Privredna aktivnost

Prema podacima statističkih zavoda, fizički obim industrijske proizvodnje u 2003. godini bio je manji nego u 2002. godini za 2,7% u Državnoj zajednici i za 3% u Srbiji[1]. Gledano dinamički, ovakav rezultat uslovljen je padom na samom početku i u trećem tromesečju 2003. Poslednje tromesečje protekle godine odlikuje se relativno brzim usponom.

 

Kada se posmatra 2003. godina u celini, smanjenje industrijske proizvodnje koncentrisano je u prerađivačkoj industriji, u kojoj iznosi 4,4% za Srbiju i Crnu Goru (odnosno 4,6% za Srbiju), a posebno je izraženo u tekstilnoj i drvnoj industriji (oko 30%) te u proizvodnji kože i obuće (oko 20%). Na drugoj strani, vađenje ruda i kamena je povećano za 0,8%, proizvodnja električne energije je povećana za 3,3%, dok je, u okviru prerađivačke industrije, izrazito povećana (za preko 13%) proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda. Ove karakteristike opredeljene su kretanjem u industriji Srbije, pri čemu treba posebno podvući da je kratkoročna uzlazna tendencija u četvrtom tromesečju ispoljena u sve tri proizvodne grupe, ali najmanje u prerađivačkoj industriji.

 

U vezi sa ovim postavlja se pitanje da li se ovde radi o začetku stabilnije uzlazne tendencije, ili je i ovoga puta reč o kratkoročnom odstupanju od generalno opadajuće tendencije koja se jasno očitava na priloženom grafikonu. Analiza po važnijim proizvodnim grupama pokazuje da se nastavlja izrazito rastuća tendencija proizvodnje akciznih proizvoda; posle izvesnog zastoja u prvoj polovini godine, to je naročito izraženo u proizvodnji duvanskih prerađevina. Nastavljen je uzlet u hemijskoj industriji, koji je započeo pred kraj prošle godine. Nakon rekordnih rezultata krajem 2002. i loše dinamike tokom prva tri tromesečja 2003, u poslednjem tromesečju 2003. primetan je oporavak proizvodnje prehrambenih proizvoda i pića. Novu tendenciju predstavlja izuzetno brz rast proizvodnje drugih električnih mašina i aparata. Da li je ovde reč o fiskalnim kasama (što bi moglo da ukaže na prolazni karakter ove tendencije) sada nismo u stanju da utvrdimo. Treba, ipak, podvući jednu zajedničku karakteristiku navedenih oblasti: u svima je proces privatizacije poodmakao, a porast proizvodnje se ispoljio izvestan broj meseci nakon udarnog talasa privatizacije. To se ne odnosi na proizvodnju metaloprerađivača, niti na decembarski skok proizvodnje mašinogradnje, za koju su tipični ovakvi incidentni uzleti. Jasnu uzlaznu tendenciju ima i proizvodnja električne energije, u koju je tokom protekle tri godine investirano.

Čvrsti zaključci se ne mogu doneti, ali postoje indikacije o izvesnom oporavku privredne aktivnosti krajem prošle godine. Vrednost prometa u trgovini na malo u Srbiji je u 2003. povećana za 15%[2] u odnosu na prethodnu godinu. Potrošnja električne energije je povećana za blizu 4%, uprkos tome što je smanjeno korišćenje električne energije za grejanje stanova; to bi moglo da ukaže na povećano korišćenje električne energije u privredi. U građevinarstvu je (prema oceni RZS) broj efektivnih časova rada u 2003. bio za 11% veći nego u prethodnoj godini, i to zahvaljujući rastu tokom drugog polugođa. Količina prevezene robe povećana je za 4%, a izražena u tonskim kilometrima čak za 13%. RZS je ocenio da je društveni proizvod Srbije u 2003. bio za 1,5% veći nego u prethodnoj godini. Kada se ima u vidu da je statistički prikazanim padom fizičkog obima industrijske proizvodnje za 3% potcenjena stvarna dinamika dotate vrednosti[3] u industriji (koja je mogla biti blizu realnog nivoa iz 2002, ili najviše za 1% manja), stvarno povećanje društvenog proizvoda moglo bi se – kada bude obračunato – pokazati najmanje za 2% većim. To znači da je bruto domaći proizvod (BDP) u 2003. bio veći za 2,5%–3%, i to je u skladu sa korekcijom predviđanja ovog autorskog tima nakon ubistva premijera[4].

Prema tome, političke lamentacije zbog stagnacije ili, čak, pada BDP-a u prošloj godini dosta su udaljene od pravog stanja stvari. Drugo je, međutim, pitanje održivosti ovakvog privrednog rasta, ne toliko u ovoj godini koliko u godinama koje joj slede. A sa ovim je povezano pitanje ukupnog toka tranzicije, njenog trajanja, održivosti spoljnog duga, razvoja, zapošljavanja i standarda do kraja ove decenije. Taj tok je ozbiljno ugrožen aktuelnim političkim zbivanjima.

 

Dva scenarija

Scenario koji ovde zovemo razvojni scenario u osnovi je onaj scenario koji je grupa autora MAT-a prikazala u više navrata – na primer, u studiji o konkurentnosti privrede Srbije[5] – s tim što se ovde kao startna uzima već protekla, 2003. godina[6]. Ključne pretpostavke na kojima se zasniva ovaj scenario, a koje bi trebalo da obezbedi ekonomska politika, jesu:

• dalja stabilizacija cena tokom narednih godina i njihovo zadržavanje u zoni rasta do 5% godišnje;

• povećanje udela investicija u BDP-u do 20% u 2005. i 25% u 2006; strane direktne investicije u drugom petogodištu ove dekade zadržavaju udeo od oko 5%, a u bilansu investicija domaća štednja počev od 2005. prelazi iz negativne u pozitivnu zonu i raste;

• izvoz robe i usluga povećava udeo u BDP-u na 25,5% u 2005. i na 35% u 2010; ovo je direktno uslovljeno ostvarivanjem politike investicija i podizanjem tehnološkog nivoa cele privrede;

• udeo deficita tekućih transakcija u platnom bilansu redukuje se sa 11,8% u 2003. na 1,8% u 2010 (u tom okviru, deficit robe i usluga, kao višak iznad BDP-a za raspodelu, sa 22% u 2003. na 12% u 2010);

• učešće kolektivne potrošnje (u okviru javne potrošnje) redukuje se, sa 19,5% u 2003, na 16,5% u 2005. i na ispod 13% u 2010.

U ovakvoj konstelaciji – za koju je potrebno obezbediti odgovarajući politički i privredno-sistemski milje te pravni red u kome će biti efikasno štićeni svojina i ugovor – stopa rasta BDP-a bi se podigla na 4%, odnosno 4,5% u 2004. i 2005, da bi se u drugoj polovini decenije stabilizovala na 5% godišnje. Radi stvaranja prostora za rast investicija uz redukciju platnog deficita, i ukupna i lična potrošnja – koje su tokom protekle dve godine rasle dvostruko brže od BDP-a – u ovoj i u narednoj godini oštro bi redukovale svoju dinamiku: lična potrošnja na oko 2% godišnje, dok bi se kolektivna potrošnja u okviru javne potrošnje realno smanjila. Do kraja decenije realni rast lične potrošnje bi se podigao do 4%, a njen udeo u BDP-u bi se sa sadašnjih oko 86% smanjio na 74%. U ovom scenariju moguće su, pre svega pod povoljnijim pretpostavkama o stranim direktnim investicijama, i neke više optimističke varijante, sa nešto višim rastom BDP-a u poslednjim godinama.

Bitna stvar u ovom scenariju je mogućnost servisiranja spoljnog duga. Pod pretpostavkom da novo komercijalno zaduživanje (čije bi otplate opteretile posmatrani period) ne pređe 10% ukupnih investicija, stopa servisiranja duga[7] bi svoj maksimum dostigla u periodu 2007–2009, u kome bi se zadržala u zoni između 23,5% i 24,5%[8]. To je visoko opterećenje servisom duga, ali se iskustveno smatra održivim.

Drugi, populistički scenario polazi od postojećih političkih zbivanja i odnosa političkih snaga. Po prirodi stvari velika je verovatnoća da manjinska vlada ima horizont do jedne godine. Ako ona na osnovu toga formira svoju ekonomsku politiku, preti opasnost da se okrene ciljevima koji se mogu realizovati unutar tog perioda. To nisu razvojni ciljevi; na prvo mesto izbija brzo prigušivanje socijalnih problema – putem rasta proizvodnje na postojećim osnovama i aktiviranja radnih mesta u preduzećima koja ne mogu da proizvode bez daljeg gubljenja kapitala. Potrošnja, odnosno brzo podizanje standarda, dobija prednost nad investicijama.

 

 

 

Milje za investiranje je i do sada opasno pogoršan. Pretnje o mogućoj reviziji dosadašnje privatizacije odbijaju nove investitore iz inostranstva, ne samo kada je u pitanju dalja privatizacija preduzeća u društvenoj i državnoj svojini nego i kada su u pitanju tzv. greenfield investicije. Prema inostranstvu su upućeni signali o mogućoj reviziji ugovora i otuda, povratno, dolaze jasni signali da će se sa ulaganjima u Srbiju pričekati do stabilizacije političkih prilika i stvaranja jasnog institucionalnog ambijenta, bez mogućnosti retroaktivnog uplitanja države u već ostvarene legalne poslove. Što se tiče domaće štednje kao komponente investicionog bilansa, ona će i u ovoj godini (čak i pod pretpostavkama razvojnog scenarija) biti negativna, uprkos ogromnom iznosu tezaurisane štednje kod stanovništva. Afere, poput afere sa Nacionalnom štedionicom[9] ili afere sa višestrukim sudskim poništavanjem odluka centralne banke oko dozvola za rad nekih banaka, prete da prekinu trend vraćanja poverenja u naš bankarski sistem, što je ključna pretpostavka za aktiviranje tezaurisane štednje. I činjenica da je centralna banka, za jedva nešto više od pola godine, dva puta ispala predmet političkih obračuna predstavlja vrlo opasan presedan, koji se ubuduće po svaku cenu mora izbeći. To mora biti institucija čiji se status ne može izjednačavati sa statusom pojedinih ministarstava, niti vezivati za promene odnosa snaga u parlamentu i promene vlade. Ovo je obrazloženo u 3. tački ovog odeljka.

Jednom rečju, postoji stvarna opasnost da – nakon realne stagnacije u prošloj godini – investicije u ovoj godini realno opadnu i zadrže svoj udeo u BDP-u u zoni između 15% i 16%. Ta opasnost, kako je navedeno, dolazi zbog povećanog rizika investiranja, ali može biti potencirana i ekonomskom politikom koja će biti podređena uspostavljanju socijalnog mira. Neke analogije – kakva je ona sa periodom posle prodaje Telekoma 1997, a pre toga sa periodom remonetizacije u okviru Avramovićevog programa 1994. ili posle toga sa periodom obnove nakon bombardovanja 1999 – ukazuju na to da bi bilo moguće da fizički obim industrijske proizvodnje premaši prošlogodišnji za čak 10%[10]. Instrumenti za ovakvu podršku rastu proizvodnje mogli bi da budu: monetarna relaksacija, pojačana budžetska preraspodela putem subvencija, i pojačane protekcionističke mere. Iako ovakav rast fizičkog obima proizvodnje ne nosi i odgovarajuće povećanje dodate vrednosti odnosno BDP-a u industriji (a vodi daljoj eroziji kapitala), moglo bi se računati s tim da povećanje ukupnog BDP-a premaši ono koje je ranije projektovano i da lična potrošnja realno bude uvećana za impresivnih 6%‑7%. Nema, međutim, realnog povećanja izvoza. Nikakva politika kursa neće pomoći: umesto da se smanji, inflacija će se povećati; stvoriće se svi uslovi da aranžman sa MMF-om ne bude realizovan. Naprotiv, povećanje deviznog rizika može aktivirati spiralu istovremenog smanjivanja deviznih rezervi i realne količine domaćeg novca u opticaju.

Iskustvo iz pomenutih godina govori da se rast na ovakvim osnovama, bez ozbiljnog uzleta investicija (presudnog s obzirom na to da smo propustili dva tehnološka ciklusa), može održati najviše godinu dana. Slede godine minimalnog rasta, ako ne i recesije. U kritičnom trogodišnjem periodu stopa servisiranja duga se uvećava na više od 30%[11], sledi nova finansijska kriza i novi pregovori o reprogramu i otpisu duga. Tekuće transakcije u platnom bilansu prisilno prelaze u suficit, pa se sredstva za raspodelu redukuju brže od privrednog rasta. Investicije se najzad moraju pokrenuti u tako skučenim uslovima. Posledica je osetan realni pad ukupne i lične potrošnje (dakle, i standarda), prema nekim proračunima u 2006. i 2007. čak oko 5% godišnje. U odnosu na razvojni scenario, dobitak za ličnu potrošnju u 2004. od 550–600 miliona evra značio bi ukupan gubitak za nju do 2010. od oko 12 milijardi evra, što u proseku iznosi preko 1,7 milijardi godišnje!

Razume se, ovo su samo projekcije. Stvarna kretanja mogu da podbace ili da prebace predviđena, ali redovi veličina su takvi. Ako sada pođemo putem kojim je, na primer, Bugarska krenula 1992, negde oko 2010. moraćemo da učinimo ono što je ona učinila kada je uvela valutni odbor 1997 – da ponovo krenemo sa onog mesta u tranziciji gde smo danas, ali u znatno lošijoj materijalnoj situaciji i sa znatno nižim standardom. Uporno insistiranje onih koji bi trebalo da obezbede stabilnu vladu na razlikama u pogledu programskih ciljeva, ili u pogledu potrebe za kontinuitetom odnosno diskontinuitetom u dosadašnjem toku reformi, svodi se na razmenjivanje jedne jedinice koristi za sto jedinica štete. To je igra sa duboko negativnim rezultatom. Ali, igre sa negativnim rezultatom su nestabilne: sadašnja šteta koju trpe nepolitičari će se delimično ili potpuno vratiti političarima. Postoji egzaktna zavisnost između dužine perioda odlaganja problema (formiranja vlade) i težine problema koji će buduća vlada rešavatai.

---