Kosovsko pravosuđe je nepristrasno i nema političku pozadinu
Autor: Majkl E. Hartman iz Vašingtona

Krivica ili nevinost optuženog se nikada ne smeju pretpostavljati isključivo na osnovu etničke ili pripadnosti nekoj od zaraćenih strani.

Da bi se razmrsilo klupko nesporazuma koji sputavaju kosovski pravosudni sistem, mora se krenuti od osnovnih principa.

Svrha svakog suđenja jeste da se utvrdi da li je optužena osoba kriva za izvršenje krivičnog dela. Krivica se utvrđuje ispitivanjem i procenjivanjem izloženih dokaza.

Na suđenju za ratne zločine se optuženi ne može braniti tvrdnjom da je bio na "pravoj" strani, boreći se na strani vlade ili za oslobođenje, niti bi to trebalo da bude tako. Ratni zločini se, po definiciji, čine tokom ratnog sukoba i obe sukobljene strane mogu biti krive za počinjene zločine. 

Kada se u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu vode procesi za ratne zločine u Bosni, sudsko veće odlučuje da li je optuženi uistinu počinio navedene zločine. Pripadnost određenoj etničkoj grupi, bez obzira da li se radi o Muslimanima, Hrvatima ili Srbima, ne pruža optuženom imunitet od krivičnog gonjenja. 

Albanske žrtve ratnih zločina na Kosovu i njihove porodice zaslužuju pravdu, ali kosovsko društvo kao celina takođe ima pravo na bezbednost do koje se može doći jedino putem dosledne, nepristrasne primene principa vladavine prava.

Tokom nedavnih suđenja za ratne zločine četvorici pripadnika bivše Oslobodilačke vojske Kosova, OVK, poznatijih kao "lapska grupa", sudsko veće ih je proglasilo krivim za ubistva petorice kosovskih Albanaca i nelegalno pritvaranje, prebijanje i mučenje osmorice drugih Albanaca kao i prebijanje i mučenje jednog kosovskog Srbina.

Osuda i kazne za te zločine su doneli pravdu porodicama onih koji su nastradali kao i utehu preživelima. Jednako je važno da se time ustanovljava princip koji je neophodan i nužan temelj svakog društva zasnovanog na vladavini prava umesto na vladavini najjačih i najsnažnijih.

Kao što su to već shvatili mnogi kosovski Albanci koji su ulagali ogromne napore da bi stali na put tradiciji krvne osvete, jedini način da se izađe iz začaranog kruga osvetničkih ubistava jeste da se moć donošenja presude i određivanja kazne preuzme od pojedinaca i trajno prenese na pravosudni s\istem. Ako javnost nije uverena da niko nije iznad zakona, princip prema kome pojedinci mogu uzeti zakon u svoje ruke će opstati i dalje.

Zašto je onda bilo javnih kritika presude i izrečenih kazni na suđenju "lapskoj grupi"?

Oni koji se protive krivičnom gonjenju bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, OVK, zbog strane na kojoj su se borili očito veruju da bi pripadnost takvoj "oslobodilačkoj" formaciji trebalo da pruži imunitet od bilo kakvih optužnica za počinjena krivična dela.

U prethodnom komentaru IWPR-a se pominje suđenje "lapskoj grupi" kao "politički motivisano" čime se implicira da nije bilo dokaza koji bi dali osnova za krivično gonjenje ovih lica i konačnu okrivljujuću presudu. Zapravo, u tom komentaru autor traži politički motivisanu oslobađajuću presudu na osnovu principa poznatog kao pravda pobednika.

Takođe se ne može se poreći da su sami kosovski Albanci posvedočili kako su optuženi izvršili ubistva i mučili žrtve u Lapaštici i na četiri druge lokacije. Svedoci su dali svoje iskaze na sudu uprkos pretnjama koje su dobili. Ne može se osporiti da su fizički dokazi i iskazi svedoka potkrepili presudu kao ni da je sud primenio isti princip komandne odgovornosti poput onoga koji je Haški tribunal primenjivao u suđenjima Muslimanima, Hrvatima i Srbima. Zakoni jednako važe za sve, a ne samo za neke. Zašto onda neki tvrde da se radi o "političkom" suđenju? 

Neki tvrde da izvesni kosovski Albanci "sumnjaju" kako "možda" postoji tajni dogovor između Beograda i Misije Ujedinjenih Nacija na Kosovu, UNMIK-a, koji je na nepoznati način rezultirao okrivljujućim presudama što ide u prilog Srbima nauštrb Albanaca. Ovakvi navodi zvuče grandiozno, ali su u potpunosti neosnovani.

Prvo, na julskom suđenju "lapskoj grupi" su se kosovski Albanci pojavili u ulozi optuženih, ali i žrtava. Zašto bi se UNMIK mešao u ovaj slučaj i zašto bi to bilo "političko suđenje" – osim ukoliko ne verujete da bi kosovski sudovi trebalo da zauzmu stav prema kome bi svim bivšim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova, OVK, trebalo pružiti imunitet u odnosu na odredbe međunarodnog humanitarnog prava koje se bave ratnim zločinima.

Ukoliko se sugeriše da za borce OVK ne važe ista ograničenja kao za borce u drugim sukobima, time se takođe neizbežno sugeriše da pripadnici OVK i njihova borba nisu bili priznati prema međunarodnom pravu. Ni kosovski Albanci, niti OVK se ne bi složili s tim. Štaviše, vođstvo OVK je priznalo u intervjuima tokom trajanja oružanog sukoba da se rukovode odredbama međunarodnog humanitarnog prava.

Drugo, prema ovoj teoriji zavere, UNMIK izdaje tajna naređenja svim međunarodnim sudijama i tužiocima u svim sudskim procesima za ratne zločine, čime se ovom telu pripisuje stepen upravljačkih sposobnosti i političke kohezije koji su, često, upadljivo odsutni u znatno prizemnijim oblastima njegovog delovanja.

U slučaju "lapske grupe", prema ovoj neozbiljnoj teoriji bi ne samo etničke albanske žrtve i svedoci morali biti u zaveri, već bi se i međunarodna policija, tužioci i sudije takođe morali urotiti zajedno sa njima kako bi njihova zavera ostala pod velom tajne.

Međunarodne sudije i tužioci koji su radili na slučaju "lapske grupe" su pretežno bili iz zemalja-članica NATO-a, koje su pomagale Kosovu. Zašto bi oni bili bilo što drugo do pravedni i nepristrasni? 

Međunarodne sudije su nezavisne kako u svojim matičnim zemljama tako i na Kosovu. Oni ne bi dozvolili bilo kome da im naređuje šta da čine. Zašto i kako bi se svi ovi albanski svedoci i žrtve kao i međunarodni stručnjaci okupili da bi zajednički kovali zaveru? Odgovor je jednostavan: oni to nisu mogli i, svakako, nisu učinili. 

Treće, teoriju zavere pobija brižljiva i temeljna odluka suda u kojoj se kaže da optuženi nisu krivi za polovinu tačaka iz optužnice kojom se terete za počinjene zločine.

Jedan stari filozof Vilijem Okem je ustanovio logički princip poznatiji kao "Okemova oštrica noža": "Najjednostavnije objašnjenje je obično tačno". U ovom slučaju, obrazloženje presude je da je nepristrasno sudsko veće proglasilo optužene krivim na osnovu ubedljivih dokaza koje su izneli na sudu njihovi zemljaci, kosovski Albanci – svedoci i žrtve zločina.

Primedba koju su izneli Keljmendi i ostali se odnosi na visinu zatvorskih kazni izrečenih "lapskoj grupi". Zašto? Da li je trinaest godina preoštra kazna za izdato naređenje da se usmrti pet ljudi, kao i za prebijanje, mučenje i nelegalno pritvaranje devet osoba na četiri različite lokacije?  Da li je sedamnaest godina isuviše za komandanta koji je učinio to isto imajući u vidu potrebu da se predupredi mogućnost da se takve stvari ikada više ponove? Da su Srbi učinili to isto, da li bi se iznosili ovakvi argumenti?

S obzirom na moje iskustvo tužioca u Sjedinjenim Državama kao i na Kosovu u svojstvu međunarodnog tužioca, koji, međutim, nije učestvovao u sudskom procesu "lapskoj grupi", ali je imao prilike da posmatra kako funkcioniše pravosudni sistem na Kosovu i u Bosni, ne mislim da su kazne isuviše visoke. U analizi kaznene politike Haškog tribunala Ivena Elisona, koja je nedavno objavljena na veb sajtu "Justwatch", se kaže da prosečna kazna za ratne zločine, uključujući ubistva, iznosi 15,8 godina, a za komandnu odgovornost – 21,5 godinu.

Ako su kazne isuviše oštre, advokati odbrane bi trebalo da podnesu dokaze Vrhovnom sudu u žalbenom postupku. Pravni lek za eventualnu grešku u sudskom postupku treba potražiti pred apelacionim sudom, a ne pred sudom javnog mnenja.

Neki, pak, ne tvrde da su kazne "lapskoj grupi" isuviše visoke, već da su kazne za srpske zločince isuviše blage. Prvo, ukoliko je to tako, treba podneti žalbu višoj sudskoj instanci ukoliko se smatra da su kazne za okrivljene srpske nacionalnosti isuviše blage. Drugo, ovakvim argumentom se pokušava utvrditi razlika u kaznenoj politici pri suđenju kosovskim Srbima i kosovskim Albancima za ratne zločine putem ekstrapolacije isuviše malog uzorka – samo jednog suđenja kosovskim Albancima za počinjene ratne zločine. Nasuprot tome, bilo je deset suđenja za ratne zločine kao i četiri suđenja za ubistva tokom rata u kojima su optužena lica bila srpske nacionalnosti.

Na osnovu univerzalnih principa pravde i primenjivih kosovskih zakona se od suda traži da izrekne svakom optuženom licu presudu na osnovu jedinstvenih okolnosti i individualne odgovornosti za svaki slučaj. Sve dok se ne obelodani pismeno obrazloženje suda, niko ne bi trebalo ni da pokušava da poredi različite presude i kazne.

Imaju u vidu broj sudskih procesa – 14, nije iznenađujuće da je bilo i oslobađajućih i okrivljujućih presuda. Mada je bilo izrečenih kazni koje su blaže od onih u slučaju "lapske grupe", takođe je bilo kazni približno jednake visine. Na suđenjima optuženim Srbima, utvrđeno je da je Zoran Stanojević ubio jednog čoveka zbog čega je osuđen na 15 godina zatvora; Miroslav Vuković je počinio ratne zločine, ali ne i ubistvo, pa je ipak osuđen na dvanaest godina zatvora. U slučaju "Bešović" još uvek nije objavljeno pismeno obrazloženje presude, tako da ne može videti zašto se to sudsko veće odlučilo na sedmogodišnju zatvorsku kaznu, što deluje kao blaga kazna za učešće u izvršenju ratnih zločina, uključujući ubistvo. Međutim, za očekivati je da bi u bilo kom pravosudnom sistemu različita sudska veća, pogotovo sa sudijama iz zemalja sa različitim kaznenim politikama, mogla donositi različite odluke. Tužilac može podneti žalbu Vrhovnom sudu kako bi Bešović dobio oštriju kaznu.

Odluke međunarodnih članova Vrhovnog suda takođe opovrgavaju bilo kakvu teoriju zavere. Zvezdan Simić je proglašen krivim za ubistvo i osuđen je samo na osam godina i četiri meseca zatvora, ali je u žalbenom postupku kazna preinačena u dvanaest godina zatvora, dok je Čedomir Jovanović proglašen krivim za učešće u masovnom ubistvu, a njegovu prvostepenu kaznu od dvadeset godina zatvora je potvrdio viši sud.

Neki od sudskih procesa drugim optuženim Srbima, koja je poništilo međunarodno veće Vrhovnog suda, su ponovljeni pred sudskim većima u kojima su, pored međunarodnih, bile i albanske sudije. Mada su se neka ponovljena suđenja okončala oslobađanjem optuženih, u drugima su optuženi proglašeni krivim za počinjene ratne zločine, uključujući slučajeve Anđelka Kolašinca i Miroslava Vukovića.

Čini se da neki kritičari po automatizmu pretpostavljaju da je svaka oslobađajuća presuda na suđenju licima srpske nacionalnosti pogrešna, ali koliko je takvih kritičara pročitalo pismena obrazloženja i zapisnike sa suđenja? Koliko njih shvata da oslobađajuća presuda može biti ishod sudskog procesa čak i kada je sud utvrdio da su ratni zločini počinjeni jer nije bilo dovoljno dokaza na osnovu kojih bi se optužena lica mogla proglasiti krivim?

Pre nego što se upustimo u kritiku bilo koje presude, trebalo bi prvo da pročitamo pismeno obrazloženje suda. U suprotnom, insistiranje na nevinosti – ili krivici – jedino na osnovu etničke pripadnosti optuženih ili nekadašnjeg statusa ovih boraca bi proisticalo iz predrasuda i pristrasnosti.

Niko i nijedna etnička grupa, nijedna od zaraćenih strana nije iznad zakona. To je vladavina prava.

Majkl E. Hartman je stručni saradnik Američkog instituta za mir, USIP. Radio je za Misiju Ujedinjenih Nacija na Kosovu kao međunarodni tužilac od februara 2000. do januara 2003. godine. Izneti stavovi su mišljenje autora članka, ali ne nužno i stavovi USIP-a i UNMIK-a.