verzija za štampu 

Piše: Bogdan Ivanisevic*
Vreme, br. 675, 11. decembar 2003

[pošaljite komentar] [postojeći komentari]

Cini se da kriticari Haskog tribunala u Srbiji, uz retke izuzetke, polaze od pretpostavke da je svaki prigovor na racun tribunala osnovan. Ovo ne iznenadjuje, jer kriticari su navikli da javnost sa odobravanjem prima svaki argument protiv Haga. Tribunal je usmeren protiv Srba? Svako u Srbiji zna da je tako. Amerikanci kontrolisu tribunal? To je sasvim jasno. Tuzilac lose radi svoj posao u postupku protiv Slobodana Milosevica? Ocigledno, da. Kada se ovakve stvari ponavljaju i ne dovode u pitanje, postaju nesto poput samoociglednih istina.

Kriticnost u odnosu na Haski tribunal potice iz nekoliko glavnih izvora. Za neke komentatore i izvestace, tribunal je simbol i sredstvo “Zapada,” a u odnosu na taj Zapad oni su nepoverljivi bar od NATO bombardovanja 1999. godine. Drugi nisu imali apriori negativan stav u odnosu na tribunal, ali su se okrenuli protiv kada su zakljucili da se u postupku protiv Milosevica tuzilastvo isuvise bavi politikom i istorijom a nudi malo dokaza o krivici optuzenog. Treci imaju problem vec sa samom idejom da se pred nekim sudom iznose cinjenice o zlocinima koje su pocinili Srbi.

Negativan stav predstavljao bio bi savrseno respektabilnu poziciju ako bi proizilazio iz objektivne analize sudjenja Milosevicu i ukupnog rada tribunala. Ovo po pravilu nije slucaj. Tekst koji sledi ukazuje na osnovne nedostatke u predstavi koja o tribunalu vlada u Srbiji.

Svi protiv Haga

U oblikovanju odnosa koji ce javnost u Srbiji zauzeti prema Hagu, najvaznija je bila uloga post-milosevicevske vlasti. Ta je vlast koristila pronadjene masovne grobnice kosovskih Albanaca kao alibi za izrucivanje Milosevica Hagu, a ne kao povod za raspravu o zlocinima i sudjenje odgovornima. Tri godine nakon pada Milosevica, sudovi u Srbiji sudili su samo nekoliko slucajeva ratnih zlocina. Vlast je saradnju sa Hagom predstavila kao sredstvo za dobijanje ekonomske pomoci a ne kao obavezu prema zrtvama i zahtevu pravicnosti.

Ukratko, vlast je temu ratnih zlocina lisila moralne dimenzije. Ovim je pothranjivala cinizam i sistem vrednosti koji odrzava nacionalisticki ekstremizam, ili ga direktno snazi. To nije podloga na kojoj bi rad tribunala bio prihvacen sa odobravanjem.

Niti je to podloga koja bi medije ponukala da se bave zlocinima protiv ne-Srba. Sa izuzetkom lista Danas i televizije B92, mediji se zlocinima ne bave. Nasuprot srpskim politicarima i medijima, Haski tribunal stalno iznova iznosi temu zlocina na svetlo dana. Otpor i neprijateljstvo prirodna su reakcija.

Neprijateljstvo je buknulo iz sve snage kada je, u februaru 2002. godine, pocelo sudjenje Slobodanu Milosevicu za zlocine na Kosovu. Komentatori svih boja udruzili su se u trazenju slabosti u svedocenjima kosovskih Albanaca-svedoka tuzilastva. Svedocenja o nepojamnim zlocinima pominjana su u prolazu, ako uopste; teziste u izvestajima i analizama bilo je na kritikovanju svedoka zbog stvarnih ili navodnih protivrecnosti i neistina u svedocenju. Mesec dana nakon pocetka sudjenja za koje se pretpostavljalo da ce trajati vise godina, posmatraci u Srbiji zakljucili su da tuzilastvo ne radi valjano svoj posao.

Kod nekoliko medija koji nisu sasvim neosetljivi na (retke) kritike, preteranosti iz pocetnog izvestavanja vremenom su se proredile. Kod drugih, stanje je ostalo nepromenjeno. Javnost je odranije bila nepoverljiva prema Hagu; izvestavanje i komentarisanje sudjenja Milosevicu samo je osnazilo takav stav.

Naredjenja i zajednicki zlocinacki poduhvat

Mnogi u Srbiji veruju da tuzilastvo mora da dokaze da je Milosevic naredio da se cine zlocini, pa zakljucuju da tuzilastvo radi lose jer nije uspelo da ponudi dokaze o takvim naredjenjima.

Ono sto izvestaci i analiticari u Srbiju nisu objasnili javnosti je da tuzilastvo ustvari ne mora da dokazuje da je Milosevic izdavao naredjenja. Za osudjujucu presudu, ono mora samo da dokaze da je Milosevic ucestovao u zajednickom zlocinackom poduhvatu ciji je cilj bio nasilno premestanje ne-Srba sa podrucja u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu; ili, da je Milosevic imao efektivnu kontrolu nad snagama koje su cinile zlocine, da je znao ili trebalo da zna za zlocine, ali nije preduzeo potrebne i razumne mere radi sprecavanja zlocina i kaznjavanja pocinilaca. I zajednicki zlocinacki poduhvat i odgovornost nadredjenog lica su cvrsto ustanovljeni koncepti u medjunarodnom krivicnom pravu, i nijedan ne zahteva dokazivanje izdatih naredjenja.

Razumevanje ova dva koncepta zahteva izvestan napor kod ne-pravnika. Izvestacima i publici ne moze se prebacivati zbog nedostatka pravnog znanja. S druge strane, od izvestaca bi se ocekivalo da se upoznaju sa pravnim standardima koji stoje u osnovi sudjenja, a u medjuvremenu da se uzdrze od definitivnih zakljucaka—kao sto je taj da tuzilac ne uspeva da dokaze navode iz optuznica.

Zajednicki zlocinacki poduhvat izaziva narocitu zabunu, mada u njemu nema nicega cemu bi se zdravorazumsko zakljucivanje opiralo. Ako pripadnici grupe ucestvuju u pljacki banke, bice krivicno odgovorni kao ucesnici u zajednickom zlocinackom poduhvatu cija je svrha, ocigledno, pljacka banke; a ako u toku pljacke jedan clan ceka napolju u kolima, a neki drugi clan grupe u banci ubije sluzbenika banke ili taoca, osoba koja je napolju bice odgovorna ne samo za pljacku (sa kojom se saglasila) nego i za ubistvo (sa kojim se mozda nije saglasila). Ovo stoga sto je ubistvo prirodna i predvidljiva posledica pljacke, a osoba koja je cekala u autu bila je svesna rizika.

Primenjen u kontekstu postupka protiv Milosevica, koncept zajednickog zlocinackog poduhvata znaci sledece: Ako tuzilac moze dokazati da je Milosevic planirao, pripremao, ili izvrsio etnicko ciscenje, ili cak “samo” podsticao ili pomagao izvrsioce, Milosevic je krivicno odgovoran za etnicko ciscenje. U odnosu na ubistva, unistavanje imovine, pritvaranje, torturu, i ostale zlocine koji su pratili nasilno premestanje ne-Srba, Milosevic je krivicno odgovoran i za ta dela, cak i ako se nije slagao sa njihovim cinjenjem, ako su ta dela predvidljiva posledica “ciscenja”. (Ovim se ne sugerise da se Milosevic nije slagao sa tim zlocinima; poenta je u tome da cak i ako se nije slagao, on moze biti krivicno odgovoran).

I domace pravo poznaje odredbe sasvim slicne onima koje stoje u osnovi koncepta zajednickog zlocinackog poduhvata. Prema clanu 26 Osnovnog krivicnog zakona, onaj ko stvori ili iskoristi organizaciju, bandu, zaveru, grupu ili drugo udruzenje radi cinjenja krivicnih dela, odgovoran je za sva krivicna dela koja proizadju iz zlocinackog plana i kaznice se kao da ih je sam ucinio, bez obzira da li je i u kom svojstvu neposredno ucestovao u njihovom izvrsenju. Zakon takodje poznaju koncept saucesnistva, sa odgovornoscu saucesnika za dela koja neposredno izvrse drugi.

Politika i Velika Srbija

Vecina u Srbiji veruje da tribunal sudi Slobodanu Milosevic zbog toga sto je zapoceo ratove u bivsoj Jugoslaviji u nameri da stvori “Veliku Srbiju”. Tribunal se onda optuzuje da je “politicki”.

Medjutim, nijedna od tri optuznice protiv Milosevica--za Kosovo, Bosnu, i Hrvatsku—ne tereti krivicno Milosevica za stvaranje Velike Srbije niti za otpocinjanje ratova. Tuzilastvo dovodi Milosevica u vezu sa Velikom Srbijom samo u optuznici za Hrvatsku, konstatacijom da se zalaganje optuzenog za drzavu u kojoj ce svi Srbi biti u jednoj drzavi “podudarilo sa onima koji su trazili stvaranje Velike Srbije”. Recenica je opisna i ne predstavlja krivicno optuzenje. Milosevic je optuzen za nesto drugo: za nasilno preseljavanje ne-Srba i za druge zlocine pocinjene s tim u vezi. Da je Milosevic radio na ostvarivanju politickog cilja (stvaranje drzave pod srpskom dominacijom) bez cinjenja ratnih zlocina—bez nasilnog preseljavanja, ubistava, unistavanja imovine, i ostalog—ne bi bio krivicno gonjen.

Sofisticiraniji medju kriticarima koriste nesto drugaciji, mada slican, argument protiv sudjenja Milosevicu: oni kazu da tuzilac politizuje slucaj time sto se bavi raspadom Jugoslavije, a ne samo ratnim zlocinma.

Razlikovanje “politickih” od striktno “pravnih” komponenti u svedocenjima tuziocevih svedoka predstavlja mozda najkomplikovaniji aspekt postupka protiv Milosevica. Ono sto treba drzati na umu je da optuznice terete Milosevica za ucesce u zajednickom zlocinackom poduhvatu. Da bi pokazao da je zajednicki zlocinacki poduhvat postojao, tuzilac mora da pokaze da su oni koji su u poduhvatu ucestovali imali zajednicki cilj ili plan. Prema optuznicama, cilj zajednickog zlocinackog poduhvata u kom je Milosevic navodno ucestovao bila je prisilno premestanje vecine nesrpskog stanovnistva iz delova Hrvatske, Bosne, i Kosova. Da bi pokazao da je prisilno premestanje uistinu bio cilj, tuzilac bi trebalo da ucini ubedljivim da su prisilna premestanja radjena sa svrhom, odnosno nisu bila nenameravani ishod haoticnih dogadjaja.

Kako tuzilac tvrdi, svrha nasilnih premestanja bila je da se delovi Hrvatske i Bosne prikljuce novoj srpskoj drzavi, i da se zadrzi srpska kontrola nad Kosovom. Ovo je razlog zbog kog je tuzilac uveo svedoke koji su govorili o Milosevicevom nastojanju da prikljuci delove Hrvatske i Bosne novoj drzavi—govorili su, dakle, o “politici”. Ali u ovom kontekstu politika je pravno relevantna.

“Slab rad” tuzilastva

Poneti raspravama izmedju Milosevica i svedoka koje on unakrsno ispituje o Velikoj Srbiji i odgovornosti za ratove, izvestaci i komentatori u Srbiji uglavnom propustaju one delove svedocenja koji se odnose na elemente zajednickog zlocinackog poduhvata i odgovornosti nadredjenog lica. Brojni svedoci su svedocili da su se nasilno premestanje i ostali zlocini iz optuznica desavali, da su bili brojni i sistematski. Drugi su svedocili da su u zlocinima ucestovale formacije iz Srbije, kao i jedinice koje su naoruzavane, ili logisticki i kadrovski pomagane iz Srbije, ili su delovale u direktnom sadejstvu sa Beogradom. Milosevic je, prema svedocenjima, imao efektivnu kontrolu nad odgovornim jedinicama, ili je pomagao njihove aktivnosti (koje su ukljucivale predvidljive zlocine). Milosevic je bio obavestavan o zlocinima, ali—kako sledi iz svedocenja—nije preduzimao mere da se ovi sprece ili pocinioci kazne.

Brojna svedocenja potkrepljuju gornje zakljucke. Stoga zapanjuje kada kriticari ne prave nikakav osvrt na svedocenja i prosto ustvrde da Tuzilastvu “ne ide dobro”. Takav zakljucak je tesko pomiriti sa podacima koje je tuzilastvo ponudilo kroz svedocenja, izmedju ostalih, Milana Babica, Aleksandra Vasiljevica, Kapetana Dragana, Dr. Majkla Viliamsa, Pitera Galbrajta, Carsla Kirudje, Slobodana Lazarevica, Zorana Lilica, Andreasa Ridlmajera, Dzeri Lejber, Osmana Selaka, zasticeniih svedoka B-24, B-104, B-127, B-129, B-161, B-1455, C-013, C-47, C-1149, i drugih, kao i brojnih kosovskih Albanaca koji su svedocili o zlocinima nad albanskim civilima.

Anti-srpski tuzilac i sud pod kontrolom SAD?

Ono sto u Srbiji izaziva najvise otpora prema tribunalu je nesrazmera izmedju broja optuznica protiv Srba i optuznica protiv pripadnika ostalih etnickih grupa (odnos je otprilike 2,5:1). Zakljucak koji posmatraci izvode je da je Tuzilac pristrasan protiv Srba.

Kriticari, kako izgleda, nisu sebi postavili sledece osnovno pitanje: ako u tuzilastvu rade stotine ljudi, iz desetina drzava, da li je verovatno da svi ili vecina njih imaju nesto protiv Srba? Pozitivan odgovor verovatno ne bi zvucao ozbiljno, pa zagovornici teorije o anti-srpskoj zaveri tuzilastva nikad ne postavljaju pitanje.

Ako se ono ipak postavi, moguci odgovor je da zaposleni u tuzilastvu ustvari rade nepristrasno i profesionalno. Visoki broj optuznica protiv Srba bi onda mogao poticati od veceg broja i sistematicnije prirode teskih zlocina koje su pocinile srpske formacije. Srebrenica, Sarajevo, Foca, Vukovar, desetak lokacija sa masovnim pogubljenjima na Kosovu, prisilno premestanje stotina hiljada ljudi direktnim isterivanjem iz kuca, predstavljaju dela koja su na drugoj strani bila manje brojna i sistematicna, ili nisu postojala (ne postoji ekvivalent Srebrenci na drugim stranama.)

Uz to, do pada Milosevica tuzilastvu je bilo tesko da pristupi svedocima zlocina protiv Srba, sto je usporilo pripremu optuznica za te zlocine. Dalje, u svetlu nedavnih ubistava kosovskih Albanaca koji su na Kosovu svedocili protiv bivsih pripadnika UCK, nepristrasni posmatrac bi se upitao nije li hasko tuzilastvo zaista suoceno sa ozbiljnim teskocama u nalazenju kosovskih Albanaca voljnih da svedoce protiv drugih Albanaca. Ovo je utoliko vaznije sto je struktura UCK, za razliku od srpskog MUP-a ili jugoslovenske vojske, bila razudjenija i neprozirnija, pa je i dokazivanje komandne odgovornosti teze.

Jos jedno snazno verovanje mnogih u Srbiji je da je Haski tribunal potcinjen Sjedinjenim Drzavama. Kada se saznalo da ce predstavnici americke vlade sedeti u sudnici tokom svedocenja generala Vesli Klarka, sa ovlascenjem da traze zastitne mere ako delovi svedocenja mogu da nastete americkim bezbednosnim interesima, kriticari u Beogradu uzeli su to kao dokaz potcinjenosti tribunala Sjedinjenim Drzavama. Ono sto su prevideli je da je vlada Srbije i Crne Gore koristila ovo isto pravo u junu 2003. godine, tokom svedocenja bivseg jugoslovenskog predsednika Zorana Lilica. Dva predstavnika ambasade u Holandiji, Slavoljub Caric i Miodrag Panceski, sedeli su u sudnici i mogli su da traze zastitne mere, u skladu sa Pravilima postupka i dokazivanja.

Kriticari takodje tvrde da finansiranje tribunala dolazi uglavnom od SAD, te da SAD stoga odredjuju njegov rad. Ovakvo rezonovanje o uzrocno-posledicnoj vezi izmedju finansiranja i kontrole je dubiozno samo po sebi; u svakom slucaju, ono je bazirano na pogresnim cinjenicama. Veci deo sredstava (oko 95 posto) ustvari dolazi iz redovnog budzeta Ujedinjenih Nacija, a samo mali deo iz specijalnog fonda (trust fund) kroz koji drzave daju novcane priloge.

Nepouzdani saveznici

Kriticari tribunala u Srbiji kompenzuju nedostatak argumenata ponavljanjem tvrdnji, i pozivanjem na iste takve tvrdnje istomisljenika. Da bi se videlo kako to u praksi izgleda, uzmimo primer komentara koji je u “Politici” od 22. novembra 2003. godine objavio veteran spoljnopolitickog novinarstva u Srbiji Dragoslav Rancic. On navodi “najnovije strane ocene” koje bi trebalo da potvrde tezu o tribunalu kao politickom instrumentu zapadnih velikih sila, pre svega SAD. Clanak ce ovde biti nesto opsirnije prikazan, zato sto odricanje od objektivnosti i profesionalizma od strane vodeceg i inace korektnog novinara daje ideju o tome kako tribunal tretiraju drugi, manje kredibilni autori.

Rancic se poziva na tekstove u listovima “Junge Velt”, “Vasington Tajms”, “Nju Jork Tajms”, komentar procitan u programu na juznoslovenskim jezicima Radio Frans Internasional-a, i na izjavu sudije Haskog tribunala Volfganga Somburga. Sa izuzetkom sudije Somburga, svi citati sadrze tvrdnje umesto razvijenih argumenata, tako da se vrednost citata bazira na pretpostavljenoj kredibilnosti izvora. Ali kad se izblize pogleda, taj kredibilitet nedostaje, ili izvori prosto ne tvrde da je tribunal “politicki instrument u rukama zapadnih velikih sila,” kako ih Rancic predstavlja.

“Junge Velt” je bivsi istocnonemacki komunisticki list, sada samo komunisticki, do te mere ekstreman da, u citatu koji Rancic izabire, sugerise da se u Srebrenici nije desio zlocin. Tekst u “Vasington Tajmsu”, iz kog Rancic takodje citira, napisao je Pol Kreg Roberts, jedan iz grupe tzv. paleokonzervativaca-americkih izolacionista sutprostavljenih svakoj medjunarodnoj organizaciji u koju SAD “utapaju” deo suvereniteta, pa tako i Haskom tribunalu. Komentar sa Radio Frans Internasional-a, pak, autorski je tekst Stanka Cerovica, koji godinama iznosi radikalne anti-zapadne stavove uz puno kafkijansko-apokalipticnih tonova; to moze da predstavlja zanimljivu literaturu, ali ne i ozbiljnu analizu, kako potvrdjuje i ova recenica iz komentara na koji se Rancic poziva: “Mozda i sam Micunovic, kandidat za predsednika, moze da bude sutra optuzen. On ne zna zasto, ali tribunal ce znati.”

Napokon, ostaju “Nju Jork Tajms” i sudija Somburg, nesumljivo ozbiljni izvori. Oni medjutim ne kazu da je tribunal “politicki instrument zapadnih velikih sila”. Citat iz “Nju Jork Tajms” samo zagovara postepeno privodjenje tribunalovog rada kraju, ali to je sasvim u skladu sa prosle godine izradjenom izlaznom strategijom samog tribunala. (Nedelju dana nakon pojavljivanja Rancicevog komentara u “Politici”, urednicki komentar “Nju Jork Tajmsa” poceo je sledecom recenicom: “U skoro deset godina svog postojanja, Medjunarodni tribunal za bivsu Jugoslaviju bio je pravican i temeljan”. Toliko o “Nju Jork Tajms”-u kao savezniku protiv tribunala!) Sto se tice citata sudije Somburga, u njemu se ukazuje na rizik bavljenja istorijom od strane suda. Bez uvida u ceo tekst tesko je donositi bilo kakav zakljucak o tome sta Somburg zaista tvrdi, utoliko pre sto je isti sudija tokom sudjenja Milomiru Stakicu ustvari sa odobravanjem isticao obavezu tribunala da osvetli siri kontekt u kom se zlocini desavaju.

Slicno Rancicu, i ostali novinari u Srbiji se iskljucivo pozivaju na one strane izvore od kojih ocekuju da potvrde negativnu sliku o tribunalu, pa i onda kada tim izvorima nedostaje kredibilitet. Tako se, recimo, beogradski NIN, u pisanju protiv tribunala pozivao na Dzefri Kunera, americkog novinara i kriticara tribunala. NIN je propustio da svoje citaoce obavesti o tome da je Kuner vatreni branilac lika i dela Anta Gotovine i Janka Bobetka, i da kritikuje tribunal zbog gonjenja ovih osumnjicenih za zlocine u “Oluji” i Medackom dzepu.

Mediji u Srbiji su, sa druge strane, potpuno zatvoreni za ocene ozbiljnih medjunarodnih pravnika koji isticu da su prava Slobodana Milosevica u postupku veca od onih koja bi uzivao optuzeni u bilo kom nacionalnim sudjenju (Dzefri Robertson), ili koji su na osnovu sistematskog pracenja sudjenja na licu mesta jos krajem prve godine sudjenja zakljucili da je hasko tuzilastvo iznelo dovoljno dokaza za osudjujucu presudu protiv Milosevica (Avril MekDonald i Hajkelina Ferajn Stuart).

Preuzimanje odgovornosti

Nije verovatno da ce neprijateljstvo prema Hagu u skorije vreme splasnuti. Ono je na vrhuncu, pa su tako neki analiticari nedavno cak svaljivali na Hasko tuzilastvo odgovornost za los rezultat demokratskog kandidata na predsednickim izborima u Srbiji, u novembru 2003. godine.

Treba se ipak nadati da ce vlasti i elite, bolje pre nego kasnije, preuzeti odgovornost i racionalnije pristupiti pitanju ratnih zlocina i Haskog tribunala. Mozda pojedinci i stranke koje su prosperirale na fonu ratne patologije imaju koristi od tendenzioznog pracenja tribunalovog rada. Svi ostali samo su na gubitku.

* Istrazivac za podrucje bivse Jugoslavije u organizaciji Hjuman Rajts Voc

[pošaljite komentar] [postojeći komentari]