Goran Markovic: Radeci ovaj film utvrdio sam da je ono sto smo mi, odnosno, sto sam ja izgubio tokom Miloseviceve vladavine u stvari - identitet. Ako bih hteo da izmislim nekakav otrcani naslov, najbolji naslov za ovaj film bio bi – u potrazi za identitetom. Ne znam  coveka u svom okruzenju koji nije izgubio identitet i mislim da je to osnovno, da smo mi posle jednog dugog perioda 50-godisnje komunisticke vlasti upali u nesto sto je jos veca negacija tradicije, jos veca negacija nasledja gradjanskog drustva, potpuno unistavanje onoga ko smo i sta smo. Tako sam, u stvari, radeci ovaj film, sve vreme otkrivao da zapravo nemam pojma ko sam, izgubio sam se, ne bih mogao svesno da tvrdim da su moji pogledi na zivot ovakvi... kako se to desilo, gde se to izgubilo - nije mi jasno.

Veran Matic: Ja ne bih to tako definisao, kao gubljenje identiteta. Ja bih pre to definisao kao jedno stalno preispitivanje identiteta, kao potragu za identitetom, pa ono sto nisi nasao jednostavno definises kao gubljenje identiteta. Da bi uopste izgubio identitet moras prvo da se definises, koja je prethodna definicija identiteta, i koliko je ovo sve takodje bila nekakva obmana, a ne identitet u pravom smislu reci.

Goran Markovic: U titoizmu smo ziveli u iluzijama, i imali smo, zapravo, potpuno laznu predstavu o tome ko smo i sta smo, potpuno laznu predstavu o tome ko smo mi. Secas se kakvo je to bilo tra-la-la vreme, lazno, onda je doslo uzasno otreznjenje, srozali smo se i pali na dno, i odjednom smo utvrdili da to sto smo bili ne vazi, a ko smo - ne zna se.

Veran Matic: To tra-la-la je bilo dosta jako, ta obmana je bila dosta jaka, i taj identitet, privid idetntiteta, bio je dosta jak, sad se ljudi sa nostalgijom svega toga secaju, ne mozes da kazes da to i nije bio nekakav identitet.

Goran Markovic: Pa jeste, ali je bio zasnovan na hipokriziji, neces reci da smo ziveli autenticno u titoizmu, cela ta njegova igra, ta diktatura mekana, fina, cipkasta, koja je bila potkrepljena velikim parama i koja nas je korumpirala sve vreme je u stvari bio jedan lazni svet. Ja znam da sam se kad sam prvi put otisao u Ameriku zgrozio kako Amerikanci jezivo zive, to su neki nesretnici koji rade od jutra do mraka za male pare. Mi nista nismo radili a ziveli smo lepo. Sve je to bio nekakav provizorijum koji je jednog trenutka morao da padne, onda ta nacionalna mrznja i to sto je oduvek postojalo u Jugoslaviji, to je bilo sve stavljeno pod tepih i tinjalo je ispod. Mi smo svi ziveli u bratstvu i jedinstvu, sto kaze Dusko Kovacevic, “to je bilo sve nase more, nasa Ljubljna, nas Split”. To sve nije bilo nase, to je jednostavno bio privid, po mom misljenju to je sve bila virtuelna stvarnost koja je jednog trenutka krahirala i u kojoj smo se mi nasli posle skoka sa velike visine bez padobrana.

Veran Matic: A da li i sada osecas tako, posle ovog filma, da li je sve krahiralo?

Goran Markovic: Pa ne, ali film mi je pomogao da utvrdim da u stvari vrednosti na koje sam racunao vise ne postoje, mislim na prijatelje, na odnose medju ljudima, jednostavno - kad sam isceprkao pripremajuci ovaj film, materijal za njega, utvrdio sam da milion stvari za koje sam mislio da ih imam, da stoje stabilno - da nisu tako stabilne.

Veran Matic: Je li ista stvar sa univerzalnim vrednostima, ja primecujem kod mnogo ljudi da postaju veoma rezervisani i prema necemu sto nije bilo nikada sporno - ideje pravde, ideje slobode i ljudskih prava?

Goran Markovic: Da, sa uzasom sam utvrdio o koliko stvari nisam uopste razmisljao, koliko ih uopste nisam uzimao u obzir, koliko stvari je prolazilo pored mene, a ja sam bio tako korumpiran ili u nekoj vrsti letargije, ili u nekoj vrsti zaslepljenosti i nisam uopste primecivao parve ljudske vrednosti o kojima ti govoris, na primer postenje ili pravdu ili nesto sto se zove poverenje medju ljudima. Sve su to bile nevazece i neke potpuno ilizorne kategorije o kojima cak ni ja koji sam, recimo, racunao da razmisljam nisam mogao razmisljati.

Veran Matic: Kako ti definises jedan ovakav film, odnosno jedan ovakav rad, obicno se reditelj kroz neku svoju fikciju ili dokumentarni rad, ali uglavnom na primerima nekih drugih ljudi, preispituje i analizira stvarnost, a ti si sve to napravio analizirajuci samog sebe, prethodni svoj umetnicki rad, prethodni svoj zivot, ali i onaj zivot koji je bio najaktuelniji - dakle tih poslednjih deset godina, i od toga je nastalo nesto sto je kombinacija dokumentarnog, kombinacija rekonstrukcije, ti prakticno rekonstruises deo svog zivota. Kako ti definises taj rad?

Goran Markovic: Prvo, zanrovski ovaj film je vrlo cudan. On nije ni dokumentarac a nije ni igrani film. Ima nekih stvari koje su rekonstrukcija, ili koje su cak i aranzman neke scene iz zivota. Dragana i ja, moja majka, moj otac - mi smo podrazavali zivot, na neki nacin smo igrali, a opet su to scene koje bi mogle biti snimljene skrivenom kamerom, kao da nismo znali da se to slika. Prema tome, to je zanrovski vrlo cudno. Zatim upotreba raznih inserata i vracanje u proslost, rekonstrukcija nekekvih scena iz mog zivota… zanrovski je taj film   hermafroditski nekako neodredjen. Zasto je takav? Zato sto sam ja verovatno osetio potrebu da porusim nekakve vec etablirane vrednosti u onome sto sam radio i da sve to obezvredim, da kazem - e, proslo je to doba, onako kako smo radili filmove to sad vise ne vazi, hajde da probamo da stvari sagledamo istinito ili bez aranzmana ili nekako drugacije. Mislim da je taj film za mene zanacajan zbog toga zato sto je porusio sve ono na cemu su se bazirali moji prethodni filmovi, odnosno trudi se da porusi, trudi se da kaze - vise ne vazi. Sada su druga vremena, sada vaze nova pravila: da li ce ona vredeti, da li ce to iko gledati, voleti  - to je drugo pitanje. To je pokusaj sa te strane, na drugoj strani je vrlo interesantno kad se uhvatis takvog nekog poduhvata kao sto je rekonstrukcija sopstvenog zivota, da postavis merila na kojima se bazira istinitost, sta je istina? Da li moje vidjenje stvari, da li arhivski materijal, da li tudje glediste koje je suprotno od moga? Stvarno je to tesko realizovati i postavlja se stalno pitanje – da li je ovo sto vam pricam fikcija ili da li je to izmisljotina ili da li je to nesto sto je potpuno netacno ili je zapravo tacno, samo je vidjeno iz mog ugla. Ovaj film i jeste i nije autobiografija, i jeste i nije svedocanstvo,  on je po formi autobiografski, a u stvari se bavi jednim vremenom,  bavi se Milosevicem, odnosno njegovim dobom, onim sto je ono donelo. Prema tome, to bi mogla da bude recimo autobiografija o Milosevicu, o nekom drugom - da parafraziramo Mihiza. Nisam ni sam siguran kakva je to vrtsa filma ali sam siguran da ce na neki nacin ostati kao beleska o tome kako je neko video i  kako je neko zabelezio to vreme. Ja mislim da ni funkcija filmova nije mnogo drugacija, da ostanu kao nekakvi znakovi o vremenu u kome su napravljeni, da ostanu kao nekakva svedocanstva kako su ljudi to videli i doziveli, nisu vazni toliko dogadjaji koliko je vazno kako su ljudi shvatali vreme u kome su ziveli. To ce jednog dana, u bliskoj buducnosti, ili jednoga dana, moci da bude interesantno, ljudi ce reci – evo, oni  su to ovako     videli, a to mozda i nije bilo tako.

Veran Matic: Mislim da ti imas i kompleks toga sto nemas dosije, odnosno sto su ti rekli da nemas dosije, pa bi ti bilo sigurno lakse da uz dosije napravis jedan takav film.

Goran Markovic: Tacno, ti si me provalio, bio sam ubedjen da imam policijski dosije i prijavio sam se medju prvima na onaj telefon, dosao sam tamo na Novi Beograd, sacekao me je jedan ljubazan pandur i rekao mi posle pet minuta: nazalost, vi nemate dosije. Bio sam potpuno izgubljen.

Veran Matic: I onda si odlucio da napravis sam svoj dosije.

Goran Markovic: Ne, ne, ne… To je bilo posle snimanja filma, ali ja sam ovaj film radio sa idejom da sam ja nekakav covek koji je u onom dobu bio neregularan, koji  je bio neprijatelj tog doba, a mozda, sudeci po tome sto nemam dosije, ja nisam bio toliko vazan.

Veran Matic: Dobro, ja isto ne bih verovao ni ovoj novoj policiji da zaista nemas dosije, a ocigledno je da postoji citav niz razlicitih dosijea. Odluceno je da se otvori samo jedna grupa dosijea,  moguce da si u nekim drugim fajlovima.

Goran Markovic: Tezim.

Veran Matic: Tezim ili laksim, ili onim koji se jos uvek vode, ako imamo takvu situaciju. Ja mislim da se taj DB nije nesto narocito promenio, promenjeni su neki nacelnici, ali….

Goran Markovic: Nista se narocito u sustini nije promenilo, to je glavna drama.

Veran Matic: A je li tebi posle ovog filma teze ili lakse?

Goran Markovic: Pa, ne znam. Napisao sam jednu knjizicu.

Veran Matic: Obicno ljudima lakne, isprazne se, kazu O.K., ja sam rekao sve to i sad mi je lakse.

Goran Markovic: Pa jeste, lakse mi je, s tim da ocekujem raznovrsne tegobe. Napisao sam nedavno jednu knjizicu i prestalo je 75% mojih poznanika i prijatelja da govori sa mnom. Kad pocne da se emituje ovaj film, pretpostavljam da ce da me se odreknu i bliski rodjaci.

Veran Matic: Zbog cega mislis da je to tako, zar su ljudi nespremni da pogledaju u ogledalo ili…

Goran Markovic: Kada nekome kazes nesto - to je jedna stvar, drugo je kada nesto zabelezis ili kada, ne daj Boze, snimis - to postane nekakav artefekat ili svedocanstvo koje ostaje, ljudi stavicno predimenzioniraju sve to, tako da se bojim - ja sam u ovom filmu pomenuo nekoliko ljudi, mislim da ce to izazvati odijum, da ce to, ne samo kod njih, nego uopste kod razlicitih ljudi, da ce ih to dosta isprovocirati. Na kraju sam to negde, makar podsvesno, zeleo. Sta je tu je, skocio sam u vodu i sad cu da plivam do sledece obale, ako stignemo, je l'!

Veran Matic: Imam utisak da se mnogo ljudi u ovoj nasoj zemlji sada oseca na slican nacin, kakvu atmosferu proizvodi film, jednu nervoznu atmosferu, ljudi ne znaju sta ce sad da urade, nista im ne odgovara, to nije ono sto su zeleli, nista se ne uklapa u viziju onoga kako su oni zamisljali to jednog dana kad ne bude vise Milosevica, ako su zamisljali to vreme, ako su imali uopste nekakav okvir u kome su mogli da zamisle svoj zivot.

Goran Markovic: Da, ovo je prostor i razdoblje u kom su se stvari velikom brzinom razvijale. Mi smo svi bili u jednom pretis-loncu, i krckali smo se do te eksplozije, dok taj poklopac nije odeteo u vazduh, i dok se povrce i krompiri nisu razleteli po celoj kuhinji. Sada se ne moze ocekivati da mi to sagledamo nekako mirno, analiticki, pametno, mudro. Taj film i nema TV ambiciju, on prosto zbira razne emocije i razne prizore i kaze: evo, ovako sam se osecao, a ovi ljudi su to radili, a oni su se tako osecali, i to je poredjano odredjenim redosledom - jedan slucaj, moj slucaj. Mislim da ce neko ko bude pametniji, ili analiticniji, mirniji, mladji, sa vise nerava, mozda moci da stvari nekako sredi ili da klasifikuje ili da kaze: to je bilo tako. Ja ne mogu da kazem o Milosevicevom vremenu da je to bilo tako i tako. Meni je to jos uvek samo niz emocija i svaki put kad pomislim na neke stvari krv mi jurne u glavu i ne mogu da se smislim i da ljudski to osmislim, da kazem nekoliko racionalnih recenica o svemu. Jos uvek ne mogu, jos je rano.

Veran Matic: Mislim da je osnovni problem u tome sto nista nije zavrseno, ti  negde u filmu govoris o tome da se nesto zavrsilo i da se sad prethodni idetitet koji je gradjen u odnosu na Milosevica gubi, i sad treba izgraditi novi identitet, treba izgraditi nove ciljeve. Ja mislim da jos uvek nije zavrseno to Milosevicevo doba, ono jos traje. Jedan od osnovnih mojih argumenata jeste da uopste nije demontiran sistem koji je on postavio. Taj sistem i dalje postoji, cini mi se da je prilicno cvrst, da time mogu da objasnim i cinjenicu da nema ozbiljnih reformskih pomaka. Pa neke reforme krecu, ne mislim u onom smislu da nam je odmah bolje, nego da postoji neki proces pa da vidis da  ce nam u jednom trenutku biti mnogo bolje jer se to i ovako i onako radi. Ja mislim da jos uvek cinjenica da nas iznenadjuju te masovne grobnice, kao drustvo, mislim da tu ne postoji nekakav ozbiljniji proces da se celokupno drustvo suoci sa tim sto je pocinjeno, sa tim zlom, sa tom  pricom. Posle prikazivanja dokumentarnog filma na RTS-u formira se Anketni odbor ne zato da bi se ispitali zlocini koji su pocinjeni nego da se vidi ko je pustio film i zasto je pustio film, jedan takav dokument. Ono sto je fascinantno jeste da se ne negiraju cinjenice da je to bilo, nego treba da vidimo u kojoj je funkciji to sada, ko stoji iza toga. Ja mislim da nije proslo Milosevicevo doba, da mi jos zivimo u Milosevicevom vremenu.

Goran Markovic: Potpuno se slazem sa tobom, narocito ako podjemo od teze "Milosevic - to smo mi", da Milosevic nije Slobodan Milosevic, onaj iz Pozarevca, nego fenomen "Milosevic - to smo svi mi".

Veran Matic: Tako je i formiran taj fenomen, nije on mogao da opstane kao fenomen na vlasti toliko dugo da nije formiran upravo na taj nacin: Tito - to smo svi mi…

Goran Markovic: Svaki ambiciozni tehnokrata iz Tehnogasa mogao je da pozeli da bude vodja nacije, pitanje je samo da li ga nacija hoce, hoce li takog nekog tipa ili hoce Tomasa Galika Masarika. Ne, kod nas hoce njega. Mislim da si ti u pravu, nista se u ljudskoj dusi nije promenilo. Zato mislim da je to dugotrajan i mucan proces, i zato mislim da, recimo, ne bih sada da hvalim svoga konja, ali ovaj film ce imati nekog malog udela u svemu tome, kao sto nekog udela imaju ove knjizice koje vi izdajete, to ne cita bas mnogo ljudi, ali jedan broj procita i nesto od tog odbleska ostane, menja se, gledam kako se ipak u dusama ljudi nesto polako menja. Taj bes, taj diesire dangneua koji je desio 5. oktobra samo je jedna povrsinska stvar, ono sto se sada desava jeste zapravo proces koji treba da se desi u buducnosti, moguce je da se vrati jos rigidniji oblik drustva, sve je otvoreno. Ja verujem da ce pobediti nekakav urbani ili civilizovani ili civilizacijski koncept ovog drustva. Da ne verujem, stvarno bih uzeo kofere i iselio bih se. Ali, nekako jos uvek u meni tinja neka nada da ce se ljudi pribrati. Na kraju, pogledajmo Beograd… Ovaj grad je bio progresivan u razlicitim delovima svoje istorije, a posto je dugog veka, on na neki nacin sve to akumulira, to je sve utkano ovde, negde taj njegov civilizacijski znacaj mora da izadje, ja bar se tako nadam, mozda sam veliki optimista.

Veran Matic: A kakva je percepcija, vidim da se film predstavlja kao francuski film. Kakva je tu percepcija identiteta  filma, posto je zaista jedan koproducent francuski a drugi je B92.

Goran Markovic: Ispravljena je greska, video sam juce na sajtu Venecijanskog festivala da pise da je to francusko-jugoslovenski film. Producent je Bernard Ravi Levi koji je u ovom krajevima poznat kao veliki srbomrzac. Kad me je pozvao da radim ovaj film, malo sam se strecnuo i pomislio sam: "Sta ovaj hoce od mene, da me kupi da prodam rodjeni narod za odredjenu svotu", medjutim…

Veran Matic: Eto vidis, to sto si pomislio jeste "Milosevic - to smi svi mi", mehanizam funkcionise.

Goran Markovic: Dobro, ima i u meni svega toga. Otisao sam na sastanak i on  je rekao: ja zelim - dakle, on je Francuz koji ima veze u televizijama, raznoraznim -  ja bih zeleo da vi za mene snimite jedan film o vama. Kakav? Kakav hocete. To je, naravno, jeziv zadatak - kakav hocete film, to je ubistveno. Nema gore stvari. Ogranicenja fenomenalno pomazu, orijentisu te. A, kad mozes sve, to je katastrofa. Ja sam izabrao ovakav koncept filma i sve vreme sam ocekivao da ce neko da pocne da me pritiska, da trazi nesto od mene, prikazujem jednu, drugu verziju, nista nije niko trazio, bili su zadovoljni, osim naslovom filma. Insistirali su na naslovu - "Srbija nulte godine", koji nije moj, i koji mi se nije bogzna kako svideo iz dva razloga: prvo, zato sto je parafraza Roselinijevog "Nemacka nulte godine", ovaj film nema niceg zajednickog s tim filmom, pa cak ni pogled na jednu naciju, a, drugo, ovaj film nema sa Srbijom zapravo narocite veze koliko ima sa mnom i mojim svetom, tako da je na neki nacin pogresna informacija. Kad neko odgleda film reci ce - a gde je ta Srbija.

Veran Matic: Tu je negde.

Goran Markovic: Mislis?

Veran Matic: Vidi se u jednom delu filma.

Goran Markovic: Dakle, ti se slazes sa svojim kolegom koproducentom da je to dobar naslov.

Veran Matic: Hocu da kazem da se ipak vidi, ne verujem da ce se iko na kraju filma zapitati gde je tu Srbija.

Goran Markovic: Dobro.

Veran Matic: A kako izgleda percepcija B.A. Levija, kako on shvata film?

Goran Markovic: Rekao mi je da mu se film vrlo svidja i da je veoma ponosan sto ga je producirao, da je film lep i pomalo tuzan, razgovarali smo telefonom, to je sve sto znam o njegovoj percepciji. U Veneciji cemo videti kako funkcionise s platna, posto to sada postaje bioskopski film, prebacujemo ga na traku od 35 mm. Interesuju se jos neki festivali, videcemo kako ce on delovati na ljude, ja mislim da ce uspostaviti komunikaciju, makar onu osnovnu, da ce ljudi shvatiti sta je smisao svega toga. Da li ce delovati isto na nase ljude? Ne verujem. Ovde ce, mislim, delovati mnogo drasticnije nego kada su u pitanju stranci. Stranci ce to da gledaju kao svedocanstvo o nekom egzoticnom svetu o kom su gledali samo na CNN-u.

Veran Matic: U verziji koju sam  video pojavljuje se momenat koji si u medjuvremenu ubacio - lajtmotiv sa stalnom kontrolom sopstvene kilaze. Da li je to kompleks proistekao iz onoga "kad smo krenuli da snimamo ovaj film, ja sam imao 18 kg vise, u medjuvremenu sam smrsao i veoma mi je zao sto nismo ponovili taj deo da se vidi"…

Goran Markovic: Nema ponavljanja, sto si igrao - igrao si, to ostaje i gotovo. Nisam imao tebe u vidu kad sam snimao te scene, imao sam vise u vidu tu oralnu fiksaciju u vezi s uzasima oko mene. Razni ljudi razlicito lece stvari, ja sam uvek, kad god bi se nesto jezivo desilo, ja sam se prezderavao, kod mene su  kilogrami  u vezi s kvalitetom zivota koji vodim. Cim idem gore sa tezinom - nesrecniji sam, a cim idem dole - uravnotezeniji sam, mislim da je to cak i normalno. To sam stavio, ta stalna merenja, kao lajtmotiv, stanja duha u kome sam se nalazio i na neki nacin sam to hteo, za slucaj da neko pomisli da sam hteo da sebi pridam neki veci znacaj, da se predstavim kao nekekav supermen. U tom filmu sam hteo da stvorim balans i da kazem: evo, ja - pored toga sto neke stvari o sebi mislim dobro - mislim o sebi i da izgledam ovako, i da na ovo licim, i da su moje slabosti te i te. Tu je veliki problem bio, sad salu na stranu, ako ti napravis film u prvom licu i sebe istaknes, to moze da ima dve varijante - mozes od sebe da napravis nekog fantasticnog idealizovanog baju...

Veran Matic: ...lepog, mladog, mrsavog…

Goran Markovic: Dabome, i mozes da mazohisticki seres po sebi i da pljujes po sebi kao po nekoj krpi. E, pitanje je da nadjes meru izmedju toga i da se nekako nadjes - gde si ti zapravo - koliko-toliko objektivno, to je cela prica.

Veran Matic: A jesi li razmisljao o tome da ubacis i ove elemente, da ti ne radis to o sebi, vec da to budu oni koji to inace i rade. Njih nema u filmu direktno, ne postoji direktna participacija, je li bilo pokusaja da nadjes nekog… Da ponovi tvoju kritiku i ton.

Goran Markovic: Ne, ali u emisiji o Srebrenici sam prvi put u zivotu zapravo doziveo to da ta zena, Olivera Katarina, pocne da govori o meni kao o nekom coveku koji je opasan po naciju ili koji nije dobar Srbin, ili nije dobar pravoslavac. Prvi put sam u zivotu direktno video kako neko to radi… verovatno su to ljudi izbegavali da mi u lice kazu ili se to retko kad desavalo, osim ovih Pajkicevaca i tako tih nekih kriticara koji su pljuvali po meni kao po nekoj bubasvabi koja ne da ne treba da snima nego ne bi trebalo ni da gamize po bioskopskom platnu. To su ekstremni slucajevi, oni nisu bili objektivni. Ali nikada nisam imao priliku da cujem da neko tako, bez argumenata, kao ta Olivera Katarina,  kaze: evo, taj covek je to i to napisao, pazite ko je taj covek, to je jedan covek koji nije u redu.

Veran Matic: Je li ti bilo neprijatno?

Goran Markovic: Bilo mi je neprijatno, jednostavno sam se, prvi put u zivotu, evo imam 55 godina,  osetio nekako kao malo oblezen, neko te izdvaja da nisi regularan, da nisi kao ostali.

Veran Matic: To je opet onaj albi koji je stvaran kod svih nas borbom protiv Milosevica, tom prilicno jednosmernom borbom, tada ti nije padalo na pamet da razmisljas o tome kada te neko kritikuje na taj nacin. Sada kada je taj prividno nestao, ta fiksacija - neprijatelj - onda pocinje da boli.

Goran Markovic: Boli, malo. Moram priznati da boli, iako je, ruku na srce, to sto je ona rekla prilicno smesno i svaki civilizovan covek bi se nasmejao tome, ali nisu svi civilizovani i, drugo, tesko je da se sam sebi smejes.

Veran Matic: Je l’ se to naziva savest, onda neka savest proradi. Preispitivanje nekakve savesti. Pitam to zbog toga sto - i u filmu se to vidi, a imamo to danas opet - bez obzira na to sto se zavrsio jedan odredjen vremenski period, oni koji su sve vreme bili protiv, veoma principijelno protiv, i to protiv rata, zlocina, oni su u stvari jedini osecali tu grizu savesti, ne samo grizu savesti, nego zaista temeljnu krivicu za ono sto se dogadja i zbog nemogucnosti da se to spreci, da se konstruktivnije utice na sprecavanje. To je neko permanentno osecanje koje nas ni danas nije napustilo. Ja i danas imam potrebu da, ne znam, kad odem u Bosnu, Hrvatsku, imam potrebu, da bi se razbile neke odredjene barijere i kod mene samog, da se opet za nesto izvinim, sto nisam ja ucinio, ali neko je ucinio, pa neko misli, mozda, da sam ja pripadnik te neke grupacije koja je tako nesto ucinila. Iz filma se to vidi…

Goran Markovic: Tacno, tacno. U filmu cak to pominjem u jednoj sceni... Kad se pojavljivalo Sarajevo, ja sam iskljucivao televizor, jednostavno sam se osecao kao krivac, iako sam sve sto sam mogao u okviru mojih skromnih mogucnost radio da taj rat stane i ucestvovao u svim mogucim demonstracijama, manifestacijama koje su bile sasvim nedelotvorne. Ali, to osecanje da si kriv proganjalo me je, tu nema zbora. Secam se, jednom sam usred rata otisao u Rim, bio je neki skup, i sretnem Matvejevica, koji je bio hrvatski intelektualac  naklonjen Srbima, i on meni kaze: Gorane, pa sta vi to tamo radite? Meni kaze, ja se odjednom osetim kao da sam stvarno kriv, pa se onda opasuljim…

Veran Matic: Sta si rekao – eto, koljemo malo…

Goran Markovic: Ne, nisam. Posle jedno petnaest sekundi kazem: pa, znate sta, Predraze, to je kao da udjete u razred, vi ste profesor koji je usao u razred iz koga su svi pobegli a jedan jedini djak je ostao, i vi pocnete njega da grdite za one ostale koji su pobegli sa casa. Nemojte meni da se obracate, nisam ja kriv. Ali, ja sam se branio, kako da kazem… Bila je glupost to sto je rekao, to je bez  veze…

Veran Matic: Nije to glupost, to je bio dominantan stav svih spolja, i to je ono sto ih je blokiralo da razumeju ono sto se dogadja na ovim  prostorima. To su rasisticki stavovi. Mozda je on to rekao banalno, ne misleci direktno na tebe, ali se to formiralo kao svest, mi smo zaista imali taj ozbiljan problem. Mislim da i sad vucemo prilicno ozbiljne komplekse u tim relacijama, prema zapadu, naravno, odakle je dolazila najveca satanizacija, i ja bih preveo direktno – rasizam, to je jedan podsvesni rasizam. Ako ti ne mozes da racionalizujes da to nisu ta neka luda plemena koja se ubijaju, nego da tu postoje neki razlozi zbog cega se to dogadja, koje treba analizirati, a ne generalizovati, i sve to smestiti u sanitarni kordon…

Goran Markovic: Ali, zapad je ignorantski, to znas i sam. Oni nece da lupaju mnogo glavu zbog toga. Srbi su bili smesteni u odredjenu medijsku korpu i tu se radi o nijansama – ovi jesu, ovi nisu, ovi su ovakvi… Ko ce sada time da se bavi, suvise smo mi mali za to. E, tu je Milosevic odigrao dirty, sto nas je sve uvalio u ovo, a onda to iskoristio da podgreva da nas  svi mrze, tu pricu kako su svi zavereni protiv nas, teoriju zavere... Ta teorija zavere i jeste mozda postojala, ali on je autor teorije zavere, on je, kako da kazem, dao njima materijal za to. Sada je to zatvoren krug, ko je sta uradio, da l’ su ovi glupi ignoranti i da li je ovaj krivac… Ja znam za jednu moju prijateljicu da ju je jedna zena pitala, na jednoj veceri u Francuskoj: a odakle ste vi - a ona je rekla: iz Jugoslavije - a ova je upitala: iz kog dela Jugoslavije - a ona je rekla: iz Srbije, na sta je ova bacila viljusku i rekla: kakav uzas. To je bilo usred vecere - fini ljudi, fina vecera, usred Pariza. Strasno.

 Veran Matic: Verovatno zastupaju multikulturalizam, univerzalne vrednosti...

Goran Markovic: Nemam bogzna kakvo misljenje o zapadu, kao ni o istoku, ni o severu, ni o jugu...

Veran Matic: O kome imas dobro misljenje?

Goran Markovic: Ja sam veoma veliki skeptik, narocito posle svega ovoga, posle svega sto je proslo...

Veran Matic: Ti mislis  da ce Sloba da izadje iz zatvora uskoro? Vidim danas SPS kaze da samo sto nije...

Goran Markovic: Ne moze da izadje iz zatvora zato sto to ovi nece sebi dozvoliti, ali…

Veran Matic: Mislis da moze da profitira?

Goran Markovic: On je vec profitirao, on je postao istorijska licnost, jedan mali tehnokrata iz Pozarevca postao je najpominjanija osoba za poslednjih deset godina, pogledaj bilo kakvo istrazivanje i videces… On ulazi u istoriju, narocito sa ovim produzetkom sada. On tamo sada sa kravatom sedi i gleda onim njegovim smirantskim pogledom. Sve to sad ulazi u istoriju, on postaje junak. Negativan ili pozitivan nije vazno, junak …

Veran Matic: A ti, posle toliko predstava i filmova, iznova trazis identitet!

Goran Markovic. Da, ja ne znam ko sam i nisam siguran da to sto mislim da jesam uopste valja...

Veran Matic: A ono sto si uradio?

Goran Markovic: I to je pod velikim znakom pitanja. To je vec drugo pitanje, mislim da ljudi kad dodju u odredjene godine pocinju da  sve sto su uradili stavljaju  pod znak pitanja i sumnjaju u to. Da li je to klimakterijum ili je to objektivno - ne znam, ali, kako da kazem, nisam siguran da sve to sto sam radio bas ima bogzna kakav znacaj.

Veran Matic: A sta je onda buducnost? Ima li buducnosti posle ovog filma i posle ovakvog sagledavanja, zaokruzivanja neceg sto je zivot…

Goran Markovic: Ja sam zadovoljan, Zato sto sam uspeo otvoreno da govorim i o sebi i o drugima ono sto mislim. Izbacio sam iz sebe nesto, makar sa psiholoskog stanovista to je vazno. Dakle, osvestio sam neke stvari koje su bile mozda nesvesne ili koje, mozda, nisam smeo da kazem glasno. Mislim da sam na neki nacin izbacio, da li ce to neko da voli ili da mrzi, da l’ ce neko da me progoni zbog toga ili ce da mi skine kapu, nije ni vazno, ja sam to iz sebe izbacio. Mislim da sam to uradio korektno, napravio sam jedan rezime, pomesao sam to sa onim sto sam radio i napravio sam jednu sliku kako se covek snalazi u jednom periodu od petnaest godina i pokusava da ostane citav, prvo normalan, drugo – da ostane castan, da ne uradi nekad nesto prljavo za sta bi se celog zivota kajao, a sta se okolo desava, gde su tu usponi, padovi, to je tako i mislim da je to, s moje strane, ako nista drugo, bar posteno.

Veran Matic: Ja sam zadovoljan, posto kad god sam radio sa tobom, izmedju ostalog i kao producent, uvek je to nekako islo lako. Imam utisak da smo i ovaj film uradili lako, bar sto se nase koproducentske strane tice, i veoma sam zadovoljan rezultatom.

Goran Markovic: Hvala ti ako tako mislis