Mladen Srbinovski

Ako ostavimo po strani gledista koja se odnose na podelu, u osnovi postoje tri profilisane politicke vizije u vezi sa uredjenjem Makedonije: Makedonija kao Svajcarska, kao Belgija ili kao Austrija na Balkanu. Nabrojane analogije mogu zazvucati prejako samo neupucenima, jer svaka od ove tri opcije ima i svoju dugu istoriju, i svoje pristalice.

Model uredjenja Makedonije kao Austrije na Balkanu najstariji je i proizlazi iz koncepcije VMRO-a i partijskih stratega D. Grueva i G. Delceva. Evropa Bugarima nije dala mogucnost da zive zajedno, pa je, otcepljujuci ih na Berlinskom kongresu, makedonske Bugare prinudila da nastave borbu kako bi napravili jos jednu drzavu, stvarajuci tako u balkanskom regionu situaciju slicnu onoj koja je karakteristicna za Nemacku i Austriju u srednjoj Evropi. Medjutim, ova autonomaska ideja ocigledno je zastarela i u danasnjim realnim okolnostima o Makedoniji kao o "svojoj Austriji" pre bi mogli govoriti Srbi ili Albanci, nego Bugari.

Po zavrsetku Balkanskih ratova i posle podele Makedonije javlja se i glediste Vanca Mihajlova i VMRO-a o kantonalnom uredjenju, slicnom obrascu primenjenom u Svajcarskoj. Za rasparcanu geografsku oblast Makedonije s dominantnim bugarskim stanovnistvom Mihajlov je predlagao kantonalno ujedinjenje teritorija prema svajcarskom receptu koji bi se primenjivao na onim mestima na kojima su pripadnici drugih nacionalnosti bili prisutni u znacajnijem broju. Danasnja nezavisna makedonska drzava primenjuje karikaturalnu varijantu ove koncepcije na jednoj trecini geografske oblasti Makedonije, falsifikujuci pri tom ime stanovnistva koje pripada bugarskom etnosu. Veliki deo medjunarodne javnosti podrzava ovu politiku Kira Gligorova koja tezi kantoniziranju Makedonije mirnim putem, a ne ratom, kao sto je to bilo u Bosni. Ova koncepcija odgovara albanskoj populaciji, i pripadnici ove nacije cesto je zagovaraju: oni bi na ovaj nacin upravljali ne samo zapadnim delom drzave vec bi, zahvaljujuci visokoj stopi nataliteta, bili u mogucnosti da konstantno pridobijaju nove kantone u sredinama u kojima danas jos uvek nisu u vecini.

Trece politicko glediste, koje se u poslednje vreme i najcesce pominje u medjunarodnoj javnosti, jeste koncept dvonacionalne drzave, nesto sto bi se moglo okarakterisati kao belgijski model na Balkanu. Dve etnicke zajednice, pravoslavno-slovenska i muslimansko-albanska, realnost su u ovoj mladoj drzavi i nikakvim dodatnim banalnim faktima nije potrebno obrazlagati ovu nimalo slucajno upotrebljavanu formulaciju zapadnih analiticara i diplomata. Ubistvena realnost bez vizije je, ipak, najveca slabost ovog stajalista, koje, izmedju ostalog, ide u prilog i negativnim predvidjanjima Samjuela Haningtona o dolazecem sudaru civilizacija. Gde bi se samo sve zavrsilo kad bi se planski omogucilo grupisanje i polarizacija stanovnistva na osnovu religioznih principa? Makedoniju bi, valjda, tako trebalo ostaviti da doveka bude ratni poligon.

Jedna pozitivna utopija, pokusaj prevazilazenja okamenjenog makedonskog stanja, jednacina je s nekoliko nepoznatih koju bi sebi trebalo da postavi svaki misleci covek iz ovog regiona. To je cetvrta opcija: amerikanizovanje Republike Makedonije; opcija mozda najmanje moguca i razradjivana, najteze ostvariva, ali i najkorisnija za ovu mladu drzavu i za region u celini.

Blokovski podeljena Evropa je u balkanskom tesnacu dugi niz godina funkcionisala na liniji politickog koridora Beograd - Atina. Sad, ujedinjena, pokusava da ozivi i politicki koridor Sofija - Tirana - Rim. Obe ove trase interesa, koje prolaze i ukrstaju se nad Makedonijom, u stvari su koridori rata. Mir nikad nije putovao najkracim putem -- rat je taj kome su potrebne precice. Ako balkanske drzave koje okruzuju Makedoniju napokon ne budu ovo shvatile, same ce potpisati produzetak procesa sopstvenog varvarizovanja i propadanja. Slicno treba da postupi i ujedinjena Evropa -- vreme je za projekciju nove balkanske diplomatske trase mira. Ovakva mirovna trasa najtacnije ce pokazati istinsku ujedinjenost same Evrope, jer Balkan je oduvek bio njeno najvernije ogledalo.

Nove sfere interesa i uticaja na Balkanu pokazace se najefikasnijim ako se sprovedu kruzno, oko Republike Makedonije. Republici Makedoniji je potreban protektorat velikih sila, ali ona ce biti stabilna samo ako se za nju, na prvom mestu, zauzmu njeni susedi. Ova drzava nikada nece biti dovoljno mocna da bi bila sasvim ravnopravna sa zemljama iz neposrednog okruzenja, ali ne treba od nje ocekivati ni to da izigrava koketu zbog koje ce njeni susedi neprestano jedni drugima vaditi oci. Prvo sto je, u vezi sa novom strategijom, potrebno da se uradi jeste to da se vec jednom odustane od "ponasanja Crvenkape" -- ne treba u svakom i uvek videti jedino vuka. Evropski cuvar ocigledno nema nameru da nas vadi iz necijeg stomaka. Ako trezveno razmisle, zemlje koje okruzuju Republiku Makedoniju shvatice da ce im biti mnogo bolje budu li imale nezavisnu drzavu izmedju sebe. Makedonija ce postati stabilna onog trenutka kad vise niko ne bude ceznuo da ima vlast nad njom.

Ko god pomisli da ostvari svoj San Stefano, svoj nacionalni ideal velike drzave, treba da bude nacisto s tim da ce nagrbaciti goleme probleme i teskoce. Guranje Makedonije u bilo cije granice jeste guranje jeza u sopstvene gace. Cini se da su dosadasnja spoticanja o pitanje o sudbini Makedonije bila nedovoljna lekcija za okolne balkanske drzave i da kod svake od njih i dalje uporno drema sopstveno "nacertanije" -- svojevrstan sanstefanski san o velikoj drzavi na racun makedonske teritorije: srpska Novakoviceva sanstefanska ideja, bugarska sanstefanska ideja, grcka sanstefanska megali ideja, albanska sanstefanska prizrenska ideja.

Nisu nam, dakle, potrebne nikakve ose Beograd - Atina via Skoplje ili Sofija - Tirana - Rim via Skoplje, vec Beograd - Atina via Sofija i Sofija - Tirana - Rim via Atina. Pozeljno bi bilo u svim koridorima interesa ostaviti Skoplje na pustom diplomatskom koloseku. Namerno politicko provincijalizovanje Republike Makedonije predstavlja prakticno nastojanje na iskljucivanju prekidaca okolnih drzavnih mreza napajanja, sto bi automatski spustilo emotivnu medjunacionalnu temperaturu, hladeci pritom kotao emocija koji je neprekidno na tacki kljucanja. Efekti spoljasnje diplomatske depolitizacije Republike Makedonije ubrzo bi bili vidljivi u drzavi: ekonomska, transportna i komunikaciona ulaganja i poslovi u sredini bez napetosti bice visestruko uvecana. Umesto romanticnog poligona za pogibiju, Makedonija svim susedima moze postati koka koja nosi zlatna jaja. Diplomatski zaobilazno -- komunikaciono najkrace.

Makedonija ce pokazati svoju spremnost za ocuvanjem ekvidistance prema susedima na ekonomskom planu: dozvoljavajuci svakom od njih da ulaze priblizno jednak kapital u ovu drzavu, umesto da bude perionica novca ili kulturna provincija za samo jednog ili dva od svojih suseda.

Veca kohezija pretvorice Makedoniju od jabuke razdora u toliko potrebnu kuglicu, nezamenjivi lager, neophodan za odrzavanje kruznih kretanja koja ce smanjiti trenja na Balkanu. Dosadasnje balkanske ose koje su se ukrstale nad Makedonijom samo su usitnjavale teritoriju i svaki produzetak te politike ubrzo bi lako mogao razdrobiti i ovo jedino preostalo parce. Svojevrsna planirana "izdaja" nacionalnih ideja o velikim drzavama na racun teritorije danasnje Republike Makedonije bi trebalo da bude prvi ukalkulisani trosak za sadasnje balkanske drzave.

Pitanje jezika na kom treba obavljati komunikaciju u Republici Makedoniji je, opet, glavna nacionalna izdaja svih gradjana Republike Makedonije prema svojim "nacionalnim interesima". Pre desetak godina zestoko je bila zagovarana kampanja uvodjenja srpskog jezika kao drugog oficijalnog jezika u Republici Makedoniji, a danas svakodnevno predstavnici albanskih politickih snaga govore o uvodjenju albanskog jezika s istom funkcijom. Reci cete: problem nije isti -- i nije. Isti je rezon provincijalizacije. Otvoreno se ljute Albanci da su prisiljeni da govore i uce "jedan bugarski dijalekat", ali stalno zaboravljaju to da su upravo na ovim prostorima njihove civilizacijske potrebe zadovoljene na mnogo visem nivou od onog koji je karakteristican za njihove saplemenike u Albaniji ili na Kosovu. Za deceniju-dve na ovim prostorima komunicirace se na engleskom jeziku i engleski bi trebalo forsirati kao drugi jezik u ovoj drzavi. Ne radi se ni o kakvim parama, kreditima ili lepim pricama: nas izlazak u Evropu treba da bude i sa evropskim jezikom.

Makedonski jezik jos uvek je svojevrstan esperanto u medjusobnom opstenju gradjana (svakako ne zbog ustavne odrednice po kojoj je ovo oficijalni jezik), ali nikakav gradjanski gubitak nece biti kada ga jednog dana istisne iz domicilne upotrebe jedan svetski jezik. Siromasni smo, prevareni smo, ali ako bar svoju decu naucimo da perfektno govore engleski, za nasu ce se generaciju moci reci da je, ipak, ispunila nesto od svog generacijskog zadatka. Projekat Tetovskog univerziteta, u koji su makedonski Albanci ulozili ogroman trud, mogao bi da bude, umesto uludo potrosene energije zarad potpunog zatvaranja u sopstveni etnicki tor, odlicna prilika da se nastavom na jednom svetskom jeziku privuku studenti svih nacionalnosti i profesori iz inostranstva i da se udari konacni samar atrofiranim makedonistickim naucnim kadrovima. Medjutim, za jedan takav, veliki potez potrebna je i velika smisljena "izdaja" sopstvenog provincijalizma o kojoj albanske snage treba ozbiljno da razmisle.

Nas region je svetski poznat po neponovljivim narodnim ritmovima, ali makedonsko drustveno kolo etnickog sarenila, koje se ovih nekoliko decenija igra u Republici Makedoniji, zbog svoje apsurdnosti svetski je kuriozitet. Uhvacene ruku pod ruku sve etnicke grupe su okrenute prema susedstvu i gledaju u svoju sabracu iz okolnih drzava, a jedino najbrojniji, Slavomakedonci (mozda i Cigani), okrenuti su prema zemlji u kojoj zive, gledaju u unutrasnjost kola u kojem igraju, onako kao sto se i inace igra na svaku balkansku muziku. Pravila nasih balkanskih narodnih igara nalazu da se okrenemo prema unutra da bismo zaigrali komplikovane taktove s umecem od kojeg zastaje dah. Makedonsko oro bez sumnje je jedno od najkomplikovanijih, ali je i bez konkurencije po lepoti ako su izvodjaci bravurozni. Trenutak je za nasu muziku.

(Autor je direktor Nacionalne univerzitetske biblioteke u Skoplju.)