Njujork posle katastrofe
Miris rata i novih pokolja
pise: Carls Simic
/specijalno za Danas i Frankfurter algemajne cajtung/

Ni televizijske ni novinske slike, ma kako snazne bile, nisu kadre da prenesu svu jacinu destrukcije u Njujorku. Neophodno je da ste bar jednom stajali u podnozju STC-a da biste sagledali svu neizmernost tih kula. Secam se kako sam ovog proleca pomislio, kada smo se nas nekoliko prosetali do obliznjeg restorana, da je, cak i po njujorskim standardima, ovo zdanje vise nego ogromno: od njega vam zastaje dah, nepojmljivo je i nesagledivo cak i kada je vidik potpuno bistar, pravi spomenik optimizmu koji uliva poverenje. Moram priznati da mi je trebalo vremena da shvatim kao stvarno ono sto smo ja i milioni drugih gledali proslog utorka. Cak i posto je drugi avion pogodio kule, nikako mi nije dolazilo u glavu da se one mogu srusiti.

Kad sada unazad razmisljam o tome, cini mi se apsurdnim, medjutim i ja sam, poput mnogih drugih bio zbunjen dok mi je do svesti dopiralo da se u vazduhu i dalje odvijaju teroristicki napadi i da se oni mozda nece okoncati udarom na Pentagon. Kada se i to desilo, rusenje prve a zatim i druge kule izazivalo je u meni osecaj fizicke bolesti, ali cak ni to nije moglo da ucini stvarnom svu grozotu onoga sto se upravo desilo. Sve je bilo isuvise kao na filmu - govorili su ljudi. Uskoro ce se taj mracni teatar izgubiti na suncevoj svetlosti ulice i sve ce biti zaboravljeno. Ali, upravo me je prizor rusevina sledeceg dana, kad se dim malo razisao, rusevina ne samo STC-a, vec i nekoliko okolnih zgrada pozamasne visine, naterao da se prisetim te divne prolecne veceri i pojmim da je ovo sada uzasna stvarnost.

Ono sto me je uvek cudilo u istoriji covecanstva jeste nacin na koji se ubijanje nevinih gotovo uvek smatralo dozvoljenim ako se cilj smatra dovoljno vrednim. Apsolutno zlo takvog gledista bilo je ocito svakom ko je posmatrao gomilu prestravljenih ljudi kako jure u panicnom strahu kroz vatru i dim sto dalje od ovih zgrada koje se ruse. Krvoprolice poput ovoga, naravno, uvek predstavlja cin osvete, koji treba da ocita lekciju a za same pocinioce predstavlja i uzviseni moralni cin. Toga sam se prisetio slusajuci nase politicke komentatore i politicare kako preporucuju upravo to isto, brzu odmazdu koja se nece previse baviti razlikovanjem nevinih od krivaca. Drugim recima, hajde da potucemo to zlo ne hajuci za posledice.

I kao sto cesto biva, monstruozna ironija ovakvog razmisljanja cesto je ociglednija ljudima s kojima razgovarate na ulici ili u kancelariji, nego eliti nasih politicara kojima pricinjava radost da u populaciji pobude zudnju za osvetom.

Nista vise nece biti isto u ovoj zemlji, svi ponavljaju, i tesko je to sporiti. Vec se javio siroko rasprostranjen osecaj nesigurnosti da bi se ova tragedija mogla ponoviti i da ce najverovatnije tako i biti. Postoji i bojazan od ekonomskih posledica kako za Njujork, tako i za celu zemlju. Buduci da je ogromno podrucje centra Menhetna razoreno ili osteceno, bice potrebne nedelje, mozda i meseci dok se krs ne rascisti i dok se preostale zgrade temeljno ne pretraze i proglase bezbednim za ljude koji treba da se u njih vrate na posao. Mnogi ce trajno ostati bez posla, ukljucujuci i zaposlene u mnogim finim restoranima u susedstvu u kojima su doskora uspesni poslovni maheri i prevaranti narucivali uz obed i boce vina od deset hiljada dolara. Ono sto jos vise zastrasuje jeste nedostatak dubokoumnosti nasih vodja.

Pre ce talibani obrijati svoje brade i dozvoliti svojim zenama da nose kratke suknje, nego sto ce nasi vladini zvanicnici i politicari kriticki razmotriti nasu politiku u proslosti. U sadasnjoj krizi, istinsko ispoljavanje patriotizma kakvo nam oni nalazu i zahtevaju jeste da delamo, a ne da mislimo. U skladu s tim, u raspravama o uzrocima ove tragedije, daje nam se vrlo oskudan pregled naseg angazovanja na Srednjem istoku. Ti teroristi, neprestano nam ponavljaju, ucinili su to sto jesu zbog svoje odbojnosti prema zapadnoj civilizaciji i nasim kulturnim vrednostima. Na osnovu toga, ne bas redovni citalac novina ili gledalac programa vesti mogao bi da zakljuci da su izvrsioci tog cina, koji su proizveli toliko zla i sami svesno otisli u smrt sve to ucinili zbog mrznje prema holivudskim filmovima i pariskim modnim ludorijama.

Kad bismo mogli da zazmurimo pred onim sto nasi lideri cine u nase ime, mogli bismo zauvek da ostanemo nevini Amerikanci. Koliko juce, uveravali su nas da mozemo da vodimo ratove bez rizika u kojima necemo imati gubitaka u ljudstvu i da imamo takvu raketnu odbranu koja nas cini neranjivima na bilo kakav napad, kad ovde, odjednom, deo Njujorka lici na Drezden 1945.

U medjuvremenu, vreme je bozanstveno. Septembar je jedan od najlepsih meseci u Njujorku. Nebo je vedro a svetlosti i senke imaju suptilnost i odsjaj holandskog slikarstva. Posto su mnoge radnje i kancelarije zatvorene, na ulicama je mnogo ljudi poslednjih dana. Uprkos dimu u vazduhu i mirisu paljevine, ljudi su setali centrom grada, osim u 14. ulici, gde su ih policajci i nacionalna garda s puskama vracali natrag. Samo je stanovnicima tog zatvorenog podrucja dozvoljen prolaz. Na ivici barijere, mogli ste sresti coveka i zenu sa fotografijom nestalog bliskog srodnika kako se kod svakoga raspituju da li ga je iko video. Po kandelabrima, javnim govornicama i zidovima na brzinu su improvizovani i nakaceni posteri nestalih sa njihovim fotografijama, kratkim fizickim opisom i ponekom dodatnom informacijom da je taj i taj poslednji put vidjen na 101 spratu.

Najstrasnija stvar kad, je rec o smrti nevinih, jeste da ona gotovo uvek dovodi do smrti drugih nevinih negde drugde. Miris rata i novih pokolja visio je u vazduhu. I sama pomisao na to je paralisuca, poput one iste koja navodi krhkog mladica i elegantnu stariju damu da sede na stepenicama gradske biblioteke i zure u prazno.

(Autor je americki knjizevnik srpskog porekla)