Tuende Kovac-Cerovic

Siroko je prihvacena cinjenica, potkrepljena mnogim sociolosko-psiholoskim istrazivanjima, da je etnicka razlika izmedju Srba i Albanaca uprkos njihovom zajednickom zivotu veca nego izmedju drugih naroda na Balkanu. Ali: kako se nositi sa tom razlikom; da li ona predstavlja nepremostivu prepreku za bilo kakve susrete; oko kojih pitanja se grupisu stereotipi; kako trenutna politicka situacija utice na ova pitanja; kakvu poruku nose stereotipi; kako poruke uzajamne netrpeljivosti uticu na politicki razgovor? Na ova i slicna pitanja sociolosko-psiholoska istrazivanja ne mogu lako da odgovore.

Istrazivanje izneto u ovom tekstu pokusava da ponudi moguce odgovore i neposredno odredi mogucnosti i prepreke u komunikaciji izmedju pripadnika ove dve nacije koje su u ratu. Podaci u izvestaju poticu iz vremena neposredno pre nego sto je poceo napad NATO-a, i u tom pogledu odslikavaju atmosferu "vremena predjasnjeg". Medjutim, karakteristike "vremena predjasnjeg" bile su kljucne za dalji razvoj dogadjaja -- i ponovno bavljenje njima u razmisljanjima o tome sta je krenulo po zlu mozda je prvi legitimni zadatak "vremena posle".

Podaci su sakupljeni u periodu izmedju juna 1998. i januara 1999, i u istrazivanju je ucestvovalo 298 studenata: 100 iz Pristine, 198 iz Beograda.(1) Oba uzorka imala su jednak broj muskih i zenskih ispitanika, i obuhvatala su studente sa vecine fakulteta na pomenutim univerzitetima.

Za potrebe ovog istrazivanja stvoren je nov oblik upitnika. Upitnik je trazio od ispitanika pitanja (a ne odgovore); bio je otvoren (nije bilo izbora izmedju vise ponudjenih mogucnosti); pozivao je ispitanike da se uzive u poziciju drugog; bio je osmisljen tako da podrazumeva sitaciju stvarne komunikacije.

Procedura je bila sledeca: studente (i Srbe i Albance) ispitivali su strucni ispitivaci. Od ispitanika je trazeno da predloze pitanja koja bi, preko nekoga ko je u prilici da komunicira sa drugom stranom, hteli da postave studentima druge nacionalnosti (u ovom slucaju ili srpske ili albanske). Ispitivaci su belezili predlozena pitanja i uz to ocenjivali i ton -- sluzeci se skalom od jedan do sest -- koji preovladjuje intervjuom. Tako su kao podaci uzimana dva glavna aspekta intervjua: priroda postavljenih pitanja i opsti ton intervjua, koji je implicitno bio posledica studentovog stava prema ratu na Kosovu.

* * *

Ispitivanje je teklo bez teskoca, lakse nego sto je bilo pretpostavljeno s obzirom na cinjenicu da se istrazivanje odvijalo u vreme veoma dramaticnih sukoba na Kosovu. Cak ni stopa odbijanja da se ucestvuje u ispitivanju nije bila visoka -- oko 25 %.

Prema ocenama ispitivaca, opsti ton odnosa ispitanika prema predmetu istrazivanja izgledao je ovako:

 

Albanski studenti

Srpski studenti

1. Ispoljava mrznju prema drugoj strani

36, 5%

31%

2. Ispoljava razocaranje u sopstvenu vlast

0%

3, 7%

3. Preovladava cinican ton

9, 6%

20%

4. Neutralan

26%

33%

5. Ispoljava brigu i uznemirenost zbog rata

24%

5, 5%

6. Saoseca sa studentima na drugoj strani

3, 8%

5, 5%

Ove ocene svakako su subjektivne, ali dali su ih ispitivaci koji pripadaju istoj grupi kao i ispitanici, tako da ipak mogu da odslikavaju dominantan ton odnosa jedne zajednice prema drugoj strani u sukobu.

Rezultati su u velikoj meri simetricni, uz dva tipicna izuzetka. Na albanskoj strani registrovan je mnogo veci nivo zabrinutosti zbog rata: albanski studenti izrazavali su mnogo jace osecanje ugrozenosti, sto moze da objasni cinjenica da je u vreme ispitivanja sukob postojao samo na Kosovu. Sa druge strane, cinican ton u predlaganju pitanja cesce je bio prisutan kod ispitanika iz srpskog uzorka, sto moze da bude izraz nadmocnosti.

Na obe strane retko je izrazavano saosecanje prema drugoj strani, kao i osecanje razocaranosti u vlastite vodje. Takodje, otprilike trecina Albanaca i Srba ispoljila je ocigledno negativna osecanja prema drugoj strani.

* * *

U istrazivanju je prikupljeno vise od 1000 pitanja (437 postavili su albanski studenti, a 770 srpski). Pitanja su dalje tematski i zanrovski svrstavana u sledece kategorije:

Tematske kategorije:

Studenti, studije, Univerzitet (protest, nezavisnost Univerziteta, kvalitet i jezik studija)

Pravno/politicki status Kosova, ukljucujuci ljudska prava i pitanja manjina

Rat na Kosovu (policijska represija, terorizam, ubistva, OVK)

Kulturne razlike i razlike u nacinima zivota Albanaca i Srba

Svakodnevne zivotne okolnosti

Odnos prema vlastima i politickom rukovodstvu

Zanrovske kategorije:

Znatizeljna pitanja

Pitanja kojima se iznose argumenti

Pitanja kojima se iznosi sud

Pitanja kojima se iznosi sumnja

Cinicna pitanja kojima se omalovazava druga strana

Pitanja kojima se izrice prekor

Pitanja kojima se zeli izazvati saosecanje

Medu tematskim kategorijama najcesca su bila pitanja u vezi sa studentima, studiranjem i univerzitetom (srpska strana -- 36,1 %, albanska strana -- 29,2 %). Zatim slede pitanja: o statusu Kosova (srpska strana -- 31,2 %, albanska strana – 23 %); i o ratu na Kosovu (albanska strana -- 25,9 %, srpska strana -- 14,5%). Preostale tri kategorije bile su znatno manje prisutne na obe strane, ne presavsi 10 % od ukupnog broja pitanja. Odnosi su na obe strane uglavnom slicni; izvesne razlike primetne su u vise istaknutim pitanjima u vezi sa ratom (kod Albanaca), ili u vezi sa pravnim statusom Kosova (kod Srba), sto pokazuje koje teme preovladjuju u ovim zajednicama.

Medjutim, kada govorimo o zanrovskim kategorijama, ocite su znatne razlike u odnosu na zanrovsku zastupljenost u albanskom i srpskom uzorku.

Kod srpskih studenata najcesca su pitanja kojima se iznose argumenti (37,7 %) i znatizeljna pitanja (36,1 %). Zatim slede cinicna pitanja kojima se omalovazava druga strana (12,7 %), a sva ostala pitanja mnogo su redja. Pitanja iz dva zanra uopste nisu zabelezena (pitanja kojima se izrice prekor i pitanja kojima se zeli izazvati saosecanje).

Pitanja albanskih studenata zanrovski su mnogo ravnomernije rasporedjena. Najcesca su bila znatizeljna pitanja (32 %), zatim pitanja kojima se izonsi sud (21,96 %), pa cinicna pitanja (14,46 %) i onda ostala pitanja sa otprilike 10 % od ukupnog broja pitanja. Izuzetak su pitanja kojima se izrazava sumnja: zabelezena su samo dva takva pitanja.

Na osnovu prvih nalaza, treba istaci dva vazna zakljucka. Sa jedne strane, nekoliko rezultata govori protiv pretpostavke o potpunoj segregaciji dveju grupa. Izmedju 25 i 30 odsto ispitanika ispoljilo je neutralan ton, a trecina predlozenih pitanja bila je u vezi sa studiranjem, dakle u vezi sa temom od zajednickog interesa za obe zajednice. Takodje, trecina predlozenih pitanja bila je formulisana kao otvorena, bez implicitnih ili eksplicitnih optuzbi i bez omalovazavajuceg tona, uprkos ratu koji je bio u toku i uprkos pratece medijske propagande. Iako ova pitanja nisu uvek bila istinski znatizeljna, ona nisu bila ni automatski protiv svakog razgovora, a nisu otkrivala ni delovanje predrasuda. Sa druge strane, bile su uocene i moguce prepreke u komunikaciji. One se u najvecoj meri ocituju kao negativna osecanja prema drugoj grupi. Takodje i ukrstanje najscescih zanrovskih kategorija moze da bude nepovoljna okolnost za komunikaciju i da dodatno uveca nerazumevanje. Narocito je primetno da se ukrstanje dominantnog zanra pitanja na srpskoj strani (pitanja kojima se iznose argumenti), u kojima je izrazen intelektualisticko-legalisticki odnos, sa najcescim pitanjima na albanskoj strani (pitanja kojima se izrice prekor ili kojima se zeli izazvati saosacanje), u kojima preovladjuje emocionalni ton, moze lako smestiti unutar vec postojecih preovladjujucih stereotipa.

* * *

Kao sto je i bilo ocekivano, glavni prostor u kojem je moguca komunikacija u vezi je sa studiranjem. Znatizeljna pitanja bila su mnogo cesca u ovoj tematskoj kategoriji nego u ostalim tematskim kategorija, kako kod albanskih tako i kod srpskih studenata. Neka od pitanja srpskih studenata su: "Sta je to sto im smeta na srpskom univerzitetu?", "Kakav je njihov standard i da li se razlikuje od standarda studenata Univerziteta u Beogradu?", "Da li zbog svoje nacionalnosti nailaze na prepreke u daljem akademskom napredovanju?", "Kakav je odnos srpskih profesora prema njima?". Neka od pitanja albanskih studenata su: "Sta mislite o dogovoru o obrazovanju? Zasto je propao?", "Sta mislite o nasem univerzitetu?", "Sta mislite o uslovima studiranja na nasem univerzitetu?". Ili, redje: "Da li zelite bilo kakav kontakt sa studentima iz Pristine?", "Da li je vas protest uspeo?".

Cesto je studente zanimalo i to kakvu predstavu o njima samima, kao kolegama, ima druga strana ("Sta mislite o albanskim studentima?", "Sta mislite o nama?", "Sta mislite o beogradskom studentskom protestu?", "Sta mislite o nasim mirnim protestima?"). Cesta su bila i pitanja u vezi sa studentskim protestima u Beogradu i Pristini, u kojima je ponekad bilo i zamerki sto ih ona druga strana nije podrzala. U ovoj kategoriji uobicajeno pitanje na srpskj strani bilo je o tome kako albanski studenti vrednuju svoje studiranje na paralelnom univerzitetu.

Medjutim, vecina pitanja u vezi sa paralelnim univerzitetom imaju ton pitanja kojima se iznose argumenti, i predstavljaju prema brojnosti drugu potkategoriju medju pitanjima prikupljenim na srpskoj strani (recimo: "Zasto misle da im je potreban drugi univerzitet kada vec imaju jedan?"). S druge strane, albanski studenti gotovo da nisu postavili pitanje u vezi sa studijama koje bi moglo da se svrsta u zanr pitanja kojima se iznose argumenti. Umesto toga, oni su ova pitanja cesto formulisali kao pitanja kojima se trazi misljenje druge strane (najcesce: "Da li misle da su zahtevi za uspostavljanje slobodnog univerziteta opravdani?", i tome slicno) ili kao pitanja kojima se izrice prekor ("Da li ikada razmisljate o studentima koji nisu Srbi?", "Zasto nikada niste protestovali protiv zatvaranja Univerziteta u Pristini?", a cesto i "Kakav je osecaj biti slobodan?").

Kada govorimo o pitanjima u vezi sa studijama, treba reci da su albanski studenti postavljali jos jedan veoma vazan tip pitanja -- pitanja kojima se zeli izazvati saosecanje druge strane i kojima se izrazava potreba za paznjom i razumevanjem. Ova kategorija najcesca je kod Albanaca kada je rec o studijama, a uopste ne postoji u pitanjima srpskih studenata. Primeri takvih pitanja su: "Kako biste se osecali da morate da studirate u privatnim zgradama?", "Kako biste se osecali da morate da spremate ispit a policija moze da vas pretuce svakog trena?", "Sta mislite kako biste se ponasali da morate da radite u uslovima u kojima mi radimo?". Pitanja kojima se zeli izazvati saosecanje cesto su postavljana i u vezi sa ratom. Na primer: "Kako biste reagovali da ste sada na nasem mestu, usred ratu?", "Mozete li da zivite pod okupacijom?", "Kad bi vasa porodica zivela u ratnoj zoni, kako biste polagali ispite?", "Ako bi neko iz vase porodice patio ili bio masakriran, kako biste reagovali, da li biste nastavili studije ili otisli u vojsku?", "Ako bi Albanci ubijali vas Srbe, da li biste prihvatili da zivite zajedno sa njima?", i tako dalje. Tesko je van konteksta oceniti komunikacijsku vrednost pitanja iz ovog zanra. Neka od njih bi u izvesnim situacijama dramaticno otvorila prostor za komunikaciju medju studentima sa obe strane. Medjutim, ova pitanja mogu biti shvacena i kao suptilni oblik prekora.

Obe strane su, takodje, postavljale pitanja u vezi sa odnosom studenata prema njihovim vlastitim vodjama (Slobodan Milosevic, policija, OVK), cesto trazeci da se oni kojima su pitanja upucena distanciraju od svojih vodja. Ova pitanja bila su, psiholoski gledano, veoma slicna, i mada su cesto bila u izvesnoj meri provokativna zbog nacina na koja su formulisana mogla bi da predstavljaju pogodnu osnovu za dalju komunikaciju. Albanski studenti cesto su pitali: "Da li zelite da promenite vasu sadasnju rdjavu vladu?", "Da li biste glasali da Milosevic bude izveden pred Haski sud?", "Da li ste ikada na bilo koji nacin doprineli da se zaustavi represija vase vlade nad Albancima?", "Da li smatrate da je Milosevic ostvario sve vase snove?". Srbi su obicno pitali: "Koliko ima albanskih studenata u OVK-u?", "Da li oni znaju da ih je OVK izmanipulisao?", "Da li osudjuju terorizam ili ne?".

* * *

Sto se tice statusa Kosova i pitanja u vezi sa ratom, polje komunikacije otvoreno je znatno manje.

Na srpskoj strani dominirala je vrsta pitanja kojima se iznose argumenti, cesto podsecajuci na retoricko-argumentativna pitanja koja se cuju u srpskim medijima (na primer: "Oni pricaju o demokratiji kao da znaju sta je demokratija, pa neka mi onda objasne sta oni misle da je demokratija?", "Na osnovu cega oni zahtevaju prava kada ne priznaju bilo sta i ne prihvataju bilo koga?", "Mislite li da su drzave koje se danas stvaraju u svetu nacionalne drzave ili interesne drzave? Sta mislite koje od ove dve vrste drzava funkcionisu bolje?", "Da li znate da vam, sa obzirom na to da nemate status nacije vec nacionalne manjine, povelja Ujedinjenih nacija ne daje pravo na samoopredeljenje?", "Ako im se ne svidja ovde, zasto ne odu i ne zive u Albaniji?", "Da li misle da mogu da prodju nekaznjeno za maltretiranje, da srpski studenti ne mogu da uzvrate?", "Sta mi to imamo u ovoj zemlji sto oni nemaju?").

Najveci broj pitanja koja su u vezi sa ovom temom predlozili Albanci moze da bude smesten u kategoriju zantizeljnih pitanja ("Da li ste optimisti kada je rec o kosovskom problemu, da li mislite da sukob moze da bude resen mirnim putem?") i u kategoriju pitanja kojima se iznosi sud ("Da li mislite da je Kosovo unutrasnje pitanje Srbije ili medjunarodno pitanje?"). Ima i pitanja iz svih drugih zanrova, pa medju njima i onih kojima se zeli izazvati saosecanje ("Sta biste vi radili da se prema vama ponasaju kao sto se ponasaju prema nama?"), kao i onih kojima se iznose argumenti ("Ako Kosovo smatrate svojom zemljom, kako onda mozete da spaljujete svoju zemlju?"), ili onih kojima se izrice prekor ("Da li znate koliko ste Muslimana ubili i izmasakrirali u Bosni?", "Da li znate koliko ste Albanaca ubili i izmasakrirali do sada?", "Kako se osecate kada cujete za novi masakr nad Albancima? Da li ste ponosni?"), ili cinicnih pitanja, koja su izraz trijumfa zbog ocekivane albanske pobede ("Koliko je jos dana ostalo dok se ne odreknete Kosova?", "Drage kolege, kazete da je Kosovo srce Srbije, pa kako cete ziveti bez srca?", "Gde cete bezati kada NATO bombe pocnu da padaju na Beograd?", "Da li znate da ste vec izgubili Kosovo, Vojvodinu i Sandzak?").

Najveca ogranicenja komunikacijskog polja na obe strane posledica su cinicnih, uvredljivih i trijumfalistickih pitanja. Narocito provokativna bila su pitanja u vezi sa najdubljim kulturnim razlikama, u kojima su do kraja bili izrazeni etnicki stereotipi. Ta pitanja na obe strane cesto izgledaju kao preslikana (Srbi: "Da li oni zaista zive kao pre 150 godina, zatvoreni iza visokih zidova?", Albanci: "Kada ce Srbi da izadju iz srednjeg veka?"; Srbi: "Da li je feredza jos uvek glavni modni detalj na zenama?", Albanci: "Zasto srpske starice izgledaju kao vestice?"; "Da mogu da koriste vlastitu glavu, da li bi radili ono sto sad rade?", Albanci: "Kada ce se srpski narod vec jednom opametiti?"), ali cesto zadiru i u osetljive probleme one druge strane.

Otuda je bilo mnogo srpskih pitanja koja su aludirala na visok natalitet albanske populacije na Kosovu kao na pokazatelj "primitivnosti". Na primer: "Kako su oni razumeli poruku ĎVoli majku priroduí?", "Koliko clanova imaju njihove porodice?", "Smatrate sebe obrazovanima, a koliko cete dece imati?", "Zasto ne koriste kondome?". Takodje, bilo je srpskih pitanja koja su aludirala i na "zaostalost" albanske populacije u sirem smislu: "Da li smatrate da su Srbi u svakom pogledu superiorniji u odnosu na vas, Siptare?", "Navedite tri albanska pisca?", "Da li postoji albanski pevac poznat van granica Albanije, osim Ane Okse, koja je poznata po tome da nikada ne govori da je Albanka?", "Da li smarate da je albanski turizam visoko razvijen?".

Cinicna pitanja upucivali su i studenti Albanci: "Zasto sebe smatrate nebeskim narodom?", "Da li uopste znate gde je Kosovo?", "Zasto Srbi sebe stalno obmanjuju?", "Da li ste u stanju da ratujete sa celim svetom?". Osecanje radosti zbog buduceg srpskog poraza cesto je prisutno u pitanjima koja upucuje albanska strana: "Da li znate da u sledecem veku vise nece biti Srba?"; a cesto je i zlurado podsecanje na medjunarodnu izolaciju Srbije i srpskog naroda: "Da li vam je neprijatno kada putujete van Jugoslavije?".

Nije bilo mnogo ovakvih pitanja (ukupno izmedju 12 i 15 odsto u oba uzorka), ali njihovo prisustvo u komunikacijskom polju nalaze veliki oprez. Obostrani stereotipi ispoljavaju se u njima na narocito opasan nacin, koji u kombinaciji sa asimetrijom moci moze da proizvede potpun zastoj i podigne zid izmedju dve zajednice.

* * *

Ovo istrazivanje pruza sliku potencijalnog polja komunikacije izmedju albanskih i srpskih studenata, u vezi sa mogucim temama koje mogu da budu predmet razgovora, i u vezi sa nacinima komunikacije, odnosno zanrovskim oblicima unutar kojih bi ove teme bile artikulisane, a u vremenu koje neposredno predhodi intervenciji NATO-a. Opsti zakljucak je da ovo polje nije homogeno nego raznorodno. Ociti su stereotipi i predrasude, a cest je i nedvosmisleno uvredljiv ton, koji ipak nije zastupljen u svim tematskim kategorijama.

Istrazivanje je pokazalo da otvorena znatizelja i dalje postoji, narocito kada je rec o zajednickoj svakodnevici ili o tipicnim generacijskim interesima, sto dokazuje da su realni i opravdani predlozi za uspostavljanje komunikacije izmedju neprijateljski nastrojenih grupacija oko tema od zajednickog interesa. Takodje, veliki deo pitanja iskazuje potrebu za objasnjenjem: sta Drugi misle o Nama, sta misle o Njihovima koji nanose stetu Nasima -- kao da studenti hoce da iscrtaju mapu socijalne stvarnosti da bi bolje razumeli probleme. Da bi izradili tu mapu bili su im preko potrebni uzajamni odgovori. Ova pitanja mogla su takodje da budu temelj uzajamno umirujuce komunikacije. Nazalost, ta mogucnost je sada mozda izgubljena za veoma dug period.

Politicki relevantne teme rata i statusa Kosova predmet su oko polovine od ukupnog broja pitanja. U ovim pitanjima primetna je znatno manja otvorenost. Gotovo svi zanrovski oblici upotrebljeni su za formulisanje ovih osetljivih pitanja, a u mnogima je odjekivao eho preovladjujuce medijske propagande. Neobicnu komunikacijsku prepreku predstavlja i nepoklapanje zanrovskih oblika koje su najcesce upotrebljavali pripadnici dve zajednice (na jednoj strani, pitanja kojima se iznose argumenti protiv pitanja kojima se zeli izazvati saosecanje, na drugoj strani), sto verovatno predstavlja izrazenu nemogucnost da se nadje zajednicki, za obe strane prihvatljiv jezik (da ne govorimo o listi pitanja) za resavanje politickih problema. Ovo otkrice poklapa se sa utiskom stecenim na osnovu mnogih propalih srpsko-albanskih razgovora, i istice potrebu za vrlo strucnim posrednicima koji bi ubuduce organizovali ove razgovore. Razume se, treba pomenuti i to da je izmedju 12 i 14 odsto moguceg razmenjivanja pitanja nosilo teret najobicnijih stereotipa i neprijateljskih predstava. Iako retka u poredjenju sa drugim tipovima, ova pitanja bila su na obe strane formulisana na cinicno-omalovazavajuci nacin, a sam kontekst cesto ih je cinio narocito uvredljivim. Buduci da lako zapadaju u zamke preterivanja, u slucaju nekontrolisane komunikacije negativni ucinak ovih pitanja bio bi jos veci. Medjutim, vazno je napraviti razliku izmedju njihove spontane pojave i utiska koji bi moga da se stekne u nekoj kasnijoj fazi moguceg ciklusa eskalacije.

Na teorijskom nivou, istrazivanje sugerise da bi mozda bilo bolje ne razmisljati o stereotipima kao o realnim predstavama nego kao o konstrukcijama (cesto neizbeznim) nastalim usled eskalacionih mehanizama nekontrolisane komunikacije, ili kao o proizvodima medijske propagande. Sto bi mogao da bude slucaj i kada je rec o srpsko-albanskim odnosima.

Na prakticnom nivou, u sadasnjim okolnostima mogu se samo postaviti samo pitanja poput sledecih: zasto potencijalno otvoreno polje komunikacije nije bilo iskorisceno u najvecoj mogucoj meri; zasto sredstvo posredovanja kao olaksavanja komunikacije nije bilo bolje upotrebljeno; da li smo svi uhvaceni u klopku predrasude o predrasudama; u koju oblast spadaju ova pitanja...? A ako govorimo o buducnosti: da li ce vise uopste biti bilo kakvih srpsko-albanskih razgovora? Sta bi tada moglo da posluzi kao zajednicka polazna tacka: da li zajednicko osecanje bola i ocaja ili otkrivanje ko je sta cinio tokom rata? Kako ce se menjati moguce teme medjusobne komunikacije? A kako zanrovi?

Jer, nazalost, sukob jos nije okoncan.

Fusnota

(1) Istrazivanje je finansijski pomognuto donacijom HEKSA za projekat "Medjukulturni dijalog" grupe MOST. Istrazivanje u Pristini vodila je Vjollca Krasniqi (Fond za otvoreno drustvo) i Petrit Tahiri (Grupa Nansen). Zahvaljujuci njima ovaj slozen i osetljiv zadatak obavljen je odgovorno i precizno. Istrazivanje u Beogradu vodila je autorka teksta.