verzija za stampu 

Kada je posle petog oktobra 2000. preuzeo vlast, pobednicki DOS je, u tacki 7. Programa za demokratsku Srbiju, svecano obecao da ce vec u prvih sto dana novog poretka, uz sve ostalo, biti usvojen i "novi zakon o javnom informisanju". Godinu i po dana kasnije taj zakon postoji samo kao neispunjeno obecanje. U medjuvremenu, prednost je dobio predlog da se sacini zakon o radio-difuziji, cemu se u novije vreme pridodaje i najava posebne zakonske regulative za telekomunikacije. Obecanje ludom radovanje? Nije bas tako, mada novi zakon o informisanju jos nije ni na vidiku. Umesto toga ima naznaka da se pripremanje zakona o radio-difuziji, zahvaljujuci NUNS-u i Medija centru, blizi zavrsetku, iako i ti projekti predugo cekaju na skupstinsku proceduru. Sve je, ukratko, ili zabrinjavajuce usporeno ili zbunjujuce neizvesno. A dok politicko-pravni nered traje, niko ne bi trebalo da se iznenadi rdjavim posledicama koje se mnoze: mediji postaju skloni, ili prisiljeni, da se i u poretku koji slovi za demokratski, bore za opstanak prihvatajuci ustupke i na ustrb profesionalnosti. Uvecava se rizik od zloupotreba po osnovu "stecenih prava"; siri se prostor za svojinske, profiterske i politikantske konfrontacije. Kao da se, umesto demokratske regulative za javno informisanje, i sa vrha uneredjene politicko-drzavne uprave podjaruje "bitka za medije". Sto ce reci, utrkivanje oko toga cija ce partijska ili personalno-upravljacka moc biti jaca u njima. Okolnost da je bivsi rezim uzimao medije pod svoje koristeci i nasilje nije, dabome, opravdanje za novorezimski "demokratski" pritisak na novinare. Ali, ne sme se smetnuti s uma da suzbijanje takvog pritiska uveliko, ako ne i presudno, zavisi od profesionalne, moralne otpornosti medija. Bas kao sto ucinak te otpornosti moze da umanji ili cak da ponisti materijalna, finansijska oskudica; mediji ciji su "dzepovi" prazni ne mogu se zastititi samo onim sto urednici i saradnici, makar i najbolji, imaju u glavi. Kad se spolja posmatra, ni jedna ni druga strana ne izgleda nepristrasna i azurna. Ali iz onoga sto se i golim oko vidi dâ se naslutiti da, posebno kad je rec o elektronskim medijima, veci deo (ne)odgovornosti pripada politickoj i drzavnoj upravi. Ona, uostalom, po logici drzavnih, ne samo svojinskih prava, mnoge konce drzi u svojim rukama, ukljucujuci RTS, najmocniji nacionalni informativno-politicki stozer. Bice da je u tome glavni uzrok za raskorak izmedju Vlade Srbije i velikog broja radio i TV stanica oko ANEM-a. (Okosnicu tog medijskog lanca cini beogradska 'Devedeset dvojka' s jakim osloncem i u zemlji i u medjunarodnim institucijama, posebno u nevladinim organizacijama.) Iako ne bi trebalo da bude neresiv, taj spor pocesto podseca na poslovicu o beznadeznom sudaru izmedju "neodoljive sile i nepokretnog objekta". ANEM i srpska Vlada kao da se smenjuju u tim ulogama.

A ulog je sa obe strane veliki. Ponajvise zbog toga sto je predmet spora i sama srz elektronskih medija: raspodela frekvencija. Mada nadleznost drzavne uprave nije u nacelu sporna, nacin na koji ona dodeljuje ili uskracuje frekvencije - jeste. Podozrenje, nema sumnje, podstice i gorak ukus nasledja iz bivseg rezima koji je na sve nacine, pa i frekvencijama, favorizovao "patriotske" medije. Kao primer najcesce se, s razlogom, uzima najmocnija privatna televizija - Pink. Pink je do petog oktobra umnozavao svoju gledanost (i profit) i preko vlasnika prikacenog za vlast - kao izraziti rezimski favorit. Sada se informativno "presvukao" ali mu u sadrzaju, uz obilje modernih, omamljivih filmskih i drugih ponuda, ostaje dominantna mamutska kolicina narodnjacko-seksepilnih zabavnih programa "niskog kulturnog intenziteta". S tim mamcem za publiku sklonu da se prazni u opsenarski dizajniranom dertu Pink veoma uspesno puni svoju kasu. (Racuna se da sam ubira vise od pola prihoda od reklama svih medija istog zanra!) Ispada da i u "demokratskoj Srbiji" nedostizno bolje stoje mediji koji su bili mezimci bivse, nedemokratske vlasti. Sumnju da Vlada izbegava suocavanje s nezasluzenim prednostima onih koje je mazila bivsa oligarhija podstakao je i premijer Djindjic licno: majstor brzometnih, preciznih metafora on kao da je, u ovom sporenju, "pucao sebi u petu". Umesto dijaloga sa zrtvama nepravde oglasio se igrom reci koje oporo zvuce: "Ako je neko bio veoma hrabar za vreme Milosevica, dacemo mu orden, ali ne TV kanal." "Necemo orden, vec pravdu" uzvratio je ravnom merom Veran Matic, lider B-92 i ANEM-a. Uprkos dobronamernim zauzimanjima nekih, i formalno nadleznih pojedinaca poput srpskog vicepremijera dr Zarka Koraca, po struci psihologa (za ovdasnje politicke neuroze i dubioze dragocena kvalifikacija!), vlast i mediji kao da ostaju na ratnoj nozi. Neravnoteza u kojoj prednost ima multipartijska vladajuca garnitura jos je kamen spoticanja. Verovatno i zato sto grabez oko vlasti gura i vladajuci DOS na ivicu propasti. U drustvu ciji temelji nisu stabilni nikome ko drzi do sebe (i ne zavlaci ruke u tudje dzepove!) ne cvetaju ruze. S tim iskusenjem suocavaju se najcesce oni mediji koji svoju profesionalnost ne zele da dovedu u pitanje, a zavise od sve skromnije, i sve manje izvesne, domace ili strane podrske. Nemaju ni bogate suvlasnike ili sponzore, a ni dovoljno visoke tiraze (rejtinge) da bi sami mogli namiriti rastuce troskove. S druge strane, iskustvo staro koliko i novinarstvo pokazuje da mediji koji su liseni materijalne podloge i profesionalne cvrstine bivaju prinudjeni da, pod uslovima nezavisnim od njihove volje, "biraju strane". Ili jos gore: da se i sami dele i satiru jedni druge u trci za oglasima, citaocima ili moralno sumnjivim patronima. Prisiljeni da vrludaju na tom brisanom prostoru rizikuju da postanu plen biznis mocnika kojima je do novinarske slobode koliko do lanjskog snega...

Naciokratija i neutemeljena sloboda medija

Nije, ukratko, cudno sto vesti o ne bas sjajnom polozaju medija u Srbiji (SRJ) neretko dobijaju vrhunski tretman i van njenih granica. A to, najblaze receno, nije dobro za vlast koja bi da unapredi i svoj medjunarodni ugled - mada ono sto ruzi vlast ne mora obavezno da unapredi medijski imidz. Vlast koja zeli da se dokaze kao demokratska ne moze sebi dopustiti da sputava slobodu medija. Bas kao sto mediji ne mogu dokazivati da su slobodni neprihvatanjem nikakve odgovornosti. Sada smo, moglo bi se reci, upravo na toj raskrsnici. Na jednoj strani je potencijalno zapaljiva mesavina demokratske vlasti i autokratskog samovlasca u nestabilnoj drzavi; na drugoj tesko izborena, institucionalno i politicki neutemeljena ali znacajna sloboda medija koju s podozrenjem osmatra i stara i nova naciokratija. Tu slobodu koja nigde i nikad ne postaje apsolutna mogu braniti i jacati samo nepotkupljivi novinarski profesionalci, poput onih koji su u bivsem rezimu odbranili ''Danas'', ''Vreme'', ''NIN'', B-92, Betu, ''Blic'', ''Telegraf'', Fonet... Kakvi su izgledi da se taj fundament ojaca i zastiti? Ako nije sporno da sloboda i profesionalnost medija ne mogu opstati u drzavi koja nije demokratska, odnosno da bez slobode medija nema demokratskog drustva, onda sve zavisi od odgovora na pitanje: da li Srbija postaje demokratski uredjena drzava? Optimisticka procena kaze da gruba realnost deluje otreznjujuce - i na vlast i na gradjane. Zemlja koja je na zacelju balkanske Evrope postaje, u najmanju ruku, svesna da odbijanjem ili odlaganjem ekonomske i politicke emancipacije priziva bespuce. Izbor nije DOS ili DSS, Kostunica ili Djindjic; izbor je demokratski proevropski smer koji vodi u razvoj ili "umereni nacionalizam" (ne samo Kostunicin!) koji vuce natrag - cak i u antizapadni klerikalni dogmatizam. Treceg nema. U isto vreme, ako je do logike, natrag se ne moze. Milosevic je u Hagu, a njegovi sledbenici u zemlji vrte se oko sopstvene napukle osovine - na politickoj periferiji. Srbija (SRJ) vise ni s kim nije na ratnoj nozi. Stavise, ulazi u ozbiljne pregovore, cak i u kooperativne odnose i sa okruzenjem u kojem je bivsa vlast, kroz visegodisnje nasilje, gubila i obraz i oslonce. Nova obnavlja pokidane veze; kuca na vrata Evropske unije; zeli da udje i u natovsko Partnerstvo za mir... Ako je to i unutrasnja i spoljna realnost koju niko ne moze da ignorise, sledi logican zakljucak i za vlast i za medije: uprkos golemim raskoracima uspostavljena je bar pocetna demokratska ravnoteza odgovornosti i obaveza. Niti ima vlasti koja bi smela da diktira sta i kako ima da se pise, a sta da se brise, niti su mediji spremni da podanicki podnose vlastodrzacke tutore. Mediji koji su u preddosovskoj Srbiji bili nezavisni i danas su takvi; oni koji su milom ili silom sluzili nedemokratskoj vlasti sada su "oslobodjeni". Tako je u nacelu. A pojedinosti? Ne mozemo, razume se, u ovoj prilici govoriti o svima i svemu. Mozemo se samo nadati da se odgovor na zadatu temu - koliko su mediji profesionalni i kakvi su im izgledi u buducnosti - moze saciniti osvrtima na pojedina, za ovu potrebu relevantnija glasila, na stanje u njima i u okruzenju. Pri cemu elektronski mediji ne mogu, nazalost, dobiti mesto primereno uticaju koji imaju. Pored ostalog i zato sto u njima, u poredjenju s pisanim glasilima, ima vise svojinskih i drugih neuredjenosti. Ali, da pokusamo tako sto cemo iz te neizvesnosti izdvojiti dva, uslovno receno, uzorka, prepoznatljiva po nastanku i statusu i po potencijalima s kojima su u plusu ili minusu: RTS s jedne, a B92, odnosno ANEM, s druge strane.

RTS: iskoraci i raskoraci

Trenutno, dok preovladjuje neizvesnost, RTS ima nedostiznu startnu prednost jer kao "sistem" iza kojeg stoje i Vlada i budzet "pokriva" prakticno ceo jugo-prostor. U odnosu na tu moc privatni, nezavisni B92, cak i sa radio i TV stanicama uclanjenim u ANEM, deluje maltene kao autsajder. Tacnije: tako je bilo doskora. Sada je malo drukcije. Nesrazmera je i dalje golema, ali ne i zauvek data. Smanjuje se onoliko za koliko RTS prestaje da bude i finansijski i "sistemski" zasticen kao "nacionalni", drzavni politicko-propagandni mezimac. Po propisima koji su u pripremi, RTS postaje "javni servis" cime bi se nadzor vlasti u rasporedu medijske (ne)moci morao korigovati. Ostaje da se vidi da li ce tako i biti. U medjuvremenu drzavna vlast (odnosno DOS) stoji iza jos nerazdrzavljenog RTS-a. Podrzava ga i sredstvima iz budzeta i priprema uvodjenje obavezne pretplate. Ali kako se i vlast sve dublje deli, a zemlja kojom upravlja "visi" na ekonomski niskoj grani, ta podrska moze da se brani samo u meri u kojoj "oslobodjeni" RTS nepovratno izlazi iz predjasnje kriminalne servilnosti. Sto, mora se priznati, cini. Bar u onom delu informacijske produkcije koja je sada u nadleznosti novinara-urednika cija profesionalnost nije sporna. Uprkos senkama proslosti, pa i vidnoj, ne samo tehnickoj oskudici promene nabolje postaju i u RTS-u vidljive; ima dokaza da prednost stice objektivna informacija; da propagandisticka zaludjenost postaje ruzna proslost; da se duh slobodnog novinarstva vraca, makar izokola, sto je jedan duhoviti kriticar, posmatrajuci novogodisnji drzavni TV program, doziveo kao izuzetan ugodjaj prikazujuci ga i na ovaj nacin: ''Nije mi bitno ni ko je na ekranu, ni sta se prikazuje, ni o cemu se radi - RTS i ja, kakva kombinacija, kakav gotovo religiozni dozivljaj! I onda krenu da se redjaju dogadjaji za koje sam ranije mislio da nikad nece doci... Moji prijatelji iz Indeksovog pozorista parodiraju duel izmedju Djindjica i Kostunice... E, srecna mi prva, zaista Nova godina posle duzeg vremena'' (Voja Zanetic, ''NIN'', 3. 1. 2002). Razloga za nadu u povratak profesionalizmu ima, naravno, i kad slusate radijske emisije RTS-a. Osim ako niste tako hude srece da, bas kad poverujete da stvari neopozivo krecu nabolje, naletite na nesto nalik na zloglasni "govor mrznje". Evo kako je to jednog zimskog popodneva (28. 12. 2001) zvucalo sa talasa Drugog programa Radio Beograda: U talk show-u (oko 15 casova) oglasava se, kao gost-ucesnik, g. Momir Vojvodic. Na podsticaj voditeljke komentarise srpsko-crnogorske odnose, zestoko osudjuje Mila Djukanovica i njegove sledbenike da bi svoj golemi jed izlio na "komunisticke antisrbe". U njima vidi strano telo na svetoj srpskoj zemlji i zakljucuje da su gori nego sto su Turci ikad bili; Turci su, kako g. Vojvodic ceni, kao i Srbi - "verujuci ljudi i ratnici". Vekovni otpor turskim zavojevacima mogao je, dakle, biti maltene viteska bitka bez neizlecivih rana, docim su "komunisti" zakleti srpski dusmani s kojima nema pomirenja. Svoje vidjenje razlika izmedju turskih osvajaca i domacih "komunista" sagovornik drzavnog radija saopstava doslovce ovim recima: "Srbi su izgubili vise za jedan dan pod komunistima nego za 500 godina pod Turcima..."

Tako se, eto, uoci novogodisnjeg slavlja, pricalo na talasima Radio Beograda, u emisiji lepog imena (Riznica). Na kraju razgovora, pre nego sto ce dati rec umetniku i filozofu, bivsem Tanjugovom (julovskom) dopisniku iz Rima, Dragosu Kalajicu, voditeljka rece Vojvodicu da "ipak mora" da mu "konvencionalno" cestita prvojanuarsku Novu godinu i druge praznike. Odlazeci gost na to odbrusi da on moze da cestita samo "srpski Bozic i srpsku Novu godinu"; sve ostalo je, veli, "obicno tandrljanje"! Nazdravlje i njemu i drzavnom radijskom programu! Uz cestitku Ivanu Colovicu, sjajnom analiticaru srpske folklorne epike, koji je ovdasnju superpatriotsku strast sazeo u metaforicki suptilan ali sadrzajno precizan zakljucak: "Mediji u Srbiji stvorili su narod" (Ivan Colovic: ''Dubina, clanci i intervjui''). Ali, da ne gresimo dusu. Iskljucivost koja priziva opako zlo poznatije kao "govor mrznje" ne mora da znaci da su nade u profesionalnost "oslobodjene" drzavne radio-stanice iluzorne.

Govor mrznje

Mogao je to biti neprijatan izuzetak koji ni u RTS-u ne dovodi u pitanje promenu nabolje. Sto nas, dabome, ne oslobadja potrebe da se upitamo koliko su te promene pouzdane ako je, recimo, i sef diplomatije Goran Svilanovic, cak i u vrhu DOS vlasti ostao bez podrske kad se javno zapitao - otkud opet toliki "izlivi mrznje" (''Danas'', 16. 1. 2002). Svilanovic je prozivao i medije ali je, zna se, ciljao na svoje politicke partnere, celnike SRJ i Srbije. Trazio je da osude "govor mrznje". Ali oni su ostali "mrtvi 'ladni" i kad ih je lider Gradjanskog saveza opomenuo da njihovo cutanje smatra opasnijim od verbalnih orgija funkcionera nizeg ranga medju kojima je, po kolicini sovinisticke retorike, prednjacio cacanski lordmer (buduci srpski vicepremijer?) Velimir Ilic. Nije, takodje, ostalo nezapazeno da se i nemali deo medija drzao kao da ("sa bezbednog odstojanja?") vise posmatra sta se dogadja nego sto nalazi za potrebno da se "umesa". Medju utesnim izuzecima izdvajali su se britki komentari u ''Danasu'' (Natasa Odalovic, Ivan Torov) i V. Curguza Kazmira u ''Vremenu'' koji, u osvrtu na manipulisanje dijasporom, nudi radikalnu dijagnozu: ''Kad slusam Velju Ilica kako zacikava Svilanovica da se pojavi na skupovima Nasih u Americi, ja u tome naravno ne prepoznajem nikakvu inteligenciju koja je spremna da slobodno raspravlja o svemu i svacemu... U isto vreme to je i jedno ogromno licemerje. Svi ti nasi koji godinama zive u Americi odlicno znaju sta je sta u toj zemlji. I ne bi im palo na pamet da javno i otvoreno nekoga napadnu na radnom mestu ili na ulici zato sto je ove ili one rase, pola ili vere...'' (''Vreme'', 31. 1. 2002). A kad vec pominjemo manipulaciju sa dijasporom u cemu je, moze se reci, "nacionalno odgovorni" deo nove vlasti samo nastavio tamo gde je Milosevic stao, red je da kazemo da u tome vrlo agilno saucestvuju (ili dopustaju da ih iskoriste) i neki uticajniji mediji. Evo, cini se, karakteristicnog primera iz ''Glasa javnosti''. Taj list je 14. 11. 2001, pod naslovom "Bivsi ponovo kolo vode" objavio "Pismo osam srpskih intelektualaca iz rasejanja" g. Vojislavu Kostunici u kojem se, uz ostalo, kaze: Zapanjeni smo izborom Gorana Svilanovica iz GSS za ministra spoljnih poslova koji je zajedno sa svojim prijateljima iz tzv. Foruma (valjda se cilja na Forum za medjunarodne odnose - A. N.) koji je ocuvao polozaje bivsih Titovih "diplomata" ili njihovih potomaka i imenovao bivse komuniste da predstavljaju Jugoslaviju u svetu. Zar je Najmanu, Sahovicu, Diklicu, Kovacu, Cerovicu i drugim bivsim marksistima koji su nekada pisali nase karakteristike mesto u diplomatiji... Na nase iznenadjenje Vasa stranka, uprkos kljucnoj ulozi u izbornoj pobedi, nedovoljno ucestvuje u drzavnim i javnim poslovima, a cesto je manje-vise iskljucena iz odlucivanja od strane "koalicionih partnera" koji cesto sami donose stetne odluke... Ovakva "poruka" u ime americkih Srba, bolje reci ovaj koncept uredjivackog postupka dopusta najmanje dva skepticna pitanja: (1) Da li je ''Glas javnosti'' pokusao da proveri buku oko "Titovih diplomata" od kojih su neki u vreme "karakteristika" mogli biti tek u osnovnoj skoli? (2) Nije li ova ideoloski zadrta tuzba sa ne bas suptilnom sugestijom sefu SRJ da krene u ciscenje "nepodobnih", mozda, narucena iz nekog beogradskog partijskog kabineta, a ne tek tako poslata iz belog sveta? I jos jedan primer iz istog lista (''Glas javnosti'', 27. 12. 2001). U 16. nastavku feljtona "(Ne)sporne oblasti" autor se jada sto je Dubrovnik, po logici "monstruoznog sporazuma" Cvetkovic-Macek "i posle Drugog svetskog rata... ostao u granicama Hrvatske". Ali, pisac ne gubi nadu da ce se Dubrovnik, kad ponovo postane "slobodan grad, Republika!" vratiti u bratski zagrljaj. Kako? Na to pitanje feljtonista ''Glasa'' ovako uzvraca: "... Jedini uslov, obostrano usvojen i ratifikovan, morao bi biti: da se nikada vise u nase medjusobne odnose ne mesa ozlojedjeni medjunarodni faktor, posebno ne Jenki, Dojceri - i Hrvati (ne bar onakvi kakvi su bili juce i danas) - i sve dotle dok u Hrvatskoj ne nadvladaju pravi i istinski Sloveni Hrvati." Valjda nije sporno da namerna ili nasumicna favorizovanja ovakve i slicne politicke lektire, osobito u obliku pseudoistorijske, superpatriotske opsenarske prostote u osvrtima na minula vremena (ponekad i iz pera bivsih agitpropovskih bojovnika!) mogu da deluju i kao "nastavljanje gradjanskog rata drugim sredstvima".

Ali, da ne bi bilo nesporazuma sa urednicima i saradnicima ''Glasa javnosti'', red je da ovde ucinimo dve vazne napomene. Prva je usputno, neutesno objasnjenje: taj dnevnik jeste dugo bio izuzetno agilan u proizvodnji citalackih, pa i redakcijskih priloga te vrste, ali nije bio ni dosad, niti je sada usamljen u tome. Istog, ili slicnog, da kazemo ideoloskog svraba, bilo je, i ima, i u drugim glasilima; koji put cak i u vecim kolicinama. Druga, vaznija napomena tice se sadrzaja i mogucnih posledica. Oni koji se time ne bave, ili uveravaju sebe i druge da je sve to periferno, nesto kao decja bolest mlade srpske demokratije, mozda bi osetili potrebu da stave prst na celo i da se zamisle. Jer, i kad se na prvi pogled cini da revansisticko cerupanje nedopisane istorije ne zavredjuje ni da se spominje, ono svakome ko drzi do istine bode oci kao senka koja pomracuje vidike; kao uvecanje i bez toga prevelikog manjka politicke kulture i posle petooktobarske "demokratske revolucije". Ne samo u medijima ciji uredjivacki koncepti izazivaju sumnje vec i u nemalom delu "elite" koja blokira preispitivanje kobne nacionalisticke megalomanije. Stvar je utoliko ozbiljnija sto bi upravo mediji, ako im je do profesionalnosti i slobode, morali da prednjace u suzbijanju recidiva agresivne netolerancije svake vrste - desne ili leve, nacionalisticke ili staljinisticke (ima li tu bitne razlike?) umesto sto i sami tolerisu iskljucivost koja gusi nejaku demokratsku svest. Zasto to cine? Da li zbog neotpornosti na izazove populisticke demagogije ili u nadi da ce spustanjem na niske grane uvecati oskudne tiraze i prihode? Ma kakva da su objasnjenja, profesionalnost je glavna zrtva. Mediji, dabome, nikad i nigde nisu bili niti ce ikad biti cedni, savrseno profesionalni. U njima ce, kao i u zivotu, uvek biti i stvari kojima se ni sami ne mogu diciti. Ali postoji granica na kojoj se proverava i sloboda i odgovornost ne samo u medijima: granica izmedju objektivnog informisanja i politikantskog kalkulisanja. Ko pred tom granicom ne staje rusi i medije. Dok tu lekciju ne nauce i novinari i svi drugi kojima su povereni javni poslovi put ka evropskoj integraciji izvan koje nema svetlije buducnosti bice bolno spor, ako uopse bude moguc. Bez medijske slobode i profesionalnosti bice, svakako, sve sporiji. S tim saznanjem da nastavimo gde smo stali: elektronski mediji. Posle RTS-a na redu je B92.

Radio B92: uzlet nove generacije

Ni tehnicki niti po slusanosti Radio B92 nije prvi u Srbiji kao celini, niti ima dokaza da bi to uskoro mogao postati. Ali kad se profesionalno meri, zna da bude pionirski, pa, ako hocete i liderski u najboljem smislu reci. Neostrascen i nerazmetljiv, a izazovan; otporan na "patriotsku", politicku i svaku drugu podvalu ili predrasudu. Pouzdan medijski oslonac i zato sto se trudi da bude uredno informativan, a da ne bude dosadan. Ako takav ostane i ako svoj zasad vise poletni nego jasno profilisani TV program podigne i razvije, B-92 bi mogao da postane gravitacioni centar za sebi srodne u koje bi, zasto ne, i strani kapital mogao da udje. RTS bi, u tom slucaju, kao "javni servis" dobio konkurenta koji ga motivise; gledaoci i slusaoci mogucnost da koriste siri izbor informativno-politicke i svake druge programske ponude, a projekti za utemeljenje urbane, demokratske svesti i kulture - cvrsce oslonce. Uostalom, neke pretpostavke za takva, stvaralacki produktivna okupljanja i takmicenja u neodoljivoj ekspanziji elektronske informatike ovde vec postoje. Ili bi, cini se, mogle brzo biti oblikovane i prosirene. Jedna, mozda najvaznija vec je pred nama: uz vrlo profesionalne samostalne produkcije kakva je TV mreza Lile Radonjic, VIN Gordane Suse, Utisak nedelje Olje Beckovic - 'Devedeset dvojka', u svom veteranskom radijskom delu, vec sada seze u vrhove moderne elektronske medijske komunikacije. Naravno da ta prednost nije jednom zauvek data. Ostaje da se vidi da li ce B92 uspeti da ojaca i odrzi svoju profesionalnu prednost, svezinu i polet - ako neki stari ili novi izazivac uhvati zalet (recimo, RTV Politika koja vec traga za domacim i stranim partnerima?). Na opreznost upucuje i druga strana medalje: uprkos vrednostima i prednostima koje nisu sporne, ni Radio B92 nije ni do sada bio bez minusa. Zna da zaosljari, recimo u prikupljanju ili obradi i vaznih vesti. A biva i to da vas njegova, najcesce jutarnja posada kao da je posle burne noci mamurna, neprijatno iznenadi olakim improvizacijama, pa i promasajima i prisili vas da na skali trazite nesto pouzdanije. (Recimo, nepretenciozni ali priljezni Dnevnik u osam Radio Panceva sa urednikom-voditeljem ciji se glas pamti iz vremena NATO bombi i kao lekoviti glasnik profesionalne prisebnosti.) Srecom, osljarenja ili posrtanja na B92 nisu ni precesta ni preteska. Preovladjuju upornost i umesnost. Pa, ako hocete, i posebni konverzacijski sarm za koji je u toj medijskoj kuci mozda najzasluznija darovita mladjarija koja ume da ostvari nenametljiv kontakt sa slusaocima (valjda ce jednog dana tako ciniti i sa gledaocima TV B92?). To su oni "opcinitelji jedni", kako neskromno ali nenametljivo govore sami o sebi u jednom od svojih duhovitih, reklamnih "dzinglova". Cini se da je glavna prednost 'Devedeset dvojke' u saradnicima i urednicima kojima je tako koncipiran elektronski medij ispunjavao i licni izbor i profesionalni cilj - da prave britak, dinamican radijski program, bez didaktickih politiziranja i moralisanja. Prizivajuci mlade, "bude" i starije. Prkose rutini i time, bar zasad, odrzavaju izvorni profil Radija B92 olicen u njegovoj stamenoj borbenosti i mastovitoj leprsavosti. Naposletku, ili na prvom mestu, 'Devedeset dvojka' se prepoznaje i po zavidnom dometu u istrazivackom novinarstvu. Pre svega u odvaznom nastojanju da se, dokumentarno i analiticki, obelodani istina o uzrocima i posledicama suludih ratova na tlu bivse SFRJ. Neke od tih surovih, ali za nas obraz i buducnost presudno vaznih istina mozda bi jos ostale izvan vidokruga zloslutno podeljenog drustva da odvazni reporteri i analiticari poput Svetlane Lukic (Pescanik) nisu tragali za svedocima, pisanim, filmskim i drugim dokumentima i stavljali ih na uvid javnosti, sami ili u saradnji s drugim medijima i uz podrsku nevladinih organizacija. Razume se da B92, kao ni bilo koji drugi medij u Srbiji, nema prednost koja ne bi mogla da se istopi. Novinarstvo zivi od znatizeljne publike i odumire bez nje. Niko nije obavezan da gleda ili cita bilo sta; prolazi vreme "posebne vaznosti". Savremeni marketing (sto, kako se cuje, nije jaca strana 'Devedeset dvojke') postaje oslonac bez kojeg tako ambiciozan medijski projekt ne moze. A ne sme se takodje smetnuti s uma da prejaka zavisnost od donacija moze da bude i kontraproduktivna.

''Danas'' (juce i danas)

Sto se dnevnih listova tice, medju onima koji su, i vremenski i sadrzinski, bili u zizi ne samo medijskih zbivanja ''Danas'' je u vrhu liste bivse, ako ne i sadasnje "medijske opozicije". Uz izdasne pohvale ali i razne, neretko ozbiljne prigovore vrlo zahtevne publike prilagodjava se, s vise ili manje uspeha, standardima modernog, evropskog novinarstva srodnog zanra. Otvoren je prema svemu sto po informativnom, politickom i kulturoloskom sadrzaju zavredjuje javnu paznju, mada mu stanje u zemlji koja ulazi "u tranziciju" ne ide naruku. Nastoji da odrzi uredjivacki koncept po kojem se prepoznavao i pre nego sto je DOS osvojio vlast. Sada se prepoznaje i po tome sto ne stedi ni DOS. Ume stoicki da podnese kritike - pa i da se pokaje kad mu drugo ne preostaje. Jedan takav slucaj prava je retkost u analima novinarskog staleza kojem sujeta nije slabija strana. ''Danas'' je, naime, (16. 12. 2001) u redakcijskom komentaru "ocitao vakelu" ministru spoljnih poslova SRJ. Ocenio je kao maltene neoprostiv politicki promasaj to sto je sef jugo-diplomatije govoreci pred hrvatskim predstavnicima u Zagrebu o teskom nasledju ratnih zlocinstava "drzao lekciju" i svojim domacinima. (Uz priznanje grehova srpske politike podsetio je i na jasenovacka ustaska zverstva nad Srbima.) Usledila je ne manje zestoka osuda takvog komentara u ime GSS-a ciji je predsednik pomenuti ministar. Redakcija je promptno uzvratila gestom bez presedana: odrekla se sopstvenog komentara priznajuci da je pogresila! Na taj nacin je samu sebe kaznila ostrije nego sto bi to iko drugi mogao da ucini. Teska, jedinstvena odluka, zbilja. Mozda i kao svojevrsna ironija. Ne samo zbog mogucnog bumerang efekta vec i zato sto ''Danas'', profesionalno gledajuci, moze biti primer za ugled bas kad je u pitanju redakcijski komentar - nepotpisani tekst preko kojeg se oglasava ceo list. Svakako njegov urednicki sastav. Poput drugih medija koji su odoleli represiji bivse vlasti, ''Danas'' je prema novoj obziran i azuran onoliko koliko, kao prevashodno informativno glasilo, mora biti u sluzbi citalaca i demokratske javnosti. U isto vreme, iz istih razloga, naglaseno pokazuje zelju da ostane na distanci i od novih, drzavnih i stranackih centara moci. Katkad s viskom zazora prema svima u i oko vlasti sto ponekad vodi i olakom "udaranju packi" u tvrdoj distanci ciji nalog glasi: "Svi su oni isti!" U isto vreme, ''Danas'' se prepoznaje i po izvesnoj "opustenosti" koja kao da ne zna za granice: koji put se, svesno ili nehoticno, otvara mnogo vise nego sto mu nalaze objektivnost izvestavanja pa mu se desi da ozbiljno iritira nemali deo najvernijih citalaca. Na dva nacina: cas olakim plasiranjem radikalno izazovnih polemickih gledista, cas "previdima" vaznih, dnevnih informacija. Ali efekat tog opustanja kao da ublazava utesna kompenzacija: sadrzajno bogatim analitickim prilozima (posebno u vikend dvobrojima) stavlja do znanja odbojnost prema svim, osobito sovinistickim iskljucivostima. Buduci da se uredjuje kao dnevnik usmeren ka civilizacijsko-politickoj opciji ciji je ideal civilno, demokratsko drustvo, ovaj list, prirodno, i u borbi za tiraz, ima kao primarnu ciljnu grupu kriticki motivisanu, obrazovaniju publiku, afirmisanu ali i dolazecu inteligenciju, ukljucujuci i omladinsko-studentsku, "racunarsku" generaciju. Iako nije misionarska, takva pozicija jeste visestruko obavezujuca. Mozda bi se, polazeci od te posebnosti, i ovakvo pitanje moglo postaviti: u kojoj meri takva programska pozicija (manjinska u ukupnom socijalno-politickom rasporedu) tirazno ogranicava list kakav je ''Danas''? Da li su, mozda, i profesionalni, a ne samo materijalni i drugi manjkovi uzroci relativno oskudnog tiraza? (Poredjenja radi, ''Blic'', koji takodje tezi da se dopadne obrazovanijem, politicki i intelektualno radoznalijem citaocu, bolje prolazi na trzistu.) Iako je u nacelu mozda umesno, samo postavljanje takvog pitanja niposto se ne moze uzeti kao dokaz neprofesionalnosti ili nehaja redakcije informativno-politickog dnevnika kakav je ''Danas''. Naprotiv. Pre bi se moglo govoriti o postovanja vrednoj doslednosti novina koje su u najtezim godinama ove drzave i naroda, pod razlicitim imenima ali sa, u osnovi, istim usmerenjima, zracile i kao simbol otpora svakojakim nasrtajima na slobodu medija. Uspevala je da se odrzi u uslovima koji jedva da su mogli biti tezi i u Africi, a kamoli u Evropi. Ali, ma kako ova skica uspona, otpora i opstajanja samo jednog nezavisnog beogradskog dnevnika delovala, vazno je imati u vidu da to nije bila neka usamljenicka novinarska avantura. Iako veteran i u otpornosti koja je iziskivala maksimalnu izdrzljivost, ''Danas'' je, ipak, bio i ostao deo sarolike celine nezavisnih glasila koja su se kalila, padala i dizala u zlim godinama Milosevicevog represivnog rezima. U istom stroju bili su ''Vreme'', ''Blic'', ''NIN'', ''Telegraf'' i drugi opozicioni "prvoborci". A medju njima i najstarija istrazivacko-revijalna, malotirazna ali stoicki dosledna ''Republika''. Zaceta u negdasnjem Ujdiju, sa jedinstvenim uredjivackim predznakom (Glasilo gradjanskog samooslobadjanja. Protiv stihije straha, mrznje i nasilja) ''Republika'' je bez premca u nepokolebljivom otporu svakom zlu i kao uporni inicijator kvalifikovanog dijaloga kao najsigurnijeg puta ka utemeljenju demokratskih institucija u sluzbi slobodnih gradjana. Okolnost je da u drugoj godini "nove, demokratske vlasti" u Srbiji Republika stoluje u rastimovanom ostatku neke barake.

Beta, agencijska alternativa

U vremenu otpora rezimu koji se pamti po zlu, u vecem delu nezavisnih redakcija, pa i medju njihovim vlasnicko-uredjivackim timovima (oslonjenim i na znacajnu podrsku stranih donatora), kolegijalna solidarnost, odnosno ispomoc, bila je impresivna. Za neke je mogla biti spasonosna. Osobito posle brzog, pozrtvovanog prosirenja proizvodnog i kreativnog potencijala nezavisne agencije Beta koja je postala kost u grlu drzavnom, ponizavajuce deprofesionalizovanom Tanjugu. Sa urednickim jezgrom koje su cinili dokazani, nepokorni novinari koji u rezimskoj agenciji nisu ni hteli da ostanu, niti bi mogli da opstanu, Beta ubrzo postaje glavno izvoriste pouzdane informacije lisene propagandne zamke i oblande. U vremenu kad su slobodni mediji postajali glavni oslonac sve masovnijem antirezimskom pokretu, to je i te kako jacalo efekte novinarske, a time i cele demokratske alternative. U rekordno kratkom vremenu, s vrhunskim profesionalcima, i u urednickom i u saradnickom sastavu, i sa sve sirom dopisnickom mrezom po Srbiji i izvan nje, ukljucujuci celu bivsu SFRJ, kao i evropske i svetske metropole, Beta je, u sve vecem izboru, obezbedjivala sve masovniju informacijsku ponudu. Sto ce reci "sirovinu" bez koje nezavisni mediji ne bi mogli da prosiruju krug citalaca i slusalaca. I to u uslovima kada je represivni rezim medije pod svojom kontrolom "hranio" i sakom i kapom dok prema nezavisnima nije prezao ni od golog nasilja. Posle petog oktobra, na drugoj strani sustinski izmenjenog novinarskog rasporeda nasli su se razni stampani i elektronski mediji iz politicke orbite bivseg rezima. Medju njima i oni najmocniji (Politika, RTS, Novosti, Tanjug i drugi). Zajednicko im je to sto su njihovi direktori, ili vlasnici, urednici, a bogme i saradnici, zbog ideolosko-politicke srodnosti ili po nekoj drugoj, ne bas uzvisenoj racunici, sluzili diktatorskoj nacionalistickoj vlasti u cijem su vrhu bili i neki bivsi komunisticki funkcioneri. U tom delu sada jedinstvenog medijskog prostora Politika je, s razlogom, u centru paznje. Kakve su njene perspektive?

Politika: teret porazavajuceg nasledja

Takozvana medijska tranzicija u Politici je pocela dosta burno (vec petog oktobra), nastavljena je neodlucno i protivrecno i "zavrsila" se polovicno. Vise iznudjenom "rokadom" u vrhu i oko njega nego profesionalnim "uspravljanjem" koje ce poceti mnogo kasnije. Svakako i zato sto je gro uredjivacko-komentatorskog sastava preuzet iz bivseg rezima. ("Nova" Politika, a stari "kadrovi"? Contradictio in adjecto, rekli bi pravnici!) Odlaganje zamasnije, ne samo kadrovske "tranzicije" mozda bi se moglo objasniti i time sto su najvaznije promene inicirane, ili dirigovane, sa strane - iz vlasti cija je demokratsko-reformska evolucija takodje bila (i ostala!) sporna. Prva, razumljiva zajednicka potreba DOS-a bila je da se i "nova" Politika sto pre oglasi i uhoda kao vazan, simbolicki raskid sa ozloglasenim rezimom bracnog para Milosevic/Markovic kojem je Politika (poput RTS) sluzila vise od 10 godina. Najpre preko idejnog istomisljenika ali profesionalno istreniranog dr Zivorada Minovica, a onda preko Dragana (Struje) Antica usluznog sledbenika drugacijeg profila: vise brzomisleceg promucurnog improvizatora oskudnog obrazovanja nego novinara od formata. Posle naprasitog, neuspelog pokusaja da se bivsi, inventivni reformator i direktor Politikine radio-televizije (a i bivsi Milosevicev ministar za informisanje), darovit pisac i nesmajan individualac Aleksandar Tijanic na brzaka prebaci u praznu fotelju Struje Antica (koji je, u poslednji cas pobegao glavom bez obzira), duznost v. d. direktora poverena je dotle nadasve politicko-novinarski produktivnom dopisniku iz Njujorka Darku Ribnikaru. Teret unutrasnje obnove posle preduge profesionalne dezintegracije postepeno je preuzimala nevelika grupa novinara starije i srednje generacije. Pretezno onih koji su se tokom i spoljne i redakcijske "crveno-crne" torture (ali i duboko ukorenjene autocenzure!) najcesce prepoznavali na dva nacina: (a) retkim protestima koje je rezimska ekspozitura bez milosti razbijala i (b) povlacenjem u svojevrsnu pasivnu rezistenciju, gde su usamljeni disidenti trazili licnu utehu kad je pseudopatriotska dreka satirala svaku nadu. Oni koji su na toj solidarnosti odrzavali nejaku veru u promenu sada su na jos tezem ispitu. Jer, iako su, gledajuci u celini, vise ili manje afirmisani kao profesionalci oni, posle svega sto se desavalo u Politici i oko nje, tek treba da stvore uslove za rehabilitaciju nekad kultne Politikine "novinarske skole". Drzimo im palce! Tim pre sto ima znakova da ekipa okupljena oko obrazovanog i metodicnog Milana Misica, odnedavno Politikinog odgovornog urednika, iskreno tezi odlucnijem suocavanju s nesnosnim teretom ruznog nasledja. Misic je, uostalom, u autorskom prilogu pod naslovom "Politika i protekla decenija", 15. 12. 2001, obavezao sebe i svoje saradnike u odnosu na tek zapocete poslove rehabilitacije: Novi urednicki tim lista je sasvim svestan cinjenice da bez suocavanja s godinama svog posrtanja Politika ne moze da se sasvim uspravi i ponovo preuzme mesto lidera u ovdasnjem medijskom prostoru. Bez tog "liderskog" atributa, usput receno, urednicka vizija mogla je biti jasnija. Ali, svejedno. Ono sto bi moralo biti neopozivo nije nejasno. Uostalom, ono sto demokratska javnost ocekuje od svih "oslobodjenih" medija, a pogotovo od Politike, ne moze da stane ni u kakve prigodne najave; posle havarije koju je dozivela neuporedivo je vaznije sta Politika vec danas cini nego sta obecava za sutra. Ono sto ceka celu Redakciju (i celu firmu) nije manje ili vise uspesno prilagodjavanje "novim prilikama" nego suocavanje sa odgovornostima koje se ne mogu prebaciti na nekog spoljnjeg, "veceg" krivca. Bestijalno unistavanje i same srzi novinarske profesije ne bi ni u Minovicevoj i Anticevoj (tj. Milosevicevoj) Politici bilo moguce da i neke elementarne eticke i profesionalne norme nisu bile i u njoj pogazene. Politikina profesionalnost koja u njenim boljim razdobljima nije bila sporna (mada je katkad preuvelicavana) nece otkloniti opasnost nove samoobmane ako bi se, silom inercije ili neke zakulisne spoljne manipulacije, svela na iznudjeno samokritikovanje ili prolazno taktiziranje. Recimo, promovisanjem "demokratske tolerancije" u kojoj su i nacionalisticki virusi legitimni ako se najave kao "umereni". Naravno da svi zelimo da Politika sto pre uverljivo dokaze da kad god se, kao sto vec cini, zalaze za demokratske reforme, misli i na sebe; da se oporavi ili, kako kolega Misic obecava, da se "uspravi" i povrati. Bice joj od koristi ako pri tom ne zaboravi da svaka institucija, kao i svaka osoba, da bi nesto povratila, mora najpre tacno da utvrdi sta je izgubila. Ako je kadra da to izvede, onda ovo sto se nazire nije za potcenjivanje: iako sporije nego sto bi morala, Politika se udaljava od samoubilackog antiprofesionalizma u minulim godinama. "Samooslobadjanje" se nazire i u informisanju o stvarima koje su ovde odvajkada vaznije od svega: ko i kako upravlja "institucijama sistema" iliti nasim sudbinama? Ako je suditi po onome sto se u profesionalnijim delovima informativne ponude nove-stare Politike moze citati, njeni urednici i saradnici nastoje da nepristrasno skupljaju i plasiraju informacije i o javnim i o zakulisnim aktivnostima oba pola i politicki i personalno raspolucenog drzavno-partijskog vrha. Ako u Politikinim prikazima tih raskola ili ad hoc nagodbi ima pristrasnosti, ona je, cini se, marginalna. U pocetku je, istini za volju, izgledalo da ce Kostunica, zbog visokog licnog rejtinga, ili zbog funkcije saveznog predsednika, biti blizi i ocima i mislima Politikinih urednika. Osobito posle njegove odluke da napravi gest koji je, ocigledno, trebalo na duzi rok da impresionira. Bilo je to 10. jula 2001. kada je predsednik SRJ i na svoju zelju, a ne samo po pozivu, dosao u Politiku. U neki drugi list, koliko je poznato, nije ni pre ni posle toga odlazio. Zasto jedino u Politiku? Obracajuci se svojim domacinima, predsednik je, preko njih, i celoj, a ne samo novinarskoj javnosti stavio do znanja da je time "hteo da naglasi koliko su vazni mediji, a posebno koliko je medju njima vazna Politika". Zasto bas ona? Zato sto "nema demokratije bez slobodnih novina, ni slobodnih novina bez slobodne Politike". Vrhunski predvodnik nove vlasti, moramo pretpostaviti, nije time hteo da kaze da je list koji dize iznad svih kao svoj izbor i u prethodnom rezimu bio slobodan. Ali o neslobodi, odnosno o ulozi Politike tokom dugih godina prethodnog, Milosevicevog rezima u kojem je ona brutalno rabljena kao ideolosko-propagandisticki mac opakog nasilja, predsednik nije izrekao precizniji sud. Bar ne za javnost. Ruznu proslost spomenuo je samo usput i na nacin koji ne zvuci ni kao blag prekor, a kamoli poziv na profesionalno-moralni preobrazaj... Umesto toga, predsednik Kostunica je, govoreci o Politikinoj neposrednoj proslosti i politickoj buducnosti u zemlji, uz ostalo, rekao i ovo: ''Politika'' je od osnivanja bila najuticajniji list na Balkanu, a to nije bilo lako ostvariti. I vise od toga, ona je vazna i po tome sto je bila najjaci list i u Srbiji i u vise Jugoslavija. Ona je uspela da okupi cvet srpske i jugoslovenske elite, najuglednije intelektualce, naucnike, pisce, a to niko nije uspeo i time se niko ne moze podiciti ("Politika za nas", broj 438). Naravno da je ''Politika'' imala - i da ima - cime da se dici zbog onoga sto su ranije generacije u njoj i za nju cinile praveci evropski glasovite novine. Ali zar je to sve sto joj se moglo i moralo reci posle vise od cele jedne decenije uzasavajuceg profesionalnog mraka u njoj i nezaboravnih zlodela u kojima je i ona dozivela novinarsko i ljudsko posrnuce bez presedana? Zar politicki zastupnici nove vlasti, primerice, nisu culi za Odjeke i reagovanja, za krs i lom koji je tako uredjivana ''Politika'' izazivala u glavama citalaca, u odnosima medju ljudima i narodima, u pripremi i vodjenju samoubilackih ratova?

Ali, manimo se corava posla. Razume se da su celnici nove vlasti sve to znali - uostalom neki su, medju njima i Kostunica, taj Milosevicev bic s ''Politikom'' u ulozi rezimskog egzekutora osetili i na sopstvenoj kozi. Ali oni se drze kao da im ne ide u racun da o tome govore. Ne stignu cak ni da, bar reda radi, zapitaju: dokle je stigla ''Politika'' u teznji da povrati poverenje demokratske javnosti? Ako je takvih raspitivanja uopste bilo, javnost ih nije cula. Stoga bi s pravom mogla da zakljuci da se politicari, poput Kostunice, drze kao da imaju preca posla - cak i kad o buducnosti medija i drustva razgovaraju u novinskim redakcijama. Svojom julskom posetom i jasnom porukom da nece insistirati na Politikinoj odgovornosti zbog njene nedavne, neslavne proslosti, sef SRJ kao da je svojim domacinima u Makedonskoj 29 stavljao do znanja da u njima vidi prirodnog, lojalnog sledbenika. U tom trenutku to je moglo da odzvanja kao lukavo dalekovida ponuda. Ali, kako je vreme odmicalo, pokazalo se da Politikino poslovodno i uredjivacko jezgro ima unutrasnje neodlozne potrebe koje ga obavezuju da ne gleda samo na jednu, bilo koju stranu. Da ne bi pala na najnize grane, Politikina trosna piramida izbledele moci i u grafici i u novinskoj delatnosti odrzavala se na golemom dugu beogradskoj Komercijalnoj banci (s sefom te banke u fotelji predsednika Upravnog odbora "Politika AD"). Ali tako je mogla da opstaje vise kao mamutska relikvija negoli kao jaka firma kojoj se buducnost smeska i posle petog oktobra. Da bi stekla sansu da uskrsne, morala je da nadje partnera koji ima dublje dzepove. Nasla ga je u nemackom WAZ-u, medijskom supermagnatu, s Bodom Hombahom na celu. Dakle, u licnosti koja se, u ulozi predvodnika ne bas stabilnog Pakta za stabilnost Balkana, dobro upoznala i sa srpskim, ne samo ekonomskim (ne)prilikama, pri cemu uloga srpskog premijera Djindjica, Hombahovog znalca i prijatelja, iako diskretna, mozda nije bila zanemarljiva. Rezultat: potpisivanje ugovora o ortakluku udvoje, WAZ - Politika A. D. U tako izmenjenim okolnostima, prethodna, prevashodno politicka Kostunicina ponuda, iako nije otpisana, mogla bi da se svede na obzirno, ali ne i obavezujuce uzajamno razumevanje. Kostunicina ili Djindjiceva, svejedno. Vazno je da Politikino informisanje o svemu i svima - bude profesionalno. Ako je to smer u kojem "nova" Politika krece svako o njoj moze da misli sta hoce - ali niko nema pravo da joj popuje. I obratno, razume se. Kljuc pouzdane profesionalnosti je u doslednosti. A ovo sto se sada spolja vidi pocesto slici miroljubivoj koegzistenciji nepomirljivih suprotnosti... Posle pazljivijeg iscitavanja ''Politike'' tokom nekoliko minulih meseci, evo, ilustracije radi, tri mozda indikativna primera.

8. 12. 2001: Saradnik ''Politike'' prikazuje "sabor mladih nacionalista" BU odrzan prvi put posle 1944, u znaku odrednica "ispisanih na crnoj tabli": pravoslavlje, nacionalizam, monarhizam, antikomunizam, antiglobalizam. Slika i prilika politickog sumraka u aulama Univerziteta koji se dici slobodarskim tradicijama. Za razmisljanje o tome sta se u 'Politici' i drustvu (ne) menja dovoljna su dva odlomka: Bosko, apsolvent knjizevnosti iz Cacka, govori, uz ostalo, i ovo: ''... Lice srpske omladine kreirao je begunac iz manastira, ras-kaludjer Dositej... Postao je tako prvi, a sada vec pocasni clan Gradjanskog saveza Srbije, prvi ministar prosvete Nove Srbije i osnivac Beogradskog univerziteta... Univerzitet je jos crven, samo se stara Udba pregrupisala iz sovjetskog u americki Skoj...'' Reporter nastavlja: ... ''Bog, kralj i otac, oslonci su za ove mladice i devojke.'' "Po krvi arijevci, po prezimenu Srbi, po srcu hriscani" - govore Zoran Pavlovic, istoricar koji predaje u Mirijevu, i njegov kolega sa ekonomije Danilo Tvrdisic... Ne zanima ih ni parlamentarna kriza, ali ako bas moraju da biraju, za nijansu im je blizi Kostunica... 28. 12. 2001: na strani 6 (koja, uzgred receno, i sadrzajno i graficki previse lici na godinama stari uredjivacki model u ''Danasu'') kolumna vojno-politickog analiticara Ljubodraga Stojadinovica: "Reformska agonija". Povod: sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojoj su, voljom predsednika SRJ i DSS, po ko zna koji put odbaceni zahtevi za smenu nacelnika Generalstaba VJ Nebojse Pavkovica. Precizna analiza Kostunicine sporne odluke koju iskusan politicki pisac ubojito zavrsava: Milosevic je morao da ode jer ga svet nije hteo. Tamo gde ga je hteo, nije zeleo da ode, pa su ga odveli. Njemu su Pavkovic i Lazarevic obecavali da ce se vrlo brzo vratiti na Kosmet, gde su vec jednom pobedili. Ti ljudi, koji tesko uvidjaju da se nesto promenilo, ne mogu nista da obecaju Kostunici, pri cemu on njima moze samo to da ih nece dirati izmedju dve sednice. A to je vise nego dovoljno za agoniju... Ovde bismo stavili tacku da je rec samo o komentaru. Ali, nekoliko stranica dalje ide feljton istog autora - izvodi iz njegove knjige: ''Ratko Mladic - heroj ili ratni zlocinac''. Neprijatno iznenadjenje: ni u jednom od 30 nastavaka tog feljtona ni traga od Srebrenice - u prici ciji autor, bar po tekstu u ''Politici'', ne dovodi u vezu Mladicevu komandnu ulogu sa masakrom koji je tu bosansku kasabu pretvorio u stratiste najtezeg zlocina u Evropi posle Drugog svetskog rata. Cak i uz pretpostavku da je posredi neki nehoticni previd u pripremi feljtona, nijedan list, a kamoli ''Politika'', ne moze amnestirati ni sebe ni svog saradnika od neizbeznog pitanja: zar na autora Mladicevog personalno-vojnog portreta nisu uticali cak ni filmski i TV snimci, prikazivani i u Beogradu, na kojima se vise nego jasno vidi kako "neustrasivi" general, u ime odbrane srpske nejaci, u Srebrenici i oko nje odredjuje pravac i cilj bestijalnog obracuna sa "Turcima" ciji ce lesevi, njih sedam ili vise hiljada, kao zive rane ove nesrecne zemlje vekovima "ziveti" i u udzbenicima svetske istorije? Tesko, ali kapitalno pitanje. I za feljtonistu i za ''Politiku''! 29. 12. 2001: na prvoj strani za citaoce ''Politike'' govori Adem Demaci. Na promucuran poziv lista koji je godinama prenosio pa i predvodio nacionalisticku hajku protiv "Siptara" Demaci uzvraca i prkosno i uctivo: List "Politika" sam kao student i mladi pedagoski radnik shvatao kao obaveznu dopunsku literaturu. U robijasnicama gde sam izdrzavao presude nudjena nam je ondasnja crvena "Borba". Medjutim, kada bih dosao do "Politike" osecao sam se kao nagradjen, cak i kada je bila stara i godinu dana. Zato verujem da ce se Ribnikarov tim otrgnuti od neprofesionalnog sablona koji je posle cuvene Osme sednice najstariji i najuticajniji list sveo na srpsku nesrecu, na zidne novine... Tako je A. Demaci govorio u "novoj" ''Politici''. O njoj i o sebi. Za njen novi pocetak, mozda, dovoljno, ali samo kao dokaz da je "pocelo". Za uverljiv nastavak stara slava nece biti dovoljna!

*

U sadasnjem, za Srbiju i SRJ mozda odsudnom suocavanju sa izazovima koji se iz dosovske nazovikoalicije izlivaju na sve strane, mediji su u svom nikako malom delu odgovornosti na vrlo isturenoj poziciji - sa svim svojim vlasnicima i suvlasnicima, novim i starim urednicima i saradnicima, reporterima i analiticarima, kolumnistima i gostujucim piscima. Zbog cega? Umesto rutinskog novinarskog odgovora da citiramo nekada slavnog novinara, kasnije jos slavnijeg knjizevnika i na kraju nobelovca Albera Kamija. On je, u prigodnoj besedi prilikom prijema Nobelove nagrade (1957. godine) izgovorio i ovu zavetnu misao, metaforicnu ali dovoljno jasnu i aktuelnu za svako vreme i u svakom ozbiljnom pisanju ili govoru: "...Kakve god da su nase licne slabosti, plemenitost naseg zanata uvek ce imati koren u dve obaveze koje se tesko postuju: odbijanje da lazemo o onome sto znamo i opiranje pritisku..." S tim, valjda nespornim zavetom na umu da podsetimo na ono sto bi trebalo da se podrazumeva: ovo nije ni istorija, ni dokumentacija, ni ocena svih i svega u mozaiku javnog informisanja. Ovo je samo pokusaj da se podstakne rasprava o teskom nasledju koje se ne moze predati zaboravu. Ali i o zavisnosti slobode, otpornosti i integriteta nasih medija od neopozivog raskida s tim nasledjem i u drustvu i u njima.

(januar 2002)

Autor je novinar i publicista iz Beograda. Ovaj ogled je deo projekta "Put Srbije ka miru i demokratiji" koji Republika realizuje u saradnji s Fondacijom "Hajnrih Bel"

[posaljite komentar]

VASI KOMENTARI

Vlast se promenila i poreski zakoni, ali ne i stvarnost u Srbiji. Mnogi ljudi elegantno predjose iz SPS u DSS (neke licno poznajem i nazalost pripadnici su mladje generacije). Pocinje ista diktatura. Nikome se od politicara ne moze verovati. Licno me je obradovala vest iz novina prosle godine gde je ministar Boris Tadic najavio od juna 2001. treceg mobilnog operatera. Od toga do danas nista, samo neke nove price, a Boris Tadic promenio usput po neku funkciju. Isto vazi i za medije. I za ekstraprofit. Ako se vec svima ne rusi neka se nikome ne rusi. Ako mogulu omogucis da doplati nelegalno, onda nemoj rusiti nekom drugom nego neka i on doplati. Jer jednaki smo pred zakonom, tako barem Ustav kaze. Dragi moj Nenadovicu, zar ista treba vise da zacudi coveka u ovoj Srbiji? I to da se mesecima raspravlja o saradnji sa Haskim Tribunalom a isti taj Milosevic je 1995. u Dejtonu prihvatio saradnju sa tim tribunalom i 1996. poceo isporucivanje drzavljana SRJ tom istom tribunalu? I da li nasu drzavu obavezuje potpis "ratnog zlocinca" pa i potpis iz Dejtona? Znam samo da ce biti tesko dok su god politicari male sitne duse koje ne vide dalje od svog interesa (a neki su se vec dobro nafatirali, ali ne misle da stanu). I nece biti dobar nijedan zakon jer ga donose te sitne duse prema svojim merilima. Sovinizam i aparthejd prema sopstvenim gradjanima je vec vise od 10 godina (neki kazu 50 godina) na delu i nastavlja se, jer ako pljackasi imaju da plate sudsku taksu a osiromaseni gradjanin nema, gde je tu jednakost po Ustavu. Ukinuto je osnovno pravo vecine siromasnih u ovoj zemlji, pravo na kretanje, na slobodan zivot, na odbranu pred sudom. Jer kad se nema filer u dzepu, ukinuto je osnovno pravo na zivot i na zasnivanje porodice. E sad u drzavi gde je ukinuto pravo na zivot obicnom gradjaninu, naravno da je ukinuto i pravo na informisanje, uskoro na skolovanje, zdravstvo je vec unisteno. Lepo rekose, jos samo porez na vazduh da uvedu. I ko to nas informise? Zar svako moze da bude novinar? I zar svako moze da bude politicar? Mozda pre stupanja na politicku ili novinarsku duznost svaki pojedinac treba da dobije saglasnost od nekompromitovanog psihijatra i potvrdu o pismenosti? Jer procitah tekstova i tekstova u ovih 10 godina i samo se krstih ko ih sve potpisa i kakav se jezik koristi? O televiziji da i ne govorim. Sto nas narod kaze, ni orah iz ruke da mu uzmes a on se kezi sa televizije. Pa da ih bar malo uljude i nasminkaju malo bolje da se ne vidi njihova izvestacenost, kvazi obrazovanost, poltronstvo i nepoznavanje sopstvenog jezika? E, tu lezi zec. Znaju ti ljudi, bilo politicari, bilo novinari, za svoj nedostatak kvaliteta pa se sa tolikom drskoscu obrusavaju na sve iole pametno u ovoj zemlji. Znaju da ako ih skinu sa tih mesta bice bez svojih plata pa se grcevito bore, bez milosti napadaju. Diktatura smrdljivaca nad postenima. I ko da informise sta se stvarno dogadja u ovoj zemlji? Da li iko zna sta se stvarno dogadja? Dogadja se velika podvala, a nedonosenje Zakona o informisanju je samo jedan deo te podvale. Jer ne pada sneg da pokrije breg vec da svaka zverka ostavi svoj trag. A mnoge zverke su ostavile svoj trag i pre 5. oktobra 2000. , pa se jos i danas slobodno setaju i drze slovo. A i neke persone koje se zaklinjahu 5. oktobra 2000. da ih vlast nece promeniti, da ce se drzati zakona (Milosevicevskih zakona i ustava, dok sprecavaju donosenje novih zakona) neka postuju i Milosevicev potpis iz 1995. o saradnji sa Haskim Tribunalom, i neka postuju dozvoljenu brzinu dok se krecu od Belanovice prasnjavim putem do Brajkovca, pa do Ibarske Magistrale put Beograda na neki vrlo vazan sastanak. Bio si nam drazi dok si bio bez telohranitelja i dok si u Belanovicu dolazio i odlazio postujuci dozvoljenu brzinu kretanja (zna on tacno da se ovo na njega odnosi). Molim vas da vozite ispod 40 km na sat da mi koji idemo tim putem peske ne bismo bili pregazeni od vaseg silnog postovanja zakona i propisa. Pa, valjda ste, vi "postovani", koji ste se zakleli narodu 5. oktobra 2000., upoznati sa saobracajnim propisima? Ili mozda niste dobro "informisani" jer vas informisu isti oni koji informisu nas, a koje vi postavljate isto onako kao i vas prethodnik Milosevic?
S postovanjem vama gospodine Nenadovicu ali moram da stanem sa ovim pisanijem jer bi se o ovome moglo pisati u nedogled,
S. Popovic, 17.03