verzija za stampu 

Evropa u ratu
New York Review of Books 24.1.2002.
autor: Timoti Garton Es

Da li rat koji se trenutno vodi predstavlja presudni trenutak za Evropu i da li ce doprineti njenom definisanju?

Ovo pitanje je pocelo da me zanima nakon 11. septembra i postavljao sam ga politickim liderima, intelektualcima i ostalim zvanicnicima iz devet evropskih zemalja, a isto to sam pitao i takozvane »obicne gradjane« (takozvane zato sto oni nikad nisu sasvim »obicni«). Razgovarao sam sa ljudima iz Madrida, Pariza, Varsave i ostalih evropskih metropola. Kada posetite tako veliki broj zemalja za tako kratko vreme to vam je kao da brzo prelistavate stranice onih animiranih knjizica sa kojima smo se igrali kad smo bili mali,  kad nije bilo kompjutera i televizije. Naime, radi se o knjizicama koje na svakoj stranici imaju po jedan crtez, pa kad ih brzo prelistate pred vama se prikaze nesto nalik na crtani film.

Svi moji sagovornici izrazili su zaljenje zbog teroristickih napada na SAD i rekli su mi da  duboko saosecaju sa patnjom americkog naroda. Ovo je na prvi pogled ocekivana reakcija, ali tesko da takav stav dele sve zemlje sveta. Preko zidova Brandenburske kapije razvijeno je veliko crno platno sa natpisom »Wir trauern – Nase najdublje saucesce«, a jedan radnik iz Pariza mi je rekao: »Napadnuti smo svi mi... sve demokratske zemlje. Mi predstavljamo slobodni deo covecanstva«.

Pa ipak, svaka evropska drzava vodi svoj sopstveni rat. U Spaniji je to borba protiv baskijskih separatista (ETA), o cemu mi je sa velikim zarom govorio spanski premijer Hoze Marija Aznar. U Nemackoj je to pre svega borba za domacu bezbednost (samo sam u Nemackoj video da se ljudi osecaju licno ugrozenim zbog teroristickih napada na SAD podjednako kao i Amerikanci), a zatim i borba protiv post-post-hitlerovske struje koja postepeno i neprimetno jaca kako bi u odgovarajucem trenutku preuzela vojnu ulogu u svetu. Za Makedoniju je to borba protiv terorista – iliti navodnih terorista – u zemlji i pitanje kako ce se ovo odraziti na americko prisustvo na Balkanu.    

Predvodjena vladom Tonija Blera, Britanija ucvrscuje specijalne odnose sa Sjedinjenim americkim drzavama (»Novi ambasador SAD-a je premijer Ujedinjenog kraljevstva« cuveni je naslov clanka koji je objavio Wall Street Journal), ali isto tako zeli da bude vodeca zemlja u Evropi.  Bugarska je zabrinuta zbog posledica koje bi nastale njenim eventualnim stupanjem u NATO i Evropsku Uniju. I tako dalje, i tako dalje...

Ova prica o slicnostima i razlikama se neprestano ponavlja sirom Evrope, i to na svim nivoima. Dok sam se setao ulicama Madrida iznenada sam shvatio da me jedna ulica podseca na ulicu u centru Beograda. Kad sedite u jednom kafeu u Sofiji osecate se kao da ste u Parizu. Prodavnice, mirisi, moda, nacin na koji intelektualac pusi cigaretu, nacin na koji devojka odmahuje glavom... sve to vas podseca na vec vidjene gradove. Da, to je Evropa, reci cete vi – teska za opisivanje i razumevanje, ali ipak postoji. Pa ipak, deo onoga sto karakterise Evropu je upravo to bogatstvo razlicitosti na tako malom prostoru. Koliko razlicitih nacionalnih kuhinja, koliko razlicitih jezika, razlicitih vrsta vina, razlicitih novina i razlicitih vidova zenske lepote se smestilo na prostoru od oko samo nekoliko hiljada kilometara!

»Jedinstvo razlicitosti« je cesta fraza koju cete cuti u opisivanju ovog dela sveta. Medjutim, osim  razlika postoje i mnogobrojne slicnosti. Po mom misljenju, ovde se radi o zajednistvu u razlikama, sto nije isto sto i jedinstvo. Da li je Evropa dala jedinstveni odgovor na dogadjaje od 11. septembra? Jeste, samo ako rec »jedinstvena« razumete u sirem znacenju. Da li postoji jedinstveni evropski stav po pitanju nacina na koji se vodi rat u Avganistanu? Da, ako rec »jedinstvena« razumete u jos slobodnijem znacenju. Vlade svih evropskih zemalja podrzavaju ovu akciju, ali uz razlicite vidove teskoca. (Nemacka je, na primer, ponudila znacajan broj svojih trupa, ali moze se dogoditi da zbog ovoga stranka »Zelenih« raskine  »crveno-zelenu koaliciju« kancelara Sredera).  Mnogi Evropljani izrazavaju sve vecu zabrinutost zbog rata u Avganistanu – ispitivanja javnog mnenja u Nemackoj, Francuskoj i Britaniji su pokazala da se vecina gradjana zalaze za privremeno prekidanje vazdusnih napada, ali i tu opet postoje razlike u pogledu trajanja takve pauze i u pogledu intenziteta kojim bi trebalo voditi ovu kampanju.

Da li su svi ovi dogadjaji doprineli procesu koji se u mnogim evropskim jezicima (mada retko i u engleskom) naziva »ujedinjenjem Evrope«? Cini se da u jednom veoma vaznom pogledu jesu. Naime, zahvaljujuci energicnom komesaru Evropske Unije Antoniju Vitorinu – koga su zdusno podrzale mnoge vlade poput, recimo, Aznarove – Evropska Unija uvodi nove mere za borbu protiv terorizma. Ove mere predvidjaju pojacanu saradnju policije sa tajnim sluzbama i presecanje kanala za finansiranje teroristickih grupa, ali svakako da je najvaznija i najupecatljivija mera raspisivanje poternica koje ce biti na snazi u celoj Evropi. Na ovaj nacin je omoguceno da se osoba za kojom je raspisana poternica u bilo kojoj zemlji Evropske Unije  uhapsi u bilo kojoj drugoj zemlji clanici i da se zatim izruci zemlji koja je trazi. Ovo su veoma vazni koraci u borbi protiv terorizma, a isto tako doprinose i daljem zblizavanju zemalja Evropske Unije.

Pa ipak, to nije isto sto i »ujedinjavanje Evrope«. U najboljem slucaju mozemo govoriti o ujedinjavanju jednog dela Evrope.  A sta je sa zemljama koje jos uvek nisu primljene u Evropsku Uniju? Jedan od sagovornika, francuski ministar inostranih poslova Iber Vedrin, mi je nagovestio da bi dogadjaji  od 11. septembra zapravo mogli da uspore ocekivano sirenje Evropske Unije na istok, odnosno da odloze prikljucivanje zemalja bivseg sovjetskog bloka. Vedrin je podvukao da rigorozni propisi koje je uvela Evropska Unija, a koji se odnose na policiju, pravosudje i zastitu drzavnih granica, zemljama poput Poljske predstavljaju dodatnu prepreku za clanstvo. Ovaj komentar Ibera Vedrina ne treba posmatrati kao njegov licni analiticki osvrt. Ako mi francuski ministar inostranih poslova tako nesto kaze sada, to znaci da je sasvim moguce ocekivati da ce se sledece godine Francuska (i druge zemlje clanice) usprotiviti prikljucenju ove ili neke druge istocnoevropske ili srednjeevropske drzave,  jer se vecina ovih zemalja trenutno suocava sa korupcijom u redovima policije, pravosudnih organa i carinskih sluzbi.[1] Ako posmatramo stvari na ovakav nacin, moze se ocekivati da ce –kao posledica onoga sto se dogodilo 11. septembra – doci do usporavanja daljeg sirenja Evropske Unije.

Da li je teroristicki napad na SAD doprineo Evropskim zemljama da ucvrste svoju spoljnu politiku? Ne u potpunosti. Tacno je da se visoki predstavnik Evropske Unije za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana aktivno zalaze za bliskoistocne mirovne pregovore. Tacno je i da su lideri tri najjace vojne sile – Britanije, Francuske i Nemacke – usaglasili stavove i koordinirali zajednicki pristup. Medjutim, ostale zemlje clanice su zbog toga ogorcene. Uz dozu dramatike i temperamenta kakvi prilice operskom pevacu, predsedavajuci Evropske Unije Romano Prodi je zestoko kritikovao britanske, francuske i nemacke zvanicnike zbog toga sto su se – neposredno uoci odrzavanja samita Evropske Unije u Gentu – privatno sastali da razmotre novonastalu situaciju. To, po recima Prodija, ni na koji nacin ne odrazava duh zajednistva.

Kada je Toni Bler nedavno resio da u svojoj rezidenciji u Dauning Stritu organizuje radnu veceru sa ciljem da se razmotre posledice izbijanja novog rata, na koju je pozvao samo tri zvanicnika (nemackog kancelara, francuskog predsednika i francuskog premijera), Italijanski premijer Silvio Berluskoni je insistirao da im se pridruzi, pa je Bler odlucio da onda pozove i njegovog prijatelja, Hoze Marija Aznara. A onda se belgijski premijer Gaj Ferhofstat sam pozvao na sastanak, pozivajuci se na to da njegova zemlja trenutno predsedava Evropskom Unijom. To je znacilo da na sastanak mora da se pozove i gospodin Solana, u svojstvu visokog predstavnika Evropske Unije za spoljnu politiku i bezbednost. Da parodija bude jos veca, na kraju je – nakon sto je informaciju o sazivanju sastanka dobio od belgijskih kolega – holandski premijer Vim Kok pozvao Blera telefonom, rekavsi mu da »ne bi bilo lose« da i on prisustvuje. A onda je na sastanak dosao sa 45 minuta zakasnjenja, dovezavsi se automobilom londonske policije.

Citava peripetija koja je nastala oko ove radne vecere ilustruje tenziju u »evropskoj spoljnoj politici«, koja se ispoljava u dva oblika. S jedne strane imamo zacrtan ideal koji se ogleda u sporazumu iz Mastrihta, potpisanom 1992. godine. Naime, ovim sporazumom se predvidja da svih petnaest zemalja clanica treba da usaglase jedinstven stav, koji ce potom izreci gospodin Solana ili vlada one zemlje koja se u datom trenutku nalazi na mestu predsedavajuceg Evropske Unije. S druge strane postoji realnost, koja se ogleda u onome sto se, recimo, desava na Balkanu. Naime, vodece evropske sile (Britanija, Francuska i Nemacka uvek, Italija cesto, Spanija ponekad, a Poljska po svoj prilici uskoro) formiraju politiku u saradnji sa Sjedinjenim americkim drzavama, a ostale zemlje clanice ih u tome slede, ponekad unoseci samo neke minimalne izmene. Ovu tendenciju pospesuje Busova administracija, koja se u sadasnjem ratu opredelila za stvaranje odabrane »koalicije spremnih« za borbu protiv terorizma. (Mnogi su voljni i spremni da se bore, ali samo mali broj njih je odabran). Medjutim, i neke vodece evropske sile zastupaju ovakav stav – Britanija i Francuska ponajvise. »Il y a une directoire,« (»Postoji jedan direktorat«) rekao mi je jedan francuski zvanicnik u Parizu, misleci na rukovodecu poziciju koju zauzimaju tri vodece sile Evropske Unije. To mozda upravo odgovara Sjedinjenim drzavama. U stvari, Henri Kisindzer je i nagovestio mogucnost  obnavljanja alijanse cetvorice koja je svojevremeno osnovana u 19. veku, a u koju bi sada usle Sjedinjene Drzave, Britanija, Francuska i Nemacka. [2] Ostale evropske zemlje protive se ovoj ideji.

U pozadini ovih politickih borbi stoje dublja pitanja kao sto su pitanje identifikacije i pitanje identiteta. Mnogi Evropljani se ne identifikuju sa »Evropom« kao nekom politickom organizacijom ili silom. Istrazivanja javnog mnenja sprovedena na tlu Evropske Unije pokazuju da manje od polovine ispitanika smatra da je clanstvo u ovoj organizaciji pozitivno za njihovu zemlju. »Ljudi se ne osecaju Evropljanima; oni ce uvek reci da su Englezi ili Spanci,« reci su Karlosa Molinasa, dvadesetosmogodisnjeg spasioca koji je trenutno bez zaposlenja, sa kojim sam razgovarao u taverni La Dolores u centru Madrida. Po njegovom misljenju, »Evropa je projekat politicara. Ona ne dotice obicne gradjane.« S druge strane, on smatra da je Amerika usla u bukvalno svaki dom svojih gradjana – sto nam potvrdjuje sve ono sto smo videli nakon 11. septembra. Ovaj mladi covek je stekao utisak da se americka zastava moze naci u svakom americkom domacinstvu, a da svaki njegov clan oseca pripadnost siroj drustvenoj zajednici i da se ponosi time sto je Amerikanac.

Proevropski orijentisani intelektualci postavljaju stvari drugacije. Po njima, potrebno je  odgovoriti na pitanje »Cemu Evropa?« Ovo pitanje se moze posmatrati na dva nacina. Prvi je da ga smatramo pokazateljem krize. Retko da ce se koji Amerikanac pitati »cemu Amerika?«, a donedavno ni Britanci nisu postavljali ovo pitanje u vezi sa svojom zemljom. Antropolog Meri Daglas je svojevremeno primetila da su najjace institucije one koje su »nevidljive«. Po toj logici, najjaci politicki identitet je onaj cije se postojanje ne dovodi u sumnju. Pre desetak godina, u vreme kada se Evropska Unija snazno razvijala, slabo da je ko imao zelju da se bavi pitanjem »cemu Evropa?« A sada pocinju da se pitaju. U optimistickoj verziji ovo bi se moglo smatrati necim sto ukazuje na potrebu da se nesto razvija i menja. Mi se pitamo »cemu Evropa?« kao sto su se u 19. veku predstavnici pokreta Risorgimento (nacionalni pokret za ujedinjenje Italije) pitali »Cemu Italija?«Medjutim, imajuci u vidu da se ovde ipak radi o Evropi, rekli bismo da je istina negde izmedju i da je bliza prvom gledistu.

Ono sto karakterise identitet nije samo zemlja iz koje poticete i osecaj pripadnosti naciji, vec pre svega pitanje protiv koga ste i za koga mislite da je vas protivnik. Ovo je cesto ocigledni  neprijatelj, ali moze da se radi i o nekom »vecem« ili »skrivenom« neprijatelju ili o protivnickom taboru. Kako bi to rekli zargonski, to su »Oni«. Glavno pitanje koje Evropa sebi postavlja sada kada je izbio novi rat je ko su to »oni« ili sta je »ono« sto se urotilo protiv nje. Za vreme hladnog rata odgovor na ovo pitanje bio je ocigledan. »Oni« su bili komunisti, odnosno pretnja koja je dolazila iz istocnog bloka. Kao odgovor na ovu pretnju, zemlje zapadne Evrope su se integrisale u Evropsku Ekonomsku Zajednicu, EEZ. Naravno, bilo je i drugih neprijatelja – Evropa se prevashodno borila sa duhovima sopstvene mracne proslosti, a tu su bile i Sjedinjene Drzave – neprijatelj svih degolista sirom sveta. Medjutim, »crveni« su za Evropu bili glavni neprijatelji.

Prestankom hladnog rata Evropa je pocela da trazi novog neprijatelja. Medjutim, kao sto sam to nedavno objasnio u clanku objavljenom u ovom casopisu, devedesetih su mnogi evropski intelektualci (narocito oni levo orijentisani) neprijatelja prepoznali u Sjedinjenim Americkim Drzavama. [3] Evropu je trebalo definisati kao Ne-Ameriku. Ovo se odnosilo na vise sfera. U domenu svakodnevnog zivota, Evropa je trebalo da sacuva svoje kulturoloske karakteristike, svoju tradicionalnu kuhinju, svoja pica – baget, sireve, vina, espreso kafu, snaps – dakle da zadrzi svoje obicaje i bogatu kulturu. Ova ideja je narocito zagovarana u Francuskoj. »Da objasnim to jednostavnim recima, Evropa bi trebalo da postane mesto na kome se najbolje zivi na svetu«, objasnio mi je Iber Vedrin. Podsetivsi me da Nemci, kada zele da objasne kako je nekome zivot sjajan za to koriste frazu »zivi kao Bog u Francuskoj«, Vedrin je naglasio da se projektom u jedinjene Evrope treba postici to da svi gradjani u njoj zive »bogovski kao u Francuskoj«. Neki ce reci da je ovo pretenciozna ideja, a svakako da je pomalo zastarela (zato sto mladi Evropljani smatraju da se danas bogovski zivi jedino u Kaliforniji), no uprkos tome ona je naisla na veliki odjek u javnosti.           

Kako bi se omogucio ovakav zivotni standard, ideja je bila da se pronadje novi model kapitalistickog privredjivanja i novi model organizovanja drustva. Bilo je potrebno da se ovim novim modelom poseban akcenat stavi na ulogu drzave u obezbedjivanju socijalne pomoci gradjanima, zatim da se potencira znacaj javnih sluzbi i promovisu principi solidarnosti i socijalne jednakosti, a isto tako u prvi plan bi se stavila pitanja kao sto su zastita zivotne sredine i unapredjenje zivotnog standarda. Evropska Unija je trebalo da bude sredstvo za ocuvanje ovakve »socijalne Evrope«, odnosno nacin da se ona zastiti od globalizacije i nemilosrdne konkurencije. Snazna ujedinjena Evropa bi mogla da koristi prednosti globalizacije bez straha da ce morati da plati cenu amerikanizacije (na koju mi se nedavno zalio sagovornik iz Poljske, prepoznavsi ovaj proces u svojoj zemlji). Po recima francuskog premijera Lionela Zospena, takva Evropa bi mogla da ima trzisnu ekonomiju bez trzisnog drustva.

I konacno, Evropa je trebalo da postane protivteza jedinoj supersili – Americi – Americi koja vodi pogresnu politiku na Bliskom istoku, Americi koja izdvaja minimalna sredstva za pomoc nerazvijenima i Americi koja ima obicaj da se mesa u sve zivo. Da bi slikovito opisao ovo americko »cudoviste«, Iber Vedrin je cak izmislio novu kovanicu: hyperpuissance (hiper-sila), mada me sada ubedjuje da je taj termin iskoristio u »cisto analitickom kontekstu«. Jedan italijanski levicar mi je govorio o potrebi da Evropa »uravnotezi« silu Amerike, pri cemu je ovu rec upotrebio kao eufemizam (misleci na »obuzdavanje«). Ovakva ogorcenost i ovakva prizeljkivanja jos vise su osnazili dolaskom Dzordza Busa Mladjeg na mesto predsednika SAD-a, koji za mnoge Evropljane predstavlja jednog jednostranog teksaskog kauboja.

Ovakav stav nije potpuno napusten nakon 11. septembra. Naprotiv, mnogi u Evropi tvrde da dogadjaji od  11. septembra ukazuju na potrebu za jednim sofisticiranijim, multilateralnim pristupom slozenim svetskim problemima. Medjutim, u vreme kada se cini da su napadnute i SAD i Evropa – kao delovi jedinstvene zapadne, hriscanske iliti post-hriscanske, materijalisticke i dekadentne civilizacije – mnogo vam je teze da se deklarisete kao neko kome je primarni neprijatelj Amerika.

Ovim napadom Osama bin Laden je  Evropi otvorio mogucnost da pronadje novog neprijatelja, koji je u ujedno i sasvim nov, a i stari dobri neprijatelj.  Naime, »Evropa« je prvobitno definisana kao entitet u sukobu sa islamskim svetom. Upotrebu ovog naziva u  politickoj teoriji srecemo jos u  8. i 9. veku, u vreme kada su potomci Proroka (odnosno, u hriscanskoj verziji, »nevernici«) poceli da udaraju na Evropu, noseni onim sto bismo danas nazvali terminom »verski fanatizam«. »Evropa« kao politicki koncept pocinje da se razvija u 14. i 15. veku i prvobitno je predstavljala sinonim za ono sto su Krstasi podrazumevali pod pojmom »hriscanski svet«, a njen neprijatelj je ponovo bio arapski svet. [4] 

Pravi je izazov ponovo probuditi taj stari evropski duh. Dok sam bio na svom proputovanju starim kontinentom, jedan evropski lider je resio da ipak odgovori na ovaj izazov. Naime, italijanski premijer Silvio Berluskoni je novinarima spektakularno izjavio da bi trebalo da se uzdamo u superiornost svoje kulture. »Razvijene zemlje Zapada, s obzirom na to da su to njihove vrednosti superiorne, neminovno ce zavladati savremenim svetom i svuda ce prosiriti   svoj duh«, objasnio je on. »Zapadu je to vec poslo za rukom kada su u pitanju zemlje bivseg istocnog bloka, a donekle je u tome uspeo i sa muslimanskim zemljama. Nazalost, deo islamskog sveta i dalje zivi kao sto je ziveo pre 1400 godina.«[5] Ovakva izjava odusevila bi viteze Templare i papu Pija II. A onda je usledio zestoki clanak cuvene italijanske novinarke Orijane Falaci, u kome ona kaze doslovce sledece: »Mora se priznati da su nase crkve i katedrale lepse od njihovih dzamija.« Novinarka takodje primecuje da sve veci broj arapskih imigranata u Italiji govori o tome da se radi o »prikrivenoj invaziji«.[6]   Da li je samo obicna slucajnost to sto obe ove izjave dolaze bas iz Rima – centra zapadnog hriscanstva?    

Medjutim, ovde se ne radi samo o zapadnom hriscanstvu. Cuveni odgovor predsednika Putina na dogadjaje od 11. septembra, kojim je Rusiju stavio rame uz rame sa Evropom, moze se opravdati tezom koja je duboko ukorenjena u ruskoj istoriji, mada je cesto dovodjena u pitanje, a to je da  istocno hriscanstvo – odnosno pravoslavna crkva – stoji na prvoj liniji fronta u borbi protiv islamskog i »azijatskog« varvarizma (a najbolji primer za ovo su, prema Putinu,  cecenski i avganistanski »teroristi«). Semjuel Hantington je razradio ovu teoriju, navodeci da  linija razdvajanja sukobljenih civilizacija ide upravo duz istocne Evrope i da se s jedne strane te granice nalazi »zapadna civilizacija« (koja obuhvata zapadnoevropske zemlje i severnu Ameriku), a sa druge »pravoslavni svet« (u koji spada i Rusija). Putin odgovara da se prava granica nalazi izmedju Zapada – u koji spadaju sve post-hriscanske zemlje – i preteceg Istoka, koji je olicen u muslimanskoj centralnoj Aziji. Izjavom koja stize iz Rusije se zapravo dodatno podvlaci ono sto je receno u Rimu. U stvari, Berluskoni je svoju sada vec cuvenu izjavu dao nakon susreta sa predsednikom Putinom.

Naravno, vecina evropskih lidera i vodecih intelektualaca odbacuje ovakvu polemicnu (re)konstrukciju jedinstvenog identiteta. Cak i da su neke tvrdnje o superiornosti kulture opravdane – a ako se prisetimo samo 20. veka i otvorenog nasilja koje je sprovodjeno sirom Evrope videcemo da na to nemamo pravo – Evropa ne bi smela da se drzi takve retorike. Zapadne zemlje vec sada rizikuju da izazovu gnev muslimana sirom sveta jer su, kako je to Dzordz Bus nepromisljeno izjavio, zapocele novi »krstaski rat«. Ovo je narocito opasno za Evropu, pre svega zbog njenog geografskog polozaja. U njenom neposrednom okruzenju zivi sarenoliki, ogorceni i u velikoj meri osiromaseni muslimanski svet – na Bliskom Istoku, u severnoj Africi, na Kavkazu i u centralnoj Aziji. Ali ovo nije i jedini razlog – za kontinent u kome po nekim procenama vec sada zivi preko dvadeset miliona muslimana ovakva akcija predstavljala bi pravo samoubistvo.

Trenutno se nalazim u severnom Oksfordu. Novinarnicu u kojoj sam kupio danasnje novine drzi musliman. Lokalni apotekar je musliman. Devojka koja radi u perionici je muslimanka. Svi su jako ljubazni i predusretljivi, strucni u svom poslu, odlicno govore engleski jezik i stekao sam utisak da su se momentalno uklopili u britanski nacin zivota i da su ih sugradjani veoma brzo prihvatili. Do 11. septembra mi nikad ne bi palo na pamet da ih okarakterisem kao »muslimane«, kao sto mi nikad ne bi palo na pamet da lokalnog upravnika poste okarakterisem kao »hriscanina«. Pa ipak, ovih dana na radiju cujemo kako muslimani koji zive u Engleskoj tvrde da njihova domovina nije Velika Britanija vec Islam i kako se spremaju da priteknu u pomoc Talibanima. Iako se radi o veoma maloj, gotovo zanemarljivoj grupi ljudi, njihove izjave su preplavile britansku stampu, tako da ce uskoro prosecni gradjani poceti da strepe od svakog suseda muslimana. Jedan dobro obavesteni izvor mi je rekao da su cak i najliberalniji i najumereniji britanski muslimani poceli da osecaju krizu identiteta, i to i pre 11. septembra. Nas glavni zadatak u ovom trenutku je da im pomognemo da se u ovoj zemlji osete kao kod svoje kuce.

Uprkos cinjenici da u Londonu i jos nekim engleskim gradovima ima radikalnih muslimanskih grupa, moze se reci da Britanija ima prilicno srece u procesu integracije islamskih manjina. Ovo se, medjutim, ne moze reci i za tursku zajednicu koja zivi u Nemackoj i koja se nije u potpunosti integrisala u ovo drustvo. Jedan nemacki zvanicnik – inace covek liberalnih stavova – mi je rekao da su nastavnici koji predaju islamsku veronauku u nemackim skolama ekstremniji od svojih turskih kolega. U jednom radnickom naselju na periferiji Madrida razgovarao sam sa jednim mladim Marokancem koji je ilegalno usao u zemlju. Mladic se zove Jasin i rekao mi je da je u Spaniju dospeo tako sto se sakrio pod autobus. Posto nije sredio papire i ne moze da nadje posao, Jasin je primoran da krade da bi preziveo.  »Zivim kao pas«, kaze on. Na pitanje da li odgovor Zapada na dogadjaje od 11. septembra predstavlja udar na Islam, Jasin odgovara: »Da, to je napad na Islam.« »Moji rodjaci iz Maroka misle da ce se i Jevreji prikljuciti akciji, a i meni se tako cini,« dodao je on.

Kao da su vrhunski eksperti za Kuran, Toni Bler i Dzordz Bus govore da bin Ladenova poruka predstavlja »iskrivljavanje Islama«, ali to nece umiriti muslimane sirom Evrope. Kako je to francuski pisac Oliver Roj nedavno primetio, potrebno je da dobro razmislimo o tome ko  su to evropski muslimani, odnosno sta je to »evropski Islam«. Ovaj pojam sam po sebi podriva hipotezu  o Evropi kao post-hriscanskom drustvu, koja se cesto moze naslutiti u uzvisenoj retorici na temu ujedinjavanja Evrope.[7]

Ne preostaje nam nista drugo nego da se nadamo da ce ovaj novi-stari neprijatelj momentalno da se vrati tamo odakle je »izvucen« i da ce zauvek tamo ostati. Doduse, mnogi muslimani ce verovatno pomisliti da je Berluskoni samo javno preneo ono sto Evropljani zaista misle. U medjuvremenu, Rusija ce izgubiti svog neprijatelja, pogotovu ako Putin nastavi sa prozapadnom politikom.  Ostaje da se vidi ko ce biti novi neprijatelj Amerike. U svetlu onoga sto se dogodilo 11. septembra, tesko da ce se naci neko ko ce moci da parira ovakvom napadu. Na kraju ce se dogoditi to da se nikad nece naci odgovarajuci neprijatelj, jer Amerika i Evropa nisu dva razlicita sveta vec jedan. To je svet u kome nailazimo na sirok dijapazon drustvenih, politickih i ekonomskih modela, pocev od americkog desnog, pa sve do francuskog levog. A nijednog neprijatelja na vidiku.

Stoga je zadatak nas koji verujemo u projekat »ujedinjene Evrope« da izgradimo jedan snazan i pozitivan evropski identitet preko koga ce se ljudi emotivno vezati za niz institucija, bez ikakve potrebe za pronalazenjem novog neprijatelja. Rat koji se trenutno vodi potvrdjuje ovu cinjenicu, ali isto tako unosi i komplikacije. Kako stvari sada stoje, moram da primetim da ovo jeste jos jedan od presudnih momenata za Evropu, ali da u njemu ona i dalje nije uspela da se definise. 

Timoti Garton Es je priznati savremeni istoricar cija je uza oblast moderna evropska istorija u periodu nakon 1945. godine. Medju temama koje pokriva u svom radu isticu se oslobodjenje istocne i centralne Evrope od komunizma, nemacka istocna politika i kasnije ujedinjenje, kao i odnosi izmedju Evropske Unije i ostatka Evrope. Dobitnik je brojnih nagrada, autor 6 knjiga i cest saradnik vodecih svetskih novina i casopisa.

[posaljite komentar]