije bi se mogli odnositi na srpsko priznavanje registarskih tablica za vozila sa Kosova, uspostavljanje autobuskih i železničkih veza i ustupanje licenci operaterima mobilne telefonije.

U ovom trenutku, većina kosovskih Albanaca moraju da izbegavaju putovanje kroz Srbiju jer poseduju putna dokumenta koja Srbija nije još uvek priznala.

Kosovski Albanci koji poseduju jugoslovenske pasoše takođe nailaze na probleme pri putovanju kroz Srbiju – čak i kada samo žele da se provozaju i razgledaju okolinu – jer se kosovske registarske tablice na njihovim vozilima ne priznaju u Srbiji.

S druge strane, činjenica da se veoma mali broj raseljenih lica – uglavnom Srba – vratio na Kosovo se već duže vreme smatra najvećim neuspehom u južnoj pokrajini.

Brisel je jasno stavio do znanja da sve dok Kosovo ne dočeka sa dobrodošlicom sopstvene komšije srpske nacionalnosti, južna pokrajina pod međunarodnim protektoratom ima veoma slabe šanse da bude prihvaćena u evropskoj porodici nacija.

Situacija u kojoj su vam vaši najbliži netragom nestali je među najtežim, najbolnijim iskustvima sa kojima se neka osoba može suočiti.  Očigledna je zainteresovanost i Beograda i Prištine da dođu do potpunih informacija o sudbinama nestalih.

I svako ko je sedeo, drhteći, u mračnom stanu na Kosovu može istinski da ceni potrebu za poboljšanjem osetljive elektrodistributivne mreže putem povezivanja sa regionalnom mrežom.

Čak i ako se ne bude činilo da dijalog napreduje po bilo kom od ovih praktičnih pitanja, bitno je ne potceniti simbolički značaj konstruktivnog učešća kosovskih lidera u procesu dijaloga.

Kada dijalog bude započeo, pažnja međunarodne zajednice će se usredsrediti na Kosovo po prvi put posle nekoliko godina – osim u slučajevima povremenih izveštaja o zločinima.

Upravo u ovom trenutku kosovski albanski lideri moraju da iskažu svoju sposobnost da sarađuju jedni sa drugima da bi unapredili interese Kosova. Oni takođe moraju iskazati sposobnost da budu pragmatični.

Kosovski Albanci možda brinu da dijalog znači pregovore, da pregovori znače kompromis, a da kompromis znači izdaju.

Ovakvo viđenje stvari može proisteći iz iskustva sa neprijateljskim stavom javnosti prema sastanku aktuelnog predsednika Ibrahima Rugove sa Slobodanom Miloševićem za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Usled toga, nijedna stranka ne želi da je javnost povezuje sa pokušajima postizanja kompromisa sa Beogradom.

Međutim, kompromisi predstavljaju princip "usluga za uslugu" – quid pro quo, gde se strana u razgovorima nada da je ono što ona dobija svakako vrednije od ustupka koji je načinila drugoj strani.

Upravo zbog činjenice da su pitanja o kojima će se raspravljati od tako očiglednog praktičnog značaja, odbijanje kosovskih albanskih lidera da se o njima raspravlja sa Beogradom bi uputilo poruku svetu da uprkos neprestanim zahtevima za većim ovlašćenjima, privremena kosovska vlada nije ništa drugo do pričaonica koja sva teška pitanja prepušta Misiji Ujedinjenih Nacija koja još uvek ima potpunu vlast na Kosovu.

Jednim delom objašnjenje za protivljenje dijalogu nekih u Prištini leži u činjenici da oni možda ne shvataju da imaju nešto da dokažu.

Ali realnost je da je na kosovskim Albancima da pokažu da su oni ozbiljni lideri spremni za suočavanje sa teškim izazovima i problemima – čak i onim zbog kojih bi im njihovi birači mogli uputiti reči osude.

Učešćem u neposrednim razgovorima bi pokazalo da su kosovski lideri spremni da postupaju kao bilo koja druga vlada na bilo kojoj teritoriji, rešavajući teška pitanja u ime svojih birača.

Ako kosovski lideri kažu svetu da je bilo kakav posao takve vrste za njih prava anatema, to bi bilo isto kao da su rekli da su isuviše dragoceni, isuviše fini za ovu pijacu interesa koja se nalazi u središtu svake vlade.

Neki kosovski lideri tvrde da bi međunarodna zajednica trebalo da prvo izrazi svoju dobru volju prenošenjem ovlašćenja za još nekoliko ministarstava na kosovske privremene institucije pre početka razgovora.

Ali ovo su ovlašćenja koja UNMIK, prema Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija broj 1244, ne može preneti sve dok se ne razreši konačan status Kosova.

Dijalog će pomoći Kontakt grupa u kojoj se nalaze Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Rusija. Nije slučajno to što Kontakt grupa u svom članstvu ima četiri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN sa pravom veta – radi se o telu koje će doneti odluku o konačnom statusu Kosova.

Ukoliko kosovska delegacija odbije napore Kontakt grupe usmerene na olakšavanje procesa koji  je očito u interesu samog Kosova, neće biti nikakvih sumnji da se zadovoljava starateljstvom međunarodne zajednice u pokrajini.

Ako su, s druge strane, kosovski lideri iskreni u želji da se utvrdi konačni status Kosova, onda moraju da dokažu da imaju zrelosti da postupaju kao prava vlada. Na njima je izbor.

Vitni Mejson savetnik za javne poslove specijalnog predstavnika generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija na Kosovu.

[pošaljite komentar]