Pocetak Treceg svetskog rata: Otvoreno pismo mojoj unuci
autor: Robert Karl Manoff

petak, 14. septembar, 2001

Draga Kejt,

U jutrosnjem broju ‘’New York Times’’-a, Tom Fridman izvlaci logican zakljucak iz dve cinjenice koje su se pojavile u poslednja dva dana: (1) Nasi lideri nazivaju ovaj akt ‘’neprijateljskim cinom’’, i (2) bin Ladenova organizacija ocigledno ima svoje pripadnike u 55-60 zemalja. Fridman zakljucuje da se sada nalazimo usred Treceg svetskog rata. On je to srocio cak mnogo otvorenije na PBS okruglom stolu Gwen Ifil odrzanom prosle veceri: ‘’To je Treci svetski rat. Ovako izgleda Treci svetski rat.’’

Ta opaska me je zaista sokirala. U njoj je tiho pretopljena nasa percepcija normalne svakodnevnice. Podsetilo me je to na cinjenicu da je moja baka otisla da radi u njenoj mornarickoj uniformi kao pripadnik WAVE-a tokom Drugog svetskog rata, negde u centar grada, blizu Svetskog trgovackog centra, i da je njen zivot, kao i zivot vecine ljudi u uniformi (kao i civila) bio veoma normalan, takodje. Zivot tece dalje i za vreme rata. Kao sto se nastavlja i danas.

Fridmanova zapazanja su jos sokantnija, jer su mozda istinita. To je svakako samo-ispunjavajuce prorocanstvo. Ne znam da li si imala vremena da gledas ceo prilog, ali ono sto se vec smatra gotovim cinom jeste da nasa zemlja krece ka ratu. I Bela kuca, i Kongres i politicari u zemlji su dosli do istog zakljucka. Voren Radman, koji je nedavno bio jedan od ko-predsedavajucih komisije o terorizmu, rekao je (prema Dzimu Lereru) da ce biti potrebno jako puno pesadijskih trupa i jako puno zrtava. Bivsi drzavni sekretar Voren Kristofer se slozio s ovom konstatacijom. Ljudi na televiziji govore o visegodisnjem ratu. Neko se prisetio prorocke vizije JFK-a (u stvari Teda Sorensena) o ‘’dugoj sumornoj borbi’’ protiv komunizma, i u roku od 24 casa, to je postalo klise.

Dzo Biden (na ABC-u) je govorio o napadu na Svetski trgovacki centar koji je prosto ‘’zacarao Amerikance’’ koji su pristali na neophodno velike zrtve koje ce proisteci iz ovog neizbeznog rata. Kao sto znas, to je bio upravo strah od reakcije javnosti na TV scene leseva u kesama koje se dopremaju natrag u Ameriku, sto je opet dovelo do Pauelove doktrine koja je iskljucivala ucesce americkih snaga u svim, osim u krajnje bezopasnim, okolnostima.

Nekima iz moje generacije, spektar podnosenja velikih zrtava odmah pokrece i pitanje kao sto je, ‘’Da li ce nas Treci svetski rat ponovo dovesti do uvodjenja vojne obaveze? Da li ce moj 16-godisnji sin Morgan zavrsiti boreci se u nekoj dzungli, pustinji ili na planinskom vrhu? Ako se to produzi na nekoliko godina, da li ce i tvoj Ian morati da sluzi vojsku? (Zasto jedino ja razmisljam o decacima? U post-feministickom svetu, u vojsku ce pozivati i zene: da li ce se moja Aliks boriti rame uz rame sa Izabelom?) Preterujem? Mozda. Ali, s druge strane, secam se isuvise dobro rata u Vijetnamu.

Jedna od lekcija koju je trebalo da naucimo iz poslednjih nekoliko dana jeste da ratne prilike koje su izgledale nezamislivo pre tri dana sada izgledaju potpuno neizbezne. Strucnjaci su nas na panelima upozoravali na mogucnost takvih napada vec godinama, cak i decenijama. Dakle, evo jos jedne stvari koja je ‘’nezamisliva’’, ali na neki nacin neizbezna: bioloski, hemijski ili nuklearni napad od strane terorista na SAD. Sledeci put kada se zalepimo za nase TV prijemnike, mozda ce to biti kada budemo posmatrali neki prasak usred grada. Mozete se kladiti.

Jedino pitanje je sledece: Sta da radimo sada u svetlu ove neizbeznosti? Jedina odbrana, koju nam nude Fridman i Bus i nasi lideri i savetnici, kao i eminentni novinari, jeste da se borimo i pobedimo u Trecem svetskom ratu brzo, pre nego sto Osama bin Laden ponovo udari. Posteno. Ali evo jos jedne neizbezne stvari: Zbog toga sta mi kao zemlja radimo u svetu, i zbog toga sta smo - i sta predstavljamo - ostatku sveta, sledeci bin Laden ce se pojaviti umesto ovog sadasnjeg. (Ne, upao sam u zamku. Ono sto je zaista neizbezno jeste da mi uvek upadamo u zamku sto mislimo da masovni drustveni pokreti zaista jesu delo zlobnih pojedinaca, tzv. ‘’spoljni neprijatelji’’ kojih se uvek setimo kada nas iznevere nasa standardna ocekivanja.) Dakle, evo sta je u stvari neizbezno: Treci svetski rat bi mogao da eliminise bin Ladena, ali sta je sa hiljadama, ili milionima, ili cak i desetinama miliona onih koji su vec u njegovoj borbi prepoznali svoju borbu, i koji ce nastaviti da idu njegovim putem i u svom (i u nasem) domu, sa ili bez njega?

Oni nas mrze. I da bismo shvatili zasto, treba samo da se podsetimo Dzefersona, koji je razmisljajuci o posledicama robovlasnistva na buducnost njegove nacije, znao da nejednakost radja nasilje: ‘’Ja se plasim za svoju zemlju kada pomislim da je Bog pravedan’’. I imao je pravo. Linkoln je zakljucio da jedna zemlja polu-robovlasnicka i polu-slobodna ne moze dugo da izdrzi, ali nista nije preduzimao dok milioni ljudi s obe strane nisu potpisali da ce se boriti u ratu koji su smatrali neizbeznim, i ne sve do trenutka dok mi Amerikanci nismo osetili na svojoj kozi najvece nasilje koje je covecanstvo ikada pretrpelo.

Ima mnogo ljudi u svetu danas koji sada veruju da su polu-robovi, a samo delimicno slobodni, i problem koji se javlja kada se razmislja o tome kako odgovoriti na napad koji se desio u utorak sredstvima koja se upotrebljavaju u Trecem svetskom ratu, jeste u tome sto, iako smo upravo spoznali sta znaci biti porazen, niko uopste nema ideju kako bi pobeda trebalo da izgleda. I kako se uopste ‘’dobija’’ rat ove vrste koju sada planira predsednik, Vlada, i politicka klasa, ako ne mozete da predvidite pobedu koja ce dovesti do okoncanja rata? Da, mogli bismo reci da bismo obezbedili pobedu u trenutku kad SAD budu bezbedne sto se terorizma tice, ali da li zaista istinski shvatamo sta bismo morali da uradimo drugim ljudima, i donekle i nama samima, da bismo postigli ovaj cilj? Da li je Tacit izgovorio da su Rimljani nakon pobede nad Kartaginom ‘’ostavili pustos za sobom i to nazvali mirom?’’ Da li cemo postati novi Rimljani i sta cemo sve morati da nametnemo svetu da bismo mogli da uspostavimo mir?

Promisljajuci raniju istoriju, uvek me je cudilo kada sam nailazio na stranice koje su u meni budile osecaj neizvesnosti uz koji su mnogi ratovi zapoceli. Gradjanski rat, Prvi svetski rat, Drugi svestki rat - do trenutka kada je ispaljen prvi metak, javljao se osecaj neizbeznosti, i potom bi usledilo olaksanje da su ratovi konacno poceli.

Kejt, ovoga sam se setio napokon sinoc, kada sam negde kasno pre podne, sedeo u mraku posmatrajuci Amerikance kako sede oko ‘’logorske vatre’’ da je Piter Dzenings s pravom prokomentariosao da se priblizava rat. I tu u mraku, gotovo da sam sebe ubedio jakim argumentima, koje su mi nudili zene i ljudi iz ociglednog iskustva, odjednom sam shvatio da sam te reci cuo i ranije, i da sam se susreo sa neizvesnoscu s kojom su se susreli mudri ljudi, razmisljajuci o sebi i svojim drustvima, podrobno, razumno, pravedno i cak i brizno. Ovo su bile reci nad kojima sam stajao i koje sam trazio u mojim knjigama, u pricama o tome kako su Plavi i Sivi, ‘’Frenchies’’ i ‘’Krautsi’’, ‘’Jenkiji’’ i ‘’Nipsi’’, svojevoljno, namerno, racionalno, srusili hramove svoje sopstvene civilizacije u prasinu, istu onakvu koja sad prekriva ulice Menhetna.

Sedeo sam tako u mraku, Kejt, i drhtao u strahu zbog svih nas.

Pozdrav,

Rob