Natasa KandicUznemiravajuca istina
Natasa Kandic, Fond za humanitarno pravo
8.3.2002.

U vezi sa saopstenjem Fonda za humanitarno pravo o o ubistvu albanskog politicara Fehmija Agani reagovala je sudija Danica Marinkovic, nekadasnji istrazni sudija Okruznog suda u Pristini, optuzujuci FHP i Natasu Kandic za iznosenje lazi. Prema sudiji, bivsi kosovski policajci, Nikolic Predrag i Dzeletovic Zoran, koje sam ja dovela u vezu sa ubistvom Fehmija Agani »casno su radili svoj posao« - ubistvo su pocinili pripadnici OVK. U odbrani bivse kosovske policije, navela je da me je »ta policija spasla u jednom selu na Kosovu u vreme NATO bombardovanja« iako sam ja radila protiv nje.

U cilju rasvetljavanja ubistva Fehmija Aganija iznosim podatke koji nepobitno otkrivaju kako su pomenuti policajci »casno radili svoj posao« na Kosovu. Isti pripadnici policije, Nikolic Predrag i Dzeletovic Zoran, istoga dana kada je ubijen Agani, 6. maja 1999. godine na pruzi Lipljan – Kosovo Polje, ubili su pet clanova porodice Blakqori: Miradije (54), Fehmi (60) i njihovog sina Labinota (14), Mahmuta (56) i njegovu suprugu Sabile (50). Protiv pomenutih policajaca, kao i protiv Ivanov Ivana, takodje pripadnika policije iz Kosova Polja, SUP Pristina je 27. maja 1999. godine podneo krivicnu prijavu (Ku.br.546/99). Prateca dokumentacija, ukjlucujuci zahtev tuzilistva za sprovodjenje istrage, resenje o istrazi i pritvoru, preneta je u Srbiju ili je unistena.

Sudija Danice Marinkovic predstavlja sebe kao zastitnika srpskih zrtava i policije. Ta njena manipulacija javnim mnjenjem je izgubljena bitka za istinu. Unutar te policije zna se istina o ubistvu Fehmija Agani. Zna se sta je ko uradio na Kosovu, ko je pucao, ko je sklanjao leseve, ko je kamionima odnosio tudju imovinu, ko je licno donosio beogradske naredbe i prenosio pohvale i podrsku predsednika. Ti, koji su ucestvovali u zlocinu i prikrivanju pocinilaca, u ime odbrane Srbije od NATO bombardovanja i srpskog naroda, danas sastavljaju liste izdajnika iz svojih redova i organizuju njihovo pracenje. Sudije koje su bili clanovi kriznih stabova pokusavaju da zametnu trag da su bili prisutni na sednicama stabova. Neke sudije, tuzioci i nacelnici policija unistavaju preostale papire koje ih mogu otkriti, falsifikuju dokumenta i proveravaju cvrstinu kosovske cutnje. Vodje bivse kosovske policije i SPS-a su brinu sta ce biti ukoliko »izdajnici« iz njihovih redova progovore. Briga im je opravdana. Zid cutanja je ozbiljno napukao. Sve vise je policajaca koji pricaju o tome sta se dogadjalo na Kosovu. Od tih policajaca sam najpre saznala o ubistvu Fehmija Agani. Od njih sam cula da naredbe za likvidaciju nisu davali samo komandanti policijskih i vojnih jedinica. Oni su mi rekli da je licno Danica Marinkovic naredila likvidaciju nekoliko ranjenih muskaraca iz porodice Ahmeti, 28. februara 1998. godine u selu Likosane. Na uvidjaj je dosla u pratnji zamenika Okruznog javnog tuzioca Jovice Jovanovic i radnika kriminalisticke policije. Ispred kuce Ahmetijevih nalazila se gomila tela. Nekoliko muskaraca davalo je znake zivota. U prisustvu tridesetak pripadnika Specijalnih antiteroristickih jedinica istrazni sudija Danica Marinkovic je navodno rekla »ja ove ne vodim, ubijte ih«. Heklerom su dotuceni. Uvidjaj nije obavljen. Cetrnaest leseva je 1. marta 1998. godine prebaceno u bolnicu u Pristini. Istrazni sudija nije dala nalog za obdukciju, tako da su lesevi nakon prepoznavanja predati porodici. Pripadnici policije, ucesnici akcije u Likosanima navode da su puske i bombe naknadno stavljene pored tela ubijenih i da je taj falsifikat posluzio za informisanje javnosti.

Za vreme NATO bombardovanja, dok sam boravila na Kosovu, najvise sam se plasila srpske policije, paravojnih formacija i takvih zastitnika Srba kakva je sudija Danica Marinkovic. U tisini kakva je vladala u Srbiji i na Kosovu, svako ko bi pokusao da pomogne Albancima bio je neprijatelj, spijun i izdajnik. Policija i kosovski Srbi bili su opijeni dozvolom vlasti da Srbiju brane svim sredstvima. U takvoj atmoseferi manje sam se plasila prelaska mostova nego policajaca koje sam vidjala iza kolona izbeglica, pored zapaljenih kuca ili na kontrolnim punktovima. Svaki put kada bih prosla pored njih bez kontrole dokumenta osecala sam se kao velika srecnica. Medjutim, 27. maja 1999. godine, na dan kada je objavljena optuznica protiv Slobodana Milosevica, policija me je zaustavila na punktu u Lipljanu. Krenula sam u Prizren da izvedem zenu i dete urednika »Koha Ditore«. Najpre su mi trazili licna dokumenta, onda su pretresli kola, u gepeku su nasli izvestaje FHP-a o krsenju ljudskih prava i odmah su pozvali Drzavnu bezbednost. U nekoj kuci, gde je bila smestena policija, dva inspektora su me ispitivala nekoliko sati. Mog vozaca su drzali odvojeno pod pretnjom da ce ga ubiti kao i svakog drugog koji govori engleski. Kada sam im rekla kuda i zasto sam krenula poceli su da vicu da sam spijun, izdajnik i da mi nece dozvoliti da prebacujem Albance. Pretili su mi optuzbom za spijunazu. Plasili su me da ce me mrak progutati, i da ce oni objaviti da sam nestala na teritoriji OVK. Pitala sam ih da razmisle o tome koliko bi vest o nestanku aktivistkinje za ljudska prava na dan objavljivanja optuznice protiv Milosevica bila uverljiva. Trazili su mi novac koji sam imala sa sobom. Odbila sam, uputivsi ih da mogu da mi oduzmu kao sto to rade Albancima. Nisu to uradili, mada su mogli. Direktno sam im rekla da necu cutati o tome sta se dogadja na Kosovu i da sam vec javno iznela da je policija ubila Fehmija Agani. Na pominjanje Aganija jedan inspektor je rekao da je to »greska«, dok je drugi cutao. Ne znam sta je mislio kada je izgovorio rec »greska«, ali je priznao da su srpski policajci ubili Aganija. Bila sam potpuno pomirena sa mogucnoscu da cu nestati kao i mnogi drugi tih dana na Kosovu. Ne dugujem im hvala sto me nisu ubili. Pustili su me kasno uvece, kada se pojavio treci inspektor sa odlukom iz Beograda da nisam njihov slucaj.