verzija za štampu 

Piše: Miša Gleni, utorak, 9. septembar 2003. godine

Dok je naša pažnja bila usmerena na fudbalsku utakmicu u Skoplju, makedonske snage bezbednosti su pokrenule opsežnu akciju protiv paravojnih grupa Albanske nacionalne armije, ANA, tek nekih 30-ak kilometara od stadiona. Akcija je usledila posle citave jedne sedmice koju je obeležilo nasilje Albanske nacionalne armije u severnoj Makedoniji, potom smrtonosni napad automatskim oružjem na grupu srpske dece koji su se kupali u reci Bistrici na susednom Kosovu i oružanih sukoba izmedu boraca ANA-e i policije u južnoj Srbiji. Ovi incidenti možda deluju poput zaostalih, izolovanih posledica protekle decenije ispunjene oružanim konfliktima na Balkanu, ali bi ih, ipak, trebalo posmatrati kao nešto sasvim drugo – upozorenje o opasnosti od eksplozije nasilja ukoliko se pritisak koji neprestano raste na Kosovu od 1999. godine na kontrolisani nacin ne amortizuje.

Irak predstavlja najjasniju opomenu da mogucnost rušenja jednog režima vojnim putem je tek pocetak dugackog i opasnog procesa koji, ukoliko se njim ne upravlja na pravi nacin, može uciniti lošu situaciju znatno gorom. Proces transformacije disfunkcionalne države ili teritorija u funkcionalne se sada vodi pod iritantnim pogrešnim nazivom – "izgradnja nacije" ("nation-building").

Medunarodna zajednica je "izgradivala naciju" na Kosovu tokom prethodne cetiri godine i ova operacija je cesto promovisana kao uspeh. Svakako, stopa nasilja je dramaticno opala od 1999. godine, ali, uprkos podršci Saveta bezbednosti, medunarodna administracija u pokrajini, UNMIK, se nije ni približio uspostavljanju jednog funkcionalnog društva. Suštinski razlog za to je cinjenica da se od okoncanja rata Kosovo nalazilo u nedefinisanom ustavnom položaju. Ovom pokrajinom se upravlja u skladu sa rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. U toj rezoluciji se priznaje da je pokrajina deo Srbije i Crne Gore, ali njome upravlja UNMIK dok Savet bezbednosti ne donose odluku o konacnom statusu. Pitanje je da li ce pokrajina postati nezavisna ili ostati u okviru Srbije. Kosovski Albanci žele nezavisnost; Srbi se tome protive.

Medutim, ako se više medusobno ne ubijaju, da li je to bitno? Jako je bitno. Bez jasne predstave o konacnom statusu Kosova, nemoguce je ustanoviti mehanizam za sigurnost vlasnickih prava i unutrašnjih ekonomskih odnosa. Niko nece uložiti nikakav novac jer nema garancija da sledeca vlada nece konfiskovati uloženi kapital. Time je pokrajina osudena na privredni život koji se danas sastoji od šverca, zaostale poljoprivrede i visoke nezaposlenosti.

Ovaj ekonomski i socijalni pritisak, koji pre svega pogada kosovske Albance, je sada dostigao tacku kada mogu nastupiti ozbiljne teškoce i nevolje. Ukoliko se to desi, onda ce vec prenapregnuti resursi "liberalnog imperijalizma" – da upotrebimo frazu Roberta Kupera – dostici tacku pucanja. O tome se zapravo radi kod incidenta na reci Bistrici; pocinioci tog zlocina ne žele rešenje konacnog statusa Kosova koje bi se postiglo putem dogovora.

Srbi tvrde da je za ubistva odgovorna ANA; Albanci insistiraju da se zapravo radi o provokaciji srpskih nacionalista kako bi diskreditovali albanski zahtev za nezavisnošcu. U izvesnom smislu, nije bitno ko je zlocin pocinio jer militantni pojedinci na obe strane imaju zajednicki cilj: onemoguciti pregovore izmedu srpske vlade u Beogradu i pretežno albanske vlade u Prištini koji bi trebalo da pocnu ove jeseni. Da bi ovi razgovori uspeli, morace da se okoncaju kompromisom koji nacionalisti na obe strane ne žele.

Evropska Unija i Sjedinjene Americke Države su se složili da bi EU trebalo da preuzme glavnu politicku ulogu u dugorocnoj stabilizaciji Balkana. EU ima izuzetne rezultate u pružanju pomoci i ostvarivanju pomirenja unutar podeljenih društava kao što je to bio slucaj sa Španijom, Portugalom i Grckom. Medutim, na Kosovu, cini se da je Evropa zaspala za volanom. Kosovska zagonetka je u srcu šireg balkanskog problema koji pogada Srbiji i Crnu Goru, Makedoniju, Albaniju i Bosnu i Hercegovinu.

Strategija Evropske Unije je da se ide postepeno sa težištem na postizanju medusobnih dogovora što znaci da zemlje nastale na teritoriji bivše Jugoslavije (osim Slovenije) i Albanija se ne mogu previše nadati clanstvu u Evropskoj Uniji u bliskoj buducnosti. Evropska Unija ima zlatnu šansu da usmerava (ali ne da nareduje) rešavanje konstitutivnih problema na Balkanu. Medutim, ona nema stratešku viziju na koji nacin dalje, osim pružanja prve pomoci ovim zemljama.

Evropa neprestano napada Ameriku zbog njenog preventivnog korišcenja sile. Ali koja je alternativa koju EU nudi? Ovde, Evropska Unija ima šansu da jednom za svagda ohladi balkansko bure baruta. To bi uistinu bila izvanredna reklama za premoc evropskih vrednosti nad americkim.

Izgledi za clanstvo u Evropskoj Uniji predstavljaju mocnu polugu uticaja u jugoistocnoj Evropi. Ukoliko bi se maštovito upotrebila, mogla bi da reši ne samo kosovski, vec i sve druge otvorene probleme – jednom za svagda. Isuviše je dugo balkanska politika Evropske Unije bila u rukama birokrata. Ako Evropa želi da iskaže svoju viziju, Balkan bi mogao biti njena velika šansa.

· Miša Gleni je autor knjige "Balkan: Nacionalizam, Rat i velike sile, 1804-1999".

[pošaljite komentar] [postojeći komentari]