Javni radiodifuzni servis u Srbiji
Transition Online 21.12. 2001.
autor: Snjezana Milivojevic

Godinu dana posle promene  rezima, Radio-televizija Srbije  i dalje  lici na  veliko ogledalo u kome se, kao i do sada, vise ogleda vlast  nego drustvo. Stanje u drzavnoj televiziji metaforicno pokazuje da su najveci problemi sada  uglavnom zajednicki svim medijima - novi pravni okvir jos ne postoji, drzavni mediji jos nisu transformisani u javne, jos nije pocelo kriticko suocavanje sa nedavnom prosloscu,  a sve su prilike da ce ono i potpuno izostati.

Nova, demokratska vlast aktivnim necinjenjem pokazuje da prizeljkuje  televiziju koju moze da kontrolise i da se ne zuri u regulisanju medijskog haosa. Jedini potezi medijske politike do sada bili su ukidanje Ministarstva za informisanje, Zakona o informisanju i proglasavanje moratorijuma na dodelu novih frekvencija. To je bilo dovoljno za prvo demokratsko oglasavanje ali ne i za re-regulaciju medijske scene. Kada je prosle jeseni proglasen moratorujum na dodelu novih frekvencija, to je ucinjeno da bi  se zaveo red u haosu od preko 300 TV stanica koje su nastale  potpuno bez kontrole. Moratorijum je proglasen do juna 2001, za kada je najavljeno donosenje Zakona o radio-difuziji i raspisivanje novog konkursa za frekvencije. Kada je rok istekao, odluka nije ni povucena ni produzena. Ovaj posao je u nadleznosti federalnih vlasti, pa se posle letosnje rekonstrukcije savezne vlade u kojoj je promenjen tadasnji aktivni  ministar telekomunikacija, u javnosti vise i ne pominje novi datum.

Procenjuje se da ce, kada Zakon bude usvojen, u najboljem slucaju proci najmanje jos sest meseci do izbora Radio-difuznog saveta, definisanja uslova i raspisivanja konkursa. Ali, moze se destiti da ova vlada doceka i kraj prvog mandata sa istim nesredjenim stanjem koje je nasledila iz bivseg rezima. Moratorijum na nove frekvencije u medjuvremenu se pretvorio u moratorijum na razvoj jer produzava agoniju drzavne televizije, favorizuje one koji su procvetali opsluzujuci bivsi rezim a sputava one koji su nastojali da rade u interesu javnosti. U takvim  okolnostima televizije  nisu ni  mogle da se transformisu. 

PRAVNI OKVIR

Priprema Zakona o radio-difuziji,  kao prvog iz medijskog paketa,  prepustena je  ekspertskom timu profesionalnog udruzenja i nevladinih organizacija. Ekspertska grupa, uz veliku pomoc strucnjaka iz evropskih organizacija i posle sedam revizija, podnela je predlog Skupstini Srbije. Zakon jos nije usao u proceduru a, koliko se zna, glavni otpori su upravo na uvodjenje  autonomnog Regulatornog tela i transformacije RTS-a u javni servis.  Iako nema aktivnog osporavanja, i Vlada i Skupstina jos nisu stavile predlog na dnevni red. Velike  komercijalne TV stanice, napravljene mimo zakona ili sumnjivim politickim aranzmanima, zasticene su  dok traje moratorijum da benefitiraju od te nelegalno stecene pozicije. Nezavisne televizije koje je bivsi rezim zatvarao  i dalje ne mogu da se sire i planiraju razvoj, a RTS tavori u ocekivanju da se njeni problemi nekako sami od sebe rese.  U najtezem polozaju su nezavisni mediji a kada oni govore o tome, premijer porucuje da ce im dodeliti 'ordenje za borbu protiv Milosevica ali ne i frekvencije'. One ce se deliti prema  jednakim uslovima za sve. Za te jednake uslove komercijalne televizije se spremaju uvecanjem prihoda od reklama, RTS mobilisanjem politicke pomoci a nezavisni mediji, kao i svih godina do sada, racunajuci na podrsku  javnosti i strane donacije. To ni za koga od njih nije normalan start u trzisnu utakmicu.

PERSONALNE PROMENE

I pre godinu  dana  bilo je jasno da  RTS ne moze da se samoreformise ali je, umesto pomoci,  izvan kuce najvise interesa bilo uglavnom za izbor 'rukovodeceg tima'. Izbor novog  Upravnog odbora  trajao je sedam meseci,   jos naredna dva meseca  izbor direktora, a najteze, i tek iz drugog pokusaja, izabrana je  glavna i odgovorna urednica informativnog  programa. Oba pokusaja i njihovi ishodi imaju simbolicki znacaj. U prvom slucaju  nije izabrana  novinarka koja je u jednoj od cistki pocetkom ’90. otpustena sa RTS-a. Bez  obzira na kasniju uspesnu karijeru, ona je  profesionalno  formirana na RTS-u a posao nije dobila upravo ‘zbog protivljenja zaposlenih u kuci’. Time je iz RTS-a  jasno poslata poruka da tamo nisu pozeljni oni koji ce ih podsecati na neugodnu proslost a da oni koji su radili u vreme bivseg rezima ne samo da  nece biti otpustani vec ce i uticati na izbor buducih urednika.  Iz drugog  pokusaja  izabrana je bivsa urednica nezavisne RTV B92, a ovaj iznenadjujuci obrt bio je u skladu sa  dominantnim shvatanjem ‘promena’ po kome se alternativa bez teskoca moze prevesti u mainstream. Simbioza profesionalnog ugleda i ‘nezavisnosti’ koji su imali sasvim odredjeni politicki znacaj u borbi  protiv bivseg rezima i institucija koje su taj rezim proizvodile i odredjivale,  medjutim, nije lako izvodiv i veoma je rizican posao. Veliko zatisje koje je  posle ovih imenovanja usledilo   pokazuje da se promene u RTS-u planiraju prvenstveno kao personalne a ne  kao strukturne.  Mnogi su poverovali da  drzavna  televizija mozda i nije tako losa kad radi za ‘pravu’ stvar i  kad sa nje ne sipa mrznja. Ali, prvo zadovoljstvo sto sa ekrana RTS-a  vise nema militantne iskljucivosti i nacionalisticke histerije posle godinu dana vise nije dovoljno. Nije dovoljno gradjanima koji u ozbiljnom poslu rekonstrukcije javnog zivota racunaju na odgovornu i kvalitetnu javnu televiziju.

Rasirena ocekivanja da ce drzavna televizija nekako da kapitalizuje svoju  poziciju i pocne da pravi bolji program  u stvari  su  zelja da se ocuva status quo. Da se medijske promene, bez velikih potresa, predstave kao socijalni a ne  kao politicki zahvat. Zato se  kao glavne teskoce u promeni RTS-a navode  ogroman broj zaposlenih (oko 8.000), veliki dug (20 milona USD) zastarela  i bombardovanjem ostecena oprema i sl. Sve to jeste tacno – ali beside the point. Javnost nije protestovala i 5. oktobra cak palila RTS zato sto on ima mnogo zaposlenih ili zastarelu opremu - vec   zato sto je jos  jedino tako mogla da kaze da ne zeli televiziju koja je instrument represije i manipulacije. A dok se o tome ne pokrene rasprava, gledaoci nece biti u prilici da kazu kakvu televiziju zele i spremni su da finansiraju i gledaju.

STA SA PROSLOSCU?

Upravo zato najveca prepreka promenama i jeste uznemiravajuca proslost. Kada bi bilo vidljive spremnosti da se o njoj govori, verovatno bi i njen ‘odsutni pritisak’ bio manji. Umesto toga, o proslosti se uglavnom govori ekscesno.  Prikazivanje programa  ‘Slike rec  i i mrznje’,  koji su bivsi novinari RTS-a napravili upravo o ulozi  RTS-a u pripremi i podsticanju rata u bivsoj Jugoslaviji,  prekinuto je je posle prvog nastavka.  Strani dokumentarni program o masakru u Srebrenici emitovan ranije ove godine izazvao je silne proteste. Nacionalisticka  desnica  zahtevala je  parlamentarnu istragu o odgovornosti onih koji su ga emitovali, a  gledaoci su se ostro podelili: veliki deo publike  RTS-a jos nije spreman da se suoci sa prosloscu a drugi deo, opet, ne zna kako se bez tog suocavanja moze dalje.

Ovdasnja drzavna televizija, nazalost, nema slavnu i nespornu proslost. Upravo je zbog toga vazno da vlada ponudi analizu stanja koje je zatekla na medijskoj sceni  i predloge da se ono popravi. Da pokaze zasto medijska buducnost zavisi od sredjivanja odnosa sa prosloscu. Bilo bi veoma vazno da se uspesno okoncaju razgovori o medijskim nepravdama u bivsem rezimu i da se, ukoliko za to ima spremnosti, i tamo gde je to moguce, one  ‘isprave’. Regulisanjem medijskog nereda nova Vlada bi obznanila neslaganje sa politikom destrukcije koju je podsticala prethodna vlast. Donosenje paketa medijskih zakona oglasilo bi radikalni prekid sa  prosloscu i podstaklo promene. Ali, pre svega, ozbiljno drustveno samosuocavanje pomoglo bi javnom saznanju o tome sta  se  dogodilo i kako se sprecava da se to ne ponovi. Ako u svakoj od ovih stvari neko ima koristi od zaborava, to sigurno nije javnost.