Ajhman u Jerusalimu, Milosevic u Hagu:
Pristojnost, suverenitet, pravda
autor: profesor Dragan Kujundzic

Izlaganje na konferenciji Western Humanities Alliance, University of California at Davis,
18. oktobar 2001. godine

U dopunjenoj optuznici protiv Slobodana Milosevica – dokumentu dostupnom na website-u Medjunarodnog tribunala za zlocine u bivsoj Jugoslaviji, na strani 31 se nalazi spisak nazvan Raspored G, osobe pobijene u Djakovici/Gjakove 2. aprila 1999. Ovo je samo delic spiska osoba pobijenih i pomenutih u optuznici protiv Milosevica i joc cetiri clana vlade. Smesten je medju desetinama strana koje navode zrtve zlocina. Medjutim, ova uspeva da privuce paznju citaoca cija koncentracija moze oslabiti usled beskonacnog spiska zrtava. Od dvadeset osoba sa Rasporeda G, izuzimajuci Vejsu Arlind, starog pet godina, sve su zene. U stvari, bolje bi bilo reci zenskog roda, s obzirom da je vecina njih stara izmedju 2 i 14 godina: procitacu vam spisak, Raspored G, kako je predstavljen u dopunjenoj optuznici.

Raspored G

Osobe pobijene u Djakovici/Gjakove – 2. Aprila 1999.

Ime

Starost

Pol

CAKA, Dalina

14

Zenski

CAKA, Delvina

6

Zenski

CAKA, Diona             

2

Zenski

CAKA, Valbona

34

Zenski

GASHI, Hysen

50

 

HAXHIAVDIJA, Doruntina

8

Zenski

HAXHIAVDIJA, Egzon

5

 

HAXHIAVDIJA, Rina

4

Zenski

HAXHIAVDIJA, Valbona

38

Zenski

HOXHA, Flaka

15

Zenski

HOXHA, Shahindere

55

Zenski

NUÇ I, Manushe

50

Zenski

NUÇ I, Shirine

70

Zenski

VEJSA, Arlind

5

Muski

VEJSA, Dorina

10

Zenski

VEJSA, Fetije

60

Zenski

VEJSA, Marigona

8

Zenski

VEJSA, Rita

2

Zenski

VEJSA, Sinaha

8

Zenski

VEJSA, Tringa

30

Zenski

Sta se dogodilo sa njima? Zasto su oni pobijeni? Kakav je to vojni ili bilo kakav drugi razlog za ubijanje Cake Diaona, stare 2 godine, radi bilo kakvog politickog dobitka? Ova pitanja bez odgovora me progone od kako sam naisao na spisak i odstampao ga. Tokom rata u Bosni i na Kosovu, mnogi razlozi su iznoseni u beogradskoj zvanicnoj stampi za oruzani sukob u Sarajevu i na Kosovu: teritorijalni integritet, zastita srpskog naroda od stvarnih ili umisljenih opasnosti koje prete od Muslimana ili kosovskih Albanaca, samozastita jugoslovenske vojske ili paravojnih trupa, zastita suvereniteta. Neki su bili zrtve, receno je, kolateralne stete. Ja, zajedno sa velikim brojem srpskih intelektualaca, ili clanova opozicije, koji su se suprotstavljali Milosevicevom rezimu od samog pocetka, nikada nisam poverovao ili prihvatao takve racionalizacije. Bojali smo se dok smo protestvovali protiv zlocina pocinjenih od strane rezima, ali nedovoljno, sada zauvek nedovoljno, da su i civili bivali ubijani. Jednako kao sto su srpski civili bili ubijani u Bosni, na Kosovu i u Hrvatskoj. Uvek su civili bili taoci vojske, ili, da prejudiciram, konacnog cilja zastite suvereniteta, postajuci na kraju zrtve. I sve sto nam je sada ostalo je ova bezlicna, asketska lista, i pitanje “zasto”? A ukoliko kazem da su takve liste moguce na svim stranama u ovom sukobu, to ne znaci da zelim da na bilo koji nacin relativiziram bilo ciju odgovornost, vec samo da prikazem situaciju civila uzetih za taoce.

Ukoliko se pogledaju optuznice, nalazi se veoma malo toga sto moze da objasni sta se tamo dogodilo. Ovako optuznica opisuje dogadjaje u vezi sa tim zlocinima:

a. Djakovica/Gjakove: oko ili tacno 2. aprila 1999. srpske snage i snage SRJ su pocele da prisiljavaju stanovnike Djakovice/Gjakove da napuste grad. Jugoslovenske i srpske snage su se rastrkale po gradu i isli su od kuce do kuce naredjujuci kosovskim Albancima da napuste svoje domove. U nekim slucajevima ljudi su ubijani, a vecini je preceno smrcu. Mnoge kuce i prodavnice koje su pripadale kosovskim Albancima su zapaljene, dok su one koje pripadaju Srbima zasticene. Tokom perioda od 2. do 4. aprila 1999. , hiljade kosovskih Albanaca iz Djakovice i okolnih sela se prikljucilo dugackom konvoju, bilo peske ili vozeci se u kolima, kamionima ili traktorima i zaputili su se ka granici sa Albanijom. Snage SRJ i Srbije su usmeravale izbeglice ka ranije odredjenim pravcima, a na policijskim punktovima duz puta, vecini kosovskih Albanaca su oduzeta identifikaciona dokumenta i registracione tablice. U nekim slucajevima su korisceni kamioni jugoslovenske armije za transport osoba do granice sa Albanijom.

Dok citam ovaj dokument (a to sto ga citam vama, danas, bas kao sto je to bilo i prvi put, proizilazi iz osecanja duboke zalosti: sta je moglo da se ucini da se to spreci) pada mi na pamet da je ovom dokumentu moguce pristupiti uz pomoc dva razlicita rezima citanja, imajuci na umu druge istorijske dogadjaje koji svedoce o sistematskom unistavanju zivota, i to u velikom broju. Holokaust, na primer. Ta dva dogadjaja ostaju jedinstvena i razlicita na vise nacina, i ja ne zelim da tvrdim da su zlocini pocinjeni od strane Milosevicevog rezima bili istog obima ili sistematski vrseni kao sto je to bilo za vreme Holokausta. Rat na Kosovu za koji se Milosevicu sudi na osnovu ove optuznice (a druge optuznice se javljaju, pre samo dva dana Karla del Ponte je podigla jos jednu, za ratne zlocine u Hrvatskoj) nije imao za cilj potpuno unistenje kosovskih Albanaca i nije bilo logora smrti poput onih u nacistickoj Nemackoj. Ja pripadam onima koji veruju u jedinstvenu istorijsku specificnost Holokausta. Bez obzira na to, u katastrofalnoj epizodi na koju vam skrecem paznju, postoje tragovi tehnoloski potpomognutih masovnih istrebljenja, koja u principu, mogu da podsecaju na iskustva masovnih smrti medju kojima Shoa ostaje nemoguci model, model bez modela.

Nakon ovih reci upozorenja, dopustite mi da pokusam da napravim jednu analogiju i skrenem vam paznju na dve stvari u ovim dokumentima koje mozda mogu da podsete na price o Holokaustu. Jedna je sam spisak lica ciji su zivoti sistematski unistavani, ubijanjem mogucim jedino, kako bi to Benjamin rekao, u ovom dobu tehnoloske reproduktivnosti. U ovom slucaju, verovatno masovnim egzekucijama vatrenim oruzjem ili mozda bombama. Spisak ubijenih u svakom slucaju odaje izvestan tehnicki, sistematican pristup. Sta god da su ubice, paravojne trupe, cinile 2. aprila 1999.godine - oni nisu ubijali osobe, vec su na neki nacin ubijali goli zivot koga je trebalo eliminisati, zatrti. O ovom iskustvu, iz perspektive zrtve, Walter Benjamin je, pisuci o Kafki, napisao pre mnogo godina da je to iskustvo “jedne osobe, nedostupno masama dok god im se upravo to ne dogodi”. To jest, Kafkino iskustvo je nemoguce iskustvo individualne smrti, (jer koje je drugo iskustvo sveobuhvatnije i koje bi to iskustvo u vecoj meri pripadalo jednom bicu od sopstvene, licne smrti, to iskustvo krajnje nemogucnosti mogucnosti bivanja, da parafraziram Heidegger-a); smrt Kafkinih likova, ona koja najvise pripada sopstvenom bicu, je jedinstvena, singularna, ali dozivljena masovno, en masse, lisena bas te jedinstvenosti, tog iskustva umiranja osobe kao subjekta koja ima pravo da umre kao neka vrsta minimalnog identiteta. (Obratite paznju na cinjenicu da su od zrtava oduzimana dokumenta koja bi ih mogla identifikovati). Oni koji su navedeni na spisku su umrli smrcu gorom od same smrti, posto to na neki nacin, uopste i nije bila smrt. To je bila smrt lisena svoje ljudske mogucnosti. Giorgio Agamben je nedavno tematizovao takvo iskustvo, nemoguce iskustvo, kao ono koje dozivljava Homo Sacer, lebdeci izmedju suverene vlasti i golog zivota. U poglavlju «Logor kao paradigma», u knjizi «Homo Sacer», Agamben pise da su “oni koji su osudjeni na smrt (u logorima)” bili “proterani preko eksteritorijalnog praga iza kojeg je ljudsko telo odvojeno od svog normalnog politickog statusa i prepusteno, u stanju izuzetka, najekstremnijim nesrecama”. Takvo iskustvo praga Agamben kvalifikuje kao iskustvo onih koji su “ubijeni bez izvrsenja samog ubistva”. Ova misao treba da bude shvacena u svetlu Benjaminove interpretacije Kafke. Ne da nije bilo ratnog zlocina, ne da se zverstva nisu dogadjala, vec da su se dogadjala u okruzenju gde su jedinke, osobe, ljudska bica, bili liseni, samim nacinom njihove egzekucije, svojih sopstvenih, licnih smrti. To, izmedju ostalog, veoma otezava krivicno gonjenje lica odgovornih za zlocine masovnog unistenja, bar prema postojecim zakonima, zakonima pisanim za svakodnevni “zivot” i za ubistva, ubijanja, pocinjenih protiv individua, a ne masa.

U knjizi “Ugusene reci” (Paroles suffoquees), gde pokusava da isprica pricu o ubistvu njenog oca u Auschwitzu, Sarah Kofman takodje reprodukuje spisak onih koji su deportovani kroz Drancy, medju kojima je bio i njen otac. Ta lista je okruzena sa dva predloga. U prvom, ispred samog spiska, se tvrdi da posle Auschwitza, “svi ljudi, Jevreji i ne-Jevreji umiru drugacije: oni uistinu ne umiru jer ono sto se tamo dogodilo, smrt u Aschwitzu (ili, mogli bismo da kazemo, u Djakovici), kao da se nije odigralo i gore je od smrti”. Iza ovog pasusa se nalazi deo spiska onih koji su deportovani u Drancy 16. jula 1942. godine. Uvek ti spiskovi, datumi, imena, koji ne znace nista, neprekidna bezlicnost zrtava, i koji u isto vreme znace toliko mnogo, koji znace sve. U paragrafu iza spiska se tvrdi sledece: “O Auschwitzu i posle Auschwitza nikakva prica nije moguca, ukoliko se pod pricom podrazumeva smisleno pricanje o istoriji dogadjaja”.

Dokument koji opisuje dogadjaj koji se odigrao u Djakovici 2. aprila 1999. govori veoma malo o besmislenosti zlocina, zlocina bez smisla ili ideje, u originalnom smislu reci - smisao. Jer sta moze da se kaze o Rini Hadziavdija, staroj 4 godine, cak i kad prica pokusava da razotkrije njenu smrt pred licem pravde, dok optuznica pokusava da obnovi secanje na ovaj dogadjaj i spase ga od potpunog zaborava. Ali dok je dokument u sluzbi stvaranja svedocanstva, on nas suocava sa jos jednom strahotom masovnog ubistva, dobro poznatom iz iskustva Holokausta. Cak i ukoliko ima svedoka (a u ovom slucaju se ne cini da je tako, ni jedan svedok nije prijavljen), to bi bila gotovo nemoguca scena za svedocenje. Zbog toga sto takvi zlocini masovnog istrebljenja ne ostavljaju svedoke vec samo spiskove, bez smisla ili price sa znacenjem, vec suvo i zvanicno prebrojavanje bez saosecanja ili moguceg prostora za zaljenje. Kako je naveden, zvanicni dokument ne ostavlja mesta za zaljenje, bas kao sto smrt, obelezena listama, serijskim brojevima, tehnickom reproduktivnoscu, stvara nemogucu scenu zaljenja, zaljenja za smrcu ili oplakivanje smrti o kojoj se ne moze svedociti, o kojoj ne postoje svedocanstva i koja, u najstriktnijem smislu, uopste i nije smrt.

U dokumentarnom filmu o sudjenju Eichmann-u, postoji scena u kojoj se izvesni “kacetnik” (od nemackog «Ka-Ze, Konzentrazionslager,» kaznjenik u koncentracionom logoru) pojavljuje pred sudijama. To je ucinio nevoljno, i pre sudjenja je dugo odbijao da svedoci. Tuzioci su zeleli bas njegovo svedocanstvo jer im je on bio izuzetno vredan i pouzdan svedok. Dok je stajao pred klupom za svedoke, svedok, koji je dakle nazivao sebe “kacetnik”, prepoznatljiv samo po broju, pokazao je broj istetoviran na svojoj ruci i nastavio da objasnjava kako su u koncentracionom logoru svi bili svedeni na brojeve. Na insistiranje tuzioca da nastavi da prica, da kaze sta je video, “kacetnik” je mogao samo da odgovori, ponavljajuci, da su svi bili samo brojevi. Nakon ponovljenih zahteva tuzioca da kaze sta je video, “kacetnik”, koji nije bio ni osobito star niti bolestan, pao je na pod i zamalo umro od kapi u sudnici. Njegova nemogucnost da svedoci je u stvari bila svedocanstvo Holokausta, bolje od bilo kakvih reci, osobito po toj samoj nesposobnosti da svedoci, da slozi pricu koja bi imala smisao. Na ponovljena pitanja tuzioca, "kacetnik" bi samo pokazao broj i ostao nem, nudeci svoj goli zivot u trenutku druge smrti, kao svedocanstvo onoga sto je oduzeto od onih pobijenih u Holokaustu ne kao ljudska bica vec kao brojevi. Ponovo Agamben: “Politicki sistem Holokausta odgovara lokalizaciji bez reda (logor kao permanentno stanje izuzetka). Politicki sistem vise ne zahteva oblike zivota i pravne zakone u determinisanom prostoru vec umesto toga sadrzi u samom svom centru dislocirajucu lokalizaciju koja ga prevazilazi i koja prakticno moze da uzme svaki oblik zivota i svaki zakon” (175).

Sa tog stanovista, nastavlja Agamben, “logori su se, u izvesnom smislu, u nekoj ekstremnijoj formi ponovo pojavili na teritoriji bivse Jugoslavije. U slucaju bivse Jugoslavije se pre radi o nepovratnom pucanju starog nomos-a (grc."zakon") i dislokaciji stanovnistva i ljudskih zivota u vidu potpuno nove vrste izbeglistva. Otuda su od kljucnog znacaja etnicki silovateljski logori.” (176). A ja dodajem, zbog toga je znacajna komemoracija i pomen devetnaest zena i devojcica pobijenih 4. aprila 1999. godine u Djakovici. Iako Hag mozda nije dobro okruzenje za oplakivanje i zaljenje, on ce ipak, mozda, otvoriti prostor u kome bi se pravda mogla pojaviti.

Hag predstavlja novinu u medjunarodnoj politici, pogotovo zbog toga sto se bavi i pitanjem suvereniteta. “Ono sto danas izgleda jedinstveno i novo je projekat prisiljavanja drzava, ili bar bivsih sefova drzava (Pinochet), i cak sadasnjih drzavnih celnika (Milosevic), da se pojave u sudskom procesu pred univerzalnim autoritetom. Radi se samo o projektima i hipotezama, ali ta mogucnost je dovoljna da bi se najavila transformacija: samo po sebi je to znacajan dogadjaj. Suverenitet drzave i imunitet sefa drzave vise nisu, u principu, po zakonu, nedodirljivi,” pise Zak Derida (Jacques Derrida) u svojoj knjizi o oprostaju (strana 57).

Suvoparno prebrojavanje u optuznici, i suvoparna, objektivna, oficijelna prica koja govori tako malo o zlocinu istrebljivanja, bez svedoka i bez moguce smislene price o tome, zasnovano je, kako bi Agamben rekao u jednoj svojoj drugoj knjizi, “Ostaci Auschwitza, svedok i arhiva” (Remnants of Auschwitz, the Witness and the Archive), “samo na nemogucnosti pricanja”, i upravo ta nemogucnost svedocenja cini svedocenje neporecivim. U Hagu, pred sudijama, ponovno citanje optuznice, svedocenje bez svedocanstava, moze da bar za trenutak ponovo otvori prostor u kojem ce ti goli zivoti ponovo dobiti dignitet, svoju  individualnost, svoju smrt. Taj horizont na kome se lice onog drugog ponovo pojavljuje u svojoj jedinstvenosti i svojoj smrtnosti, i cijeg smrtnog lica smo i mi sami zatocenici je, mozda, neznatna i minimalna, ali ipak istinska nada da ce pravda biti zadovoljena.

Dragan Kujundzic je profesor na katedri za englesku i komparativnu knjizevnost na kalifornijskom Univerzitetu u Irvinu (UCI). Takodje je i direktor ruskog programa pri UCI univerzitetu. Doktorsku titulu je stekao na Univerzitetu Juzne Kalifornije u Los Andjelesu. Autor je vise knjiga.