Marija Todorova
(Sa engleskog preveo Dejan Ilic)

Godine 1989. duhovita sala prepricavala se u nekim istocno-evropskim zemljama. Obuzeti malodusjem zbog propasti komunizma (kao precice ka modernom dobu), dva politicara razmatrala su strategije kako da svoju zemlju prevedu u kapitalizam (kao precicu do modernog doba). Mislim da je najbolji nacin da postanemo pedeset i prva drzava Sjedinjenih Drzava. Odlicno. Ali kako to da uradimo? Objavimo rat Sjedinjenim Drzavama. I onda? Onda nas oni uzmu za ozbiljno, napadnu nas, okupiraju nas, i izvedu nas na pravi put. Briljantno. A sta ako mi pobedimo? Deset godina posle, ovo vise nije smesno, i ne zvuci kao sala.

Kao strucnjak za istoriju Balkana uzdrzavala sam se od davanja kratkih izjava (od dva do deset minuta zavisno od informativnog programa; od sesto do osamsto reci zavisno od novina ili casopisa) o sadasnjem stanju stvari na Balkanu. Konacno, moj posao upravo je razmatranje slozenih pitanja i izbegavanje uproscenih resenja, i verujem, eto, u ovo profesionalno nacelo. Medjutim, ovo sto se sada dogadja nije samo balkanski problem, a svakako nije ni prvenstveno balkanski problem: to je globalni medjunarodni problem. I buduci da nisam strucnjak za medjunarodne odnose i novi svetski poredak, mislim da bih mogla da sazmem svoje stavove u jedan, srazmerno kratak iskaz. Dozvolite mi da pocnem kratkim pregledom istorije i prirode ovog sukoba.

Okolnosti u kojima su se nasli Albanci na Kosovu predstavljaju ozbiljan slucaj krsenja ljudskih prava. Autonomna oblast unutar Srbije od 1946. godine, Kosovo je, kao i Vojvodina, 1963. godine proglaseno za autonomnu pokrajinu. I Kosovo i Vojvodina dobili su 1974. godine siroka prava koja si im de facto dala status republike, izuzev samog naziva republike. Od kraja sezdesetih godina znatan broj pripadnika albanske elite na Kosovu zalagao se za dobijanje statusa republike unutar jugoslovenske federacije, a vrhunac tog zalaganja bili su nemiri 1981. godine, godinu dana posle Titove smrti. Izlozeni represiji, ali ne i potpuno osujeceni, u narednim godinama kosovski prvaci radili su pod narocito nepodesnim okolnostima. Demografska eksplozija albanskog stanovnistva dovela je do izuzetnog porasta njihovog ukupnog broja, i pomerila procentualni odnos: od priblizno 65 odsto u 1948. godini albanska vecina dostigla je blizu 90 odsto na kraju devedesetih. U opstoj ekonomskoj krizi koja je zahvatila Jugoslaviju tokom osamdesetih godina, ovaj demografski porast bio je pracen porastom nezaposlenosti od endemskih 20 odsto do preko 70 odsto u poslednjem desetlecu. Iako su dve napredne republike Slovenija i Hrvatska otvoreno i s pravom blagonaklono gledale na zahteve kosovskih Albanaca i zamerale zbog ostrog i nepopustljivog srpskog stava kojem su bili izlozeni, i jedna i druga su, takodje, dosledno bojkotovale tradicionalno pro-jugoslovensku politiku Beograda o preraspodeli sredstava iz fondova bogatijih republika u siromasnije delove Jugoslavije. Bosna, Makedonija, a narocito Kosovo smatrani su "prljavim jugom", Timbuktuom u civilizovanom prostoru Ljubljane i Zagreba.

U drugoj polovini osamdesetih, sa stalnim odlivom srpskog stanovnistva koje je napustalo Kosovo, okolnosti su postale narocito napete. Ovaj odliv uglavnom je bio posledica teskih ekonomskih okolnosti, koje su pogorsavali i zahtevi grupa podeljenih po etnickoj pripadnosti za polaganje prava na ogranicene resurse. Premda je van svake sumnje bilo slucajeva da su Albanci zlostavljali pripadnike srpske manjine, ovi slucajevi nisu odgovarali stravicnim pricama o sistematskom etnickom ciscenju, silovanjima, i tome slicnom, koje su kruzile medju Srbima. Uprkos tome, postojalo je jako, i svakim danom sve jace osecanje medju Srbima, koje nije moglo da bude zvanicno artikulisano unutar dominantne jugoslovenske politike koja je nastojala da ublazi, prikrije ili kontrolise etnicke sukobe. Na talasu ovog osecanja Milosevic je zapoceo svoj uspon posle 1987. godine. Jedna stvar mora da bude jasna: Milosevic nije stvorio srpski nacionalizam. On je samo dao legitimitet najekstremnijoj struji srpskog nacionalizma, upotrebivsi je ne bi li osujetio titoisticku (ili pro-jugoslovensku) struju u srpskom, odnosno jugoslovenskom vrhu koja je teskom mukom pokusavala da se odupre narastajucim centrifugalnim silama u Hrvatskoj i Sloveniji. Godine 1989, 8. marta oduzeta je autonomija Kosovu i Vojvodini; 5. jula 1990, raspusten je kosovski pokrajinski parlament i zavedeno je vanredno stanje. U septembru iste godine, albanski predstavnici proglasili su ustav fantomske kosovske republike na tajnom skupu u Kacaniku; godinu dana posle, u septembru 1991, oni su organizovali tajni plebiscit na Kosovu na kojem je nezavisnost izglasana sa vise od 90 odsto glasova. Ova, nalik na intifadu, izuzetno osetljiva situacija trajala je gotovo deset godina i mogla je da traje i dalje da nije bilo jednog nepredvidljivog dogadjaja: kraha piramidalne sheme u Albaniji, kojom je predsednikovao veliki demokrata i prijatelj Sjedinjenih Drzava Sali Berisa. Za krahom su usledili raspad drzavnih institucija i kratki gradjanski rat u kojem je nestala vojska i otvoreni vojni magacini, sto je stvorilo jeftino slobodno trziste kalasnjikova (deset dolara komad) i rucnih granata. Novcem iz fondova kosovskih zajednica u dijaspori u Nemackoj, Svajcarskoj, Britaniji, Belgiji i Sjedinjenim Drzavama, sve radikalnija kosovska mladez naoruzala se da bi formirala, kako je tvrdjeno prosle godine, vojnu silu od 40.000 vojnika, a kako se ispostavilo tek sacicu od 15.000 vojnika UCK-a (OVK - Oslobodilacka vojska Kosova). Ovo su cinjenice u vezi sa kojima mislim da moze da bude postignuta manje ili vise opsta saglasnost.

Ono sto sledi jeste niz stavova u kojima sam sazela svoje poglede na sadasnji sukob. Rasporedila sam ih tako da ce na kraju gotovo svi biti uvredjeni.

Stav 1.

Srpski nacionalizam s kraja dvadesetog stoleca posebno je ruzna vrsta nacionalizma na Balkanu, a jednak mu je, a povremeno ga i nadmasuje, samo njegov brat blizanac -- Hrvatski nacionalizam. Ono sto srpski nacionalizam od njegovog postanka krajem 18. i pocetkom 19. stoleca cini jedinstvenim na prostoru Balkana jeste to sto je to jedini balkanski nacionalizam koji nikada do sada nije bio ponizen. On je platio izuzetno visoku cenu, kao sto su i svi ostali, ali uvek je, psiholoski, izlazio kao pobednik. Da 1922. godine nije doziveo katastrofu u Maloj Aziji, grcki nacionalizam bi se izborio za sumnjivu cast da bude prvi u isticanju svog kompleksa nadmoci. Ali, kao sto biva, poraz je uvek poucan, otreznjujuci i, na kraju krajeva, cesto koristan. Srpski nacionalizam pokazivao je narocito ruzno lice u ogledalu albanskog pitanja. Sve do 1998, srpsko busanje u grudi jos uvek se oprezno drzalo u meri podnosljivog bar sto se samog delovanja tice, ali njegov govor sve vise je bivao prozet histericnim i rasistickim tonovima. Izuzev nekoliko retkih, casnih, pojedinacnih izuzetaka (neki od njih su moji prijatelji iznad cijih glava sada pada kisa NATO-bombi), srpska opozicija nikada se nije ozbiljno pozabavila albanskim pitanjem kao nacionalnim pitanjem u proteklih deset godina. Ako se ovo ima u vidu, zvuce prazno optuzbe srpske opozicije o tome da joj Albanci, bojkotom parlamentarnih izbora u Jugoslaviji, nisu pruzili ruku u obaranju Milosevicevog rezima.

Stav 2.

Srpski nacionalizam jeste jedan ruzan nacionalizam, ali nije i genocidan nacionalizam. Milosevic nije Hitler. Za mene je ovo tako ocigledno da ga ne bih ni izdvojila kao poseban stav da ne srecem mnogo uvazenih intelektualaca, cak i prijatelja, koji su iskreno poverovali u poredjenje sa Holokaustom. Milosevic se nikako ne moze predstaviti kao pretnja svetskom miru, evropskom miru, pa cak ni balkanskom miru. Argument o ekspanzionizmu prilicno je slab cak i ako se u obzir uzmu prethodni slucajevi u kojima je on predstavljen kao agresor na "suverene, nezavisne drzave", koje su zatecene Evropska zajednica i Sjedinjene Drzave na brzinu priznale, posto ih je Nemacka dovela pred svrsen cin. I u slucaju Kosova ovo ocigledno ne pije vodu.

Optuzba koja je mnogo ozbiljnija i koju treba izneti tice se cinjenice da je u poslednjih deset godina postojao srpski obrazac etnickog ciscenja; imamo pouku iz Bosne, i nad njom se nadnosi senka Holokausta. O Bosni: srpski ucinak je porazan. Ali cu se na ovome i zadrzati. Prezirem da merim i poredim zla, ali sam prisiljena da tome pribegnem, jer to nalaze poredjenje sa Hitlerom i Holokaustom. (Ima intelektualaca koji, rekla bih, s dobrim razlozima ne prihvataju Goldhagenovu tezu o Hitlerovim dobrovoljnim izvrsiocima, a koji su sada voljni da prihvate tezu o Milosevicevim dobrovoljnim izvrsiocima.) Iako ne pod ovim imenom, etnicko ciscenje, odnosno prisilno iseljavanje stanovnistva sa jedne teritorije, istorijska je pratnja vecine ratova, i dostiglo je astronomske brojke za vreme II svetskog rata, na kraju kog je broj etnicki pociscenih Nemaca dosegao 13 miliona. Etnicko ciscenje u Bosni bledi u poredjenju sa ovim i drugim dogadjajima u svetu slicne prirode. U Bosni je bilo surovih primera etnickog ciscenja ciji su glavni pocinioci u pocetku bili Srbi. Ali nemojmo da zaboravimo da su bas Srbi, ironicno, zavrsili kao najvece zrtve ove politike, sa 650.000 ili 700.000 srpskih izbeglica u danasnjoj Jugoslaviji, i sa najvecim etnickim ciscenjem u toku rata: proterivanjem krajinskih Srba iz Hrvatske, uz precutno odobrenje Zapada.

Ne mislim da je optuzba o genocidu odrziva. Izuzev Holokausta koji stoji kao nesporan metagenocid, medjunarodna zajednica nije se slozila oko toga sta je genocid. Nije priznala za genocid cak ni masakr pocinjen nad Jermenima 1915. godine, i cepidlaci u vezi sa brojevima i namerama. Istrebljenje miliona Poljaka, Belorusa i Rusa za vreme II svetskog rata nije zvanicno bilo proglaseno za genocid, kao ni istrebljenje Srba koje su pocinile Ustase. Sto se mene tice, sasvim je u redu ako se Arkanu, Karadzicu ili bilo kome drugom pojedinacno sudi kao ratnim zlocincima, ali kada analiziramo pojave koje imaju (ili treba da imaju) pravne posledice, moramo biti pazljivi. Ako je Milosevic Hitler, mora biti tacno i obrnuto: onda je i Hitler Milosevic. Ako je usud bosanskih Muslimana uporediv sa Holokaustom, onda i Holokaust moze da se svede na njihov usud. Za one koji ne vode racuna o opasnostima upotrebe retorickih preterivanja sa ciljem da se uzdrma javno mnjenje, mozda ce opasnosti od normalizacije i trivijalizacije Holokausta zazvucati kao ozbiljnija opomena.

Sto se samog Kosova tice, stvar sa optuzbom stoji jos gore. Culi smo za Milosevicev pakleni, genocidni plan, ali stvarni ucinak je sledeci: u poslednjih deset godina u Jugoslaviji je postojala drzava u drzavi, koja se nalazila u nekoj vrsi unutrasnjeg egzila, i koja nije dozivela krah. Krah je otpoceo proslog leta kada je secesionisticka gerila stavila pod svoju upravu 40 odsto teritorije Kosova. Beograd je na to odgovorio na nacin na koji bi to ucinila svaka centralna vlada (bilo autoritarna, bilo demokratska): pokusajem da povrati vlast. Od tada, za godinu dana zapadna stampa iznela je podatke o 2.000 zrtava na obe strane, medju kojima je bilo i mnogo civila. U gerilskom ratu, u kojem protivnici deluju u veoma uskom porodicnom krugu, ove zrtve trebalo je ocekivati.

Vraticu se na odgovor Zapada, kao i na temu Holokausta, ali dozvolite mi da ovde iznesem

Stav 3.

Sta je UCK? Bilo je optuzbi koje su uglavnom iznosili Srbi (ali koje su na zanimljiv nacin bile podrzane retorikom NATO-a) da je ovo teroristicka organizacija, finansirana novcem zaradjenim od trgovine drogom, koja se ne sluzi ubistvima samo protiv srpskih policijskih snaga, nego likvidira i uzdrzane Albance, primenjuje ucenu i prisilno regrutovanje, i propoveda sumnjivu mesavinu ideologija: od utilitarnog, desnog nacionalizma do maoizma. Sve ovo moglo bi da bude tacno (zapravo i jeste tacno). Ali koji to nacionalni, oslobodilacki pokret ne primenjuje taktike sumnjive sa stanovista odrzanja postojece vlasti, i koji na pocetku nije bio nazivan teroristickim?

Dozvolite mi da ovde napravim jos dva poredjenja, koja su, mislim, mnogo prikladnija kada se govori o Kosovu. Time ujedno i prosirujem listu povredjenih osecanja -- osecanja, dakle, koja danas svesno provociram.

a) Prvo je poredjenje sa Palestinom. Tako se o kosovskom problemu sve vise govorilo u Beogradu. Vlastita slika o sebi, kao i istorijski prestiz od znacaja su ovde. Kao sto se dobro zna, Hitler je bio nadahnut ponasanjem Amerikanaca prema "crvenokoznim Indijancima", i u skladu sa tim uputio je namesnika Poljske da se na isti nacin odnosi prema Slovenima. Srbe nije nadahnuo Hitler. Naprotiv, oni vide sebe u odnosu prema Kosovu i Albancima kao Izrael u odnosu na Jerusalim i palestinski problem. Nema potrebe da se zalazi u detalje i da se porede brojke o zrtvama u svakom od ova dva slucaja. Mnogo bi uputnije bilo uporediti reakcije spoljnog sveta, koji je bio neverovatno strpljiv i, zbog toga, od velike pomoci u resavanju nekoliko desetleca dugog izraelsko-palestinskog sukoba, dok nije pokazao ni jednu od ovih osobina u vezi sa mnogo mladjim albansko-srpskim sukobom. Znam da labavo poredjenje sa Srbijom odbija mnoge jevrejske intelektualce, koji se cak ne obaziru ni na optuzbe palestinskih aktivista o hitlerovskom ponasanju Jevreja.

b) Drugo je poredjenje sa problemom Kurda u Turskoj. Uprkos nastojanjima zasnovanim na pravnim argumentima da se obrazlozi neuporedivost ova dva slucaja (nastojanjima kojima se, na moje razocaranje, pridruzuju i liberalni turski intelektualci), po mom misljenu postoje samo dve osnovne razlike: a) Turska je clanica NATO-a, i jos uvek ima geo-starteski znacaj za Sjedinjene Drzave; i b) dok PPK nije uspela da proda svoj separatizam Zapadu (naprotiv, Zapad, odnosno CIA, prodao je Ocelana turskim snagama bezbednosti), OVK je u tome uspela. Ponovo ne zelem da zalazim u detaljno poredjenje brojki o zrtvama (37.000 u slucaju Kurda), ili razmatranje vojne akcije na teritoriji suverene drzave (Irak) ili gradjanskog rata na njenoj vlastitoj teritoriji. I ovo poredjenje je izazvalo gnev mnogih Turaka koji paznju skrecu na razlike izmedju ova dva slucaja. Pa, razume se da je svaki slucaj razlicit. Kao sto je Tolstoj davno rekao, samo srecne porodice lice jedna na drugu. Ono sto zelim da naglasim je nesto opstije. Istorijska poredjenja retko su prikladna ako je njihova svrha da olaksaju razumevanje nekog dogadjaja ili pojave. Najcesce je svrha istorijskog poredjenja da izazove predvidive emocionalne reakcije i da njima manipulise.

Stav 4.

Sta nam je ciniti u okolnostima koje su se, po mom misljenju, pre 24. marta mogle opisati kao ozbiljan slucaj krsenja ljudskih prava, ali ne i kao humanitarna katastrofa, a pogotovo ne kao genocid? Humanitarna nesreca izazvana je kao odgovor na akciju NATO-a, a istovremeno je i posledica te akcije.

Bila su moguca tri odgovora na kosovsku krizu. Dva se zasnivaju na legitimnim ali uzajamno iskljucivim nacelima suvereniteta i samoopredeljenja. Mnogo toga moze se reci u korist oba odgovora, ali bicu izuzetno kratka.

a) Ako se postuje nacelo suvereniteta, onda je trebalo drzati se po strani i ne ciniti nista iz bojazni da se ne poremeti izuzetno osetljiva ravnoteza i ne izazove poremecaj i, verovatno, Ïefekat dominaí. Kako se moze braniti suverenitet Bosne ako se narusava suverenitet Jugoslavije? Ako je naruseno nacelo suvereniteta, onda je to opasna poruka svim secesionistickim pokretima da mogu da drze vlade kao taoce. S druge strane, ovo je sa stanovista morala narocito neprijatno resenje, koje nas cini bespomocnima i krivima, kao sto cini i lako prihvatljivim argument o stalnom pravljenju ustupaka. Ovo moze da nadoknadi jedino osecanje da potpuna uzdrzanost cesto prouzrokuje manje zlo. Odbrana nacela suverenosti, kako ga je do sada odredjivao postojeci medjunarodni sistem, osnova je za argumente koje iznose kriticari akcije NATO-a, a medju njima isticu se Moskva i Peking.

b) Medjutim, neko bi jednako ubedljivo mogao da brani stav da se treba drzati nacela samoopredeljenja. Na kraju, zar nisu u poslednjih sto pedeset godina sve zemlje u regionu, i u citavoj Evropi, bile stvorene pre svega postovanjem ovog nacela? Ali, ako se neko odluci za postovanje ovog nacela, onda treba stvar da dovede do kraja i pripremi se za predvidive posledice.

c) Treca mogucnost bio je nastavak primene diplomatskih sredstava, dalji pritisci delovanjem kroz usaglasene medjunarodne kanale, podrska pregovorima i, pre svega, u odnosu na ovaj slucaj pokazati isto strpljenje i umerenost koji su pokazani i tokom vise decenija dugih, ozbiljnih kriza sirom sveta: Tibet, Palestina, Kurdistan, da pomenem najocitije. Ova poslednja mogucnost nije upotrebljena, Rambuje nije bio pocetak, s obzirom na to da je bio neprihvatljiv za obe strane. Druga verzija Rambujea, koju su potpisali Albanci, i koja je posle posluzila kao ultimatum Srbiji, zapravo je omogucavala odrzavanje referenduma o nezavisnosti u roku od tri godine, stvarala protektorat NATO-a na teritoriji Jugoslavije i obezbedjivala prava NATO-u koja ukidaju svaki vid jugoslovenskog suvereniteta. Da li treba pribeci neprikladnom istorijskom poredjenju sa ultimatumom iz 1914. godine?

Stav 5.

Zapad je pribegao drugoj od tri mogucnosti (dakle, nacelu samoopredeljenja) uprkos svim problemima. Sto se mene licno tice, to je u redu, ali -- Zapad: a) nije stvar doveo do kraja; i b) nije pripremio protivmere za posledice. I ne samo to, u vreme samita NATO-a Klinton je neprekidno ponavljao da nece biti izmena medjunarodnih granica. Zapravo, uprkos tome sto je de facto izabrana druga po redu mogucnost, opasnosti su bilo tako ocigledne da je bombardovanje bilo pravdano kao intervencija u ime ljudskih prava. Dozvolite mi da kratko dodam da ni za trenutak ne sumnjam u iskreno gadjenje zapadnih prvaka (Klintona, Blera, Siraka, Sredera i ostalih) nad sramnim ponasanjem Milosevica i pocinjenim ubistvima, gadjenje koje je, razume se, bilo praceno licemernim primenjivanjem dvostrukih merila. Otici cu i korak dalje i razocarati neke balkanske analiticare koji izmisljaju i recikliraju najzamrsenije teorije o zaveri. (Jedna od najsmelijih koja kruzi naokolo govori o Kosovu kao o najbogatijem svetskom nalazistu uranijuma i zlata, da je u toku sukob izmedju britanskih i nemackih firmi oko kontrole ovog podrucja, i da postoji uzasan plan da se uklone ljudi sa ove teritorije zarad sto vece iskoriscenosti.) Da verujem u teorije o zaveri, lansirala bih vlastitu teoriju, koja bi bila mnogo verovatnija: sadasnji rat rezultat je tajnog dogovora izmedju Milosevica i americke vojne industrije. Nazalost, ne verujem u teorije o zaveri i ne mislim da Zapad ima neposredne -- ostavimo sad po strani teritorijalne -- geo-strateske interese na Balkanu. Mogla bih cak da prihvatim i argument da bi u nekim trenucima prirodan ljudski bes u vezi sa tim da "nesto mora da se ucini" mogao da bude glavni motiv u ponasanju nekih nesto vise ideoloski (ili mesijanski, ili krstaski) opredeljenih vodja alijanse, kakva je, na primer, gospodja Olbrajt, ali tesko je u to poverovati kada govorimo o onima manje romanticnima, za koje je "kredibilitet" NATO-a i Zapada glavni argument. Najzad, u ovom poglavlju rekla bih i to da razumem logiku na koju se sve ovo oslanja i da podrzavam zamisao koja preispituje filozofske osnove medjunarodnih odnosa i tezi ka stvaranju novog medjunarodnog sistema unutar kojeg ce glavnu ulogu imati ljudska prava. Ali pre nego sto se u obzir uzmu i posledice i dok se ne pridobije medjunarodna podrska, odbijam da prihvatim da stanovnici Balkana treba da budu zamorcici jednog neuspelog eksperimenta.

Stav 6.

Da ne ispadne da u ovim razmisljanjima Zapad nije brutalni nasilnik nego naprosto neznalica zapala u nemogucu situaciju protiv svoje dobre volje i uprkos svojim dobrim namerama, zelim da budem jasna: moj najveci, nesusdrzani i bezuslovni gnev usmeren je prema njegovim vodjama.

a) Oni su se u proteklih deset godina grubo i stalno pogresno odnosili prema situaciji u Jugoslaviji, i umesto da doprinesu duhu smirivanja i kompromisa, oni su ubrzali (ali, razume se, ne i pokrenuli) odvratan proces raspada Jugoslavije.

b) U ovu poslednju krizu usli su nespremni da se nose sa humanitarnom nesrecom, za koju su, prema njihovim vlastitim izjavama, znali da je u toku ili da ce se neizbezno dogoditi. Zapravo, oni su je sami stvorili. Kada je krenuo talas izbeglica, Ema Bonino, predsedavajuca komisije za humanitarnu pomoc Evropske zajednice, predlozila je da Rumunija i Bugarska treba da prihvate gomile izbeglica kao da je to regionalni problem, odnosno njihov problem. Ovo je podela rada u duhu dobre volje: bogati bombarduju, siromasni prehranjuju. Vecina je pratila ponizavajuci prvobitni plan da se 20.000 izbeglica zbrine u zalivu Guantanamo. Cak i sa promenjenom strategijom bilo je potrebno mesec i po dana da prvih 400 ljudi odleti za Sjedinjene Drzave. U medjuvremenu, na desetine americkih novinara doletelo je u suprotnom smeru da fotografise usud albanskih izbeglica i objasni americkoj javnosti zamrsenosti balkanske istorije (recimo, Carli Gibson i Piter Dzenings naucili su svoje americke gledaoce da Makedonci mrze Albance i plase ih se, jer su oni, zapravo -- Srbi). Cak i kada bi kao sto je obecano Nemacka zbrinula 40.000, Turska 20.000, Bugarska, Rumunija i Grcka i neke druge manje zemlje po 5.000 izbeglica, to je tek 1/6 ili 1/7 ovog tragicnog ljudskog talasa.

Zapad je takodje bio nepripremljen (psiholoski, a ne materijalno) da do kraja izvede svoju misiju. Zapad je u stvari jasno naglasio svoju privrzenost stavu da nece ugroziti zivot ni jednog svog civilizovanog gradjanina zarad bilo kog Balkanca (implicitno, ovo je u skladu sa Bizmarkovom izjavom iz devetnaestog veka o kostima pomeranskog grenadira, ali to, s obzirom na upotrebu diskursa politicke korektnosti s kraja dvadesetog stoleca, nije moglo da bude nesto jasnije izreceno). Dozvolite mi da vas uzgred podsetim: uz sve svoje prikrivene motive, Rusija je vodila rat protiv otomanske imperije i za bugarsku nezavisnost, rat u kojem je poginulo 220.000 ruskih oficira i vojnika. Ima li 220 Amerikanaca ili Zapadnih Evropljana spremnih da poginu za stvar kosovskih Albanaca? Ali sigurno ih ima vise od 220, koji su radi da igraju "video-igrice" sa B2 bombarderima i drugim igrackama vrednim milijardu dolara.

c) Kao rezultat imamo to da je Zapad grubo poremetio ravnotezu na Balkanu postigavsi ono sto je rekao da zeli da izbegne: Albanija je na ivici gradjanskog rata izmedju severa i juga zemlje; Makedonija se nalazi u izrazito eksplozivnoj situaciji; a da i ne pominjem dugorocne efekte koje ce destabilizacija imati u zemljama iz neposrednog susedstva, Bugarskoj i Rumuniji -- ozbiljnu ekonomsku krizu u koju ove zemlje bivaju sve dublje gurane. Zrtve su i Grcka i Madjarska, ali kao clanice drustva, sa manje ozbiljnim posledicama. Tokom svih ovih godina, od 1989, Zapad stalno odbija da paznju posveti podrucju Balkana, a bio je dosledan samo u sprovodjenju politike koja je izolovala region u geto podigavsi sputavajuce ekonomske i administrativne prepreke; da ne govorimo o nanosenju kulturne nepravde koja se svaljuje na oblast u skladu sa hantingtonovskom podelom (oblast vekovnih mrznji, organski anti-demokratski i autoritarni duh, primitivizam, tribalizam, varvarstvo, cezaropapizam, pravoslavlje, i tako dalje i tome slicno, i, razume se, cirilicno pismo).

Stav 7.

U medjuvremenu, nije bilo balkanskog rata tokom devedesetih. Ni Grcka, ni Bugarska, ni Albanija, ni Rumunija, ni Turska nisu bile u ratu uprkos stalnim podmetanjima u zapadnoj stampi. Sve ove zemlje bile su oprezne ne bi li izbegle iskusenje da budu uvucene u sukob. Rat tokom devedesetih bio je rat za jugoslovensko nasledje. Ali, budimo sada jasni. To vise nije jugoslovenski rat. Sada je u toku neobjavljeni evropski, ne, svetski rat koji su povele 19 nacija protiv jedne balkanske zemlje, i ovo nema ogromne i zastrasujuce posledice samo za region, nego i za citav svet.

Tokom poslednjih deset godina, Sjedinjene Drzave namerno su i dosledno podrivale i uspesno omalovazavale medjunarodne organizacije poput Ujedinjenih nacija, OSCE-a i drugih, i umesto njih promovisale NATO kao svetskog sudiju i policajca. Ucinjena glupost u vezi sa Kosovom samo je poslednja u nizu sprovodjenja ove politike. Razume se da je moralno neprihvatljivo, kao sto je Klinton istakao, da se u novo tisuclece udje sa strasnim nasledjem etnickog ciscenja iz dvadesetog veka. Ali, jednako je zastrasujuce docekati novi milenijum sa nasledjem neproverenog, nepouzdanog ponasanja jedne sile koja samu sebe proglasava sudijom. Mogao bi to da bude kratak milenijum.

I da se vratimo na pocetnu salu: tekuci rat stvorio je situaciju u kojoj ko god da pobedi, svi ce da izgube. Ali, zar to nije slucaj u svim ratovima.

(Ovo je tekst predavanja odrzanog na univerzitetu "Kolumbija" 11. maja ove godine. Originalni tekst skinut je sa mreze, na koju je bio stavljen bez naslova i bez dozvole autora. Marija Todorova naknadno je naslovila tekst i dozvolila da "Rec" objavi i originalni tekst i prevod.)