WoT: Priče iz Kubinke – nemački laki tenkovi

Nemačkoj je nakon primirija iz Versaja bilo zabranjeno da ima tenkove pa je razvoj prvih nemačkih modela je počeo sa vozilom Leichttraktor – laki traktor. Iako je to suštinski po svim karakteristikama bio tenk Nemci su proizveli samo 4 komada ovog vozila i nikada se nisu koristila u borbi već samo za obuke tenkovskih posada. Zanimljivo je da je ovo vozilo testirano između 1930. i 1933. godine blizu Kazanja u SSSR-u na osnovu tajnog dogovora između Nemačke i Sovjetskog saveza.

Panzerkampfwagen I

Nemci kreću u ozbiljan razvoj svojih tenkova i daju in naziv Panzerkampfwagen – u bukvalnom prevodu oklopno borbeno vozilo. U nemačkoj će skraćeni naziv biti PzKpfw, ali će u ostatku sveta postati mnogo poznatiji po drugoj skraćenici – Panzer. Tako 1934. godine u produkciju ulazi Panzer I, vozilo teško samo 5.4 tona, prednjeg oklopa debiljine 13mm, naoružano sa samo dva mitraljeza kalibra 7.92 mm. Osnovna namena ovog vozila je bila uvođenje tenkova u rangove nemačke vojske i osposobljavanje kadrova za njihovu upotrebu, međutim kako se rat ubrzano približavao a novi tenkovi još nisu bili na raspolaganju na početku rata će ovo praktično biti udarna pesnica Wermahta.

Prva borbena iskustva je doživeo već u okviru Kondor Legije u Španskom građanskom ratu, ali kao što smo već pisali u prethodnom tekstu, nije se baš dobro pokazao u sukobima sa sovjetskim T-26 tenkovima koji su ipak imali top u svom naoružanju. Upravo to navodi Guderiana da razmišlja o dve odvojene vrste tenka – Panzer III koji bi imao top koji bi mogao dobro da probije oklop protivničkih tenkova i Panzer IV koji bi imao haubicu koja bi bila efikasna protiv bunkera i drugih utvrđeni položaja. Međutim ti modeli nisu bili još ni približno spremni a Nemcima je hitno bio potreban tenk sa iole moćnijim topom i kao prelazno rešenje se nalazi Panzer II.

Park pobede: Kupola Panzer I tenka Foto: Klanrur.rs

Panzer I je proizveden u ukupno preko 2.000 komada a njegova šasija je kasnije korišćena za lovce na tenkove tipa PanzerJager I i Marder gde je samo stavljan mnogo veći top umesto kupole. Korišćen je na svim ratištima na početku rata u Evropi, u Severnoj Africi i u napadu na SSSR. Zabeleženo je da je u napadu na Jugoslaviju 1941. godine korišćeno bar šest panzer divizija koje su i dalje uglavnom koristile Panzer I tenkove.

Panzerkampfwagen II

Najbitnija unapređenja u odnosu na prethodnu generaciju su bila naoružanje i oklop. Za naoružanje je izabran protiv-avionski automatski top od 20mm koji je mogao da puca armor-piercing (pancirnu) municiju. Mogao je da puca čak 280 granata u minuti, one bi se ubacivale u šaržerima od po 10, a ukupno je nosio 180 granata. Ipak pokazaće se da ovaj top nije ni približno dovoljan da probije većinu savezničkih tenkova tako da ostaje efikasan samo protiv „mekših“ meta. Sa druge strane njegov oklop je u originalnoj verziji sa prednje strane bio samo 15mm dok je kasnije povećan na 30 ili čak 35mm ali je to i dalje značilo da može da ga probije praktično bilo koji protiv-tenkovski top tog vremena sa bilo koje udaljenosti. Zaštita je bila dovoljna samo od malokalibarskog oružija.

Panzer II u Francuskoj 1940. u pozadini se vidi Panzer I Foto: Bundesarchiv Bild 101I-382-0248-33A

Osmišljen kao vozilo koje treba da „popuni rupu“ dok ne stignu Panzer III i IV tenkovi koje je Guderian zamislio, Panzer II će imati veliku ulogu na početku rata i biće najbrojnije nemačko oklopno vozilo prilikom napada na Francusku. Učestvovaće i u svim narednim operacijama ali će bez obzira na kasnija unapređenja biti polako povlačeni iz upotrebe zbog slabog oklopa i naoružanja pa će se koristiti ili u trenažne svrhe ili na sporednim ratištima za borbu protiv partizanskih snaga.

Panzer 35(t) i Panzer 38(t)

Kada je 1939. godine Nemačka okupirala Čehoslovačku došli su u posed i njihove poprilično razvijene industrije tenkova. Stariji model sa oznakom LT 35 od Lehký tank vzor 35 (laki tenk model 35) je već bio proizveden u 434 komada u tom trenutku, Nemci su uzeli veći broj za sebe a jedan deo podelili svojim saveznicima Slovačkoj, Rumuniji i Bugarskoj. U oznaci Panzer 35(t) slovo t potiče od reči tschechisch, što na nemačkom znači češki. Zanimljivo je da je bio opremljen topom od 37mm, za razliku od Panzer I i II tenkova.

Drugi, napredniji, model Panzer 38(t) je tek ulazio u proizvodnju ali su Nemci zaključili da je dobro nastaviti već pripremljenu proizvodnju i ovo vozilo će uzeti učešća u napadu na Francusku, druge zemlje i kasnije SSSR. On je bio takođe naoružan sa topom od 37mm koji je mogao da sasvim adekvatno parira ostalim lakim tenkovima na bojištu. Zato se dobro pokazao u prvim godinama rata, ali već prilikom napada na SSSR i susretom sa T-34 srednjim tenkom se pokazalo da je potpuno zastareo i po pitanju naoružanja i po pitanju oklopa koji je bio do 30mm debljine na prednjem delu. Čak je i kasnije poznati nemački tenkovski as Oto Karius u prvom momentu bio komandir jednog ovakvog tenka na početku operacije Barbarosa i bio je poprilično oštar u kritici prema njemu u smislu slabosti oklopa kada je njegovo vozilo bilo pogođeno protv-tenkovskom granatom a on i ostali članovi posade jedva preživeli.

Park pobede: Panzer 38(t) Foto: Klanrur.rs

Interesantno je primetiti da, za razliku od drugih nemačkih lakih tenkova, Panzer 38(t) neće prestati sa proizvodnjom u nekom obliku sve do kraja rata. Naime fabriku u Češkoj je bilo teško prilagoditi da proizvodi veća vozila pa su odlučili da ona nastavi sa proizvodnjom jako pouzdanih šasija za vozila Marder i kasnije Hetzer.

Zarobljena francuska vozila

Nemci su jako dobro shvatali koliko im tenkova zapravo nedostaje za ambiciozne planove njihovog rukovodstva i vrlo često su na različite načine koristili bilo kakva oklopna vozila koja su uspeli da zarobe. Naravno najveći broj tih vozila potiče iz munjevite pobede nad Francuskom u proleće 1940. godine i većina njih će se ubrzo naći na Istočnom frontu u borbi protiv SSSR, a kasnije zahvaljujući tome i u tenkovskom muzeju u Kubinki.

Jedan tip zarobljenih vozila jeste i Reno UE – mala tanketa koju su Francuzi razvili sa idejom da mogu dopremati municiju i zalihe trupama u prvim borbenim redovima. Ovo vozilo je zaista, ali zaista malo – visina je samo 1.25 metara, a dužina 2.8, što znači da je recimo niži i kraći od originalnog Fiće (nešto je širi), a teško je samo 2.64 tone. Ta izuzetno mala visina je prouzrokovala neka interesantna dizajnerska rešenja, naime kada bi vozač i komandir seli u vozilo njihove glave bi virile napolje i zato su imali dve polulopte, takozvane kalote, koje bi navukli preko glave. Zanimljivo je i da s obzirom da nije bilo radija kada bi se potpuno zatvorili u vozilo komandir i vozač nisu mogli nikako da komuniciraju od buke motora pa je razvijen sistem raznobojnih lampica kojima je komandir davao komade vozaču, vrlo komplikovano.

Park Patriot: Reno UE Foto: Klanrur.rs

Nemci su zarobili veliki broj ovih vozila i zaključili da oni nemaju namenu za tako nešto u svojoj doktrini ali su veliki broj njih u fabrici AMX konvertovali u izviđačke modele kao što je ovaj na slici ili čak dodali protiv-tenkovski top koji bi morao biti upravljan spolja, nešto najsličnije onome što u World of Tanks možemo videti kao eksperimentalni UE 57.

Najbrojniji tenk koji su Nemci zarobili u Francuskoj je bio Reno R35 – proizvedeno je 1070 komada za Armiju Francuske a izvezeno je još 560, među kojima i u Jugoslaviju koji su se suprotstavili Nemcima. Od tog broja Nemci su zarobili neverovatnih 843 tenkova i jedan broj odmah poslali svojim saveznicima, jedan zadržali u svom naoružanju, dok su jedan broj preradili u PanzerJager I lovce na tenkove ili druga samohodna oruđa. R35 je imao prednji oklop od 43mm i top od 37mm pa je samim tim bio mnogo ozbiljniji tenk od nemačkih i čeških lakih modela. Sa druge strane do tog vremena je u nemačko naoružanje već počeo da ulazi veliki broj Panzer III i IV tenkova tako da je relativno brzo postao zastareo nakon napada na SSSR.

Park Patriot: Reno R35 Foto: Klanrur.rs

Kako su takvi nemački tenkovi napravili takve uspehe?

Prema svemu ovde izloženom nemački tenkovi na početku rata nisu bili baš preterano moćni – u tom momentu su Francuzi imali recimo Char B1 sa oklopom od 40 do 60mm, Britanci Matilde, a Sovjeti KV-1 tenkove sa prednjim oklopom od čak 90mm, nešto što nijedan od tenkova u ovom tekstu nije mogao ni da sanja da probije. Takoreći nemački tenkovi tog vremena su bili daleko inferiorniji od bilo kojih drugih na bojištu, a to će se samo pogoršati kako budu u većem broju susretali sjajne sovjetske T-34.

Ono što su Nemci u tom periodu imali u odnosu na sve ostale je bio za to vreme neverovatan stepen koordinacije različitih vidova vojske – pre svega velika upotreba radija a zatim i velika fleksibilnost koja je na početku rata davana komandantima na terenu da se prilagode situaciji i iskoriste najviše od onoga što imaju. Francuzi su 1940. na primer koristili komunikaciju putem poljskih telefona čije bi žice često bile presecane a onda bi se oslanjali na glasnike na konjima, dok su u međuvremenu Nemci napad dogovarali preko radija. Sovjeti su imali problem gde njihovi komandanti nisu smeli da deluju bez naredbe „sa vrha“ jer su u mnogim slučajevima ranije oni koji bi radili na svoju ruku završili streljani ili u gulagu. Tako je na primer u borbama kod Brodija od 23. do 30. juna 1941. 750 nemačkih lakih tenkova napadalo preko 3.500 sovjetskih vozila i izvojevali su pobedu, naravno uz veliku podršku aviona Luftvafe i drugih rodova vojske.

Zaključak je jednostavan – Nemci su ono što su imali mnogo bolje koristili, bili mnogo bolje organizovani i koordinisani. Sa druge strane uspeli su da naprave jako dobar „marketing“ za svoje Panzere i ono što su zapravo bila lošija vozila uspeli da direktno ugrade u mit o nepobedivom Trećem Rajhu. Naravno dosta toga će se promeniti kada se budu susreli sa ogromnim prostranstvom SSSR-a, a i sa njihovim glavnim tenkovskim adutom – T-34. Međutim pre toga ćemo se pozabaviti lakim tenkovima i ostalih nacija u nekom od narednih tekstova.