verzija za stampu 

Haski tribunal je nedavno obelodanio dva izvestaja (studije) strucnjaka, o finansiranju vojske i policije od 1. januara do 20. juna 1999. godine i izvestaj o srpskom nacionalizmu, oba u procesu protiv Slobodana Milosevica. Izvestaji eksperata se prave za sudjenja u Tribunalu i deo su ustanovljene sudske procedure, a cilj im je da ukazu na istorijski kontekst dogadjaja o kojima sud raspravlja i u funkciji su utvrdjivanja odgovornosti optuzenog. Smatra se da su posebno vazni u medjunarodnim sudovima kada sud treba da se obavesti o istorijskim okolnostima i dogadjajima o kojima raspravlja, a koji mu nisu dovoljno poznati. Drugim recima, oni treba da ukazu na motive ratovanja u kojima su zlocini pocinjeni.

Ima pravnika koji zastupaju tezu da bi kontekst morao da se raspravlja i pred domacim sudovima za zlocine protiv civilnog stanovnistva. Na medjunarodnom nivou to je pogotovo potrebno jer sudije moraju da budu upoznate sa svim elementima vezanim za pravilno presudjivanje. A nacionalizam je jedan od takvih vaznih elemenata, posebno kod zlocina protiv covecnosti, kao sto je progon stanovnistva koji ima elemente politicke, rasne ili verske diskriminacije. Nacionalizam, zatim, ima i svoje ciljeve. Ako je cilj, na primer, stvaranje jedinstvene centralizovane drzave jedne etnicke grupe, i u tom cilju su vrseni masovni zlocini na sirokom prostoru, i u dugom vremenskom periodu, onda tuzilac mora da dokaze da je neki nacionalizam imao takav cilj, ali i njegovu vezu sa zlocinom. Jednostavnije receno, Milosevic je optuzen za trajno uklanjanje nesrpskog stanovnistva sa velikih podrucja bivse Jugoslavije u cilju stvaranja centralizovane srpske drzave, kojom bi dominirali i vladali Srbi. Pri takvoj optuznici gotovo je nemoguce izbeci srpski nacionalizam.

Medjunarodni pravnici veruju da ce nacionalizam pred medjunarodnim sudovima verovatno biti predmet razmatranja samo u nekoj nuznoj meri, jer ti sudovi sude za najteze zlocine u razlicitim kulturama i na raznim stranama sveta. Ali ti se zlocini, ipak, ne mogu razumeti, a to znaci ni valjano krivicno-pravno ceniti bez reci strucnjaka za takve fenomene.

Te izvestaje ili studije rade strucnjaci na zahte tuzilastva, koje ih dostavlja sudskom vecu i optuzenima, pa ukoliko ih ovi ne ospore, oni postaju deo dokaznog materijala. Tako je i u slucaju Milosevica, s tom razlikom sto su ekspertski izvestaji dostavljeni i prijateljima suda. Ukoliko ih oni, ili optuzeni ne ospore, izvestaji ce postati deo materijala koji ce sudije imati u vidu prilikom odmeravanja krivice. Medjutim, u slucaju da ih odbace, konacan sud ce dati vestaci - nezavisni strucnjaci - koji ce biti ispitani u sudu, a konacnu odluku ce doneti sudsko vece.

U slucaju Milosevica vrlo je zanimljiv i izvestaj o policiji i vojsci, jer je optuzeni bivsi sef drzave koji je kontrolise i odgovara za aktivnosti pomenutih formacija. Zanimljivo je, medjutim, da je i pored toga jedina reakcija koju je najava tog izvestaja izazvala u srbijanskoj javnosti bila stura ocena guvernera Narodne banke Jugoslavije Mladjana Dinkica da ti podaci "nisu nepoznati" vlastima u Srbiji.

Izvestaj o nacionalizmu, medjutim, odbacen je pre nego sto je javnost bila upoznata sa njegovom sadrzinom, kao i prethodni. Vrlo brzo su se javili strucnjaci i politicari sa ocenama da se ne sudi politici vec pociniocima i odgovornima za zlocine. I zaista, misljenja strucnjaka o tome su podeljena, ali javno su artikulisana samo negativna. Mediji su propustili da na adekvatan nacin predstave oba izvestaja, sto se ne moze drugacije oceniti nego kao ozbiljan profesionalni propust. Tim pre sto postoji veliko interesovanje javnosti za oba izvestaja, posebno onaj o finansiranju vojske i policije, jer opljackano stanovnistvo je vrlo radoznalo kako je zloupotrebljavan njihov novac.

Veliko je i interesovanje dela javnosti i za izvestaj o nacionalizmu, tim pre sto su cesta upozorenja da posle Miloseviceve smene on nije smanjen, nego je postao drugaciji i ofanzivniji, iako ga deo vlasti ocenjuje kao "defanzivan" i "normalan". Analiticari, medjutim, upozoravaju na njegov ksenofobicni antievropski i pronacisticki duh, a sa njim i konzervativni izolacionalizam, sto celo drustvo dovodi na nivo palanke. Gluvi na takve opomene, i politicari i mediji su kao vruc krompir odbacili obe studije i odmah na njih zaboravili, sto ukazuje na resenost preteznog dela drustva da se zanemari centralno pitanje postratnog oporavka. Ipak, vec i sama najava tog izvestaja bila je dovoljna da nametne pitanje zasto nalazi o srpskom nacionalizmu u Srbiji podizu takvu temperaturu, a potpuno gluvo prolazi podatak da je, recimo, Milosevic optuzen za vise desetina hiljada zivota, ili sve potresnija svedocenja kosovskih Albanaca u haskoj sudnici, koji su ostali bez deset ili dvadeset clanova porodice. Zasto centralno mesto umesto saosecanju pripada relativizaciji, precutkivanju i potiskivanju?

Istorija poducava da je drustvo suoceno s problemom koji zahteva veliku ozbiljnost, ogromno znanje i zavidnu sistematicnost ukoliko zeli da prekine proces destrukcije. Nova vlast, medjutim, do sada nije saopstila da namerava i taj problem da uvrsti medju svoje prioritete. Zato u nedostatku boljeg primera, podsetimo na nemacko iskustvo. Poznato je, naime, da je Rihard Vajceker bio prvi sef nemacke drzave koji je bez ograda mogao da govori o nemackoj krivici. Za to je trebalo da prodje pedeset dugih godina obnove zemlje i denacifikacije pod budnim okom saveznika, uz pomoc jasno definisanog sistema, koji je u medjuvremenu postao predmet ozbiljnih analiza. U jednoj od njih Helmut Dubil navodi da je Konrad Adenauer, kome se nikako ne moze pripisati sklonost ka socijalnacionalistima, pokazivao u svojim javnim nastupima veliku brigu za nemacke ratne zlocince. Znao je, naime, da je apsolutnoj vecini biraca kojima se obracao, Rudolf Hes, "firerov zamenik", blizi od svakog ubijenog Jevreja.

[posaljite komentar]