Naslovna strana










Click Here!
Prethodna strana

verzija za stampu Odstampajte stranu

"Vreme" br. 565
Teret saveznistva
autor: Velimir Curgus Kazimir

Koliko je posle pobede u Drugom svetskom ratu trajala pobednicka koalicija saveznika? Do Postdama? Do Nirnberga? U nasim se krajevima Trst ukazao kao prva diplomatska proba saveznistva. Ideoloski, vec 1944. godine sasvim je bilo jasno ko je pravi saveznik a ko nije. Na unutrasnjem planu, medjutim, ta dilema se nikada nije postavljala bez obzira na traumu 1948. Nasi saveznici su bile "napredne" snage, a protivnici sile mraka - odnosno kapitalizma.

Posle vise od pola veka dilema je podjednako okrenuta prema spolja i prema unutra. Ko su, posle rusenja Milosevica sa vlasti, saveznici a ko protivnici nove politicke elite? Demokratija je omogucila da se slobodno moze pratiti i Glas Amerike, i Slobodna Evropa, i RTS, i Pink, i BK, pa i RTV B92. Niko vas zbog vaseg izbora nece proganjati. Formalno gledano, danas su svi saveznici ideja demokratije, reformi i modernizacije Srbije. Jedino nova albanska elita na Kosovu smatra da je za demokratiju, reforme i modernizaciju u Srbiji jos prerano - dok Srbija ne prihvati nezavisnost Kosova.

Sustinski, medjutim, situacija je sasvim drukcija. Demokratija, reforme i modernizacija zemlje zahtevaju ono cega je bilo najmanje u proteklih pedesetak godina - odgovornost za buducnost zemlje i njenih gradjana. Ta odgovornost se ne moze odvojiti od onoga sta su ti "saveznici" cinili ili ne cinili u prethodnih desetak godina. Italija je, da podsetim, kapitulirala 1943. godine i prirodno se nasla na strani saveznicke koalicije. Slicno se desilo i sa Bugarskom. Ne secam se, medjutim, da su ove zemlje ikada bile svrstane u saveznicku koaliciju. (Jesu pokusavale, ali nekako nije islo.) Kako su u Srbiji: Pink, BK, Politika i slicni postali saveznici najbolje bi bilo da odgovori srpska vlada. Koji su to interesi, koja vrsta zaslepljenosti, ucinili da se Pinkova imperija jos vise, i brze, ucvrsti i prosiri u postmilosevicevskoj eri nego u vreme Milosevica? U isto vreme, Radio i posebno TV B92, ostaju na margini koja je precizno ucrtana: demokratski legitimitet mora biti iskljucivo simbolickog karaktera - domet i pokrivenost TV programa ne veca od trideset odsto gradjana Srbije.

Ovo je nedvosmisleno i jasna politicka poruka i konkretna politicka odluka. Zapitajmo se, na trenutak, kome ona ide u prilog.

Bez sumnje onima koji su u vreme Milosevica zadobili privilegije i polozaj, onima koji su gradili svoje finansijske, kulturne i porodicne imperije dok je narod bio besomucno pljackan i pujdan na ratove. Mozda ovaj moj stav deluje kao neki moralisticki gnev, zaludni vapaj razocaranog veterana koji je zaprepasten razmerama pljacke i pokvarenosti pozadinske komande, ali mi se to ipak cini mnogo normalnijim ponasanjem od trivijalnog pitanja konstatacije: a sta si ti ocekivao. Mozda ovakva vrsta perverznog saveznistva ide u prilog cuvenim igracima politikantima koji smatraju da je sada vazno zadobiti uticaj i kontrolu nad najmocnijim medijima jer ce uskoro, kao, biti neki izbori. Pa ce, kao, posle pobede na izborima sve stvari biti stavljene na svoje mesto. Bojim se da je takva pamet ne samo kratkorocna nego i potpuno idiotska: nasi "saveznici" su daleko pragmaticniji i lukaviji od politicara koji vode politiku od izbora do izbora. Nema toga sta nece uraditi da bi se osigurali i ojacali.

Mozda moj gnev potice jednim delom i zbog toga jer pamtim Radio B92 iz jedne sobe u Domu omladine. Veran, Sasa i tonac Slonce. U zivotu sam video mnogo organizacija, izdavaca, novina, casopisa, intelektualnih krugova i slicnih fenomena koji su se pred mojim ocima radjali i nestajali. Nekada su nestajali zbog direktnih politickih pritisaka, nekada zbog nedostatka novca, nekada zbog smene generacija. Nikada, medjutim, nista slicno Radiju B92 nije nastalo u ovom regionu. Nisu ovde u pitanju samo materijalni, tehnicki uslovi - na takve stvari smo nazalost, odavno navikli. Rec je o tome da je prvi put stvoren medij koji je bio jedinstvena kombinacija sjajne beogradske tradicije intelektualnih sloboda i britkosti, dorcolske drskosti, navijacke ludosti, mladalackog talenta i iskrenosti i iznad svega - hrabrosti da se ostane dosledan, makar apsolutno usamljen, u svome uverenju. Ono sto je najparadoksalnije je to da je Radio B92 stalno pokusavao da sebe unisti kao klasican medij i time sirio svoj uticaj na sasvim druge medije. Internet, kulturni centar Cinema REX, muzicka i filmska produkcija, izdavastvo... sve su to bili putevi na kojima bi se mnogo mocniji i bogatiji mediji skrhali i potrosili. Radio B92 je nesumnjivo bio pokret, a ne samo jedna mala gradska radio stanica. Kada je rezim Slobodana Milosevica to shvatio, bilo je vec kasno da nesto ucini.

Secam se Keti Morton, tada predsednice Komiteta za odbranu novinara ali i supruge Ricarda Holbruka, kada je u decembru 1997. dosla u Beograd da bi izdejstvovala vracanje u program Radija B92. Tada smo saznali za cuveni prodor vode u koaksijalni kabl. Prica Keti Morton o susretu sa Milosevicem ("opet mnogo pusi, lose izgleda") samo je bila posledica onoga sta je Radio B92 znacio ne samo na ulicama Beograda nego i u svetu. Ovaj je Radio, sada je toga malo ko svestan, godinama bio predstavnik one Srbije kojoj je svet verovao, one Srbije koja je bila svoja sopstvena buducnost. Koji je politicki lider tadasnje srpske opozicije ulivao poverenje u svetu? Vesna Pesic, verovatno, ali uz obaveznu konstataciju da predstavlja veoma malu i nedovoljno uticajnu gradjansku stranku. Da su ljudi sa Radija B92 zeleli, mogli su jos 1997. godine da osnuju svoj G17 i da svoj uticaj vremenom i politicki materijalizuju. (Danas vise nisam siguran da to nije bila greska.)

Prica o saveznicima, medjutim, ima i svoju ruznu - unutrasnju sliku. Rec je o saveznistvu nezavisnih medija. Niko se poput Radija B92 nije borio tako dosledno, tvrdoglavo, za sve medije i novinare koji su se na ovaj ili onaj nacin nasli pod udarom prethodnog rezima. Istovremeno, bio je izlozen najrazlicitijim podzemnim udarcima od strane svojih najblizih kolega. Nagrade koje je dobijao Veran i drustvo bile su povod ogromne ljubomore i zavisti, vrlo retko ponosa zbog zajednickog profesionalnog uspeha. Novac je posebna prica. Mit o ogromnom novcu koji se sa svih strana sliva u Radio naprosto je potisnuo sve druge rasprave. Cak je i rezim Slobodana Milosevica bio umereniji u svojim "dokazima" od nekih nezavisnih medija.

Dvanaest godina "pratim" promene u radnoj sobi Verana Matica. Za tih dvanaest godina video sam toliko krsa, nereda od knjiga i papira, ceduljica, kaseta, Skartovih "zezalica" ali nikada nijedan Ktitorov komplet, nikada nijedno Armanijevo odelo, Roleks ili bar sa picem. Ako su od reprezentacije i dalje ostale obicna crna kafa i koka-kola, kako to da se nesto od tih para nije slilo i u ovu sobu? A mozda se Veran samo pretvara, mozda poput Baje Patka obozava da se valjuska u vlastitom trezoru medju zelembacima? A sto se Bogi, Zeljko Mitrovic i slicni ne pretvaraju? Zar su bas morali da odmah sve iznesu na videlo? I vile, i bazene, i automobile, i zverinjak oko sebe?

Jer, to je, nema sumnje jedan drugi svet, svet kome normalni ljudi ne pripadaju. Ne samo zbog toga sto imaju ili nemaju nego, pre svega, jer je svakome normalnom jasna razlika izmedju pristojnog i nepristojnog, izmedju dostojanstva i prostastva, izmedju gluposti i pameti. Isto tako znam koliko je mnogo ljudi zivelo u Beogradu, ali i sirom Srbije, od novca koji je stizao preko B92. I to ne samo novinara nego i pisaca, muzicara, umetnika, filmadzija...

Mozda neko zaista misli da ce Srbija pre biti moderna, demokratska i pristojna zemlja time sto ce je napred povuci razmetljivi vlasnici i osioni prodavci magle. Jeste, bas nesto razmisljaju o tome kako da poguraju vlastiti narod u pravnu drzavu. Tamo gde se zbog utaje poreza ili prevare ide u zatvor.

Ni nevladin sektor nije previse osetljiv na polozaj Radija i TV B92. Ili vas ovaj medij nedovoljno prati ili daje prostora i drugoj strani. Osim toga, politicki nije jasno s kim je. Da li ga manje voli Kostunica ili Djindjic? A ne mozete mu jos uvek "nakaciti" radikale ili socijaliste. Mnogo cudan neki medij. Zasto se ne odluci? Ne moze to tako.

Vise, medjutim, nije u pitanju da li jedna strana smatra da je B92 vise za drugu stranu. Stvar je daleko ozbiljnija: obe strane shvataju da B92 nije niciji, i da ce takav ostati. To ga, u njihovim ocima, cini daleko opasnijim i nepredvidljivijim. Osim toga, u pitanju je i autoritet u javnosti. Ovakvom mediju svi ce mnogo vise da veruju. Sta vredi Pinku gledanost kad nema uverljivost? Prica o RTS-u predstavlja posebno poglavlje. Kad sutra Canak uzme svoj deo RTS-a ko ce biti jedina ozbiljna medijska alternativa u Vojvodini? Zbog toga je, ocigledno, nacionalni politicki konsenzus oko B92 postignut - B92 ne sme postati nacionalna televizija! (Neka je, bar, oko necega postignut konsenzus.) Bilo bi, naravno, besmisleno tvrditi da i sam B92 nije pravio odredjene greske u koracima u pokusaju da svoj polozaj zakonski i tehnoloski definise i ucvrsti. Od "usta punih hvale" za B92 najveceg broja poslanika DOS-a do stvarnog uticaja i odluke na nivou Srbije dugacak je put. Deluje prilicno obespokojavajuce sto su kanali odlucivanja tako umrezeni da nikada ne znate sta je stvarno politicka odluka, a sta licna procena ili hir. Ali to je, nazalost, mnogo siri politicki problem u nasoj zemlji sa kojim cemo se tek suocavati.

Ono sto me posebno zaprepascuje oko ove stvari, skandala u stvari, to je omalovazavanje i podcenjivanje zdravog razuma gradjana Srbije od strane Zorana Djindjica. (Vojislav Kostunica i njegovi medijski savetnici imaju preca posla nego da se bave svojim gradjanima.) Ranije sam, naime, smatrao da su menadzerske sposobnosti Zorana Djindjica najbolji odgovor nasledjenom konzervativnom duhu nacionalisticke tradicije i patetike. I da ce, shodno tome, on lako razumeti ko su stvarni saveznici u ogromnom poslu koji je pred nama. Na slucaju B92 Zoran Djindjic i srpska vlada mogu dalekorocno da izgube mnogo vise od par procenata na sledecim izborima. To se u modernom zargonu zove "strateski partner", zar ne?

[posaljite komentar]

Procitajte reakcije na tekst Velimira Curgusa Kazimira

 

vrh strane


© 2001, B92