Naslovna strana










Click Here!
Prethodna strana

verzija za štampu Odstampajte stranu


Ko je glasao za radikale?

Branko Milanović, Prizma 1.

[pošaljite komentar]

 

Na skupštinskim izborima 28. decembra 2003. Srpska radikalnastranka (SRS) je osvojila veći procenat glasova nego što seočekivalo na bazi anketa o javnom mnjenju. To ćemo pokazatiu prvom kratkom odeljku. Ko je glasao za radikale i u čemuse njihovi glasači razlikuju od glasača demokratskog blokapartija? Ovo centralno pitanje članka obradićemo u drugomdelu. Konačno, u poslednjem delu teksta ćemo dati nekolikozaključaka koji se nameću na osnovu emprijskog istraživanja.

 

Neočekivano visok procenat glasova za SRS

Tabela 1 poredi prognoze šest različitih anketa javnog mnjenja i stvarne rezultateradikala na skupštinskim izborima. Iako je, što se radikalskih glasovatiče, razlika između prognoza i stvarnosti sada bila manja nego ranije (recimo,u slučaju predsedničkih izbora) ona je još uvek nedopustiva velika. Prosečnaprognoza radikalskih glasova je iznosila 23,3% (sve je izraženo u odnosuna ukupni broj važećih glasova). Standardna greška ove prognoze je iznosilaoko 1,9%. Stvarni rezultati su bili 27,6 odsto, što znači da je stvarni rezultatodstupao je više od dve standardne devijacije (naviše) od proseka. Statističkiposmatrano, to znači da bi, ukoliko su prognoze tačne, samo u manjeod 2 slučaja od 100 takav rezultat mogao zaista i da bude zabeležen.2. Verovatnoje otuda da su prognoze bile pogrešne i da su i ovoga puta potcenilestvarnu podršku koju uživaju radikali. Da se tu radi o sistematskoj grešci uproceni snage radikala, a ne o sistematski lošim prognozama uopšte, možemovideti na činjenici da su prognoze za tri demokratske stranke (DSS, DS i G17plus) sve bile unutar odstupanja od jedne standardne devijacije u odnosu naprosek, 3. dok je – da ponovimo – rezultat radikala bio više od dve standradnedevijacije bolji od očekivanog.

Tabela 1.
Prognoze i stvarnost na decembarskim izborima (u % izraženih glasova)

Napomena: SM = Strategic Marketing. Datumi označavaju dan kada su prognoze bile objavljene.

 

Analiza glasova po opštinama

Analizu glasača radikala sprovodimo na nivou opštine. S jedne strane,imamo podatke o procentnu važećih glasačkih listića koji su „pripali” radikalima,a, sa druge, veći broj demografskih, ekonomskih i socijalnih podataka okarakteristikama opština. Ukupan broj opština sa podacima o glasanju je 179i one uključuju sva izborna mesta u užoj Srbiji, Vojvodini i Kosovu. Podaci okarakteristikama opština ne postoje za opštine na Kosovu, tako da one nećebiti uključene u analizu. Pokušaćemo da nađemo pravilnosti koje objašnjavajurezultate SRS. Radi se o nekim pravilnostima koje već intuitivno naslućujemo:recimo, smatra se da će za radikale u većoj meri glasati ljudi slabijegmaterijalnog položaja i nižeg nivoa obrazovanja. Otuda bi, pošto operišemosa podacima na opštinskom nivou, očekivali i da siromašnije opštine i opštinesa manjim procentom visokoobrazovanih u većoj meri podržavaju radikale.Videćemo da li će se takva i slične „intuicije” i obistiniti, tj. da li će ih empirijskaanaliza podržati ili ne.

Kao što smo videli, radikali su osvojili 27,6 odsto od ukupno važećihglasova. Na nivu opština, radikalski rezultati kreću se od 2,5 odsto (Tutin) doviše od 50 odsto (Žabalj). Procenat radikalskih glasova objašnjavamo sa trigrupe promenljivih: demografske karakteristike opština, striktno ekonomskekarakteristike i one karakteristike koje se tiču opšteg nivoa razvoja opština.Lista promenljivih data je u tabeli 2.

Pored ovih varijabli koristićemo takođe nekoliko tzv. veštačkih promenjivih(proxy varijable, koje uzimaju vrednosti od samo 0 i 1). To radimo dabismo ustanovili da li postoje pravilnosti koje se tiču recimo Vojvodine, opštinasa dominantno muslimanskim stanovništvom (u Sandžaku), Beograda islično.

Tabela 2.
Eksplanatorne promenljive uključene u regresiju

 

U objašnjenju pojave (ovde: procenta radikalskih glasova) možemo koristitidve vrste regresija. Uobičajena regresija jeste jednostavno stavljanjeosvojenog procenta glasova po opštinama u zavisnost od vrednosti varijablikoje smo pobrojali u Tabeli 2. Druga mogućnost, koju ćemo koristiti ovde, jestetakozvana ponderisana regresija pri kojoj značaj koji pridajemo podatku osvakoj opštini zavisi od njene veličine (broja stanovnika ili broja glasača).Ako bismo želeli da dobijemo neke pravilnosti ponašanja, prvi pristup, neponderisanaregresija, bio bi bolji i on i jeste uobičajeni pristup. Ali, ovde se radio fundamentalno političkoj pojavi koju želimo da objasnimo. S tačke gledištapolitičkog analitičara ili političkog stratega, preferencija grupe A, koja uključujerecimo 2% stanovnika, i preferencija grupe B, koja uključuje 20% stanovnika,nemaju podjednaku važnost. Posto je demokratija utakmica u prikupljanjuglasova (kako ju je još Šumpeter definisao) i, naročito, pošto je naš izbornisistem proporcionalan, očigledno je da će preferencije druge grupe, zapolitičare, biti od većeg značaja. Zato smo se i mi odlučili da koristimo ponderisanuregresiju. Treba podvući da su razlike između rezultata dveju regresija(ponderisane i neponderisane) minimalne i da sve regresije koje su navedene utekstu zainteresovani čitalac može dobiti direktno od autora (videti adresuelektronske pošte na početku članka). U cilju jednostavnosti izlaganja ograničilismo se na izlaganje rezultata samo jedne, najvažnije, regresije (tabela 3).

Tabela 3 daje rezultate ponderisane regresije. Druga kolona u tabelidaje vrednosti koeficijenata, poslednja kolona tzv. p-vrednosti, tj. nivoe verovatnoćena kojima hipoteza da je koeficijent jednak nuli može da bude odbačena.Ukoliko koristimo konvencionalni pristup da kao statistički značajnesmatramo sve koeficijnte sa p vrednosti manjom od 5%, vidimo da postoji sedamvarijabli koje su statistički značajne. To su društveni proizvod (dohodak)po glavi stanovnika, procenat izbeglica i raseljenih lica, procenat Roma,prosečan broj godina školovanja, Vojvodina, kao i opštine sa značajnim prisustvommađarskog i muslimanskog (bošnjačkog) stanovništva. 4.

Tabela 3.
Rezultati regresije (zavisna promenljiva: udeo radikalskih glasova u
ukupno važećim glasovima u opštini)

Napomene: Regresija ponderisana upisanim brojem birača po opštini. Udeo znači da jevrednost varijable izražena kao 0,1, a ne kao 10%. Naravno, množenje udela sa 100 dajenam procente. Udeo_MOP predstavlja broj lica koji živi u domaćistvuima koja primaju socijalnupomoć u odnosu na ukupno stanovništvo. DPPC=društveni proizvod per capita.Rel_zaposlenost je procenat zaposlenih u ukupnom radnom sposobnom stanovništvu opštine.Prefiks „D” označava veštačku (dummy) promenljivu. Izostavljena (ili osnovna) kategorijau odnosu na koju se iskazuju ostale promenljive jesu sve opštine uže Srbije sa neznačajnimučešćem manjina (drugim rečima, Srbijanci).

Posmatraćemo uticaj svake od ovih varijabli pojedinačno. Društveniproizvod per capita je izražen u logaritmima; otuda, svakih deset procenataporasta prosečnog dohotka u opštini smanjuje udeo radikalskih glasova za0,45 procentnih poena.5. To možemo, upotrebljavajući ekonomsku terminologiju,da izrazimo i tako da je dohodna elastičnost radikalskih glasova –0,045.Obrnuti je uticaj učešća izbeglica i Roma u stanovništu opštine. Svaki procenatporasta učešća izbeglica povećava procenat glasova radikala za skoro 0,6procentnih poena.6. Što se Roma tiče, taj uticaj je još jači: porast procenta Romau opštini za 1%, dovodi do porasta procenta radikalskih glasova od 1,55procentnih poena. Zanimljiv je uticaj Roma na procenat radikalskih glasova.7. Ovde možemo dati dve moguće interpretacije. Prva, i očigledna, jesta da Romiu značajnoj meri podržavaju radikale. Druga je da prisustvo Roma predstavljaproxy za neke pojave o kojima nemamo dovoljno informacija (bar uvarijablama sa kojima raspolažemo). Tako je recimo moguće da su Romi visokozastupljeni u opštinama u kojima su javne službe (sanitarije, grejanjeitd) na niskom nivou, tako da u ovim opštinama postoji nezadovoljstvo koje(nezavisno od Roma) radikalima koristi. U slučaju ovog drugog objašnjenja,porast radikalskih glasova u ovim opštinama nije direktno rezultat glasanjaRoma za njih, već loše ekonomske situacije. Koje od ova dva objašnjenja imaviše smisla nije lako utvrditi. S jedne strane, istina je da je učešće Roma u stanovništvunegativno korelirano sa nivooom opštinskog dohotka, sa brojemlekara po stanovniku, sa prosečnim nivoom obrazovanja, kao i sa učešćemzaposlenog stanovništva u ukupnom.8. To su sve indikacije da Romi žive u siromašnimopštinama. Ali, s druge strane, svaka od ovih varijabli je već uključenau našu regresiju i njihov uticaj na radikalske glasove možemo direktnomeriti. Znači, doprinos Roma radikalima dolazi povrh uticaja tih ekonomskihpromenljivih. Bilo kako bilo, jasno je da je podrška Roma radikalima činjenica,a šta je do nje dovelo može da bude predmet neke druge analize.

Podrška izbeglica i raseljenih lica radikalima nije iznenađujuća s obziromna radikalsko zastupanje tvrde nacionalističke opcije i ponovnog srpskogosvajanja krajeva u Hrvatskoj ili povratka na Kosovo (makako ove dve opcijebile nerealne). Ali naravno one se takvima ne moraju činiti izbeglicama.

Što se veštačkih promenljivih tiče, dobijamo očekivalne rezultate. Zaradikale u značajnom manjem broju glasaju opštine sa dominantno mađarskimi muslimanskim stanovništvom. Kontrolišući za ostale relevantne faktore(znači, uzimajući ostale relevantne faktore, uključujući obrazovanje, da suisti), Beograd se ne razlikuje od ostale Srbije.9. Potpuno je suprotan rezultat saVojvodinom koja (ne računajući opštine sa dominantno mađarskim stanovništvom)daje veći doprinos radikalima za 5,5 procentnih poena. To znači da uVojvodini radikali dobijaju za skoro četvrtinu više glasova nego u ostaloj Srbiji(naravno, uzimajući da su svi ostali faktori isti).

Nivo prosečnog obrazovanja u opštini je, kako bismo i očekivali, negativnopovezan sa sklonošću da se glasa za radikale. Svaki dodatna godina školovanja smanjuje radikalske glasove za 3,1 procentna poena. Naše „kašnjenje”u nivou obrazovanja u odnosu na Evropu iznosi oko 2 godine: prosečni broj godina školovanja u Srbiji je oko 9, a u Evropi oko 11. Ako bismo, po ovomindikatoru, bili ravni Evropi, procenat radikalskih glasova opao bi za više od 6poena, tj. pao bi sa 28% na 22% svih važećih glasova.

Ali kada kombinujemo Vojvodinu i nivo obrazovanja dobijamo sledećizanimljiv rezultat.10. Kada nivo obrazovanja „razbijemo” po polu, tj. poprosečnom broju godima škole za muško i žensko stanovništvo, za Srbiju kaocelinu ne dobijamo statistički značajne razlike u načinu glasanja. Ali, za Vojvodinudobijamo rezultat da u opštinama sa višim nivoom muškog obrazovanja,popularnost radikala raste. Upravo obrnuto je ukoliko raste obrazovni nivoženskog stanovništva. Drugim rečima, bolje obrazovano muško stanovništvou Vojvodini glasa drugačije (više podržava radikale) nego što bismoočekivali na osnovu rezultata regresije date u tabeli 3. Što se razlika u glasanjuizmeđu muškaraca i žena tiče, treba primetiti i sledeće: kada u jednačinustavimo procenat ženskog stanovništva u gradovima i negradskim naseljima,dobijamo rezultat da su žene u gradu značajno manje sklone da glasaju za radikale.Porast udela ženskog u ukupnom gradskom stanovništvu od 1% dovodido smanjenja radikalskih glasova za više od 2 procentna poena. U negradskimnaseljima, u pogledu glasanja, nema statistički značajne razlike izmeđumuškaraca i žena.

Na kraju se vredi zadržati na nekoliko faktora koji ne utiču statističkiznačajno na podršku radikalima. To su broj stanovnika opštine – tj. radikali nisupopularniji u malim sredinama nego u velikim; zatim porast prosečne plateu toku 2003. godine (gde bismo očekivali da dobijemo negativan koeficijent),ili broj lekara po stanovniku (gde bismo takođe mogli očekivati da manje razvijenesredine više podržavaju radikale). Nijedna od ovih varijabli, kao ni demografskastruktura stanovništva, niti procenat stanovništva koje prima socijalnupomoć, niti procenat gradskog stanovništva u ukupnom ne utiču na podrškuradikalima. Pored toga, treba primetiti da konstantna u regresiji nije statističkiznačajna što je veoma ohrabrujući rezultat, jer pokazuje da nije preostalonekih neidentifikovanih faktora koje nismo uključili u regresiju, a koji negativno(ili pozitivno) utiču glasanje. R2 od skoro 0,6 je takođe sasvim zadovoljavajući.To znači da smo objasnili skoro 60 odsto varijacije u glasovimaradikala samo karakteristikama opština. Nemoguće je, naravno, objasniti 100posto varijacije, jer unutar svake opštine živi heterogeno stanovništvo. Ljudise razlikuju po obrazovanju, polu, političkim preferancija, ideologiji, iskustvuitd, što sve utiče na njihovo glasanje. Te specifične osobine, ili preferencijesvakog pojedinačnog birača naravno nije moguće obuhvatiti.

U zaključku, možemo otuda reći da su radikali partija siromašnijih I manje obrazovanih sredina, Roma, izbeglica i Vojvodine.

Jedno od često iskazanih uverenja jeste da procenat radikalskih glasovaopada sa izlaznošću na izbore. Ovde je ideja da za radikale glasa „trvrdojezgro” onih koji u svakom slučaju izlaze na izbore, dok oni koji možda izlazeili ne i koji su politički manje jasno opredeljeni uglavnom preferiraju manje ekstremne opcije. Ovo glediste možemo lako proveriti ako varijablama u tabeli 3 dodamo i procenat izlaznosti koji je varirao od 6,5% upisanih birača do 95% (prosek je bio 58.6%). U obe regresione varijante (neponderisana iponderisana) dobijamo da je procenat radikalskih glasova negativno povezansa izlaznošću tako da sa svakim procentom porasta izlaznosti, ukupni procenatradikalskih glasova opada za nešto manje od 0,1 poena (porast izlaznostiod 10% smanjio bi procenat radikalskih glasova za skoro 1 procentni poen).Ali, ovaj koeficijent nije statistički značajan. Kao što vidimo, on je takođemali tako da izgleda da uverenje o negativnom efektu veće izlaznosti na radikalskeglasove nije zaista utemeljeno i u ciframa.11.12.

Na kraju, zanimljivo je posmatrati, kao kontratezu radikalskim glasovima,ko je glasao za partije demokratskog bloka. Definisali smo demokratskiblok kao zbir glasova koje je dobila Demokratska stranka Srbije (DSS),Demokratska stranka (DS) i G17 plus. Sa svoje strane, glasači svake od ovihstranaka su specifični i rezultati za svaku od njih pojedinačno mogu se obraditina isti način kao što smo to upravo uradili za radikale. Ali to nije predmetovog članka. Kada posmatramo demokratski blok kao celinu dobijamo upravoobrnute rezultate od onih koje smo konstatovali kod radikala. Za demokratskestranke glasaju bogatije i obrazovanije sredine (svakih deset procenataporasta prosečnog opštinskog dohotka „daje” demokratskim partijama 0,4procentna poena; svaka godina školovanja povećava demokratske glasove zaskoro 5 procentnih poena). Za demokratski blok manje nego što bi očekivaliglasaju opštine sa izbeglicama i Romima, kao i Vojvodina i opštine sa dominantnomađarskim stanovništvom (koje je u velikoj meri glasalo za „Zajednoza toleranciju”). Statistički značajno više za demokratski blok glasa Beograd(za skoro 5 procentnih poena; povrh efekta višeg nivoa obrazovanja u Beogradu)i opštine sa muslimanskim stanovništvom. I ovde treba primetiti daneke od ekonomskih varijabli kao što su porast prosečne plate ili procenat zaposlenihu ukupnom radnom sposobnom stanovništvu nisu imale nikakav statističkiznačajan uticaj na način glasanja.
 

Zaključni komentari

Stranke demokratskog bloka su se u toku kampanje intenzivno međusobnonapadale. Takav pristup, da bi bio racionalan sa tačke gledišta strankekoja ga koristi, mora da počiva na nekoliko pretpostavki. Prvo, implicitnapretpostavka jeste da je korpus „demokratskih” glasova manje-više dat, i takođeda je dat i korpus glasova sa stranke bivšeg režima (radikale i SPS). Samoako je to slučaj onda ima smisla napadati sebi politički bliske stranke, jer ne postoji šansa da se dobiju glasovi radikala, već je jedina mogućnost za dobitaku preraspodeli glasova unutar demokratskog korpusa. Druga pretpostavkejeste da se napad na politički blisku stranku isplati, tj. da se na taj načinmogu „zaraditi” neki glasovi. Treća pretpostavka jeste da se druge demokratskestranke neće upustiti u eskalaciju međusobnog napadanja. Četvrta iveoma važna pretpostavka jeste da ukoliko i dolazi do erozije ukupnih demokratskihglasova usled međusobnih napada, onda je, za stranku koja napada,dobitak u udelu u demokratskom „kolaču” veći od gubitka zbog smanjenjaveličine tog „kolača”. I peto, smanjenje „demokratskog kolača” ne može nakraju dovesti i do nestanka demokratije. Jedino, ukoliko verujemo da su svihovih pet pretpostavki tačne, ima smisla orijentisati se – sa tačke gledištauskostranačkog interesa – na napade na ostale stranke demokratskog bloka.

Po našem mišljenju, bar četiri od ovih pet pretpostavki su pogrešne. Prvapretpostavka: iako verovatno postoji „tvrdo jezgro” i demokratskih i radikalskihglasova, verovatno je da se petina ili čak i četvrtina biračkog tela (kolikoobično ima neopredeljenih birača u anketama) nije strogo odlučila za kogaće glasati. Otuda postoji razlog da se jedna demokratska stranka bori zapridobijanje neopredeljenih birača, a ne samo da se bavi preraspodelom demokratskog„tvrdog jezgra”. Treća pretpostavka, da se druge stranke nećeupustiti u slično ponašanje (napade) je svakako pogrešna, kako smo lako moglida uočimo u toku kampanje. Otuda postaje netačna i četvrta pretpostavka,naime da međusobna prepucavanje ne dovode do erozije broja demokratskihbirača. Međusobni napadi su, kako sva istraživanja pokazuju, doveli do smanjenjaukupnog procenta glasova demokratskih snaga. Tada, čak i ukolikojedna stranka „zarađuje” napadanjem ostalih demokratskih stranaka, verovatnoje da u ukupnom iznosu gubi, jer dolazi do značajnijeg smanjenja „kolača”nego što se povećava njen udeo u tom „kolaču”. I na kraju, i možda najvažnije,i peta prepostavka ne važi. Smanjenje demokratskog korpusa i jačanje radikaladovodi u opasnost demokratiju. Kratkoročno posmatrano, cilj svakestranke jeste da maksimizira broj glasova. Ali, ako je postizanje tog cilja mogućesamo nauštrb ostalih demokratskih glasova i dovodi do pada ukupnogbroja demokratskih glasova i pobede nedemokratskih snaga, taj cilj se pretvarau svoju suprotnost. Naime, usled pobede nedemokratskih snaga, same demokratskestranke mogu da budu zabranjene, a demokratija stavljena „podključ”. Tako je u poslednjim godinama Vajmarske Nemačke možda bilo racionalno,ali i veoma kratkovido, međusobno napadanje komunista i socijaldemokrata.I jedni i drugi su želeli da budu najveća stranka levice i verovali dadesničarske pristalice ne mogu da pridobiju njihove glasače, te da se morajukoncentrisati na međusobnu borbu za glasove levice. Ali, šta je komunistimauspeh protiv socijaldemokrata značio kada je kasnije Hitler došao na vlast, zabranio obe partije, a njihove lidere poslao u Dahau?

Očigledno, politička elita uvek ima kratkoročne ciljeve, ali njihovo postizanjemora biti u skladu sa dugoročnim ciljevima i interesima. Ono ih nesme direktno potkopavati. Drugim rečima, nekada je potrebno žrtvovati deokratkoročnog cilja da bi se mnogo više dobilo na dugi rok. Ukoliko bi demokratskepartije prihvatile racionalniji obrazac ponašanja, njihov cilj bi trebaloda bude priodobijanje glasača radikala. Ovo bi sa njihove tačke gledišta impliciraloofanzivnu strategiju pridobijanja potencijalnih radikalskih biračakojom bi se, prvo, širio korpus demokratskih glasača i, drugo, za partiju kojatim putem krene proširivao sopstveni broj glasača.

Empirijska analiza glasača radikala ukazuje na nekoliko osnovnihsmerova kojima je moguće ovu strategiju sprovoditi. Rezultati pokazuju daza to nije presudno predizborno povećanje plata, jer, kako smo videli, porastplata u 2003. godini nije imao uticaja ni na radikalske niti na demokratskeglasove. Porast opšteg standarda jeste važan, što se vidi u značaju prosečnognivou društvenog proizvoda po stanovniku, ali to nije nešto što je moguće realizovatiza godinu ili dve. U tom roku, pak, bilo bi moguće, ukoliko se demokratskestranke odluče za racionalnu strategiju, delovati na način čiji bicilj bio „prelivanje” glasova od radikala ka demokratskim partijama. Takvastrategija bi uključivala sledeće elemente:

• povećanje izlaznosti u Beogradu i većim sredinama (opštinama) gde je nivo obrazovanosti viši i podrška demokratskim strankama veća,

• povećanje izlaznosti žena u gradovima, jer su one značajno manje sklone radikalima nego muškarci,

• pridobijanje glasove izbeglica, ubeđivanjem da radikali koji su bili u vladi kada su oni morali da beže i iz Hrvatske i sa Kosova, sigurno ne bi bili uspešniji kada bi ponovo došli na vlast,

• pridobijanje romskih glasove preko većeg angažovanja i rada sa njihovim organizacijama, i

• veće angažovanje u Vojvodini, gde su radikali, naročito među muškim i to obrazovanim stanovništvom, statistički neobično jaki.

 

Branko Milatovic1 The Carnegie Endowment for International Peace. Autor se moze kontaktirati elektronskom poštom na adresi bmilanovic@ceip.org. Zahvaljujem se Dragiši Bjeloglavu iz StrategicMarketinga u Beogradu na mnogobrojnim podacima bez kojih ovaj članak ne bi bilomoguće napisati. Takođe se zahvaljujem Miši Arandarenku, Dragiši Bjeloglavu, VeljkuĐuriću, Mileni Jovičić, Bošku Mijatoviću, Vesni Pešić i Srđi Trifkoviću na mnogobrojnimkorisnim sugestijama koje su značajno doprinele kvalitetu teksta. Naravno, odgovornost zasve stavove i mišljenja je samo autorova.

 

2 Ukupna površina normalnog rasporeda koja se nalazi na ±2 standardne devijacije od prosekaiznosi 95%. Znači samo u oko 5% slučajeva realizacija događaja će se nalaziti toliko dalekood očekivane srednje vrednosti. Pošto se ovde radi o pozitivnom odstupanju, verovatnoćatakvog odstupanja je manja od 5/2, tj. iznosi nešto više od 2%.

 

3 Kod G17 plus odstupanje je tek nešto veće od 1 standardne devijacije.

 

4 Opštine sa značajnim prisustvom mađarskog, odnosno muslimanskog stanovništva su Senta, Ada i Kanjiža, odnosno Tutin, Sjenica i Novi Pazar.

 

5 Svi procentni poeni su dati u odnosu na ukupno vazeće glasove.

 

6 Znači, ako prosečni dohodak opštine poraste za 10%, a učešće izbeglica u stanovništvu opštine poraste za 1%, ta dva efekta se skoro potiru.

 

7 Procenat Roma u ukupnom stanovništvu Srbije iznosi 1,4%. Procenat izbeglica i raseljenih lica u ukupnom stanovništvu Srbije iznosi 7,2%.

 

8 Sve ove korelacije (sem one sa nivoom obrazovanja) kreću se između –0,03 i –0,07, ali nijedna od njih nije i statistički značajna. Negativna korelacija sa nivoom obrazovanja je značajno viša i iznosi –0,15.

 

9 U regresiji u kojoj ne uključujemo prosečni nivo obrazovanja dobijamo da je veštačka promenljivaBeograd statistički značajna i da Beograd daje oko 4,3 procentnih poena manjeglasova radikalima nego ostatak Srbije. Ali, uključivanjem obrazovanja, taj efekat se gubi.Otuda je jasno da je slabija podrška radikalima u Beogradu rezultat većeg nivoa obrazovanjau prestonici. Ipak, specifično „beogradski duh” se primećuje u regresiji gde ocenjujemopodršku demokratskim strankama (vidi tekst u nastavku). U tom slučaju, Beograd demokratskimstrankama daje 5 procentnih poena više povrh pozitivnog efekta višeg nivoa obrazovanja.

 

10 Rezultati ove i sledeće regresije nisu prikazani u Tabeli.

 

11 Naravno, drugačija je situacija kada se radi o bojkotu od strane nekih partija kao što je bioslučaj sa predsedničkim izborima na kojima je najviše glasova dobio kandidat radikala.Očigledno je da ako veliki broj glasača bojkotuje izbore, onda će oni koji ih ne bojkotujudobiti veliki procenat izraženih glasova. To je tačno u trivijalnom smislu: kada samo jednapartija izađe na izbore, onda će ona imati 100% glasova (ne računajuću nevažeće). Ali tonije relevantno za naše razmatranje ovde kada sve partije izlaze na izbore.

 

12 Treba takođe primetiti da se uloga izlaznosti posmatra (a to se tiče svih varijabli u regresiji)povrh uloge koju mogu da imaju druge varijable, recimo broj stanovnika u opštini.

 

[pošaljite komentar]

vrh strane

 

 

© 1995 - 2017 , B92