B92: Danas cete cuti razgovor sa Nenom Kunijevic majkom blizanaca Ivana i Miljana koju je rat zatekao u kasarni na Vrhniki.

Oni su rat u Sloveniji preziveli, ali nikada posle o njemu nisu govorili. Kao i vecina njihovih slucajnih saboraca, napustili su ovu zemlju.

Slusamo, dakle, svedocenje Nene Kunijevic deset godina posle, kao i dokumentarne snimke njene borbe za zivote slovenackih glinenih golubova.

Kunijevic: Ja sam jedan od mojih mnogobrojnih sugradjana koji se nisu nadali tom ratu. Mi smo svi strepeli, ali smo mislili da ce ipak razum preovladati i da se to nece desiti. Dakle, moram da priznam da sam za napad na kasarnu u Vrhnici cula spremajuci se za posao, na radiju, kada je prekinut program i receno da je kasarna bombardovana. Da kazem da je to bio sok deplasirano je. To je bilo vise od soka. Sve je pocelo tako iznenada i sve sto se kasnije desavalo uvek je bilo nepredvidljivije od nepredvidjenog. Ja sam jedna od zrtava drugog reda, jer su prave zrtve ovog rata oni cija su deca izginula. Ja sam zbog svih tih dogadjaja izgubila muza, koji je posle tih njihovih ratova doziveo infarkt i umro, a deca su mi otisla u svet. Dakle, porodica mi je rasturena, tako da se na neki nacin isto smatram zrtvom te krajnje nerazumne, neodgovorne politike koja se vodila u ovoj zemlji u to vreme. Ja sam od onih ljudi koji ne beze od krivice, ne mogu da kazem licne, jer moja licna krivica ne postoji, ali krivica moga naroda je i moja krivica, i ja se od nje ne izuzimam. Ali hocu da kazem da je u to vreme, mi ne smemo nikako to zaboraviti, ovu drzavu koje vise nema vodio Borisav Jovic. Dakle, nije to bio ni Slovenac, ni Hrvat, ni Makedonac, bio je Srbin. Ja sam istoricar umetnosti, dakle vojnu strategiju ne poznajem, ali znam, toliko sam pismena, da je on bio vrhovni komandant vojske, covek koji je usao u rat, pravi, ozbiljan rat, on je covek koji mora da snosi odgovornost za ono sto je uradio.

Svi ti paranoidni tipovi koji ratuju, kao sto je Hitler ratovao, kao Napoleon, obicne regrute uvode u rat onda kada su vec sve izgubili. Mi smo, kao sto smo sve u ovih deset godina radili kako ne treba, poceli rat s regrutima. Tu su deca ginula kao glineni golubovi, a mi smo posle uvek krivce trazili u drugima. Mi smo vecinski narod, nas sunarodnik je bio na celu drzave, i zato mislim da ne mozemo nijednog trenutka bezati od toga da smo i mi bili jako krivi.

Sa skupstine: "Kazem kao majka dva sina u Vrhnici za koje sest dana ne znam da li su zivi da se smirite i da se ponasate kako dolikuje povredjenim roditeljima. Nemojte da ovde reagujemo kao rulja koja nista nece svojoj deci pomoci. Ja sam dosla ovde da trazim pomoc za svoju decu koju sam s ponosom poslala u JNA. Dosla sam da trazim pomoc za armiju, za staresine kojima se ne dâ da izvrsavaju svoju duznost, kojima je naredjeno da puste decu da budu glineni golubovi. Dosla sam da zamerim predsedniku ove vlade sto je u tome krivce nasao u stranim elementima, nasao krivca u Anti Markovicu. Mene Ante Markovic ne interesuje. Srpska deca su deca ove skupstine, i ona mora da brine o njima. Ja necu da vas napadam zato sto ovde ima i ljudi za koje sam ja glasala, ali hocu da vas molim da se uozbiljite, da se ne prepucavate, da danas ne trazite krivca u drugom nego da se zapitate zasto od 27, kada je krvoprolice pocelo, do danas, drugog, niste brinuli o toj deci?!"

Ceo taj dogadjaj koji je bio krajnje spontan i koji je bio posledica jednog haosa koji je vladao u vojsci u to vreme posle je tumacen kao namesten, pa su tu razne price bile, ne bih htela da to evociram, medjutim, to je bilo krajnje spontano, to je bilo posledica potpune nemoci da se to resi na neki normalan nacin. Kada smo mi, taj izraz "upale" mi smeta, ali prosto usle u skupstinu na taj dosta neobican nacin, ja se zaista toga secam mada su mi neke stvari iscilile zato sto sam bila pod velikim emotivnim nabojem, secam se najvise profesora Micunovica, koji je sve vreme od pocetka do kraja bio sa nama, ostali su se razbezali kud koji. Dakle, to sto se desavalo u skupstini bilo je zaista posledica haosa u kojem je bila drzava, a mi kao potpuno iznenadjeni i nepripremljeni roditelji cija su deca bila prava deca, to nije bila vojska, to su bila deca, izlozena smrti bez zastite, posle skupstine smo otisli u onaj vojni centar koji je sada srusen. Secam se tog generala Arsenijevica, posle je tu bio i pukovnik Gvero, koji nas je primio, to je onaj general sto je posle bio uhapsen u Sloveniji, jedan sjajan covek koji je na moje pitanje: "Recite nam sta se desava", najiskrenije rekao: "Gospodjo, nemamo pojma."

- Sta drugo da ih pita voditelj Zan Pjer Fuko nego o ratu u Francuskoj. U sledecih desetak minuta videcete delove tog razgovora.

Fuko: Dozvolite mi da budem ozbiljan na nekoliko minuta. Mislim da treba biti takav s vremena na vreme jer Bozic je i moze se sanjati i biti ozbiljan. Desava se jedna drama, nedaleko od nas, sat i po avionom od Pariza, mozda poznajete tu zemlju. Tu je Pariz, tu Francuska, a ta zemlja je Jugoslavija. Sasvim je blizu nas. U Jugoslaviji ste proveli mozda nekada divan godisnji odmor, u Jugoslaviji vec nekoliko nedelja, vec neko vreme stanovnici te zemlje sastavljene od vise drzava ne slazu se, ratuju i medjusobno se ubijaju. Tereza je pevacica. Dobro vece. Vi ste Hrvatica. A Nena, vi ste Srpkinja, realizator u Televiziji Beograd. Zelim da vam postavim vrlo jednostavno a u stvari jako zamrseno pitanje. Ko hoce da pokusa da mi objasni Srbe i Hrvate. Hocete li poceti, Tereza, sta se to desava kod vas?

Tereza: Moram poceti prva jer sam jedna od zrtava toga rata. Rodjena sam u Dubrovniku koji je napadnut, bombardovan, i to ne samo grad, cela njegova okolina je potpuno porusena, do temelja. A i moja kuca. Ostajem tako bez icega kao hiljade drugih. Ja sam umetnica. Moje srce strasno lupa dok ovo govorim. Ako me pitate, Zan Pjer, sta mislim o tom ratu, rekla bih da ne znam sta da odgovorim, ne znam zasto se vodi. Tako smo se dobro slagali, vencavali smo se medjusobno. Deca iz mesovitih brakova ne znaju sta su danas. Malopre smo Nena i ja o tome govorile, i slozile smo se oko mnogo stvari.

Fuko: Sta vi mislite o tome, Nena?

Nena: Za mene je slucaj malo poseban. Sasvim se, naravno, slazem s onim sto kaze Tereza, ali moja osecanja su malo drugacija. Ja sam majka vojnika. Moja dva blizanca od 18 godina bila su u Sloveniji u junu na odsluzenju vojnog roka u svojoj zemlji, jer je tada Slovenija bila sastavni deo Jugoslavije. Jedno jutro su se nasli usred rata, napadnuti od nekih paravojnih formacija, kasarna minirana, bez vode i struje. To sam doznala sutradan ujutru, i bila sam u soku. Rat je tako buknuo neocekivano u Jugoslaviji. Ja razumem Terezu, ali jedna kuca se moze izgubiti, pa ponovo sagraditi, a ako izgubite sina od 18 godina taj je zauvek izgubljen.

Kunijevic: Taj poziv koji sam dobila od francuske televizije sa Terezom Kesovijom posledica je toga sto su oni mene culi, videli itd. To je bilo dosta urbano, ja sam pricala svoju pricu, ona je pricala svoju pricu. Kakav je to odjek imalo druga je prica. U civilizovanim narodima, kao sto su Francuzi, a pri tom gde su ljudi emotivno oslobodjeni pa samo kao posmatraci nesto gledaju, ja sam dobila sve simpatije Francuza samo zato sto nisam usla u neki rat sa njom, pa neko pljuvanje... nego sam jednostavno pricala svoju pricu. I posto sam ja imala emotivnu podlogu za svoju pricu, preskocila sam rampu i dosla do srca tih ljudi koji su me slusali. Ona je imala narucenu pricu, i ta se narucena prica uvek oseti, bez obzira na to koliko ste dobar glumac. Dakle, to ne bih nazvala mojim politickim angazmanom, to bih nazvala mojom zeljom da prosto i taj drugi deo sveta cuje da mi nismo ljudozderi, da smo mi ljudi sa manama i vrlinama, da imamo pravo da volimo svoju decu tako kako oni vole svoju i da zastupamo neke interese svoje drzave onako kako to oni rade u onim segmentima u kojima smatramo da je nasa drzava u pravu. Nazalost, u tom momentu sem tog mog emotivnog naboja malo toga je bilo sto sam mogla da kazem u korist svoje drzave i politike koja se ovde vodila.

Imala sam licni kontakt s predsednikom Mesicem, trazila sam da novinari prisustvuju i uvek sve sto govorim snimam da ne bi bilo pogresne interpretacije. Taj covek je, doduse Veran Matic, vas glavni urednik, bio je takodje prisutan, bio veoma normalan i sve ono sto sam mu rekla on je prihvatio kao najnormalnije. On je isto rekao, ta njegova cuvena recenica: "Nijedna zemlja nije oslobodjena svojih bedaka" vrlo je vazna. Kada vi kao predsednik jedne drzave date takvu izjavu, a posle udjete u partiju koja vas natera da kazete: "Ja sam taj koji ce ugasiti Jugoslaviju", pljunete sami na sebe, a to ostane celog zivota vasim potomcima. Ja prosto ne bih to nikada htela da radim, zato se nisam bavila politikom. To je sve bilo sticajem okolnosti. Pazite u to vreme kada je bila prica da nama nije dozvoljeno da nastupamo ni na jednoj televiziji ja sam zaista htela to da proverim. Ja sam se tom novinaru u francuskom dnevniku javila i rekla: "Ja sam zena koja se zove tako i tako, moje ime vama nista ne znaci, moji sinovi su u Vrhnici, oni su u ratu, ja imam potrebu da to kazem." On je pitao da li cu da kazem to pred kamerama, ja sam rekla da, izvolite, poslali su kola po mene. Niko drugi nije se pojavio da na taj nacin govori. Ja sam ovo sto vama kazem i tada rekla. Smatrala sam da je nenormalno napasti kasarne paravojskom, ali mi je bilo isto tako nenormalno da udjemo u rat sa regrutima. Dakle, mislila sam da je krivica i jednih i drugih, i to sam javno rekla.

Posle tog mog nastupa na francuskoj televiziji sa Terezom Kesovijom mene je kolega Zare Trnavcevic, koji je odrzavao u Zetri u Sarajevu jedan veliki miting za mir, molio, ja njega inace veoma uvazavam kao starijeg kolegu, da tu dodjem svakako, i ja sam otisla. Kako smo ulazili u Sarajevo, ja to nikada necu zaboraviti, oni su na prozore bili stavili radio, to je valjda bio dogovor, i kasetofone, i pustali su Djoku Balasevica "Samo da rata ne bude", mi smo svi do Zetre plakali, zaista. Kad sam izasla iz autobusa odjednom poleti jedna muslimanka ka meni, izmedju mene i Zareta, posto me je gledala valjda, ona kaze: "Jao, evo goluba mira", i kaze: "Mogu li te sestro poljubiti?" Ja se onda nasalim i kazem: "Mozes, bona, zasto ne bi."

Miting u Sarajevu:

- Dozvolite mi da predstavim moju goscu i koleginicu Nenu Kunijevic, televizijskog poslanika, moju koleginicu iz Beograda koja je 25. juna ove godine kao majka blizanaca koji sluze JNA u Vrhnici upozorila opstinske vlasti u Vrhnici da nije red i da nije lepo da deci u kasarni iskljucuje struju i vodu. Draga Neno, veceras se necemo vracati na te dogadjaje niti cemo opisivati ovo danasnje vreme. Ja sam vas pozvao ovamo da kazete sta bi trebalo svi mi da cinimo da bi mir zavladao u ovoj drzavi.

Nena: Dobro vece, Sarajevo. Vi ste nocas srce i razum Jugoslavije. Neizmerno sam srecna sto sam medju vama. Moja jedina poruka je - mir za sve mlade od Maribora do Djevdjelije. Nemojmo dozvoliti da nas koriste drugi za svoje ciljeve, mi moramo ziveti kao svi drugi u Evropi, srecni i zadovoljni. Molim vas da me podrzite u mojoj borbi da pozovem ljude koji odlucuju o nasoj sudbini da nas puste da zivimo u miru i da se volimo. Ne dajte da nas razdvajaju po nacionalnosti i po veri. To neka bude nase porodicno obelezje i simbol na kome cemo vaspitavati svoje porodice, a mi se volimo i zivimo srecni u miru i ne dozvolimo da nas manipulisu. Ako nisu u stanju da nas vode u srecu, neka nas puste da nadjemo nacin da to uradimo sami.

Rastajuci se sa vama srecna sto sam bila vas gost, molim vas da me podrzite u akciji da u iducu nedelju u 12 sati u svim gradovima Jugoslavije na glavnim trgovima sve majke koje imaju sinove u vojsci i one koje nemaju sinove u vojsci a zele mir izadju na protestni miting mira da izvrsimo pritisak javnosti i razuma na one koji odlucuju o nasoj sudbini. Hvala vam, ziveli."

Kunijevic: Kada sam dosla kuci rekla sam svojoj porodici: "Jedino sto znam, u Bosni rata nikada biti nece." Mogla sam da se zakunem. Govorim o svom analfabetskom odnosu prema tome... Tada sam zaista bila sigurna u to. Zetra je bila puna i okolo sve, i nijedne nacionalne zastave nije bilo, sve je bilo toliko... jedan naboj za mir. Tamo je buknuo najkrvaviji rat. Zelela sam da se rat zavrsi i mislila sam da zato sto sam jako zelela da se rat zavrsi da ga nece biti, a da sam pretpostavljala, ne znam ni da li bih bila ziva. Kosovo je bilo kraj svih mojih iluzija da bilo sta normalno na ovom podneblju moze da se desi.

Moji sinovi nikada nisu hteli o tome da pricaju. Prosto, rat je nesto o cemu se u nasoj kuci nikada vise nije govorilo. Govorilo se samo utoliko sto su oni oni zapoceli vojni rok u Banjaluci u Zaluzanima, gde je vojska bila prosto miljenica. Tamo u Bosni kad vojnik izadje na ulicu svi trce da ga pitaju da li mu nesto treba. To je prosto neverovatno. Oni su imali jednog druga, zvao se Amer, koga su posle u tom ratu izgubili. Jedino sto su mi trazili kad su se vratili to je da vidimo da li je Amer ziv. Mi smo trazili, trazili, nismo uspeli da saznamo. Hocu da kazem da ta deca u toj vojsci nisu bila ni nacionalno podeljena, niti su se medjusobno mrzela, naprotiv. Oni su tada bili vezani jako jedni za druge bez obzira na veru i nacionalnost.

Taj susret moga muza i mojih sinova bio je zaista krajnje dirljiv, medjutim u njihovim glavama, u glavama svih tih decaka, oni nisu imali kriticki odnos prema onome sto se desava. Oni su prosto mislili da moraju da ostanu zajedno, svi, i da oni tu imaju neki zadatak. To je bilo potpuno reagovanje dece koja mnogo gledaju ratne filmove, koja ne shvataju o cemu se radi. I posle je taj odlazak roditelja u Sloveniju na neki nacin, s jedne strane, smirio one koji su bili pogodjeni, a sa druge strane je to bila prica da mi smo eto omogucili cak i roditeljima da stignu do dece. Znate tu pricu o koriscenju emocija u svakodnevnoj politici. Tada je to bio pocetak, a posle je postalo manir. Tada mi je to sve izgledalo mnogo vece i mnogo znacajnije nego sto mi to izgleda sada s ovog aspekta. I hocu da kazem, imam potrebu, da je u toj vojsci bilo nekih divnih nizih oficira. Secam se bio je jedan vojnik, zvao se valjda Cane, koji je bio sa mojim sinovima i koji je toliko brinuo o njima da to nije bilo normalno. Posle kad su oni vraceni u Bosnu iz Slovenije on je zvao telefonom da pita sta se s njima desava. Posle sam cula da je poginuo. Bilo je tu mnogo casnih ljudi i, naravno, oni se nisu nista pitali.

Danas kad gledam s ove distance stalno pokusavam da dozovem ljude oko sebe i sebe pameti, i da jednom shvatimo da ne mozemo da se operemo ni od kakve krivice u toj prici. A da smo bili nemocni, bili smo. Dakle, danas u ovoj situaciji trebalo bi da shvatimo da bi na nasem iskustvu i na onome sto mi pricamo trebalo da se uce oni ljudi koji sada stasavaju i da vise nikada ne dozvole da im se tako nesto desi. Pazite, prica o nacionalnom interesu, o patriotizmu, to su vec isprljane reci. Do te mere su koriscene u pogresne svrhe. Ja, recimo, vise nikada ne kazem patriotizam, kazem rodoljublje, zato sto mi se cini da kad kazem patriotizam neko moze pogresno da me shvati. I onda taj pecat koji je stekao narod, koji ima tako divnu i casnu istoriju, i koji je svugde bio dobro primljen. Sticajem okolnosti bila sam dosta u Francuskoj od svoje najranije mladosti, i tamo sam uvek bila gradjanin prvog reda, da bih danas morala stalno nesto da se pravdam ljudima. Necu da kazem da su mene nesto specijalno napadali, i ta prica o tome kako nas ljudi mrze itd. prosto je jedan folklor, to je bila prica za svakodnevnu upotrebu u koju su, nazalost, ljudi koji su nedovoljno pismeni i neobavesteni verovali. Ja sam sve vreme kontaktirala prvo sa kolegama iz svih bivsih republika, sa ljudima iz inostranstva... Nikada nisam osetila da sam za njih neko koga oni vise osudjuju od nekog drugog, ali sama sam osecala potrebu da im se pravdam zeleci da skinem to neko prokletstvo sa ovog naroda.

Imam potrebu jos nesto da vam kazem. Moj muz je bio advokat. Naravno, advokati medju sobom stalno kontaktiraju u svim republikama. Ja sada necu reci ime tog advokata zato sto se bojim da covek u Hrvatskoj prosto nema nekih problema. To je bilo jedno od najvecih advokatskih imena u Zagrebu. Svako vece, od momenta kad je video da su moji sinovi u ratu i moj ulazak u skupstinu, on je svake veceri zvao da pita. Isto tako jedan kolega mog muza iz Slovenije isao je cak i novac da im nosi. Dakle, sve te price "svi su Hrvati ovakvi, svi su Slovenci onakvi, svi su Srbi onakvi" potpuno su besmislene, i ja zaista molim boga svaki dan da prestanemo vise sa tim... Znate ono - vasa nacionalna pripadnost, veroispovest i plata vasa je licna stvar. Pa valjda cemo nekada poceti da zivimo kao normalni ljudi, i valjda ce ova nasa deca ziveti kao gradjani Evrope i prestati vise da budu Srbi, Hrvati, Muslimani, Bugari, Rumuni, da pocnu da budu ljudi.

B92: Bila je ovo Katarza koju su za vas pripremili Dusan Bauk i Jasna Jankovic.