Ogled o mom jeziku i narodu
Sreten Ugricic

Serbski car Dusan Silni pozeli da mu se knjige Starog Zaveta prevedu sa grckog na serbski. Sila Boga ne moli, Bog silu ne blazi. Po predanju, medju sedamdesetoricom preporucenih za taj veliki posao, ucenih i jeziku naklonjenih, nasao se i mladi Simeon Filozof.

Simeon Filozof, kao i svaki od sedamdeset odabranih Serba, dobi nebeskog opunomocenika, andjela utesitelja, da mu sedi na ramenu dok radi, da mu zauzdava urodjenu pohlepu za Bogom i da mu pomaze, da se istina otkrije i sacuva u oblicju serbske veroispovesti.

Samo sto andjeo Simeonov zenski -- Andjelka. Andjelka vecno mlada, pa kao svako dete -- voli da se igra. Andjelka zazmuri, pokriva oci dlanovima i sapuce, ovim serbskim recima:

-- Nadji me... Nadji me...

Spokojan i usresredjen na svoj posao, Simeon joj se smesi.

Andjelka citala sa grckog, a prevodilac pisao na serbskom. Sto se tako otkrilo i sacuvalo onda prevodilac saputao na serbskom, a Andjelka zanavek pamtila.

*

Simeonu zapalo da otkrije i na serbskom sacuva bas knjigu proroka Isaije. Kad Isaija kaze, ostane zapisano i na serbskom. Kad Simeon zapise -- citalac zanemi. Jer Serb, dragi brate, pismen ili nepismen -- kad poveruje, vise ne pita.

Kada kod Isaije naidje na grcke reci da jednom ce jedna devica zatrudneti, i kao "devica" roditi sina Gospodnjeg, Spasitelja sveg Izrailja -- a ne "mlada zena", kako smatrao da treba da pise, jer kako devica moze ostati devicom, a noseca -- zastane u poslu, neodlucan. Pomisli da prorok pogresio.

Potom pomislio da pogresio sto pomislio da prorok pogresio. Pravo kazu da cud zenska nestalna i prevrtljiva -- da li se to andjeo utehe na desnom ramenu Simeona Filozofa premece u andjela ironije na levom ramenu Simeona Filozofa? Ali Simeon se ne uplasi zagonetke pred kojom se nasao.

A ni Andjelka. Ko u pravu -- ili starozavetni Isaija, ili mladi Simeon? Andjelka na Simeonovom ramenu kao da se kolebala, hoce li se prikloniti na stranu proroka, ili na stranu tumaca. Gde, brate dragi, istina -- gde?

*

Izgleda da se na grckom moze nazvati devicom mlada zena koja u utrobi nosi dete, a da to ipak istina, pomisli mladi i bistroumni prevodilac serbski Simeon, jer nijedna rec nema samo jedno znacenje. Moze li se, pitao se dalje mucenik Simeon, isto tako i na serbskom nazvati devicom mlada zena koja u utrobi nosi dete?

-- Moze -- odgovori, sam sebi serbski jasno i glasno -- ali samo ako se protivreci jeziku. Istina kao Bog -- nikad tu, ali ako ipak ima istine na svetu, ona u jeziku, nigde drugde.

-- Ko protiv serbskog taj protiv istine -- potvrdjuje Andjelka Simeonu sapatom, ali sa kojeg ramena, levog ili desnog?

Doduse, ima jedna serbska rec, sine Simeonu Filozofu serbskoznalcu, koja oznacava i devicu i mladu zenu, i ta rec djeva, beleg nesvakidasnje zenske plemenitosti i lepote.

-- Pri tom, pogledaj malo blize i videces -- rece Simeon svojoj Andjelki cuvarki -- nacin upotrebe serbskog odredjuje znacenje serbskog. Serb ume da pogresi, ali tu, barem, Serb nikada ne gresi. Zna se tacno kad djevom misli na plemenitu mladost zeninu, istancanu vrsnost njenih sitnih leta -- bilo da je telesno vec upoznala muza, bilo da nije.

-- Ma siguran li? -- jos ne pristaje Andjelka.

-- Siguran, nego sta! -- odgovara u zanosu Simeon -- Kao sto se tacno zna i kad Serb, opet, misli na plemenitu nevinost plotne nedodirljivosti, bez obzira na uzrast zeninu.

-- A ima li jos koje znacenje ta serbska rec djeva -- pita, ironicno, opet Andjelka.

-- Jos barem jedno -- Simeon ce brze-bolje, da se vidi koliko on zna -- plemenitost roda zeninog i rodbine njene, bez obzira na uzrast i bez obzira na nevinost ili gresnost ploti.

U Isaije, medjutim, rec se ni o jednom ni o drugom ni o trecem. Rec se o ociglednoj protivrecnosti: o cistoti plotnoj i majcinstvu u jednoj istoj osobi, nesporno plemenitoj. To ne rec, brate, vec protivrecje, u serbskom kao i u bilo kom drugom jeziku, jer nema te ljudske reci koja istovremeno moze da oznaci i devicanstvo i majcinstvo, a da bude smislena.

*

Simeon morao da bira sta starije -- prorokove reci, ili jezik kojim se prorok u svom govoru sluzi. Zakljuci da jezik ne nastaje iz Prorokovih reci, nego njegove reci iz jezika. Jezikoznalac, kakav se mladi Simeon Filozof, nikako drugacije ne mogase da razume ovu zagonetku.

Vodjen sopstvenim zakljuckom, neiskusni Simeon prekoraci ovlascenja svoga zadatka, pa umesto da zapise kako na serbskom glasi Isaijino prorocanstvo, on se usudi da promeni sam izvornik. Jer se ubedjen da tamo ne ispravno zapisano.

Ne zavisi to, zaslepljeno mislio Simeon Filozof, ni od serbske, ni od grcke, niti od ine transkripcije, vec od onoga sto svakom od zapisa podlezece -- od same istine koja se nemarno i lakomisleno u ljudskom govoru skriva, umesto da se otkriva. A pod istinom Simeonovom tada, tek samouvereni razum Simeonov lezase.

Pokusa da noktom izgrebe sa papirusa prorokove reci. I vide Andjelka cuvarka Simeonova da sto ne razumeju, Serbi ne trpe.

Sazali se Andjelka na Simeona Filozofa, svoga sticenika, jer svi andjeli na svetu znaju da ne razume jedino onaj koji nije iskusio. Simeon se ucen i pametan, ali mlad i neiskusan. I resi Andjelka da ponudi Simeonu priliku, da i on iskusi, kako bi ipak razumeo o cemu Isaija govori, dok Hrista prorokuje.

*

I spreci Andjelka Simeona u ionako uzaludnoj nakani da izgrebe i u prah razveje svete reci Staroga Zaveta. Ukoci mu obe ruke, zgrci mu sake u cokot stare loze koja odavno ne radja, i dosapne mu andjeosku utehu, koja na serbskom zazvuca kao tajanstvena zenska pretnja, recima:

-- Ziveces sve dok na svoje ruke ne primis Hrista.

Andjeoska pretnja -- Serbinu odlucno obecanje, ako pride zenska -- tim jos sladje.

I ziveo mladi Simeon Filozof, sve manje mladim, a sve vise filozofom. Hteo ne hteo, iskustvo ga mudrilo, neprimetno ga blizilo istini. Ziveo dugo, noseci dilemu u sebi a bol u rukama, cak i kad vec odavno umrli svih sezdesetdevet njegove brace prevodilaca. Ziveo dugo, noseci dilemu u sebi a bol u rukama, cak i kad hu vec odavno svi serbski carevi umrli, i kraljevi, i knezovi, i gospodari. Zivot bez ruku, dragi brate, predugo traje.

*

Simeon Filozof, suzanj zivota. Preziveo bez ruku, i kad je narod serbskog Carigrada i okoline pogodio veliki pomor, dnevno umiralo po pet i vise hiljada. Preziveo bez ruku i kad se strasni zemljotres iz Antiohije premestao sve do Save i Dunava, a zemlja pod nogama pomerala kao vetar nad glavama.

Preziveo bez ruku i na Vidovdan trista osamdeset devete, kad Serbi razmenise carstvo zemaljsko za carstvo nebesko, zavetom dostojnim jedino andjeoskih vojski, a ni jedne ljudske, pa ni serbske. Ta bitka na smrt i na zivot vecni se odlucna za svakog Serba, osim za Simeona, jer on i da se hteo, umreti slavno na Kosovu polju -- ne mogase. Jer njegov zivot davnih dana vec razmenjen se za jednu rec.

Preziveo starina Simeon Filozof bez ruku i kad Omraz, a nekad bogoumilni Miodrag, cukununuk Dusana Blagog, a nekad Silnog, naredio strogi post kroz deset leta i blagu molitvu kroz deset zima po celom Nekad-carstvu, a da bi se Gospod smilovao svome narodu. Preziveo bez ruku i kad Nekad-carstvo spalo na jedan grad i kad ovaj Nekad-grad spao na tri glave, cele tri glave a jedno serdce i jedna jedina nada.

Preziveo bez ruku i kad iz tih srpskih glava opet sve vaskrslo, a da niko osim njega, Simeona Filozofa ukocenih saka, ne poznavao nekdasnju slavu, pravoslavnu, samo mnogo tisu, skromniju i otporniju.

*

Drugi umirali, on ne. Ziveo kako mu obecano: ziveces sve dok na svoje ruke ne primis Hrista. Simeon Filozof, suzanj zivota. Onu dilemu u njemu i bol u rukama blazila jedino molitva.

Serbi mislili da mu sake ukocene zbog starosti. Simeon uz svu mudrost i dalje se neiskusan, a najstariji. Andjelka, vecno mlada, lepa i vragolasta, s vremena na vreme svracala sa neba da ga obidje i da mu obeli i potkrese kosu i bradu. Nese mu se prikazivati, da ubogi Simeon ne pati jos vise.

Kad mu dodje, Andjelka kao uvek zazmuri, pokriva oci dlanovima i sapuce, ovim serbskim recima:

-- Nadji me... Nadji me...

Spokojan i usresredjen na svoj posao, Simeon joj se smesi.

*

Simeonov zadatak jos uvek stajao tamo gde jednom davno se prekinut, kod Isaije, tamo daleko, daleko kraj reci djeva. Tamo ceo zivot njegov, tamo Serbija. Jer Simeon jos ne se resio laki zadatak svog mucenickog zivota, ziveo i mucio se u svom jeziku, jer serbski ne gibak -- jako se opire, ne da od sebe. Po tvrdom otporu sto boli poznaje se serbski.

Za utehu, opetuje mu mila Andjelka na serbskom: Ziveces sve dok na svoje ruke ne primis Hrista i onda ode od njega. Sta, dragi brate, strasnije: ironija kao poslednja uteha, ili uteha kao poslednja ironija?

Bol koju nosi u rukama ni starila ni blazila. U dubokoj starosti, Simeon doziveo da njegovu nepojamnu dob Serbi cene na vise stotina godina, verujuci da to iznosi koliko i vecnost, ili bar priblizno toliko.

*

Ono za sta na zemlji serbskoj potrebno se cetristo godina, na nebu svetskom traje cetrdeset dana. I tako, cetrdesetog dana po rodjenju, Marija u pratnji Josifa donese mladenca, malenog Hrista, u Pecku Patrijarsiju, da bi ga i pred Serbima posvetila Gospodu, kako i pisano.

Njena plava odeca sluzi njenom telu kao sto njeno telo sluzi njenoj lepoti.

Kad je ugleda i Serb moze da nauci sta se lepota: ono u sta se zaljubljujemo. Marijina lepota probija kroz veo telesnosti kojim se zagrnula iz uvidjavnosti, da ne ometa ljude sa kojima se susrece. Ali oni se stalno osvrcu za njom, spoticu, zaboravljajuci sve svoje dotadasnje namere i zelje, znanja i imanja, slede je u zaprepastenju, gube glavu, nalaze serdce.

Tako i sad, umotana se u svilen oklop, marame marama, plavet prikriva njeno devicanstvo, ali devicanstvo se sakriti ne da. Marijina lepota sluzi Marijinom devicanstvu kao sto Marijino devicanstvo sluzi Marijinom Sinu.

Ali ipak niko da toga dana ljudski doceka Josifa, Mariju i Isusa. Zateklo ih napusteno Kosovo, prazno i od ljudi i od Boga. Srbi vise nehu tu, podlegavsi urodjenoj pohlepi za Bogom, koji nikad tu.

*

Posle Kosovskog boja stolecima u Serba odolevase plemenitost i slava vidovdanskog zaveta. Ali Bog kao Bog -- nikad tu. Daleko od serbskih ociju, daleko-daleko od serbskog serdca, govore Serbi, ali ne znaju da kad tako kazu, izricu upravo suprotno: daleko od srca, daleko od ociju.

Onda, u toj Bozjoj daljini, lakoverni i lakoruki izneverise. Slepi kod ociju, izdali kukavicki, od straha.

-- Od cega, tako ti Boga, hu uplaseni? -- pita ironicno Andjelka.

Simeon Filozof cuti, kao da ne cuje.

-- Od samih sebe, zar ne? -- pomaze mu malo Andjelka.

-- Jeste, od tog nema veceg straha -- odgovara Simeon cista serdca, i dalje progovara:

-- Ne umesmo da sacuvamo Kosovo, sto na serbskom znaci: sebe. A jos mnogo pre svih dusmana, pre Turaka i Arbanasa÷

-- Nemaca i Hrvata -- ubacuje, kao za sebe, Andjelka, salom blazeci Simeonovu gorcinu i preozbiljnost -- Bugara i Anglosaksonaca÷

-- ÷. znasmo da vise nese u nasoj moci -- ne obazire se Simeon -- da necemo umeti da ga sacuvamo. To saznanje toliko nas prestravi, da izgubismo serdce i glavu.

*

Andjelka se pazljivo slusala sta Simeon ima da kaze. I on uzdahnuvsi nastavi, ovim serbskim recima:

-- Na smrt uplaseni od sebe samih, satrsmo druge, inoverne, na Boga manje pohlepne. Pobismo, spalismo, opljackasmo, proterasmo preko Prokletija. Ni decu im ne stedesmo.

Cuti sirota Andjelka, slusa raba Bozijeg Simeona Filozofa, Serba kome davnih dana se ruke ukocila.

-- A da savest umirimo, njih okrivismo da hu uzeli od nas sto odavno vec sami izgubismo. Jeste, tako se.

-- Drugi hu krivi, to nehu samo serbske reci za zlo -- tesi Simeona Andjelka. -- I u drugim jezicima Drugi hu krivi znaci isto sto i u serbskom. Ali Simeon jednako nastavlja, ne da joj da mu ovaj govor prekine:

-- Slepi kod ociju, nepocinstvom prvo sebi pred Bogom naudismo, bespovratno, pa tek onda drugima. Za Gospoda znam, beskrajne milosti, ali kako moliti oprostaj od ljudi, kojima tolika zla nanesmo?

Tek sad zacuti Simeon Filozof. Njegovo serdce, serbsko, najzad se ukoci, kao i ruke.

-- Tako sebe izdali za cas tili, i sve u cego se kleli stolecima -- zakljuci umesto Simeona blaga Andjelka -- Tako i procerdali serbsko pravo na serbsko Kosovo.

Onda se umori Andjelka od mucnog razgovora i odleprsa, ne kazavsi kad ce mu ponovo doci.

*

Jaka se mera serbska -- misli Simeon Filozof, misleci da je ostao sam, sa sobom, serdca kamenoga -- izdrzavala, izdrzavala, ali najzad ipak pade mera serbska, nadjacana kukaviclukom koji najveci se u nas Serba, jer bas mi verovasmo kako od pamtiveka najhrabriji.

-- U drugih mera njina ni upola toliko ne istraja -- omakne se Andjelki, jer i kad daleko od svog sticenika, ona ipak uvek se tu, u njegovim mislima, da utesi ili da se dobrocudno podsmehne. Ali vec zna Simeon tvrda serdca za jadac:

-- Samo ako, mila sestro, nudis laznu utehu za mene -- progovori serbski naglas opet, kao da sam sa sobom prica.

Eh, lako li se serbskim recima utesiti, pomisli, a od tada vise puta, gledajuci od tog doba cesce kako serbski poce da laze jer serbski nema vise sta da kaze. Serbski serbske slave propade u serbski serbske sramote.

*

Ipak, pretekne trica savesti, da Serbi priznaju, da progledaju i u oci pogledaju, sebi i drugima, ovim serbskim recima:

-- Serbija ubija. Serbija ubija i druge i sebe.

Kako priznase, tako i odose s Kosova, bez icega svog iza ili ispred, osim crne serbske sramote.

Kako dolikuje, Serbe poveo Patrijarh serbski, kao vodu sto vodi nizbrdica, jer se odvec strmo uzdize ta crna zemlja nekad znana i zvana serbskom, bez korena u serbskim ljudima, bez uzdignutih ruku u Bogu. Ko prekjuce, ko juce, a poneko, bogami, jos jutros. Kud koji mili moji. I nece se vratiti. Serbi kad odu, dragi brate, ne znaju da se vrate.

*

Od tog doba u serbskom nema glagola kojim se kazuje bivstvo -- da cego ima, a ne nema -- kojim se kazuje postojanje, tu gde mu mesto i sad kad mu vreme, kojim se kazuje zivot.

Bez razloga serbskog bivstva, ni razloga serbskog jastva. A bez razloga serbskog jastva, brate moj, ni razloga serbskog jemstva, jemstva da Serbi kad govore -- govore istinu.

Namesto glagola koji daje jemstvo svim drugim glagolima serbskog -- jemstvo nemuste praznine. Serbski ne zna za istinu, po serbskom -- istine nema, to nekakva tudja, nesrpska rec, sta li? Po toj odsutnosti sto zvrji poznaje se srpski. Jezik naseg srama, u kome, brate, i ovo sto citas se napisano, iako ne moze da se napise.

Serbski bez bivstva kao god Simeon bez saka.

*

Medju ono malo prestarelih monaha -- koji i posle serbske stvarnosti ostali u Serbskoj Patrijarsiji, jer ce ionako ubrzo umreti, pa nemaju rasta kretati na dalek i neizvestan put -- najstariji se Simeon Bez Saka. Tako ga, jadnog i poslednjeg filozofa, zvali: Simeon Bez Saka. I suzanj zivota se odazivao, pokorno, tvrda serdca.

U podne, kad naisla Sveta porodica, stajao suzanj zivota bas pred vratima hrama Bozjeg, rasejan i sam, ne secajuci se niti zasto prekinuo molitvu, koju nikad ne prekida, niti kuda se toga jutra zaputio, kad ionako nema kud odavde. Noge ga jos dobro sluzile, ali ukocene sake bolele jace nego ikad.

Marija, Josif i Hristos stali mu iza ledja, ne vaskrsli nego zivi -- samo Bivstvo na kamenitoj stazi sto kroz travu i trnje vodi ka stepenistu hrama Bozjeg -- dok starina Simeon sporo vrteo glavom, pokusavajuci da se priseti sta ce tu. Jos ih ne ugleda.

Zakljuci konacno da mu nema druge, nego da se vrati nazad u keliju, zadnju u dugom hodniku puste lavre, da nastavi molitvu. Okrene se, da podje. Ali ne bi mu pisano da otud podje, nego da ostane gde se. Cim se okrenuo, u serdcu se premetnuo.

Ah kakva Marijina lepota -- svi pocastvovani! -- i biljke i zivotinje i oblaci na nebu, cak i zemlja crnica -- svi u svetlosti. Simeon Filozof, bez ruku, na strasnom mestu kadar izdrzati, klekne nicice na oba kolena, pred Djevu. A bolne ruke Simeona Filozofa pruze se same, prema Spasu.

Primi Simeon Bez Saka Sina Marijinog na svoje sake.

*

Decje lice zivo, dete mu zaplakalo na rukama. Simeon ne. Decje lice zivo, dete se umiri. Simeon jos ne. U dobar cas seti se Andjelkine igre, sklopi cvrsto kapke i obrati se zivom licu svoga Spasitelja veselo, ovim serbskim recima:

-- Nadji me... Nadji me...

Decje lice zivo, dete se obraduje.

I zaista, Simeon se najzad obraduje, cisto i prisno, bas kao novorodjence.

Hristos, sto na serbskom znaci: Hristos, radosno se premetao na sakama Simeona Bez Saka. I gugutao kao golub Duha Svetoga. I mrdao prsticima kao da broji suze radosnice Simeona Filozofa. Bol se ovaplotila u radost, socni grozd iz suvog cokota.

Ugleda iz prikrajka dobrim ocima Andjelka prizor koji nikada nece zaboraviti: gde Djeva Marija sa svojim Sinom, tu i Simeon Filozof sa svojim Spasiteljem. I zaklepeta zvoncicima Andjelka, pozdravljajuci mali sveti skup:

-- Cin-cin! Cinci-linci-cin!

-- O Andjelka, Andjelka, zvonce moje milo -- pomisli u serdcu Simeon Filozof -- istinu, meni gluvom, oduvek govorila. A ja sporio, ni ne mnevajuci da nemi nemaju sta reci. A sad gle: evo Sina, a evo Mu i Majke, Device Marije. Ziva istina. Istina u Isaije, a ne u serbskom.

Spozna Simeon Filozof: da istina se objavljuje tek ako iskaz otkriva smisao koji u serbskom pre toga nepoznat.

Stariji od jezika u kojem nastaju, iskazi oduvek hu deca koja tek treba da se oroditelje, deli Andjelka misao sa Simeonom. Istina -- to tajna koju ljudi povezani jednim jezikom tek treba da prepoznaju. A Serbi bas takvi -- utvrdi Simeon -- rodjaci kojima se, eto, tek cini da se razumeju.

*

I vrati suzanj zivota Sina Bozijeg u narucje Bogorodici, Devici Mariji, ovim serbskim recima:

-- Uzmi svoje cedo, Djevo Marijo, i mene s njim.

Na te reci, Marija prihvati Sina nazad u narucje. I pomiluje starog filozofa Simeona, ninje i prisno, ovim serbskim recima:

-- Gospode pomiluj raba svoego Simeona Bez Saka.

Dodirnu Simeona Marijine reci miloscu, kao trecom rukom. Serdce skoci i rece:

-- Hop!

*

Sada Andjelka cuvarka Simeonova zamoli Gospoda da otpusti najzad iz ovog zivota njenog sticenika, mucenika, suznja.

I nadju ga na stepenistu pred vratima hrama Bozjeg, Simeona Filozofa Bez Saka, mrtvog. Sa rukama koje rastu uvis iz nepomicne ploti, koja se serbska zemlja, Kosovom zvana i znana.

I nadju ga u hramu Bozjem, zivog i zdravog, kako pise.

Hop! Hopa-cup! Pise zivo serbsko serdce. Skrip-skrip, lako perom po hartiji.

Pisuci, Sveti Simeon Filozof, vrsni jezikoznanac, ispisujuci sa radoscu reci Starog Zaveta Gospodnjeg bas kako izvorno iskazane -- ispocetka ucio svoj jezik, serbski, koji znaci, kad se sav isprica:

I djeva zatrudne, i djeva rodi sina, bez kojeg ni njoj nema zivota.

*

Sveti Simeon Filozof pravi Serb. Svi Serbi nalik maloj deci koja tek uce da govore -- kad progovore serbski tek poceli da uce serbski. Uce da govore celog zivota. Uce od serbskog, koji kakav-takav mnogo zna i sve priznaje, a oni ni malo.

Na kraju, serbski nauci ovog posramljenog serbskog coveka, Svetog Simeona Filozofa, da Prorokove reci ne nastaju iz serbskog, nego serbski nastaje iz Prorockih reci. Ne moze istina u serbskom da se cuva, nego samo obrnuto -- serbski u istini.

*

Sveti Simeon Filozof jos i ovo naucio od serbskog: dve su rase Serba, jato malobrojnih rodjaka koji serbski uoblicuju i stado mnogobrojnih rodjaka koji serbski trose, razoblicavaju. Jato leti visoko i ne vidi se, a stado pase u nepreglednom broju i ne da ti da prodjes. I kud ces -- sta ces, nema ti brate druge nego da ih preletis.

Hop! Leti Sveti Simeon Filozof, leti, uznesen: dao mu Bog da pise, pa leti, lako perom po hartiji, a krilom po nebu, jos lakse krilom po hartiji a perom po nebu, ceo dan od podne i noc do ponoci, bez predaha, poletno, visoko nad svetom. Odande, neki put , cini mu se -- Gospod: ne tako dalek kao sto izgleda.

*

Ali oci ga najzad peku. Jer ko pise -- mora da cita, a ko cita -- mora da pise. Ako ne tako, nista ni od jednog ni od drugog. Svaka sledeca napisana recenica kaligrafska beleska o tacno procitanoj prethodnoj recenici.

Najzad zaspa, tako, za tesnom skamijom. Glava klonu. Svom tezinom pritiska mu podlakticu. Dise vrlo tiho. Iz zaustavljene sake posle nekog vremena ispadne olovka -- obrne se nekoliko puta oko sebe, sklizne sa rukopisa, kucne o skamiju. Zaustavi se. Ali Sveti Simeon to ne mogao znati. Vec daleko.

Oci vise ne peku. Ako se prevrtljivi zenski andjeo na ramenu nagne i pogleda mu preko ramena, procitace poslednju recenicu koja glasi: Nece se vratiti. Andjelka vec mora da zna: sve poslednje recenice u serbskom tako glase.

Dok bespovratno pise sto ima da napise, Sveti Simeon Filozof lako mase krilima -- jasno se vidi u prozracnom jatu malobrojnih. Sa Andjelkom i svim svetima u dobrom drustvu.

-- Cin-Cin! Cinci-linci-cin!

Eno ga!

*

Kako to pise nas Sveti Simeon Filozof? Pise bespovratno, spokojan i usresredjen, kao detence, tek probudjeno, koje se igra vlastitim rukama, u rano jutro, kad odrasli jos uvek spavaju cvrstim snom, brigama zacarani.

Sta to pise nas Sveti Simeon Filozof, sad kad serbski prevod proroka Isaije uspesno okoncan? Evo tih stihova, na beskrajnoj margini Prvoga Zaveta:

Zemlja nam crnica

Psenica bjelica

A Marija Devica

To, po predanju serbskom, pise Sveti Simeon Filozof, serdcem. Ruke ga sluze vrlo dobro, kao uvek. A i krila bogami, kaligrafski.

Ne pitaj da li ce se vratiti. Serbski se to lepo kaze, da te ceo svet razume:

-- Nece se vratiti.