Naslovna strana










Prethodna strana

verzija za štampu Odstampajte stranu

Komentar IWPR, 8. mart 2004.

Bosna: Pitanje objektivnosti

Da li neki novinari u jugoistočnoj Evropi ponovno otkrivaju značaj vrlina koje neke od njihovih britanskih kolega napuštaju?

Piše: Markus Taner iz Sarajeva

[pošaljite komentar] [vaši komentari]

Pre nekoliko dana, IWPR – organizacija za koju sada radim – je objavila tekst iz Sarajeva o kontroverznim planovima za preimenovanje Titove ulice u Ulicu Alije Izetbegovića.

Članak se završava citatom koji je podmladak jedne političke stranke odštampao u džepnim beležnicama sa kalendarom kao svoj prilog ovoj debati. On sadrži poruku pokojnog predsednika Tita "sa one strane groba". Titov komentar na ovu raspravu je optimističan: "Ovo mora da je srećan grad ako sam mu ja najveći problem!"

Seminar u organizaciji IWPR-a u Sarajevu ove nedelje na kome se istražuje da li objektivnost u medijima predstavlja zamku ili izazov takođe ukazuje na slična razmišljanja. Balkan mora da je srećna regija ako mi sada uopšte raspravljamo o takvim pitanjima.

Pre više od decenije, kada sam izveštavao iz ovog regiona, takav seminar ne bi imao nikakvog smisla. Ostavljajući po strani neke dobro poznate i često smele izuzetke, sam koncept objektivnih medija se činio beznadežno dalekim.

Zaista, mogao bih se naći u iskušenju da ovaj razgovor nazovem "Gde su svi ti Šiptari nestali?" jer je jedna od najdramatičnijih promena u medijima u regionu od tog perioda bila sve manja prisutnost rutinskog prišivanja stereotipa različitim etničkim grupama.

U vreme kada sam radio u ovim krajevima, pre više od deset godina, jedva da su novine uopšte pominjale Albance. Oni nisu postojali – postojao je jedino uvredljiv naziv "Šiptar". Veoma malo je bilo Hrvata takođe jer su ih mediji odavno prekrstili u ustaše.

Ovo ritualno vređanje drugih zajednica se nije ograničavalo samo na jednu od zaraćenih strana. U Hrvatskoj je bilo malo Srba u medijima jer se za sve Srbe koristila čudna složenica "Srbočetnici".

Mogao bih sebi dopustiti da se ismevam takvim izrazima. Za mene je kovanica "Srbočetnici" bila komična i iz nekog razloga me je asocirala na slike jeftinih istočnoevropskih automobila. Voziš Škodu? Ja vozim Srbočetnika!

Ipak, na mnoge su ove reči imale veliki uticaj. One su dehumanizirale i depersonalizovale one ljude za koje su se ti izrazi koristili, što je uostalom bio i cilj. Uvođenje ovih reči u opšti javni diskurs putem medija je utrlo put za javno mnenje prihvatanju principa kolektivnog kažnjavanja za "onu drugu stranu" u javnom mnenju svih bivših jugoslovenskih republika.

Izveštavajući pre nekoliko godina za engleski dnevni list "The Independent" iz Severne Irske, područja koji je etnički i verski podeljeno kao i bilo koja od balkanskih žarišnih zona, osećao sam zahvalnost zbog činjenice da se britansko novinarstvo – uprkos svim slabostima i manama – uglavnom oduprlo iskušenju da se demonizuju čitave zajednice na taj način.

U gradu Portadaunu postoji ogorčena podela između dve zajednice. Ja sam izveštavao iz dela grada u kome je lokalno stanovništvo bilo u potpunosti suprotstavljeno bilo kakvom britanskom prisustvu u njihovoj sredini, bez obzira da li se radilo o policiji, vojsci ili sudstvu.

Međutim, kao predstavnika britanskih medija lokalna zajednica me je primila sa učtivošću i ljubaznošću – uprkos mnogih godina obeleženih sukobima sa britanskom državom – a prema novinarima se odnosila kao prema ljudima koji će preneti njihove stavove uz dužnu pažnju za detalje i brigu o tačnosti svojih izveštaja. Oni su pretpostavljali da ću najverovatnije u razumnoj meri biti objektivan u svojim izveštajima.

Razlozi za ovakvu razliku između balkanskih i britanskih tradicija sežu duboko u istoriju. Britansko novinarstvo ima tradiciju – ne toliko objektivnosti koliko kritičke nezavisnosti – koja se uspostavljala na samom početku organizovanog nadmetanja između političkih partija početkom 18. stoleća.

Relativno uravnotežene snage dveju velikih, ali suprotstavljenih političkih stranaka su stvorile neophodan prostor u kome su se slobodni mediji mogli razvijati. Do četrdesetih godina 18. veka, britanski mediji su se već u značajnoj meri oslobodili uticaja i kontrole spolja u poređenju sa medijima u kontinentalnom delu Evrope.

Filozof Dejvid Hjum je ukazao na to u svom eseju "O slobodi štampe" iz 1741. godine. "Ništa," kaže on, "ne bi više iznenadilo jednog stranca od ekstremnih sloboda koje uživamo u ovoj zemlji da prenesemo javnosti sve što želimo da kažemo i kritikujemo svaki potez kralja ili njegovih ministara."

Polažući račune bogatim novinskim oligarsima toga doba, ali ne i vladama, britansko novinarstvo je postalo čuveno zbog svoje agresivnosti, ljubopitljivosti i odsustva ograničenja slobodi štampe.

Ono što je omogućilo ovakvo stanje stvari je bila široko postavljena raspodela moći i novca u zemlji. Pošto engleska kruna nije bila u stanju da samu sebe finansira, morala je da upravlja zemljom zajedno sa parlamentom koji je odlučivao o prilivu novca u kasu kraljevstva. Kada su novac i moć raspodeljuje na ovakav način, ne možete imati centralizovanu kontrolu nad informacijama. Stoga je bilo prirodno da uz porast tiraža dnevnih listova njihovi vlasnici u Britaniji zauzimaju nezavisnu poziciju u odnosu na izvršnu vlast.

Balkanske države su se razvijale na različite načine. Osiromašene tokom stoleća tuđinske vladavine, u novim državama koje su nastajale početkom 19. veka se moć centralizovala na kraljevskom dvoru i u kraljevskoj birokratiji. Teško je tada bilo uspeti u takvim društvima bez bliskog kontakta sa državnim zvaničnicima od čijeg se uticaja teško moglo otrgnuti i kojima je bilo opasno suprotstavljati se.

Ljudi često misle da je srpska medijska kultura kukavičke podrške Miloševićevom režimu zapravo nasleđe komunističke ideologije, koja je uvela običaj zanemarivanja nezgodnih činjenica, koja je odbijala da razdvoji vesti od komentara i koja je uvek težila crno-belom predstavljanju stvari, a uz to je bila opsednuta raskrinkavanjem i uništenjem unutrašnjih neprijatelja i izdajnika.

Ipak, mada je komunističko nasleđe imalo važnu ulogu u podsticanju slabosti balkanskog novinarstva, koreni ovih nedostataka sežu u prošlost pre revolucija iz 1945. godine.

Novinarska kultura na Balkanu je imala poteškoća da izbegne uticaj javne kulture koja se oblikovala tokom ratova za nezavisnost na početku 19. stoleća. Milovan Đilas je dao zanimljiv portret javne kulture u predratnoj Srbiji – zaboravio sam u kojoj knjizi – prisećajući se prizora mase ljudi u Beogradu koja se okupila da pozdravi javno pojavljivanje kralja Aleksandra u jednoj zvaničnoj prilici. Gomila se, piše on, skoro u potpunosti sastojala od zvaničnika, njihovih prišipetlji i ulizica koji su neprestano bili pri ruci da bi stvorili utisak spontanog, masovnog entuzijazma javnosti za bilo kakav kraljevski događaj.

Kako se malo promenila Srbija tokom tih pedeset godina od vladavine kralja Aleksandra do vremena Slobodana Miloševića jer se još uvek sećam velikih, ne-baš-spontanih okupljanja radi podrške Miloševićevoj politici na Kosovu ogromnog broja radnika koje su vlasti autobusima prevozile na mitinge iz njihovih fabrika.

Ovo vam se može učiniti kao otklon od pitanja novinarske objektivnosti. Ali objektivnost jedino može cvetati u nezavisnom okruženju, a novinska nezavisnost, kao što sam to pokušao da naznačim, je tesno povezana sa raspodelom resursa i javnom kulturom koja se razvija pod okriljem tih resursa.

U Britaniji se javna kultura neprestano menja. Ravnoteža moći između medija i vlasti se i dalje menja – i to dramatično na račun ovih drugih. Dejvid Hjum bi bio zaprepašćen promenama u odnosu na 1741. godinu.

Tokom mog života novinari su u intervjuima sa vodećim političarima opštu kulturu podilaženja sagovornicima postepeno zamenili agresivnijim pristupom. Veoma agresivan, ispitivački stil intervjuisanja – koji implicitno sugeriše da skoro svaki političar laže – je praktično postao novi novinarski standard.

Nedavni sukob između BBC-ja i vlade Tonija Blera zbog izveštavanja BBC-ja o Iraku u programu pod nazivom "BBC danas" je razobličio ovu konfrontaciju i pokrenuo najširu javnu debatu, koliko ja pamtim, o standardima objektivnosti britanskih medija.

Ova debata je veoma polemična, a upadljivo je da novinarski korpus nije požurio da odbrani standarde kolega koji su se našli na udaru kritike.

Neki su, istina, energično branili britanske medije kao najbolje u toj branši, a odgovorne, u najgorem slučaju, za posezanje za etičkim prečicama radi postizanja višeg cilja – raskrinkavanja zloupotreba na visokim položajima u vlasti.

Pišući u časopisu "British Journalism Review" ("Britanska novinarska revija"), profesor sociologije Stajn Ringen je upravo zastupao ovakav stav.

"Standardi su relevantni, ali novinarstvo se ne vrti samo oko standarda," kaže on. "Oni su sredstva pomoću kojih štampa radi svoj posao, ali oni nisu sami po sebi taj posao. Taj posao se sastoji u tome da se informiše javnost, da se edukuje i zabavi. Zadatak štampe je da poziva na odgovornost one koji vrše vlast."

Profesor opisuje ono što naziva "suštinskim demokratskim zadatkom" medija sasvim jednostavno kao "kritičku moć".

"Da bi bila u mogućnosti da iskaže tu moć u svom radu, štampa može imati potrebu za žrtvovanjem izvesne preciznosti u informacijama, makar tokom procesa novinarske istrage," nastavlja on. "Ima nešto parališuće puritanski i beskrvno u stavu da su standardi vrhovna svetinja. To znači insistirati na slatkorečivoj štampi koja ne ujeda."

Ringen suprotstavlja ovakav britanski pristup onome koji je zastupljen u francuskoj štampi koju naziva "slatkorečivom" u smislu da neguje standarde nauštrb istraživanja. Kritikujući vodeće listove kao što je "Le Monde" zbog odbijanja da informiše francusku javnost o privatnom životu i političkom zaleđu pokojnog predsednika Fransoa Miterana sve do njegove smrti, Ringen opisuje perjanicu francuskog novinarstva kao primer "elitizma u akciji".

"Nije potrebna nikakva cenzura jer postoji kultura u kojoj se održava red," kaže on.

Međutim, ovo je samo jedan aspekt argumenata u ovoj debati. Mnogi drugi glasovi, uključujući iznenađujuće veliki broj onih levo od centra, za koje se moglo očekivati da će se okupiti radi odbrane novinarskih sloboda, su rekli je sukob između BBC-ja i Blera ukazao na opadanje standarda objektivnosti u izveštavanju britanske štampe i zabrinjavajuću tendenciju prožimanja vesti i komentara.

Veoma cenjeni magazin "Economist" je u svom uvodniku je, uz osudu, opisao BBC-jevo kontroverzno izveštavanje o Iraku kao "tipično za dobar deo savremenog britanskog novinarstva u kome se izvrću ili falsifikuju navodne vesti da bi se uklopile u lični stav novinara o tome gde se istina zaista krije. Neki su u britanskim medijima opisali takvo novinarstvo kao 'odvažno'. Aljkavo ili pristrasno više odgovaraju pravom stanju."

U sličnom tonu urednik lista "Financial Times" Andru Gauers je opisao ovu aferu oko izveštavanja BBC-ja kao "poziv na uzbunu" za britansko novinarstvo, a ne za vladu. Gauers je napisao da bi ova afera "trebalo da nas podstakne da odupremo olakom prihvatanju površnih izvesnosti unapred zauzetih stavova, te da ponovno otkrivamo vrline tačnosti, konteksta i provere činjenica."

Najzad, Džon Lojd, bivši urednik umereno levičarskog lista "New Statesman", je napao ono što naziva "kulturom privrženosti" u medijima za koju tvrdi da je direktno proistekla iz frustrirajućeg iskustva novinara za vreme rata u Bosni zbog neaktivnosti Britanije i čitavog Zapada.

Činjenica da su novinari otvoreno tražili intervenciju Zapada u Bosni nije to što ga uznemiruje, piše on. Brinula ga je sve izraženija nesposobnost novinara da razdvoje "zastupničko" novinarstvo u korist određene stvari od pravog izveštavanja, a to se, kako tvrdi, mora rigorozno razdvajati jedno od drugoga.

Možda dajemo isuviše laskavu sliku balkanskog novinarstva kada kažemo da novinari u jugoistočnoj Evropi ponovno otkrivaju značaj vrlina koje njihove britanske kolege napuštaju.

Čak i bez grubog prišivanja stereotipa različitim etničkim zajednicama koje sam opisao ranije, neoznačena fuzija vesti i komentara i dalje otežava napore da se podignu standardi objektivnog novinarstva u ovom regionu. Još uvek postoji preterano oslanjanje na čuvene "anonimne izvore" i neimenovane "eksperte" da bi se potkrepili određeni stavovi.

Ova vrsta novinarstva se samo naizgled drži standarda objektivnosti, ovlašno tek prihvatajući površni manirizam i tehnike zapadnog novinarstva da bi se prikrilo nešto što je zapravo to isto, staro, veoma pristrasno izveštavanje.

Postoji još jedan drugi, noviji problem na Balkanu – neka vrsta nasumičnog izveštavanja u okviru koga se, zahvaljujući naglom ukidanju državne cenzure, "sloboda" poistovećuje sa slobodom da se objavljuje skoro svaka glasina o bilo kome, pri čemu se zanemaruje mukotrpno proveravanje činjenica što je već dugo pravilo u američkoj, ako već ne u tolikoj meri u britanskoj, štampi.

Međutim, kako to aktuelna debata o medijima u Britaniji pokazuje, Britanci nemaju monopol nad pitanjem objektivnosti. Mi ne predstavljamo uzor vrline, takođe.

Markus Taner je urednik/instruktor obuke IWPR-a u Beogradu. Ovaj članak predstavlja osnovu za predavanje koje je održao na seminaru u organizaciji IWPR-a "Objektivnost u medijima – Izazov ili zamka", u Sarajevu 4. marta.

[pošaljite komentar]

 

VAŠI KOMENTARI

Markus Taner je ocigledno iskusan novinar, ali uvek je lakse biti kritican nego samokritican. Uvek je lakse primetiti nedolicnost i netrpeljivost kod drugih nego li kod sebe licno. Btitanski i americki mediji i novinari su itekako pokazali vecu privrzenost svojim vladama i vojnim intervencijama u Afganistanu, Iraku i na Balkanu nego objektivnom izvestavanju sa terena ili u svojim clancima. Novinarima u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom je sve teze da se odupru pritiscima svojih urednika i komercijalnih mentora kao i velikih medijskih mogula koji sad medju sobom kontrolisu najveci deo znacajnih medija na Zapadu. Nije cudo onda da i nasi slabo placeni novinari u Srbiji lako ili lakse podpadnu pod tudji uticaj u svom izvestavanju ili (ne)profesionalnom ponasanju. Sada se na Zapadu skoro svi Muslimani poistovecuju sa teroristima i ekstremistima, a to svakako nije zahvaljujuci nepristrasnim novinarima ili medijima. Taj fenomen nisu Srbi preneli zapadnim zemljama. Sto se tice "pogrdnog" izraza Siptar umesto politicki korektnog izraza Albanac, g. Markus Taner izgleda ne zna da sami Siptari tako sebe zovu i da je Albanija ustvari Siperija na albanskom. Albanija je ime koje je Italija nazvala svoju koloniju i koji su naziv preuzele druge evropske zemlje na svojim jezicima. Nekome moze da zvuci pogrdno naziv Srbijanac umesto Srbin itd.
Bob Filipovic
Melburn
Australija

vrh strane

 

 

© 1995 - 2017 , B92