Mediji i izbori: Studije slučajeva

Ova knjiga je priredena na zahtev Evropskog instituta za medije kao pomoc za predstavnike vlasti i gradane zainteresovane za jacanje pozitivne uloge medija u demokratskom procesu, pre svega kada su u pitanju slobodni i pravedni izbori. Ona daje informacije o ulozi koja je medijima dodeljena ili koju oni imaju u izbornom procesu. Knjiga predstavlja zbirku tekstova iz raznih izvora i sa razlicitih nivoa. Ti dokumenti poticu od medunarodnih organizacija, nacionalnih zakonodavstava, ukljucuju pravne okvire pojedinih država i drugih autoriteta, nevladinih organizacija i profesionalnih tela. Naglasak je na slucajevima iz zemalja clanica Evropske unije i zemalja kandidata za ulazak u EU. Primeri iz trecih zemalja zaokružuju sliku.

Regulisanje uloge medija u procesu izbora razlikuje se od percepcije uloge medija u društvu, a posebno od percepcije kvalitativne veze izmedu medija i demokratije. Ovde je pre svega rec o osnovnim principima organizovanim oko dve glavne ose: slobode izražavanja i prava na ucešce u vlasti.

Medijski sistem i specificni koncepti, kao što su pluralizam, transparentnost vlasništva, sloboda politicke debate i slicno, cine neophodne osnove i pretpostavke za pozitivnu ulogu medija u društvu. Vlade su najodgovorniji cinilac i glavni garant ocuvanja tih principa vis-á-vis medija i javnosti. Vlade moraju da obavljaju tu ulogu sa velikom pažnjom prema posebnim grupama koje treba da uživaju svoja prava i da ne budu diskriminisane.

Zato glavni cilj regulacije medija nije njihovo podvrgavanje kontroli, kao što neki možda misle. Izazov se sastoji u obezbedivanju garancija za slobodu medija i slobodu izražavanja. To je cilj zbog kojeg se vlade pozivaju da održe ravnotežu u ostvarivanju tih prava kada je rec o delovanju medija i društvenih i svih ostalih cinilaca.

U prvom delu ove knjige priložen je veliki broj dokumenata vezanih za kontekst u koji bi citalac trebalo da smesti ovu temu. Ti materijali obuhvataju osnovna prava koja bi svako demokratsko društvo trebalo da poštuje (slobodu izražavanja, pravo na ucešce u vlasti, personalno ili preko izabranih predstavnika, jednakost rodova, zabranu rasizma i podsticanja rasne mržnje). Ta i druga prava su zašticena legalnim instrumentima UN-a i drugih tela.

Posebna uloga medija u društvu i zadaci koje oni imaju u svim fazama izbornog procesa predstavljeni su tako da naglase potrebu da mediji budu posebno tretirani. S jedne strane, medijima se ne smeju postavljati nikakva ogranicenja kada je rec o ispunjavanju njihovih razlicitih uloga u izbornom procesu. To znaci da ne bi trebalo da bude nikakve negativne akcije vlasti koja bi sprecila medije u obavljanju njihove uloge. Posebno ne sme biti ugrožena njihova uloga “cuvara” društva i privilegovanog sredstva politickog dijaloga, u kojem kritika može da se iznosi slobodno i bez straha. S druge strane, granice unutar tih zadataka koje treba obaviti dostižu se kada se prekorace prihvacena ogranicenja kritike usmerene na obicne ljude. Od velike pomoci ovde su slucajevi Evropskog suda za ljudska prava (ECHR) koji je na osnovu velikog broja presuda ustanovio standarde i tumacenja. Sud je priznao i dodelio medijima i novinarima posebnu ulogu, narocito u podvrgavanju politicara i vlada mnogo strožoj kritici i ispitivanju nego što se to cini kada je rec o obicnim ljudima.

Drugi deo sadrži dokumente medunarodnih i regionalnih organizacija, ukljucujuci i nevladine organizacije (NVO-i). Pomocu tih dokumenata citalac ce moci da stekne uvid u zakonske i druge okvire u vezi s izborima. Posebna pažnja je usmerena na one clanove zakona koji se bave slobodom izražavanja u medijima. S vremenom, a narocito od 80-ih godina 20. veka, bilo je mnogo inicijativa za stvaranje medunarodnih instrumenata koji bi se bavili ovim pitanjima. To su instrumenti za utvrdivanje normi i standarda ponašanja u demokratskim izborima. U vecini slucajeva rec je o instrumentima koji treba da obezbede slobodu medija, sredstva i nacine za sprovodenje slobodne i poštene izborne kampanje. Ti principi nisu samoprimenljivi. Potrebni su dodatni koraci i zakonski mehanizmi koji treba da obezbede i garantuju njihovo poštovanje. Vlade i medijski profesionalci treba da deluju u skladu sa smernicama koje daju razlicita medunarodna i regionalna tela. Ovde priloženi dokumenti pružaju obilje primera normativnih pristupa razvijenih kroz medunarodne zakonske instrumente i druga tela kao što su organizacije medijskih profesionalaca i NVO-i. Oni otkrivaju percepciju obe strane (vlade i medija) u skladu s njihovim specificnim ulogama i obavezama.

U primerima nacionalnih zakona i drugih zakonskih okvira iz poglavlja 3, 4 i 5 daje se opširan pregled napora koje vlasti i medijski profesionalci ulažu u skladu sa svojom obavezom da osiguraju prava medija i društvenih cinilaca, kao i pravicnost i ravnotežu izmedu njih. Izbor dokumenata pokazuje da za sve važe isti principi. Ipak, raspoložive opcije u pogledu nacina, sredstava i mera koje se primenjuju u razlicitim zemljama pokazuju da je svaki sistem prica za sebe. To je upozorenje za sve koji pokušavaju da ustanove uzorni sistem: nijedan regulacioni okvir ne pruža idealan odgovor na specificne potrebe svake zemlje. To je krajnje složena materija, u koju su ukljuceni brojni parametri i pitanja koja treba razmatrati i rešavati. Pravi izazov je u tome da se dode do aranžmana koji ce odgovarati specificnim potrebama, kontekstu, tradiciji i kulturi svake zemlje.

Poglavlje 6 je polemicko. To je zapravo okrugli sto o glavnim temama otvorenim u prethodnim poglavljima, o kojima ce se raspravljati iz razlicitih uglova. Priloženi su tekstovi iz razlicitih izvora, pisani sa raznih stanovišta, koji obuhvataju brojna pitanja. To ukljucuje pitanje oblika, dužine i drugih crta medijskog predstavljanja partija, pitanje da li je placeno politicko oglašavanje poželjno ili njegova zabrana možda predstavlja narušavanje ljudskih prava. Pažnja je usmerena i na istraživanje javnog mnjenja, koje se u nekim zemljama doživljava kao pretnja i koje namecu restrikcije u objavljivanju tako dobijenih podataka. Odluke nacionalnih sudova bave se tim restrikcijama kao oblikom narušavanja ljudskih prava. Konacno, to poslednje poglavlje istražuje pitanje finansiranja kampanja, upotrebu novih tehnologija u izbornim kampanjama i monitoring izborne procedure u evropskim zemljama.