|
Ko
je glasao za radikale?
Branko Milanović, Prizma 1.
[pošaljite
komentar]
Na skupštinskim izborima 28. decembra
2003. Srpska radikalnastranka (SRS) je osvojila veći
procenat glasova nego što seočekivalo na bazi
anketa o javnom mnjenju. To ćemo pokazatiu prvom
kratkom odeljku. Ko je glasao za radikale i u čemuse
njihovi glasači razlikuju od glasača demokratskog
blokapartija? Ovo centralno pitanje članka obradićemo
u drugomdelu. Konačno, u poslednjem delu teksta
ćemo dati nekolikozaključaka koji se nameću
na osnovu emprijskog istraživanja.
Neočekivano visok procenat glasova za SRS
Tabela 1 poredi prognoze šest različitih anketa
javnog mnjenja i stvarne rezultateradikala na skupštinskim
izborima. Iako je, što se radikalskih glasovatiče,
razlika između prognoza i stvarnosti sada bila
manja nego ranije (recimo,u slučaju predsedničkih
izbora) ona je još uvek nedopustiva velika. Prosečnaprognoza
radikalskih glasova je iznosila 23,3% (sve je izraženo
u odnosuna ukupni broj važećih glasova). Standardna
greška ove prognoze je iznosilaoko 1,9%. Stvarni rezultati
su bili 27,6 odsto, što znači da je stvarni rezultatodstupao
je više od dve standardne devijacije (naviše) od proseka.
Statističkiposmatrano, to znači da bi, ukoliko
su prognoze tačne, samo u manjeod 2 slučaja
od 100 takav rezultat mogao zaista i da bude zabeležen.2.
Verovatnoje otuda da su prognoze bile pogrešne i da
su i ovoga puta potcenilestvarnu podršku koju uživaju
radikali. Da se tu radi o sistematskoj grešci uproceni
snage radikala, a ne o sistematski lošim prognozama
uopšte, možemovideti na činjenici da su prognoze
za tri demokratske stranke (DSS, DS i G17plus) sve
bile unutar odstupanja od jedne standardne devijacije
u odnosu naprosek,
3. dok je – da ponovimo – rezultat
radikala bio više od dve standradnedevijacije bolji
od očekivanog.
Tabela 1.
Prognoze i stvarnost na decembarskim izborima (u %
izraženih glasova)
Napomena: SM = Strategic Marketing.
Datumi označavaju dan kada su prognoze bile objavljene.
Analiza glasova po opštinama
Analizu glasača radikala sprovodimo na nivou
opštine. S jedne strane,imamo podatke o procentnu
važećih glasačkih listića koji su „pripali”
radikalima,a, sa druge, veći broj demografskih,
ekonomskih i socijalnih podataka okarakteristikama
opština. Ukupan broj opština sa podacima o glasanju
je 179i one uključuju sva izborna mesta u užoj
Srbiji, Vojvodini i Kosovu. Podaci okarakteristikama
opština ne postoje za opštine na Kosovu, tako da one
nećebiti uključene u analizu. Pokušaćemo
da nađemo pravilnosti koje objašnjavajurezultate
SRS. Radi se o nekim pravilnostima koje već intuitivno
naslućujemo:recimo, smatra se da će za radikale
u većoj meri glasati ljudi slabijegmaterijalnog
položaja i nižeg nivoa obrazovanja. Otuda bi, pošto
operišemosa podacima na opštinskom nivou, očekivali
i da siromašnije opštine i opštinesa manjim procentom
visokoobrazovanih u većoj meri podržavaju radikale.Videćemo
da li će se takva i slične „intuicije” i
obistiniti, tj. da li će ih empirijskaanaliza
podržati ili ne.
Kao što smo videli, radikali su osvojili 27,6 odsto
od ukupno važećihglasova. Na nivu opština, radikalski
rezultati kreću se od 2,5 odsto (Tutin) doviše
od 50 odsto (Žabalj). Procenat radikalskih glasova
objašnjavamo sa trigrupe promenljivih: demografske
karakteristike opština, striktno ekonomskekarakteristike
i one karakteristike koje se tiču opšteg nivoa
razvoja opština.Lista promenljivih data je u tabeli
2.
Pored ovih varijabli koristićemo takođe
nekoliko tzv. veštačkih promenjivih(proxy varijable,
koje uzimaju vrednosti od samo 0 i 1). To radimo dabismo
ustanovili da li postoje pravilnosti koje se tiču
recimo Vojvodine, opštinasa dominantno muslimanskim
stanovništvom (u Sandžaku), Beograda islično.
Tabela 2.
Eksplanatorne promenljive uključene u
regresiju
U objašnjenju pojave (ovde: procenta radikalskih
glasova) možemo koristitidve vrste regresija. Uobičajena
regresija jeste jednostavno stavljanjeosvojenog procenta
glasova po opštinama u zavisnost od vrednosti varijablikoje
smo pobrojali u Tabeli 2. Druga mogućnost, koju
ćemo koristiti ovde, jestetakozvana ponderisana
regresija pri kojoj značaj koji pridajemo podatku
osvakoj opštini zavisi od njene veličine (broja
stanovnika ili broja glasača).Ako bismo želeli
da dobijemo neke pravilnosti ponašanja, prvi pristup,
neponderisanaregresija, bio bi bolji i on i jeste
uobičajeni pristup. Ali, ovde se radio fundamentalno
političkoj pojavi koju želimo da objasnimo. S
tačke gledištapolitičkog analitičara
ili političkog stratega, preferencija grupe A,
koja uključujerecimo 2% stanovnika, i preferencija
grupe B, koja uključuje 20% stanovnika,nemaju
podjednaku važnost. Posto je demokratija utakmica
u prikupljanjuglasova (kako ju je još Šumpeter definisao)
i, naročito, pošto je naš izbornisistem proporcionalan,
očigledno je da će preferencije druge grupe,
zapolitičare, biti od većeg značaja.
Zato smo se i mi odlučili da koristimo ponderisanuregresiju.
Treba podvući da su razlike između rezultata
dveju regresija(ponderisane i neponderisane) minimalne
i da sve regresije koje su navedene utekstu zainteresovani
čitalac može dobiti direktno od autora (videti
adresuelektronske pošte na početku članka).
U cilju jednostavnosti izlaganja ograničilismo
se na izlaganje rezultata samo jedne, najvažnije,
regresije (tabela 3).
Tabela 3 daje rezultate ponderisane regresije. Druga
kolona u tabelidaje vrednosti koeficijenata, poslednja
kolona tzv. p-vrednosti, tj. nivoe verovatnoćena
kojima hipoteza da je koeficijent jednak nuli može
da bude odbačena.Ukoliko koristimo konvencionalni
pristup da kao statistički značajnesmatramo
sve koeficijnte sa p vrednosti manjom od 5%, vidimo
da postoji sedamvarijabli koje su statistički
značajne. To su društveni proizvod (dohodak)po
glavi stanovnika, procenat izbeglica i raseljenih
lica, procenat Roma,prosečan broj godina školovanja,
Vojvodina, kao i opštine sa značajnim prisustvommađarskog
i muslimanskog (bošnjačkog) stanovništva.
4.
Tabela 3.
Rezultati regresije (zavisna promenljiva: udeo radikalskih
glasova u ukupno važećim glasovima u opštini)
Napomene: Regresija ponderisana
upisanim brojem birača po opštini. Udeo znači
da jevrednost varijable izražena kao 0,1, a ne kao
10%. Naravno, množenje udela sa 100 dajenam procente.
Udeo_MOP predstavlja broj lica koji živi u domaćistvuima
koja primaju socijalnupomoć u odnosu na ukupno
stanovništvo. DPPC=društveni proizvod per capita.Rel_zaposlenost
je procenat zaposlenih u ukupnom radnom sposobnom
stanovništvu opštine.Prefiks „D” označava veštačku
(dummy) promenljivu. Izostavljena (ili osnovna) kategorijau
odnosu na koju se iskazuju ostale promenljive jesu
sve opštine uže Srbije sa neznačajnimučešćem
manjina (drugim rečima, Srbijanci).
Posmatraćemo uticaj svake od ovih varijabli
pojedinačno. Društveniproizvod per capita je
izražen u logaritmima; otuda, svakih deset procenataporasta
prosečnog dohotka u opštini smanjuje udeo radikalskih
glasova za0,45 procentnih poena.5.
To možemo, upotrebljavajući ekonomsku terminologiju,da
izrazimo i tako da je dohodna elastičnost radikalskih
glasova –0,045.Obrnuti je uticaj učešća
izbeglica i Roma u stanovništu opštine. Svaki procenatporasta
učešća izbeglica povećava procenat
glasova radikala za skoro 0,6procentnih poena.6.
Što se Roma tiče, taj uticaj je još jači:
porast procenta Romau opštini za 1%, dovodi do porasta
procenta radikalskih glasova od 1,55procentnih poena.
Zanimljiv je uticaj Roma na procenat radikalskih glasova.7.
Ovde možemo dati dve moguće interpretacije.
Prva, i očigledna, jesta da Romiu značajnoj
meri podržavaju radikale. Druga je da prisustvo Roma
predstavljaproxy za neke pojave o kojima nemamo dovoljno
informacija (bar uvarijablama sa kojima raspolažemo).
Tako je recimo moguće da su Romi visokozastupljeni
u opštinama u kojima su javne službe (sanitarije,
grejanjeitd) na niskom nivou, tako da u ovim opštinama
postoji nezadovoljstvo koje(nezavisno od Roma) radikalima
koristi. U slučaju ovog drugog objašnjenja,porast
radikalskih glasova u ovim opštinama nije direktno
rezultat glasanjaRoma za njih, već loše ekonomske
situacije. Koje od ova dva objašnjenja imaviše smisla
nije lako utvrditi. S jedne strane, istina je da je
učešće Roma u stanovništvunegativno korelirano
sa nivooom opštinskog dohotka, sa brojemlekara po
stanovniku, sa prosečnim nivoom obrazovanja,
kao i sa učešćemzaposlenog stanovništva
u ukupnom.8.
To su sve indikacije da Romi žive u siromašnimopštinama.
Ali, s druge strane, svaka od ovih varijabli je već
uključenau našu regresiju i njihov uticaj na
radikalske glasove možemo direktnomeriti. Znači,
doprinos Roma radikalima dolazi povrh uticaja
tih ekonomskihpromenljivih. Bilo kako bilo, jasno
je da je podrška Roma radikalima činjenica,a
šta je do nje dovelo može da bude predmet neke druge
analize.
Podrška izbeglica i raseljenih lica radikalima nije
iznenađujuća s obziromna radikalsko zastupanje
tvrde nacionalističke opcije i ponovnog srpskogosvajanja
krajeva u Hrvatskoj ili povratka na Kosovo (makako
ove dve opcijebile nerealne). Ali naravno one se takvima
ne moraju činiti izbeglicama.
Što se veštačkih promenljivih tiče, dobijamo
očekivalne rezultate. Zaradikale u značajnom
manjem broju glasaju opštine sa dominantno mađarskimi
muslimanskim stanovništvom. Kontrolišući za ostale
relevantne faktore(znači, uzimajući ostale
relevantne faktore, uključujući obrazovanje,
da suisti), Beograd se ne razlikuje od ostale Srbije.9.
Potpuno je suprotan rezultat saVojvodinom koja (ne
računajući opštine sa dominantno mađarskim
stanovništvom)daje veći doprinos radikalima za
5,5 procentnih poena. To znači da uVojvodini
radikali dobijaju za skoro četvrtinu više glasova
nego u ostaloj Srbiji(naravno, uzimajući da su
svi ostali faktori isti).
Nivo prosečnog obrazovanja u opštini je, kako
bismo i očekivali, negativnopovezan sa sklonošću
da se glasa za radikale. Svaki dodatna godina školovanja
smanjuje radikalske glasove za 3,1 procentna poena.
Naše „kašnjenje”u nivou obrazovanja u odnosu na Evropu
iznosi oko 2 godine: prosečni broj godina školovanja
u Srbiji je oko 9, a u Evropi oko 11. Ako bismo, po
ovomindikatoru, bili ravni Evropi, procenat radikalskih
glasova opao bi za više od 6poena, tj. pao bi sa 28%
na 22% svih važećih glasova.
Ali kada kombinujemo Vojvodinu i nivo obrazovanja
dobijamo sledećizanimljiv rezultat.10.
Kada nivo obrazovanja „razbijemo” po polu, tj. poprosečnom
broju godima škole za muško i žensko stanovništvo,
za Srbiju kaocelinu ne dobijamo statistički značajne
razlike u načinu glasanja. Ali, za Vojvodinudobijamo
rezultat da u opštinama sa višim nivoom muškog obrazovanja,popularnost
radikala raste. Upravo obrnuto je ukoliko raste obrazovni
nivoženskog stanovništva. Drugim rečima, bolje
obrazovano muško stanovništvou Vojvodini glasa
drugačije (više podržava radikale) nego što bismoočekivali
na osnovu rezultata regresije date u tabeli 3. Što
se razlika u glasanjuizmeđu muškaraca i žena
tiče, treba primetiti i sledeće: kada u
jednačinustavimo procenat ženskog stanovništva
u gradovima i negradskim naseljima,dobijamo rezultat
da su žene u gradu značajno manje sklone da glasaju
za radikale.Porast udela ženskog u ukupnom gradskom
stanovništvu od 1% dovodido smanjenja radikalskih
glasova za više od 2 procentna poena. U negradskimnaseljima,
u pogledu glasanja, nema statistički značajne
razlike izmeđumuškaraca i žena.
Na kraju se vredi zadržati na nekoliko faktora koji
ne utiču statističkiznačajno na podršku
radikalima. To su broj stanovnika opštine – tj. radikali
nisupopularniji u malim sredinama nego u velikim;
zatim porast prosečne plateu toku 2003. godine
(gde bismo očekivali da dobijemo negativan koeficijent),ili
broj lekara po stanovniku (gde bismo takođe mogli
očekivati da manje razvijenesredine više podržavaju
radikale). Nijedna od ovih varijabli, kao ni demografskastruktura
stanovništva, niti procenat stanovništva koje prima
socijalnupomoć, niti procenat gradskog stanovništva
u ukupnom ne utiču na podrškuradikalima. Pored
toga, treba primetiti da konstantna u regresiji nije
statističkiznačajna što je veoma ohrabrujući
rezultat, jer pokazuje da nije preostalonekih neidentifikovanih
faktora koje nismo uključili u regresiju, a koji
negativno(ili pozitivno) utiču glasanje. R2 od
skoro 0,6 je takođe sasvim zadovoljavajući.To
znači da smo objasnili skoro 60 odsto varijacije
u glasovimaradikala samo karakteristikama opština.
Nemoguće je, naravno, objasniti 100posto varijacije,
jer unutar svake opštine živi heterogeno stanovništvo.
Ljudise razlikuju po obrazovanju, polu, političkim
preferancija, ideologiji, iskustvuitd, što sve utiče
na njihovo glasanje. Te specifične osobine, ili
preferencijesvakog pojedinačnog birača naravno
nije moguće obuhvatiti.
U zaključku, možemo otuda reći da su radikali
partija siromašnijih I manje obrazovanih sredina,
Roma, izbeglica i Vojvodine.
Jedno od često iskazanih uverenja jeste da procenat
radikalskih glasovaopada sa izlaznošću na izbore.
Ovde je ideja da za radikale glasa „trvrdojezgro”
onih koji u svakom slučaju izlaze na izbore,
dok oni koji možda izlazeili ne i koji su politički
manje jasno opredeljeni uglavnom preferiraju manje
ekstremne opcije. Ovo glediste možemo lako proveriti
ako varijablama u tabeli 3 dodamo i procenat izlaznosti
koji je varirao od 6,5% upisanih birača do 95%
(prosek je bio 58.6%). U obe regresione varijante
(neponderisana iponderisana) dobijamo da je procenat
radikalskih glasova negativno povezansa izlaznošću
tako da sa svakim procentom porasta izlaznosti, ukupni
procenatradikalskih glasova opada za nešto manje od
0,1 poena (porast izlaznostiod 10% smanjio bi procenat
radikalskih glasova za skoro 1 procentni poen).Ali,
ovaj koeficijent nije statistički značajan.
Kao što vidimo, on je takođemali tako da izgleda
da uverenje o negativnom efektu veće izlaznosti
na radikalskeglasove nije zaista utemeljeno i u ciframa.11.12.
Na kraju, zanimljivo je posmatrati, kao kontratezu
radikalskim glasovima,ko je glasao za partije demokratskog
bloka. Definisali smo demokratskiblok kao zbir glasova
koje je dobila Demokratska stranka Srbije (DSS),Demokratska
stranka (DS) i G17 plus. Sa svoje strane, glasači
svake od ovihstranaka su specifični i rezultati
za svaku od njih pojedinačno mogu se obraditina
isti način kao što smo to upravo uradili za radikale.
Ali to nije predmetovog članka. Kada posmatramo
demokratski blok kao celinu dobijamo upravoobrnute
rezultate od onih koje smo konstatovali kod radikala.
Za demokratskestranke glasaju bogatije i obrazovanije
sredine (svakih deset procenataporasta prosečnog
opštinskog dohotka „daje” demokratskim partijama 0,4procentna
poena; svaka godina školovanja povećava demokratske
glasove zaskoro 5 procentnih poena). Za demokratski
blok manje nego što bi očekivaliglasaju opštine
sa izbeglicama i Romima, kao i Vojvodina i opštine
sa dominantnomađarskim stanovništvom (koje je
u velikoj meri glasalo za „Zajednoza toleranciju”).
Statistički značajno više za demokratski
blok glasa Beograd(za skoro 5 procentnih poena; povrh
efekta višeg nivoa obrazovanja u Beogradu)i opštine
sa muslimanskim stanovništvom. I ovde treba primetiti
daneke od ekonomskih varijabli kao što su porast prosečne
plate ili procenat zaposlenihu ukupnom radnom sposobnom
stanovništvu nisu imale nikakav statističkiznačajan
uticaj na način glasanja.
Zaključni komentari
Stranke demokratskog bloka su se u toku kampanje
intenzivno međusobnonapadale. Takav pristup,
da bi bio racionalan sa tačke gledišta strankekoja
ga koristi, mora da počiva na nekoliko pretpostavki.
Prvo, implicitnapretpostavka jeste da je korpus „demokratskih”
glasova manje-više dat, i takođeda je dat i korpus
glasova sa stranke bivšeg režima (radikale i SPS).
Samoako je to slučaj onda ima smisla napadati
sebi politički bliske stranke, jer ne postoji
šansa da se dobiju glasovi radikala, već je jedina
mogućnost za dobitaku preraspodeli glasova unutar
demokratskog korpusa. Druga pretpostavkejeste da se
napad na politički blisku stranku isplati, tj.
da se na taj načinmogu „zaraditi” neki glasovi.
Treća pretpostavka jeste da se druge demokratskestranke
neće upustiti u eskalaciju međusobnog napadanja.
Četvrta iveoma važna pretpostavka jeste da ukoliko
i dolazi do erozije ukupnih demokratskihglasova usled
međusobnih napada, onda je, za stranku koja napada,dobitak
u udelu u demokratskom „kolaču” veći od
gubitka zbog smanjenjaveličine tog „kolača”.
I peto, smanjenje „demokratskog kolača” ne može
nakraju dovesti i do nestanka demokratije. Jedino,
ukoliko verujemo da su svihovih pet pretpostavki tačne,
ima smisla orijentisati se – sa tačke gledištauskostranačkog
interesa – na napade na ostale stranke demokratskog
bloka.
Po našem mišljenju, bar četiri od ovih pet pretpostavki
su pogrešne. Prvapretpostavka: iako verovatno postoji
„tvrdo jezgro” i demokratskih i radikalskihglasova,
verovatno je da se petina ili čak i četvrtina
biračkog tela (kolikoobično ima neopredeljenih
birača u anketama) nije strogo odlučila
za kogaće glasati. Otuda postoji razlog da se
jedna demokratska stranka bori zapridobijanje neopredeljenih
birača, a ne samo da se bavi preraspodelom demokratskog„tvrdog
jezgra”. Treća pretpostavka, da se druge stranke
nećeupustiti u slično ponašanje (napade)
je svakako pogrešna, kako smo lako moglida uočimo
u toku kampanje. Otuda postaje netačna i četvrta
pretpostavka,naime da međusobna prepucavanje
ne dovode do erozije broja demokratskihbirača.
Međusobni napadi su, kako sva istraživanja pokazuju,
doveli do smanjenjaukupnog procenta glasova demokratskih
snaga. Tada, čak i ukolikojedna stranka „zarađuje”
napadanjem ostalih demokratskih stranaka, verovatnoje
da u ukupnom iznosu gubi, jer dolazi do značajnijeg
smanjenja „kolača”nego što se povećava njen
udeo u tom „kolaču”. I na kraju, i možda najvažnije,i
peta prepostavka ne važi. Smanjenje demokratskog korpusa
i jačanje radikaladovodi u opasnost demokratiju.
Kratkoročno posmatrano, cilj svakestranke jeste
da maksimizira broj glasova. Ali, ako je postizanje
tog cilja mogućesamo nauštrb ostalih demokratskih
glasova i dovodi do pada ukupnogbroja demokratskih
glasova i pobede nedemokratskih snaga, taj cilj se
pretvarau svoju suprotnost. Naime, usled pobede nedemokratskih
snaga, same demokratskestranke mogu da budu zabranjene,
a demokratija stavljena „podključ”. Tako je u
poslednjim godinama Vajmarske Nemačke možda bilo
racionalno,ali i veoma kratkovido, međusobno
napadanje komunista i socijaldemokrata.I jedni i drugi
su želeli da budu najveća stranka levice i verovali
dadesničarske pristalice ne mogu da pridobiju
njihove glasače, te da se morajukoncentrisati
na međusobnu borbu za glasove levice. Ali, šta
je komunistimauspeh protiv socijaldemokrata značio
kada je kasnije Hitler došao na vlast, zabranio obe
partije, a njihove lidere poslao u Dahau?
Očigledno, politička elita uvek ima kratkoročne
ciljeve, ali njihovo postizanjemora biti u skladu
sa dugoročnim ciljevima i interesima. Ono ih
nesme direktno potkopavati. Drugim rečima, nekada
je potrebno žrtvovati deokratkoročnog cilja da
bi se mnogo više dobilo na dugi rok. Ukoliko bi demokratskepartije
prihvatile racionalniji obrazac ponašanja, njihov
cilj bi trebaloda bude priodobijanje glasača
radikala. Ovo bi sa njihove tačke gledišta
impliciraloofanzivnu strategiju pridobijanja potencijalnih
radikalskih biračakojom bi se, prvo, širio korpus
demokratskih glasača i, drugo, za partiju kojatim
putem krene proširivao sopstveni broj glasača.
Empirijska analiza glasača radikala ukazuje
na nekoliko osnovnihsmerova kojima je moguće
ovu strategiju sprovoditi. Rezultati pokazuju daza
to nije presudno predizborno povećanje plata,
jer, kako smo videli, porastplata u 2003. godini nije
imao uticaja ni na radikalske niti na demokratskeglasove.
Porast opšteg standarda jeste važan, što se vidi u
značaju prosečnognivou društvenog proizvoda
po stanovniku, ali to nije nešto što je moguće
realizovatiza godinu ili dve. U tom roku, pak, bilo
bi moguće, ukoliko se demokratskestranke odluče
za racionalnu strategiju, delovati na način čiji
bicilj bio „prelivanje” glasova od radikala ka demokratskim
partijama. Takvastrategija bi uključivala sledeće
elemente:
• povećanje izlaznosti u Beogradu i većim
sredinama (opštinama) gde je nivo obrazovanosti viši
i podrška demokratskim strankama veća,
• povećanje izlaznosti žena u gradovima, jer
su one značajno manje sklone radikalima nego
muškarci,
• pridobijanje glasove izbeglica, ubeđivanjem
da radikali koji su bili u vladi kada su oni morali
da beže i iz Hrvatske i sa Kosova, sigurno ne bi bili
uspešniji kada bi ponovo došli na vlast,
• pridobijanje romskih glasove preko većeg angažovanja
i rada sa njihovim organizacijama, i
• veće angažovanje u Vojvodini, gde su radikali,
naročito među muškim i to obrazovanim stanovništvom,
statistički neobično jaki.
 1
The Carnegie Endowment for International
Peace. Autor se moze kontaktirati elektronskom poštom
na adresi bmilanovic@ceip.org.
Zahvaljujem se Dragiši Bjeloglavu iz StrategicMarketinga
u Beogradu na mnogobrojnim podacima bez kojih ovaj
članak ne bi bilomoguće napisati. Takođe
se zahvaljujem Miši Arandarenku, Dragiši Bjeloglavu,
VeljkuĐuriću, Mileni Jovičić,
Bošku Mijatoviću, Vesni Pešić i Srđi
Trifkoviću na mnogobrojnimkorisnim sugestijama
koje su značajno doprinele kvalitetu teksta.
Naravno, odgovornost zasve stavove i mišljenja je
samo autorova.
2 Ukupna površina
normalnog rasporeda koja se nalazi na ±2 standardne
devijacije od prosekaiznosi 95%. Znači samo u
oko 5% slučajeva realizacija događaja će
se nalaziti toliko dalekood očekivane srednje
vrednosti. Pošto se ovde radi o pozitivnom odstupanju,
verovatnoćatakvog odstupanja je manja od 5/2,
tj. iznosi nešto više od 2%.
3 Kod G17 plus
odstupanje je tek nešto veće od 1 standardne
devijacije.
4 Opštine sa
značajnim prisustvom mađarskog, odnosno
muslimanskog stanovništva su Senta, Ada i Kanjiža,
odnosno Tutin, Sjenica i Novi Pazar.
5 Svi procentni
poeni su dati u odnosu na ukupno vazeće glasove.
6 Znači,
ako prosečni dohodak opštine poraste za 10%,
a učešće izbeglica u stanovništvu opštine
poraste za 1%, ta dva efekta se skoro potiru.
7 Procenat Roma
u ukupnom stanovništvu Srbije iznosi 1,4%. Procenat
izbeglica i raseljenih lica u ukupnom stanovništvu
Srbije iznosi 7,2%.
8 Sve ove korelacije
(sem one sa nivoom obrazovanja) kreću se između
–0,03 i –0,07, ali nijedna od njih nije i statistički
značajna. Negativna korelacija sa nivoom obrazovanja
je značajno viša i iznosi –0,15.
9 U regresiji
u kojoj ne uključujemo prosečni nivo obrazovanja
dobijamo da je veštačka promenljivaBeograd statistički
značajna i da Beograd daje oko 4,3 procentnih
poena manjeglasova radikalima nego ostatak Srbije.
Ali, uključivanjem obrazovanja, taj efekat se
gubi.Otuda je jasno da je slabija podrška radikalima
u Beogradu rezultat većeg nivoa obrazovanjau
prestonici. Ipak, specifično „beogradski duh”
se primećuje u regresiji gde ocenjujemopodršku
demokratskim strankama (vidi tekst u nastavku). U
tom slučaju, Beograd demokratskimstrankama daje
5 procentnih poena više povrh pozitivnog efekta višeg
nivoa obrazovanja.
10 Rezultati
ove i sledeće regresije nisu prikazani u Tabeli.
11 Naravno, drugačija
je situacija kada se radi o bojkotu od strane nekih
partija kao što je bioslučaj sa predsedničkim
izborima na kojima je najviše glasova dobio kandidat
radikala.Očigledno je da ako veliki broj glasača
bojkotuje izbore, onda će oni koji ih ne bojkotujudobiti
veliki procenat izraženih glasova. To je tačno
u trivijalnom smislu: kada samo jednapartija izađe
na izbore, onda će ona imati 100% glasova (ne
računajuću nevažeće). Ali tonije relevantno
za naše razmatranje ovde kada sve partije izlaze na
izbore.
12 Treba takođe
primetiti da se uloga izlaznosti posmatra (a to se
tiče svih varijabli u regresiji)povrh uloge koju
mogu da imaju druge varijable, recimo broj stanovnika
u opštini.
[pošaljite
komentar]
|
