Timoti Garton EsNacija u stanju poricanja
autor: Timothy Garton Ash
"The Guardian", 6. mart 2002.

Timoti Garton Es tvrdi da nam je potrebna srpska sapunska opera, kao i predstava ''Sloba protiv Karle''

Svaki put kada dodjem u Beograd, posetim Duleta. Dule je nekada bio major u Jugoslovenskoj armiji. On je nizak, debeo i predstavlja tmurnu antologiju srpske ogorcenosti. Sa njim sam se prvi put sreo u vreme kada je secanje na masakr nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici jos bilo sveze. Tada mi je rekao da su u Srebrenici "Muslimani ubijali Muslimane". Srpske snage, objasnio mi je on, isterivale su Muslimane iz grada, i Muslimani su se uplasili, pa su poceli da ubijaju jedni druge. Inace, dodao je jos, Srbi bi definitivno trebalo da se drze Slobodana Milosevica.

Ali zar taj veliki lider nije upravo falsifikovao rezultate izbora? Da, rezultati su falsifikovani, ali to nije uradio Milosevic, "to su ucinili ljudi oko njega". Tokom godina, fasciniralo me je da posmatram kako se njegovi stavovi menjaju, a sa tim i njegovo licno secanje. Tri dana posto je Milosevic pao, Dule je postao u potpunosti civil, i sasvim proevropski orijentisan, kao covek koji se iznenada oporavio od ludila. Pa zasto, smatrao je on tada, ako vec i Crna Gora zeli da se otcepi od Srbije, to je po njemu sasvim u redu. Naposletku, uveravao me je, "i Milosevic je bio Crnogorac". (A posle 1945. godine Nemci su govorili da je Hitler bio Austrijanac.) Pre dve nedelje sam ponovo dosao u Beograd. Svi sa kojima sam se susreo pratili su kako se Milosevic brani pred tribunalom u Hagu, boreci se protiv tuzioca Karle del Ponte: svi su gledali predstavu ''Sloba protiv Karle'', televizijsku sapunicu. Svi, pa i Dule. On je imao grip, i bio je u krevetu, pa nisam mogao da ga posetim, ali mi je preko telefona saopstio svoje stavove. To sudjenje Milosevicu je sramota, rekao je. Nikad do sada neki sef drzave nije bio tako optuzivan pred nekim sudom. Milosevic se, po njegovom misljenju, odlicno drzao: "On se bori, i ja mu se divim." Mada, dodao je, "vi znate da mi nikada nismo bili za Milosevica". (Naravno, naravno, ali da li bih mogao da vam pokazem petu stranicu iz moje beleznice sa zapisom od subote 8. marta 1997. godine, u koju upravo gledam dok ovo pisem?) I ponovo, Dule govori u ime velikog broja stanovnika Srbije. U jednoj nedavno sprovedenoj anketi, 42% ispitanika dalo je Milosevicu ocenu pet od mogucih pet za njegov nastup pred haskim tribunalom. Vise od dve trecine ispitanih reklo je da je tribunal neobjektivan na stetu Srbije, a vise od polovine njih nije moglo - ili nije htelo - da navede barem jedno mesto na kome su Srbi pocinili ratne zlocine. Ovo je nacija u stanju poricanja, zatvorena u pricu o tome kako su oni sami zrtve. Problem za one prosvecene Srbe sada lezi u tome sto ovo sudjenje Milosevicu pojacava to poricanje, kao i sindrom viktimizacije Srba, umesto da ih razotkriva. Ljudi kao sto je Dule, koji manje krive Milosevica sto je zapoceo ratove za sukcesiju Jugoslavije a vise zbog toga sto ih je izgubio, sada smatraju da se on hrabro bori za Srbiju protiv sveta koji zeli da ga prevari. Cak postoji i izvesna opasnost od povratne reakcije protiv reformisticki nastrojene srpske vlade koja ga je i izrucila Hagu. Znaci li to da je ovo sudjenje greska? Sigurno da ne znaci. Mogli bismo da se nadamo da bi korisni sporedni efekat ovog sudjenja mogao da bude to da Srbi konacno budu primorani da se suoce sa onim uzasnim stvarima koje su bile pocinjene u njihovo ime tokom protekle decenije. Ali to nije glavna svrha ovog sudjenja. Ono sluzi tome da se ustanovi jedan medjunarodni standard i presedan prema kome ce neki izuzetno teski i veliki zlocini, poznati kao ratni zlocini, ili zlocini protiv covecnosti, svuda i uvek biti sudski gonjeni. Nijedan Firer ili Duce, nikakav Pinoce, Amin, ili Pol Pot nikada se vise ne smeju osecati zasticenima po medjunarodnom pravu zahvaljujuci pozivanju na princip suvereniteta. Mozda ce to trajati godinama, ali ce vas svet ipak na kraju uloviti i pozvati vas da polozite racune o onome sto ste radili. Da bi se to postiglo, ovaj sud treba da bude nepristrasan van svake sumnje. Karla del Ponte je do sada vodila istragu o zlocinima koje su pocinili pripadnici OVK, i ocekuje se da ce neka sudjenja biti zapoceta. Tuzioci su takodje razmatrali i NATO bombardovanje kada je rec o civilima, ali su zakljucili da se ono ne moze okvalifikovati kao ratni zlocin. Pa ipak, dok postoje samo dva medjunarodna tribunala, za bivsu Jugoslaviju i za Ruandu, sumnja o njihovoj pristrasnosti uvek ce biti prisutna. Tako nam zapravo treba jedan novi Medjunarodni krivicni sud Ujedinjenih nacija, i potrebno nam je da mu se najmocnija zemlja na svetu Sjedinjene Americke Drzave pridruzi i da se potcini njegovoj nadleznosti. Pa cak i u tom slucaju, sumnjam da bi jedan takav sud postigao zeljeni efekat u Srbiji. Neki ljudi kazu da ce se na duge staze dokazi koji su izneti pred ovim sudom probiti do svesti srpskog naroda. Neke od cinjenica ce, makar, biti teze za pobijanje. A takodje je tacno da ce oni koji su sada studenti i dalje uciti iz zapisnika sa sudjenja u Nirnbergu o zlocinima koje su pocinili nacisti. Ali, tacno je i to da je nirnberski sud u Nemackoj posle rata proizveo upravo istu takvu odbrambenu reakciju kakvu danas vidimo u Srbiji. Izraz "Pravda pobednika" nije najbolji nacin da se neka porazena zemlja suoci sa sopstvenom istorijskom odgovornoscu. Pa sta je onda najbolji nacin za takvo suocavanje? Odgovor na ovo pitanje, po mom misljenju, lezi u nekoj dobro sastavljenoj komisiji za utvrdjivanje istine. Ona predstavlja model koji je isproban i testiran u zemljama od Cilea do Juznoafricke Republike, u kojima se narod suocava sa sopstvenom odgovornoscu, u jednom otvorenom procesu samoispitivanja. Sada Srbija stvarno ima komisiju za istinu, koju je sazvao Vojislav Kostunica, novi predsednik ove zemlje izabran na demokratskim izborima. Ali, to je cudna vrsta komisije za istinu, koja se uglavnom sastoji od naucnih radnika koji su mnogo radili na istorijskom ispitivanju citavog slozenog raspada bivse Jugoslavije. Sada se istorija pise u Hagu, rekao mi je Kostunica kada smo razgovarali za vreme moje nedavne posete, a Srbi moraju tu da intervenisu da bi obezbedili da se ta istorija pravilno pise. Pod recju "pravilno", on podrazumeva rec tacno, i - a tu je ta zackoljica - uz dodeljivanje postenog dela krivice drugima, bilo da su to Hrvati, Bosanci, Amerikanci, ili Britanci, za njihovu ulogu u ovoj tragediji. On ne trazi komisiju za istinu u stilu javnog pozorista kakva je postojala u Juznoafrickoj Republici, sa dramaticnim suocavanjem zrtava i mucitelja, ispovestima pripadnika tajne policije prepunim suza, i pomirenjima na koje je pozivao, cak ih i priredjivao za pozornicu, nadbiskup Tutu. Ne, kaze Kostunica, "mi ne zelimo sapunsku operu". Meni se to cini pogresnim u dva aspekta. Prvo, osnovno moralno polaziste zemalja koje se suocavaju sa svojim teskim proslostima treba da bude usredsredjivanje na ono sto je vas sopstveni narod pocinio, a ne na ono sto su vama drugi uradili. Priznajem da je ovo zakomplikovano cinjenicom da je ono sto je nekada bila Jugoslavija sada predstavlja mnogo razlicitih zemalja. Ali ovaj princip ostaje: Srbi treba da se suoce sa onim sto su Srbi ucinili drugima (pa i svojim sunarodnicima), Hrvati treba da se suoce sa onim sto su ucinili Hrvati, Bosanci sa onim sto su ucinili Bosanci i, da, Britanci treba da se suoce sa onim sto su oni ucinili - ili sa onim sto nisu uspeli da ucine - tokom uzasne protekle decenije na Balkanu. Ali drugo, ovakav stav je pogresan zato sto vam je zaista potrebno jedno emocionalno javno pozoriste, pa cak i stil "sapunske opere" komisije za istinu Juznoafricke Republike, da biste probili izuzetno jake psiholoske barijere poricanja. Te su barijere izuzetno otporne kada se ljudi osecaju kao zrtve istorije, sto oseca vecina Srba. Jer, kako zrtva moze da bude i pocinitelj zlocina? Tek je americka sapunska opera holokausta iz sedamdesetih godina konacno potpuno razjasnila obicnim Nemcima, personalizovanjem i dramatizacijom, pravi uzas holokausta. Danas Srbi na svojim televizijskim ekranima mogu da posmatraju jednu istorijsku sapunicu: Slobinu i Karlinu predstavu iz Haga. Njima je hitno potrebna jos jedna predstava: jedna domaca produkcija predstave u kojoj ce biti prikazana realnost. Tek kada je budu i dobili, ljudi kao sto je Dule pocece da se suocavaju sa cinjenicama i da pamte.