DRZAVNI MEDIJI - ISTORIJAT PROPUSTENIH PRILIKA
Gvinet Hendersen, nezavisni medijski konsultant

1. Zelim da naznacim sopstveni stav – kada je period tranzicije otpoceo pre gotovo 11 godina, ja sam vec 26 godina radila za BBC i verovala sam da je transformacija drzavnih medija jedna od najvaznijih stvari koje treba da se dogode u gradjanskom drustvu koje se menja i razvija. Verovala sam da sistem javnog emitovanja, koji se potpuno ili delimicno finansira iz javnih prihoda i komercijalnih izvora, moze i treba da igra kljucnu ulogu u pomaganju i podrsci procesu uspostavljanja postenih, izbalansiranih i kompetitivnih servisa koji sluze svim sektorima drustva.

2. Dakle, nismo uspeli. Nismo uspeli gde god da smo pokusali da pomognemo. Ovim ne kazem da je sve sto smo kolektivno probali da uradimo sa drzavnim medijima predstavljalo gubljenje vremena – naravno da nije. Mnogo ljudi je uspesno obuceno i oni sada odlicno rade svoj posao, mnogi od njih u nezavisnom sektoru – a na brojnim mestima zabelezen je relativan uspeh. Ipak, generalno gledano - slika je deprimirajuca.

3. Zasto? Zasto je ostvaren tako mali uticaj? Razlozi su slozeni i ima ih vise – i nisu isti svuda u regionu, mada su mnogi zajednicki za sve sredine. Nabrojacu neke:

1. Svi, od zapadnih politicara do donatora, misle da se razumeju u medije i da znaju sta bi trebalo da se uradi. Veoma je malo onih koji to zaista znaju. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da oni cesto smatraju da je duznost medija da se promene tako sto ce igrati aktivisticku politicku ulogu. Donatori i zapadni politicari previse cesto se slazu sa mnogim mladim novinarima punim entuzijazma koji su nas uveravali u to da je sada njihov posao da podrze vlasti u krhkom i osetljivom periodu tranzicije. Bilo ih je tesko ubediti u to da nikakva propaganda, ma kako namere bile benigne, ne treba da bude karakteristika postenih, izbalansiranih i nezavisnih medija.

2. Politicari i mocne strukture svuda u svetu zele da kontrolisu medije, ma sta javno o tome govorili. Nijedan politicar nece svojevoljno da se odrekne pozicije iz koje moze da diktira, ili u najboljem slucaju, da utice na medije i njihovo izvestavanje. U mojoj zemlji milionske sume se trose na "spin". Spin-doktori koriste sve nacine i metode uticanja – donedavno se to radilo otvorenim politickim pritiskom i zastrasivanjem.

3. Mislim da su svi veoma potcenili efekte dugogodisnje izolacije i postojanja obrazovnih sistema koji nisu stimulisali nikakvo nezavisno, samostalno razmisljanje. Potcenili smo posledice dugogodisnjeg perioda u kojem je opstanak znacio da morate da povijete glavu i radite ono sto vam se kaze, bez obzira na to koliko vas sef, organizacija ili poslodavac nisu u pravu ili sto donose losu odluku. Ovakva organizaciona kultura tek treba da se razgradi.

4. Potcenili smo karakter organizacija-dinosaurusa koje su predstavljale, i jos uvek predstavljaju, glavne drzavne medije. Imaju preveliki broj zaposlenih; zapetljani su u sopstvenoj birokratiji i procedurama, sto je zacementiralo promene pre nego sto su uopste i pocele. Kako vi uopste mozete da sprovodite radikalne reforme kao novi direktor kada veliki deo svog vremena trosite, na primer, na potpisivanje naloga za kupovinu kancelarijskog materijala, a pri tome niko ne moze da vam kaze koliko sta tacno kosta? Najkvalitetniji clanovi vaseg osoblja moraju da rade po tri posla da bi zaradili dovoljno za zivot – to su okolnosti sa kojima obicno mora da suoci nova, nepripremljena generacija rukovodilaca. Nije ni cudo sto mnogi od njih nisu uspeli da ostanu na tim pozicijama ni godinu dana nakon preuzimanja duznosti. U vecini slucajeva, to su bili ljudi koji nisu vladali osnovnim savremenim menadzerskim znanjima – nisu imali odgovarajuce osoblje sa kojim bi izveli promene. Dobijali su mnogo izvestaja od konsultanata, u kojima je naznaceno sta treba da se uradi, ali nisu imali resurse ni podrsku da ideju o promenama sprovedu u delo. Povrh svega, nije postojala politicka volja niti podrska sprovodjenju reformi, ne samo kada je rec o odlucivanju o pravnoj regulativi (Madjarskoj je trebalo 8 godina za to), vec i o drugom zakonodavstvu, kao sto je npr. zakon o radnim odnosima i sl. Novi direktori su hrabro, ali i nepromisljeno, kako se ispostavilo – probali da uvedu radikalna resenja. Jedan takav direktor imao je problem s prevelikim brojem zaposlenih i mrtvim kapitalom – on je otpustio kompletno osoblje, a potrebne kadrove je ponovo angazovao poslovnim ugovorima. Nije opstao na polozaju direktora, a citav proces je obnovljen i okrenut u drugom smeru.

5. Donatori nisu pomagali time sto su stalno kritikovali to sto nema promena. Nekako je uvek postojalo uverenje da ce ukoliko jednu TV ekipu u periodu od mesec dana naucite osnovnim etickim principima i profesionalnim vestinama, to zauvek revolucionarno izmeniti citav informativni servis. Uz to, treba sofisticirano razumevati citavu organizaciju medija; promenu nacina rukovodjenja; odnos vlasti i odgovornosti. Grebali smo po povrsini, ali nismo bili spremni da postanemo ozbiljni partneri i investitori na dugorocnom planu. Ne znam za postojanje nijednog dugorocnog programa za drzavne medije – osim onog koji EU ima za Crnu Goru – a i taj je poceo da se realizuje prosle godine, i to u vrlo specificnim okolnostima!

6. Naravno, nova generacija rukovodilaca, bez podrske, suocila se sa cinjenicom da se treba boriti protiv politickih struktura. Te borbe su u najboljem slucaju oduzimale dragoceno vreme i bile veoma osetljive. Razne interesne grupe su ih pozivale da odlaze u parlament po tri, cetiri puta nedeljno da bi nesto objasnjavali; da bi se branili i da bi istovremeno ubedjivali politicare u to sta u stvari znaci nezavisnost medija. Uz to, morali su da ih ubedjuju i da obezbede sredstva potrebna za opstanak u novom, inflatornom svetu – a, istovremeno, i da se suoce prvi put sa ozbiljnom i ostrom konkurencijom. Podrzavali smo, sasvim pravilno, razvoj slobodnog trzista, ali nisam sigurna da smo imali u vidu sta to sve podrazumeva. Nismo podrzali blagovremene i odgovarajuce regulativne sisteme. Bilo mi je drago kad mi je pisao jedan od mojih bivsih "ucenika" iz Ceske Republike i rekao mi da napusta Cesku TV da bi radio na projektu koji finansiraju strane organizacije – sto se posle pretvorilo u TV Novu. Moja radost je bila, najblaze receno, umerena. Medjunarodni medijski konglomerati nisu poznati kao neko ko pokazuje osetljivost prema lokalnim situacijama, niti kao promoteri razvoja gradjanskog drustva. Onespokojavajuca je cinjenica da je TV Pink ovde vec nasao stranog investitora.

Naravno, ovim ne zelim da kazem da je cela medijska scena deprimirajuca kao sto se mozda moze naslutiti iz konkretnih primera koje sam navela – nezavisni sektor je na mnogim mestima postao predvodnik i obezbedjuje odlicne servise uprkos svim vrstama prepreka koje mu se nalaze na putu. Medjutim, sta treba da se dogodi da bi se transformisali mediji u javnom/drzavnom sektoru? Mislim da postoji citav niz stvari:

  1. Prvo treba postici dogovor oko toga sta se smatra javnim servisom – mislim na obezbedjivanje korektnih, odmerenih, zabavnih programa namenjenih svim segmentima drustva, informativni program cije reci i slike ne zauzimaju nijedan odredjen stav povodom pitanja dogadjaja i aktuelnih tema – a koji dogadjaje prezentira tacno, u tacnom i preciznom kontekstu, uz podrobno objasenjenje i ostavljanje prostora publici da stvori svoje misljenje. Sadrzaji treba da budu liseni bilo kakvih politickih, komercijalnih, religioznih i drugih uticaja. Servis treba da osigura da svi zanrovi i vrste programa, od ozbiljne drame do lake zabave i sporta, sluze svim sektorima drustva.

2. Drugo, treba prihvatiti cinjenicu da javni servis ne znaci puko odrzavanje "drzavnog" medija, ili medija delimicno finansiranog iz javnih prihoda, kao takvog – i prihvatiti da pluralizam i obezbedjivanje izbora za gledaoce predstavljaju kljucnu stvar, i da SVI elektronski mediji treba da postuju ista osnovna pravila: na polju uredjivackih i etickih principa; uslova pristupa frekvencijama i njihove raspodele; marketinskog pristupa trzistu; zakonske regulative vlasnicke strukture - domace i strane, zaposljavanja, poreskih obaveza, cak i u pitanjima zdravstva i bezbednosti u drustvu, sto se smatra zajednickim karakteristikama i trebalo bi da vazi za sve.

3. Trece, vlasti treba da prihvate cinjenicu da je posao medija da svet i pojave u njemu prikazuju onakvim kakvi oni zaista jesu – a ne onako kako bi vlasti zelele da ljudi misle o tome. Mora se izvrsiti depolitizacija i jasno razdvajanje izmedju struktura drzavnih vlasti i medija. Ovo razdvajanje mora da bude javno ispoljeno da bi bilo jasno. Regulativni organi koje cine samo predstavnici razlicitih interesnih grupa, samo politicari, ili clanovi izabrani po nacelima podobnosti ne smatraju se, niti ce ikada biti smatrani, cuvarima javnog interesa! Mi u Velikoj Britaniji imamo izraz "ugledni velikani", kojim opisujemo renomirane pojedince sa akademije, iz sveta prava, biznisa, sindikata, pozorista ili bilo koje druge javne institucije. Oni svoj posao rade kao pojedinci a ne kao predstavnici svoje profesije ili bilo cega drugog, ali ulazu svoje iskustvo, intelekt i znanje, a njihova uloga je da cuvaju interese drustva kao celine. Nikako ne znaci da je ovaj sistem savrsen, bas kao ni kapitalizam, ali je to verovatno najmanje los sistem!

4. Cetvrto, treba priznati da postoji potreba za radikalnom reformom u organizaciji drzavnih medija. Vlast nije jedina koja cesto ne razume ulogu medija u demokratiji – ne razumeju je i mnogi ljudi koji rade u medijima, razloge sam prethodno navela. Upravljanje i organizaciju u drzavnim medjima treba radikalno izmeniti – podrska ovim promenama verovatno treba da dodje spolja. Ali, molim vas, nikako u formi konsultantskih izvestaja koje u periodu od 15 dana prave ljudi koji ne poznaju stanje u zemlji niti mogu da se sazive sa realnoscu koja vlada u njoj. Potrebna je podrska u formi dugorocnih investicija koje pomazu promenu nacina rukovodjenja, finansijskog i budzetskog sistema, upravljanje ljudskim resursima, procese razvoja menadzerskih znanja; a onda i u vidu integrisanih procesa edukacije na svim nivoima i za sve poslove. Verovatno ce za to biti potrebne tri godine, uz stalnu pomoc spolja i odlucno rukovodjenje. Vlasti moraju da podrzavaju ovaj proces – kako direktno, tako i indirektno – i to ne samo time sto se nece mesati, vec sustinskom podrskom u stvaranju okvira za proces, odgovarajucim sistemskim resenjima, regulativom, finansiranjem, transparentnoscu i odgovornoscu.

5. Na kraju, treba iskoristiti talenat, znanje i vizije ljudi koji stoje na raspolaganju – u mnogim sredinama su ljudi koji su izabrali da rade u nezavisnim medijima vec u izobilju demonstrirali ove osobine. U mnogim sredinama su ti ljudi morali uz tezak rad da se uce menadzerskim vestinama i finansijskom opstanku. Naucili su kako se trazi i gradi sopstvena publika – i kako se zadobija njihovo poverenje. U idealnom slucaju, njihovi interesi su u osnovama isti kao interesi drzavnih/javnih medijskih organizacija – da korektno sluze interesima svoje publike, time sto ce obezbedjivati nepristrasan, nezavisan i sadrzajan program. Oni koji prvi treba da ustanu u odbranu neke solidne stanice koja je napadnuta jesu novinari zaposleni u konkurentskim stanicama – napad na neciji hrabar rad je napad na svakoga. Naravno, javno mnjenje je ipak najbolja odbrana medija. Onda kada javnost ne zna ili ne razume svoju ulogu, na nama je da joj to saopstimo, da objasnimo, da je ukljucimo u proces - i da osiguramo da javnost zauzvrat napravi izbor koji ce garantovati depolitizaciju i nezavisnost medija.