Dragan Velikic

Klasik madjarske literature, Sandor Maraj, u memoarskoj knjizi "Secanja na Madjarsku", na jednom mestu opisuje svoj susret sa vojnikom Crvene armije u vreme opsade Budimpeste krajem Drugog svetskog rata. Kada ga je, repetirajuci pusku, ruski vojnik upitao cime se bavi, Maraj je odgovorio da je pisac. Vidno iznenadjen i odobrovoljen, Crvenoarmejac je rekao kako je to bas dobro. Maraj je upitao vojnika zasto je dobro sto je neko pisac? Vojnik se za trenutak zamislio i rekao: "To je dobro, jer ako si pisac, onda nam mozes reci sta mi u stvari mislimo".

Maraj na nekoliko mesta u svojoj memoarskoj knjizi govori o "svetoj" profesiji pisca u svesti neobrazovanih ruskih vojnika, o postovanju koje je ta profesija izazivala cak i u susretu sa pripadnikom neprijateljske strane. Ruski vojnik knjizio je "profesiji pisac" posedovanje neke univerzalne istine, i nije pravio pitanje sto se ne radi o ruskom piscu, nego o madjarskom. Ratujuci za "svoju" naciju, ruski vojnik je verovao da bavljenje knjizevnoscu, i pre svega pisanje nadmasuje i naciju, i ideologiju, da je pisac "voodoo" vrac cije moci pripadaju sferi onostranog, da je teritorija literature prostor univezalne istine.

I upravo zato sto je istina "sveopsta", upravo zato sto nas sve obavezuje, o tome sta mi mislimo, a to znaci o nacinu na koji mislimo, ne govore samo "nasi" pisci, nego o tome kako mi mislimo govore i "njihovi" pisci. O tome sta "mi" mislimo, ne govore, dakle, samo nasi "prijatelji", nasi "ruski" pisci, nego nam nasu vlastitu istinu izgovaraju i nasi neprijatelji, "njihovi" pisci, oni koji nam ne zele dobro. Naravno, ovu recenicu ruskog vojnika -- ti, kao moj neprijatelj, govoris mi sta ja mislim -- mogli bismo protumaciti na nacin koji bi nam ukazivao na to da profesija pisac ukida razliku izmedju "nasih" i "njihovih" istina. U tom slucaju ruski vojnik bi verovao kako postoji samo istina njegove "strane" ili, tacnije, da je sva istina na njegovoj strani koja otuda i nije nikakva "strana", nego je celina iz koje treba istisnuti ono sto se istini opire. Verujuci u istinu, u celovitost istine, i u to da je u posedu istine, ruski vonik bi tada, mozda, cekao da tu istinu, koja je znanje, za koju je potrebno znanje, i za koju znaju svi koji nesto znaju, pa otuda i pisci, i mozda pre svega pisci, iskaze onaj koji zna istinu i koji je pisac. Tako bi ruski vojnik ocekivao da njegov "neprijatelj", madjarski pisac Maraj nepristrasno, a ne "velikodusno" izrazi ovu istinu. On bi, drugim recima, verovao, kako ce mu madjarski pisac lepo kazati: "bas je lepo sto je vasa vojska u mom gradu protiv volje njegovih gradjana, ja se vama divim sto ste se namerili da ovaj grad srusite, jer to sto vi rusite, i to sto ste vi u ovaj grad dosli nepozvani, to je sasvim u redu, jer vi ste u pravu i vi ste u pravdi, i istina, koja je nepristrasna, koja ne zna za strane, sada je sa vama. I zato, samo izvolite, prodjite svojim velikim tenkom kroz moj mali stan, sve cu ja to razumeti, jer ja ljubim istinu." Mozemo, s puno razloga verovati kako se ruski vojnik prepustio ovakvoj veri.

Ovi razlozi ne nalaze se, medjutim, u nekakvom "iskustvu", nego u samoj prirodi zdravog razuma. Zdrav razum, ili ono sto se obicno i kolokvijalno naziva "obicnom pamecu", onom koja odlikuje "obicne" ljude, zasnovan je na veri da je on sam uvek "u pravu", da on sam "uvek zna istinu". "Obican svet" veruje kako su njegova uverenja ispravna, "obican svet" veruje kako je vec, oduvek vec u istini, i obican svet ocekuje od "neobicnog sveta", od onih koji znaju, da im potvrdi to da oni, kao zdravo--razuman i "obican" svet takodje vec sve znaju, i da su, zato, njihovi postupci ispravni, odmereni, pravi ili mozda, cak i pravedni. U tom smislu, moguce je da je madjarski pisac Maraj razgovarao sa jednim "obicnim" covekom koji je verovao da je u istini i pravdi, i koji je verovao da u tom znanju takodje mora da boravi i onaj koji zna, madjarski pisac Sandor Maraj.

Ali, pretpostavimo nesto sasvim drugo. Zamislimo da naisavsi na coveka u uniformi ruske vojske, madjarski pisac nije susreo "obicnog coveka", a to znaci zdravorazumskog coveka, a to znaci coveka koji veruje da zna isitnu, da zna znanje, kako se to ponekad kaze, coveka koji veruje da je u pravu, da postupa po pravu i da je, stoga, mozda, cak i pravedan. Zamislimo da je madjarski pisac susreo nekog ruskog pisca, a to u ovom slucaju znaci, bilo koga ko veruje kako mozda nije u pravu, kako mozda nista ne zna, ili kako, u najmanju ruku, ne zna "sve", i kako, stoga, ne zna "celu" istinu. Zamislimo da je madjarski pisac susreo nekoga ko veruje kako se istina razlama i deli, raspodeljuje, izmedju mnogih, njega i madjarskog pisca, njega i bilo kog drugog, madjarskog pisca i bilo kog drugog.

Zamislimo da je Maraj susreo nekoga ko je pretpostavio kako je on, kao madjarski pisac, kao onaj koji nije na njegovoj strani, ipak takodje u posedu neke istine, nekog drugacijeg znanja, nekog drugacijeg pravila. Sta onda, u ovom slucaju, u ovom neobicnom slucaju, znaci recenica ruskog vojnika--pisca? Kako da procitamo recenicu koja, zapravo, kaze: ti, kao moj neprijatelj, ti ces mi reci sta ja, kao tvoj neprijatelj, mislim. Ako ova recenica ne zahteva od onih koji su na "onoj" strani da potvrde kako smo mi, na "ovoj" strani, jedini u pravu i istini, onda ona moze da znaci samo i jedino jednu molbu kojom se iscrtava jedna drugacija istina, jedno drugacije pravo ili, mozda cak i neka drugacija pravda: ja te molim, to je ono sto bi ruski vojnik pisac govorio, ja te molim da mi kazes istinu te druge "strane" na kojoj se nalazis, da mi saopstis razloge za vase postupke, da mi otkrijes tajnu svojih postupaka. I ja te ovo ne molim kako bih ti objasnio da nisi u pravu, i da ne znas istinu i da si, stoga, nepravedan, nego te to molim kako bi, saznajuci za tvoju istinu, saznao da ja sam bez tebe, bez tebe kao mog neprijatelja, ne mogu biti u istini. Ja ne zelim da ponistim tvoju istinu, to bi, mozda, ruski vojnik--pisac govorio upoznavsi jednog madjarskog pisca; naprotiv, ja zelim da potvrdim neistinitost svoje istine time sto cujem tvoju istinu, i zelim da potvrdim neistinitost tvoje istine time sto cujem da se razlikuje od moje; i zelim da utvrdim kako su jedino sve nase razlicite istine nekakva istina, nekakva "vavilonska istina", prosla ili buduca, ali, sada je, u ovom casu, u casu u kojem ratujemo jedni protiv drugih, svakako nedostizna.

Ali, u casu u kojem bi ovo obznanio, ruski bi vojnik--pisac, zapravo, obznanio nemogucnost svakog ratovanja. U casu u kojem bi izrekao ovo sto smo zamislili da je izrekao, ruski vojnik bi prestao da bude vojnik, morao bi da skine uniformu, i da ode kuci, u svoju radnu sobu i da nastavi da pise knjige koje je zapoceo, za koje smo zamislili da ih je zapoceo. Jer, on bi zapravo rekao istinu u skladu s kojom ima toliko mnogo istina i prava da niko ne sme, da niko ne moze, ukoliko hoce da bude u istini, i u pravu ili, mozda, cak u pravdi, da drugome nametne svoju istinu, ili pravo. On bi, zapravo, ispostavio jedno nacelo u skladu s kojim su svi vlasnici istine svih drugih. Ruski vojnik, koga smo zamislili kao pisca, izrekao bi, drugim recima, neistinitost istine svake "strane" koja je ukljucena u neki rat, u neku borbu za univerzalnu istinu, on bi obznanio da rat ne pocinje tamo gde je svakom dopustena njegova istina, gde se podnose, u miru i cak u sreci razlike izmedju istina, koje se, ponekad izricu i razlicitim jezicima, nego da rat pocinje tamo gde jedna istina, jedna pristrasna istina i istina pristrasnih hoce da istisne sve ostale istine kao neistine. Obznanjujuci da rat polazi od razlike, ali da tezi istom, obznanjujuci, ovom svojom recenicom, da rat nastaje tamo gde se razlika oseca kao nasilje, i obznanjujuci, takodje, i iznad svega, da je istina u istovremenosti razlicitih istina, ovaj bi ruski vojnik denuncirao samog sebe kao onoga koji nije u pravu, onoga koji ne zna, i koji je, zato, mozda, cak i nepravedan.

Ako smo sve ovo zamislili, ako smo zamislili "obicnog" ruskog vojnika kao neobicnog pisca, ako smo zamislili ruskog vojnika ne kao coveka koji hoce da ponisti neku drugu istinu i neko drugo znanje, nego kao coveka koji hoce da potvrdi razlicitost istina i znanja, ako smo, dakle, zamislili ruskog vojnika ne kao coveka sasvim "mirne" savesti nego, obrnuto, kao divnog coveka rastrzanog sumnjom u ispravnost svojih cinova, zasto onda, nakon svih ovih zamisljaja, ne bismo otisli jos malo dalje, zasto ne bismo zamislili da je ovaj "neobicni" ruski covek, zapravo bio "obican" covek, zasto ne bismo zamislili da je moguc svet "obicnih" ljudi koji znaju da ne znaju, koji ne veruju u to da su u istini i u pravu, koji, stavise, vise nego cesto smatraju da mozda i neki drugi, i mozda cak i njihovi neprijatelji, imaju pravo? To, drugim recima, znaci, da zamisljamo kako je moguc svet u kojem je rat nemoguc.

Ali, zamisliti mogucnost ne znaci prepustiti se dokonom mastanju. Zamisliti mogucnost znaci, na izvestan nacin dokazati stvarnost, upravo time sto se ta stvarnost dokazuje kao mogucnost i u svojoj mogucnosti. Tako je, u sedamnaestom veku, Lajbnic razresio jedan od najhitnijih problema tog veka, problem bozijeg postojanja. Lajbnic je rekao: mi mozemo da dokazemo da je Bog moguc, i time smo dokazali da je Bog stvaran, jer dovoljno je da nesto bude moguce pa da, takodje, bude i stvarno. Nemoguce je da nesto bude stvarno samo ukoliko sama njegova mogucnost u sebi sadrzi jednu temeljnu nemogucnost. Mogucnost sveta u kojem bi svi "obicni ljudi" a to znaci "svi", sumnjali u istinitost vlastite istine, ne sadrzi u samoj sebi nikakvu nemogucnost. Takav svet otuda nije nestvaran, takav svet nije nikakva tlapnja.