WoT – Istorijski kutak – Kako je nastao „S“ tenk

Potreba za novim vozilom

Tokom 50ih godina XX veka Švedska se nalazila u relativno nezavidnom položaju – iako su odnosi sa drugim skandinavskim zemljama u okruženju bili dobri a Švedska formalno bila neutralna, uz Finsku koja je imala specifičnu politiku, Švedska je bila naistočnija zemlja Evrope koja je pripadala pro-Zapadnom bloku. Samim tim njihovi vojni stratezi su bili u konstantnom strahu od moguće invazije na zemlju od strane SSSR-a što su scenariji koji su se ranije videli u Mađarskoj ili Čehoslovačkoj. Šveđani su pribegli vojnoj doktrini koja je predviđala isključivo odbranu, bez planova za bilo kakve ofanzivne akcije. Međutim ta odbrana nije trebalo da bude statična već koncentrisana na nepristupačne terene i urbane delove zemlje dok bi masovne tenkovske brigade služile napadu na potencijalna neprijateljska iskrcavanja i mostobrane na švedskim obalama. I zato je 1957. oformljen komitet koji je trebalo da ispita u kom smeru bi švedski tenkovi trebalo da se razvijaju tokom 60ih i početkom 70ih godina.

Šveđani su razmatrali nekoliko pristupa koji su u tom momentu bili aktuelni u Zapadnom svetu pošto kao kapitalistička zemlja nisu imali mogućnost pristupa razvoju tenkova Istočnog bloka. S jedne strane je u to vreme bio američki i engleski pristup koji je predviđao dobro oklopljene tenkove težine oko 45 tona koji će se kasnije materijalizovati kao M60 i Chieftain. Ovaj pristup su Šveđani od prvog slova reči Amerika krstili „A“ tenk. S druge strane je bio pristup koji su imali Francuska i Nemačka sa tenkom težine oko 30 tona koji će se kasnije materijalizovati u obliku AMX-30 i Leopard 1 tenkova. Oni su smatrali da se ne može napraviti dovoljno oklopljeno vozilo koje će biti efikasno protiv konstantno unapređivanih HEAT granata tog perioda sa zadovoljavajućom mobilnošću pa su prosto aspekt oklopa stavili u drugi plan, samo da bude dovoljan protiv lakšeg naoružanja. Na osnovu švedske reči za Nemačku – Tyskland ovaj pristup je nazvan „T“ tenk. Međutim još 1956. švedski inženjer Sven Berge je patentirao novu vrstu revolucionarnog nacrta – tenk koji ne bi imao kupolu, imao bi posadu od dva čoveka ili čak i samo jednog, jako zakošen oklop kao zaštitu od armor-piercing (AP) granata toga doba a koji bi se okretao i nišanio pomoću unapređenog sistema vešanja. Čak bi mogla da se napred stavi i rešetka koja bi štitila od dejstva HEAT granata. Ukratko ovakav dizajn bi prema njegovom predlogu imao istu zaštitu kao „A“ tenk dok bi bio lagan i imao odnos snage i težine kao „T“ tenk. Težina je smatrana strateškom prednošću jer bi Šveđani jednostavnije transportovali lakše tenkove do zone potencijalnog dejstva. Po uzoru na prethodnike ovaj tenk je dobio kodno ime „S“ tenk.

Strv 103 u Francuskoj u muzeju u Saumuru Foto: Rama, Wikimedia Commons

Komitet je zaključio 1958. godine da prema njihovim nalazima najveću perspektivu ima „A“ tenk i da se u tom smeru treba razmišljati ali im se i ideja „S“ tenka učinila zanimljivom i poručili su da se urade dalje studije i u tom smeru.

Razvoj „S“ tenka

Početna ideja je bila da se krene od tenka sa dvočlanom posadom opremljenog autoloader sistemom i u slučaju „A“ i „S“ tenka. Međutim već 1959. na osnovu testiranja postaje jasno da dvočlana posada nije bila u stanju da osmatra mete, vozi, nišani i puca a da pri tom ostvaruje i komunikaciju sa drugim vozilima i komandom koristeći tadašnje dosta komplikovane radio uređaje, pogotovu ako je komandir u međuvremenu trebalo da rukuje i sporednim naoružanjem kao što je mitraljez. Međutim auto-loader sistemi tog vremena su dosta komplikovani i teški i uglavnom su oslonjeni na oscilirajuće kupole – u tom periodu se pojavljuju francuski AMX-50, AMX-13, američki T69, T54 i T57 prototipovi, čak i Šveđani razmatraju Emil i Kranvang prototipove. Dodavanje još jednog člana posade i njegovo smeštanje u tenk bi povećali dimenzije i dodali na težini a to je ono što su hteli da izbegnu. Najednom ideja o „S“ tenku malih dimenzija i težine ima sve više smisla. Kod njega nema kupole, auto-loader je smešten u zadnji deo gde ima prostora i za još jednog člana posade – radio operatera i čoveka koji bi se brinuo o popravkama i drugim detaljima. Šveđani tu dolaze na još jednu neobičnu ideju: a zašto S-tenk ne bi mogao da ide i unazad? Naime u tenkovima sa klasičnom kupolom je vozač u trupu napred i bilo kakva vožnja unazad je dosta komplikovana i zahteva nekog od članova posade napolju kako bi ga navodio. S druge strane radio operater u „S“ tenku je već postavljen nazad pa zašto mu onda ne bi samo dali još jedne kontrole i mogućnost da ga i vozi? Pritom kada „S“ tenk vozi unazad njegov najoklopljeniji deo ostaje okrenut ka naprijatelju a uvek može i da se zaustavi i otvori vatru ukoliko je to neophodno. I tako je „S“ tenk dobio i drugog vozača. U praksi "S" tenk može da se kreće unazad brzinom do neverovatnih 50 km/h.

Strv 103-0 prototipovi na poligonu Ravlunda, 1966. godina. Foto: Svenskt Pressfoto

Ipak planere je brinuo nedostatak kupole – kako će komandir osmatrati mete i dovoljno brzo reagovati i narediti vozaču da pravilno usmeri tenk ukoliko primeti neku metu bočno od pravca kretanja. Kod standardne kupole to nije problem, vozač nastavlja da vozi dok komandir okreće kupolu u pravcu dejstva. Šveđani su i ovaj problem rešili na revolucionaran način – komandir ima još jedne vozačke kontrole! Dakle ukoliko komandir uoči neki cilj sa strane on preuzima komandu, zaustavlja i okreće vozilo u tom pravcu nakon čega je opet vraća vozaču/nišandžiji da izvrši dejstvo po meti. Tako smo dobili i trećeg vozača u tenku.

Foto: Jorchr, Wikimedia commons

Dalja terenska ispitivanja su sprovedena i pokazalo se da koncept funkcioniše u praksi – lociranje i nišanjenje cilja sa strane je bilo samo neznatno lošije nego kod tenka sa kupolom dok su odnos mase i zaštite bili značajno povoljniji. Strv 103 kako mu je sada bilo već zvanično ime je upoređen sa većim brojem Zapadnih tenkova, ali pre svega sa britanskim Chieftainom i zaključeno je da je Chieftain dobar, ali da je „S“ tenk bolji – imaju skoro istu zaštitu i vatrenu moć, ali švedsko rešenje ima veću brzinu i manju masu.

Kako se tenk bez kupole uklopio u švedsku vojnu doktrinu?

Da bismo shvatili kako je nešto što nama liči na lovca na tenkove korišćeno kao glavni borbeni tenk uporedo sa Centurionom moramo shvatiti švedsku tenkovsku doktrinu tog vremena. Pre svega oni su došli do zaključka da u tenkovskim okršajima onaj ko pogodi prvu granatu pobeđuje u četiri od pet slučajeva. Zato su oni svoje posade obučavali da budu pre svega precizni i da svaki pucanj odmere. Smatrano je da tenk koji stoji nema potrebe da otvara vatru na drugi stacionarni frontalno okrenut tenk sa razdaljine veće od 1.300 metara, dok se na tenk u pokretu ne sme pucati sa razaljine veće od 800 metara jer tada verovatnoća prvog pogodka pada ispod 50%. Takođe su smatrali da sistemi stabilizacije topa za pucanje u pokretu tog vremena kao što je imao Centurion nisu dovoljno efikasni da bi opravdali dejstvo na razdaljini većoj od 800 metara i to samo u izuzetnim slučajevima – ako je potrebno uzvratiti vatru i slično. U suštini priručnici su savetovali da ukoliko je ikako moguće tenk bude stacionaran prilikom dejstva glavnim topom. Samim tim glavni nedostatak koncepta „S“ tenka je bio otklonjen – ionako nisu planirali da pucaju u pokretu. Predviđali su i da se tenkovi kreću sistemom skakutanja: jedan tenk ili četa pokriva drugi dok se kreće, onda taj drugi staje i pokriva prvog dok zauzima novi položaj. Opet je to deo doktrine koji savršeno odgovara „S“ tenku.

Tenk nagnut napred Foto: Jorchr, Wikimedia commons

Švedska je u to doba imala 72 tenkovske brigade koje su otprilike po pola bile popunjene Centurionima i Strv 103 tenkovima. Njihovi planovi dejstva i odbijanja neprijateljskih snaga su bili potpuno identični što će reći da su ravnopravno računali i tenkove sa kupolom i bez, suštinski Strv 103 je korišćen kao sasvim običan glavni borbeni tenk kao što su bili i M60, Centurion, Leopard 1, AMX-30, T-64 ili bilo koji drugi u svetu.

Dug i uspešan radni vek

Strv 103 na sreću nikada nije testiran u borbi ali je služio u Švedskoj armiji od 1967. godine pa sve do 1997. godine. Pokazao se izuzetno dobrim u zadacima koji su pred njega postavljani i njegov životni vek je bio mnogo duži od originalno planiranih 15 godina. U međuvremenu su napravljene određene revizije i modernizacije pa mu je već u prvoj produkciji pojačan motor – Strv 103B. Sredinom 80ih godina je modernizovan na verziju Strv 103C koja je imala napredni sistem kontrole vatre i dodatu kašiku buldožera na svako vozilo (u početku je taj dodatak imao samo po jedan tenk u četi) kako bi mogao da se lakše ukopava. Imao je i mogućnost rada kao amfibija stavljanjem posebnog zaslona od platna oko tenka koje bi mu omogućavalo da pluta. Zanimljivo je i da je prednja rešetka za odbranu od HEAT projektila godinama bila čuvana kao najstroža tajna i postojala je naredba da se ona montira samo i isključivo u slučaju izbijanja pravog rata. Takođe zahvaljujući revolucionarnom sistemu hidrauličnog vešanja imao je vertikalni put hoda topa mnogo veći od svih tenkova – od -11 do +16 stepeni.

Strv 103C Foto: Jorchr, Wikimedia commons

Na kraju službe je čak postojala ideja i o razvoju Strv 103D modela koji bi imao opremu za dejstvo noću i u svim vremenskim uslovima, kompjuter za kontrolu vatre pa čak i reaktivni oklop. Nažalost u međuvremenu su razvijeni napredni sistemi kompjuterske kontrole vatre i stabilizacije topa koji današnjim tenkovima omogućavaju da u punoj brzini budu samo za nijansu neprecizniji nego kada stoje. A to je jedna stvar koju „S“ tenk nije mogao: da puca u pokretu. Zato je krajem 90ih godina poslat u penziju i zamenjen Strv 122 tenkom domaće proizvodnje koji je u velikoj meri baziran na nemačkom Leopard 2A5 modelu.

„S“ tenk je vrhunski primer neobičnog dizajna koji je potpuno odudarao od svih ideja svog vremena ali koji je apsolutno ispunio sve zadatke koji su se pred njega stavili. Takođe vrlo dobro je uspeo da razbije mitove o tome kako jedan tenk treba da izgleda.

Miloš Hetlerović

Izvor: KlanRUR.rs