|
 "Vreme"
br. 565
Teret saveznistva
autor: Velimir Curgus
Kazimir
Koliko je posle pobede u Drugom svetskom ratu trajala
pobednicka koalicija saveznika? Do Postdama? Do Nirnberga?
U nasim se krajevima Trst ukazao kao prva diplomatska
proba saveznistva. Ideoloski, vec 1944. godine sasvim
je bilo jasno ko je pravi saveznik a ko nije. Na unutrasnjem
planu, medjutim, ta dilema se nikada nije postavljala
bez obzira na traumu 1948. Nasi saveznici su bile
"napredne" snage, a protivnici sile mraka
- odnosno kapitalizma.
Posle vise od pola veka dilema je podjednako okrenuta
prema spolja i prema unutra. Ko su, posle rusenja
Milosevica sa vlasti, saveznici a ko protivnici nove
politicke elite? Demokratija je omogucila da se slobodno
moze pratiti i Glas Amerike, i Slobodna Evropa, i
RTS, i Pink, i BK, pa i RTV B92. Niko vas zbog vaseg
izbora nece proganjati. Formalno gledano, danas su
svi saveznici ideja demokratije, reformi i modernizacije
Srbije. Jedino nova albanska elita na Kosovu smatra
da je za demokratiju, reforme i modernizaciju u Srbiji
jos prerano - dok Srbija ne prihvati nezavisnost Kosova.
Sustinski, medjutim, situacija je sasvim drukcija.
Demokratija, reforme i modernizacija zemlje zahtevaju
ono cega je bilo najmanje u proteklih pedesetak godina
- odgovornost za buducnost zemlje i njenih gradjana.
Ta odgovornost se ne moze odvojiti od onoga sta su
ti "saveznici" cinili ili ne cinili u prethodnih
desetak godina. Italija je, da podsetim, kapitulirala
1943. godine i prirodno se nasla na strani saveznicke
koalicije. Slicno se desilo i sa Bugarskom. Ne secam
se, medjutim, da su ove zemlje ikada bile svrstane
u saveznicku koaliciju. (Jesu pokusavale, ali nekako
nije islo.) Kako su u Srbiji: Pink, BK, Politika i
slicni postali saveznici najbolje bi bilo da odgovori
srpska vlada. Koji su to interesi, koja vrsta zaslepljenosti,
ucinili da se Pinkova imperija jos vise, i brze, ucvrsti
i prosiri u postmilosevicevskoj eri nego u vreme Milosevica?
U isto vreme, Radio i posebno TV B92, ostaju na margini
koja je precizno ucrtana: demokratski legitimitet
mora biti iskljucivo simbolickog karaktera - domet
i pokrivenost TV programa ne veca od trideset odsto
gradjana Srbije.
Ovo je nedvosmisleno i jasna politicka poruka i konkretna
politicka odluka. Zapitajmo se, na trenutak, kome
ona ide u prilog.
Bez sumnje onima koji su u vreme Milosevica zadobili
privilegije i polozaj, onima koji su gradili svoje
finansijske, kulturne i porodicne imperije dok je
narod bio besomucno pljackan i pujdan na ratove. Mozda
ovaj moj stav deluje kao neki moralisticki gnev, zaludni
vapaj razocaranog veterana koji je zaprepasten razmerama
pljacke i pokvarenosti pozadinske komande, ali mi
se to ipak cini mnogo normalnijim ponasanjem od trivijalnog
pitanja konstatacije: a sta si ti ocekivao. Mozda
ovakva vrsta perverznog saveznistva ide u prilog cuvenim
igracima politikantima koji smatraju da je sada vazno
zadobiti uticaj i kontrolu nad najmocnijim medijima
jer ce uskoro, kao, biti neki izbori. Pa ce, kao,
posle pobede na izborima sve stvari biti stavljene
na svoje mesto. Bojim se da je takva pamet ne samo
kratkorocna nego i potpuno idiotska: nasi "saveznici"
su daleko pragmaticniji i lukaviji od politicara koji
vode politiku od izbora do izbora. Nema toga sta nece
uraditi da bi se osigurali i ojacali.
Mozda moj gnev potice jednim delom i zbog toga jer
pamtim Radio B92 iz jedne sobe u Domu omladine. Veran,
Sasa i tonac Slonce. U zivotu sam video mnogo organizacija,
izdavaca, novina, casopisa, intelektualnih krugova
i slicnih fenomena koji su se pred mojim ocima radjali
i nestajali. Nekada su nestajali zbog direktnih politickih
pritisaka, nekada zbog nedostatka novca, nekada zbog
smene generacija. Nikada, medjutim, nista slicno Radiju
B92 nije nastalo u ovom regionu. Nisu ovde u pitanju
samo materijalni, tehnicki uslovi - na takve stvari
smo nazalost, odavno navikli. Rec je o tome da je
prvi put stvoren medij koji je bio jedinstvena kombinacija
sjajne beogradske tradicije intelektualnih sloboda
i britkosti, dorcolske drskosti, navijacke ludosti,
mladalackog talenta i iskrenosti i iznad svega - hrabrosti
da se ostane dosledan, makar apsolutno usamljen, u
svome uverenju. Ono sto je najparadoksalnije je to
da je Radio B92 stalno pokusavao da sebe unisti kao
klasican medij i time sirio svoj uticaj na sasvim
druge medije. Internet, kulturni centar Cinema REX,
muzicka i filmska produkcija, izdavastvo... sve su
to bili putevi na kojima bi se mnogo mocniji i bogatiji
mediji skrhali i potrosili. Radio B92 je nesumnjivo
bio pokret, a ne samo jedna mala gradska radio stanica.
Kada je rezim Slobodana Milosevica to shvatio, bilo
je vec kasno da nesto ucini.
Secam se Keti Morton, tada predsednice Komiteta za
odbranu novinara ali i supruge Ricarda Holbruka, kada
je u decembru 1997. dosla u Beograd da bi izdejstvovala
vracanje u program Radija B92. Tada smo saznali za
cuveni prodor vode u koaksijalni kabl. Prica Keti
Morton o susretu sa Milosevicem ("opet mnogo
pusi, lose izgleda") samo je bila posledica onoga
sta je Radio B92 znacio ne samo na ulicama Beograda
nego i u svetu. Ovaj je Radio, sada je toga malo ko
svestan, godinama bio predstavnik one Srbije kojoj
je svet verovao, one Srbije koja je bila svoja sopstvena
buducnost. Koji je politicki lider tadasnje srpske
opozicije ulivao poverenje u svetu? Vesna Pesic, verovatno,
ali uz obaveznu konstataciju da predstavlja veoma
malu i nedovoljno uticajnu gradjansku stranku. Da
su ljudi sa Radija B92 zeleli, mogli su jos 1997.
godine da osnuju svoj G17 i da svoj uticaj vremenom
i politicki materijalizuju. (Danas vise nisam siguran
da to nije bila greska.)
Prica o saveznicima, medjutim, ima i svoju ruznu
- unutrasnju sliku. Rec je o saveznistvu nezavisnih
medija. Niko se poput Radija B92 nije borio tako dosledno,
tvrdoglavo, za sve medije i novinare koji su se na
ovaj ili onaj nacin nasli pod udarom prethodnog rezima.
Istovremeno, bio je izlozen najrazlicitijim podzemnim
udarcima od strane svojih najblizih kolega. Nagrade
koje je dobijao Veran i drustvo bile su povod ogromne
ljubomore i zavisti, vrlo retko ponosa zbog zajednickog
profesionalnog uspeha. Novac je posebna prica. Mit
o ogromnom novcu koji se sa svih strana sliva u Radio
naprosto je potisnuo sve druge rasprave. Cak je i
rezim Slobodana Milosevica bio umereniji u svojim
"dokazima" od nekih nezavisnih medija.
Dvanaest godina "pratim" promene u radnoj
sobi Verana Matica. Za tih dvanaest godina video sam
toliko krsa, nereda od knjiga i papira, ceduljica,
kaseta, Skartovih "zezalica" ali nikada
nijedan Ktitorov komplet, nikada nijedno Armanijevo
odelo, Roleks ili bar sa picem. Ako su od reprezentacije
i dalje ostale obicna crna kafa i koka-kola, kako
to da se nesto od tih para nije slilo i u ovu sobu?
A mozda se Veran samo pretvara, mozda poput Baje Patka
obozava da se valjuska u vlastitom trezoru medju zelembacima?
A sto se Bogi, Zeljko Mitrovic i slicni ne pretvaraju?
Zar su bas morali da odmah sve iznesu na videlo? I
vile, i bazene, i automobile, i zverinjak oko sebe?
Jer, to je, nema sumnje jedan drugi svet, svet kome
normalni ljudi ne pripadaju. Ne samo zbog toga sto
imaju ili nemaju nego, pre svega, jer je svakome normalnom
jasna razlika izmedju pristojnog i nepristojnog, izmedju
dostojanstva i prostastva, izmedju gluposti i pameti.
Isto tako znam koliko je mnogo ljudi zivelo u Beogradu,
ali i sirom Srbije, od novca koji je stizao preko
B92. I to ne samo novinara nego i pisaca, muzicara,
umetnika, filmadzija...
Mozda neko zaista misli da ce Srbija pre biti moderna,
demokratska i pristojna zemlja time sto ce je napred
povuci razmetljivi vlasnici i osioni prodavci magle.
Jeste, bas nesto razmisljaju o tome kako da poguraju
vlastiti narod u pravnu drzavu. Tamo gde se zbog utaje
poreza ili prevare ide u zatvor.
Ni nevladin sektor nije previse osetljiv na polozaj
Radija i TV B92. Ili vas ovaj medij nedovoljno prati
ili daje prostora i drugoj strani. Osim toga, politicki
nije jasno s kim je. Da li ga manje voli Kostunica
ili Djindjic? A ne mozete mu jos uvek "nakaciti"
radikale ili socijaliste. Mnogo cudan neki medij.
Zasto se ne odluci? Ne moze to tako.
Vise, medjutim, nije u pitanju da li jedna strana
smatra da je B92 vise za drugu stranu. Stvar je daleko
ozbiljnija: obe strane shvataju da B92 nije niciji,
i da ce takav ostati. To ga, u njihovim ocima, cini
daleko opasnijim i nepredvidljivijim. Osim toga, u
pitanju je i autoritet u javnosti. Ovakvom mediju
svi ce mnogo vise da veruju. Sta vredi Pinku gledanost
kad nema uverljivost? Prica o RTS-u predstavlja posebno
poglavlje. Kad sutra Canak uzme svoj deo RTS-a ko
ce biti jedina ozbiljna medijska alternativa u Vojvodini?
Zbog toga je, ocigledno, nacionalni politicki konsenzus
oko B92 postignut - B92 ne sme postati nacionalna
televizija! (Neka je, bar, oko necega postignut konsenzus.)
Bilo bi, naravno, besmisleno tvrditi da i sam B92
nije pravio odredjene greske u koracima u pokusaju
da svoj polozaj zakonski i tehnoloski definise i ucvrsti.
Od "usta punih hvale" za B92 najveceg broja
poslanika DOS-a do stvarnog uticaja i odluke na nivou
Srbije dugacak je put. Deluje prilicno obespokojavajuce
sto su kanali odlucivanja tako umrezeni da nikada
ne znate sta je stvarno politicka odluka, a sta licna
procena ili hir. Ali to je, nazalost, mnogo siri politicki
problem u nasoj zemlji sa kojim cemo se tek suocavati.
Ono sto me posebno zaprepascuje oko ove stvari, skandala
u stvari, to je omalovazavanje i podcenjivanje zdravog
razuma gradjana Srbije od strane Zorana Djindjica.
(Vojislav Kostunica i njegovi medijski savetnici imaju
preca posla nego da se bave svojim gradjanima.) Ranije
sam, naime, smatrao da su menadzerske sposobnosti
Zorana Djindjica najbolji odgovor nasledjenom konzervativnom
duhu nacionalisticke tradicije i patetike. I da ce,
shodno tome, on lako razumeti ko su stvarni saveznici
u ogromnom poslu koji je pred nama. Na slucaju B92
Zoran Djindjic i srpska vlada mogu dalekorocno da
izgube mnogo vise od par procenata na sledecim izborima.
To se u modernom zargonu zove "strateski partner",
zar ne?
[posaljite
komentar]
Procitajte
reakcije na tekst Velimira Curgusa Kazimira
|
