George Soros
(Sa engleskog prevela Jelena Subotic)

Cast mi je sto sam u prilici da vam odrzim uvodni govor. Uvodni govor bi trebalo da bude inspiracija mladim ljudima koji svoje obrazovanje privode kraju i ulaze u veliki svet. Nisam siguran da mogu da odrzim takav govor, jer sam, kao gradjanin tog velikog sveta, zapanjen i porazen zbog onoga sto se dogadja na Kosovu. Duboko sam vezan za taj deo sveta i ono sto se tamo dogadja pokrece mnoga pitanja na koja, iskreno govoreci, nemam odgovor. Rezultati intervencije NATO-a su me zaprepastili i naterali da ponovo razmislim o nekim, meni najdragocenijim pretpostavkama.

Verujem u ono sto zovem otvorenim drustvom, dakle u ono sto je zapravo siri i univerzalniji koncept demokratije. Otvoreno drustvo je zasnovano na shvatanju da niko nema pristup konacnoj istini; savrsenstvo je nedostizno i zbog toga moramo biti zadovoljni onim sto je savrsenstvu najblize -- drustvom koje je otvoreno za promene na bolje. Otvoreno drustvo dopusta ljudima razlicitih shvatanja, identiteta i interesa da zive zajedno i u miru. Otvoreno drustvo prekoracuje granice: ono dopusta mesanje u unutrasnje stvari suverenih drzava, jer ljudi koji zive pod represivnim rezimima cesto ne mogu da se brane od represije bez spoljne intervencije. Ali intervencija mora da bude ogranicena na podrsku ovim ljudima da ostvare svoje legitimne zahteve; njen cilj ne sme da bude uspostavljanje neke posebne ideologije ili potcinjavanje jedne drzave interesima druge drzave. Ovo su nacela koja sprovodim u praksi kroz moju mrezu fondacija za otvoreno drustvo.

Na osnovu ovih nacela, ni najmanje ne sumnjam da je Milosevic prekrsio prava albanskog stanovnistva na Kosovu. Niti imam bilo kakve sumnje u to da je situacija zahtevala spoljnu intervenciju. Razlozi za intervenciju na Kosovu jaci su nego u vecini drugih prilika gde je po sredi takodje etnicki konflikt: Milosevic je unilateralno oduzeo stanovnicima Kosova autonomiju koju su ovi nekada uzivali. On je takodje prekrsio medjunarodni dogovor koji je sklopio oktobra prosle godine. Moje sumnje odnose se na nacine na koje medjunarodni pritisak moze da bude uspesno primenjen.

Vise nego vecini drugih ljudi, jasno mi je da akcije imaju nezeljene posledice. Ipak, zaprepascen sam posledicama nase interevencije. Postigli smo upravo oprecno onome sto smo nameravali. Ubrzali smo etnicko ciscenje koje smo zeleli da sprecimo. Pomogli smo da se Milosevicev rezim ucvrsti a da se destabilizuju susedne zemlje -- Crna Gora, Makedonija i Albanija; da ne govorimo o sirim medjunarodnim posledicama, o nasim odnosima sa Kinom, recimo.

Ocigledno je nesto krenulo prilicno naopako i sada smo se nasli u strasnoj neprilici. Ne nameravam da govorim o tome kako smo tu stigli i kako cemo da se izvucemo. Zelim da govorim o nacelima mesanja u unutrasnje stvari jedne suverene zemlje sa ciljem da se zastiti njen narod. Jer, to jeste ono sto radimo i sto ne ide kako treba. Lako je pronaci gresku u nacinu na koji smo odabrali da to uradimo, ali problem koji me zaokuplja je dublji. U slucaju Jugoslavije, intervenisali smo na razlicite nacine. U Bosni smo pokusali sa Ujedinjenim nacijama, i to nije uspelo. Zbog toga smo na Kosovu pokusali bez Ujedinjenih nacija, pa ni to nije uspelo. Takodje smo pokusali da primenimo ekonomske sankcije, ali je i to imalo oprecne posledice. Rezimi na vlasti krsili su sankcije uz pomoc sumnjivih poslovnih ljudi koji su zauzvrat postali znacajan izvor podrske za vladajuce rezime ne samo u Jugoslaviji vec i u susednim zemljama. Ukratko, nista nije uspelo. Slicnu istoriju neuspeha imamo i u Africi.

Outda moram da se pitam: da li je moguce i da li je primereno mesati se u unutrasnje odnose drzave u ime opstih nacela kao sto su ljudska prava ili otvoreno drustvo? Nisam zeleo sebi da postavim ovo pitanje, a sasvim sigurno nisam zeleo ni da prihvatim "ne" kao odgovor. To bi bio kraj teznji ka otvorenom drustvu. Bez pretnje spoljnom intervencijom, represivni rezimi mogli bi da cine nepojamne zlocine. Stavise, unutrasnji konflikti bi lako mogli da prerastu u medjunarodne sukobe. U nasem, sve vise medjusobno zavisnom svetu, postoje nacini na koje se ponasaju suverene drzave -- agresija, terorizam, etnicko ciscenje -- sa kojima medjunarodna zajednica ne moze da se pomiri. U isto vreme, moramo priznati da sadasnji pristup nije uspesan. Moramo pronaci bolji put. I to ce zahtevati ozbiljno razmisljanje i reorganizaciju nacina na koje vodimo medjunarodne odnose.

Kako stvari sada stoje, medjunarodni odnosi obuhvataju odnose izmedju drzava. To kako se drzava odnosi prema svojim sopstvenim gradjanima spada u odnose unutar drzave. Ove dve vrste odnosa u velikoj meri uzajamno su zavisni. Drzave uzivaju suverenitet nad svojom teritorijom i stanovnicima, a suverenitet je prevazidjen, ali jos uvek preovladjujuci koncept. On potice iz vremena kada su kraljevi vladali svojim podanicima. Medjutim, kada je narod u Francuskoj revoluciji svrgao kralja, preuzeo je, istovremeno, i kraljev suverenitet. Bilo je to radjenje moderne drzave. Od tog vremena, postepeno je prihvatano i to da drzave takodje moraju da budu podanici vladavine prava; ali medjunarodno pravo razvijalo se previse sporo i nije "pokazivalo zube". Imamo Ujedinjene nacije, ali UN ne rade kako treba jer je u pitanju asocijacija drzava, a drzave se povinuju svojim interesima, a ne univerzalnim nacelima. Takodje imamo i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima.

Nacela koja bi trebalo da regulisu ponasanje drzava prema vlastitim gradjanima delimicno su dobro formulisana. Nedostaje im autoritet da se ova nacela i primene -- autoritet koji je iznad suverene drzave. Posto suverenitet moderne drzave potice od naroda, autoritet koji treba da bude iznad suverene drzave mora da potice od gradjana sveta. Sve dok zivimo u svetu suverenih drzava, narodi moraju da izrazavaju svoj autoritet kroz drzave kojima pripadaju, narocito kada je u pitanju vojna akcija. Demokratske drzave bi trebalo da ispunjavaju zelju svog naroda. Tako da u konacnoj analizi, razvoj i vladavina medjunarodnog prava zavise od volje naroda koji zivi u demokratskim zemljama.

I tu lezi problem. Narodi koji zive u demokratskim zemljama ne veruju u demokratiju kao univerzalno nacelo. Uglavnom se vode sopstvenim interesom, a ne univerzalnim nacelima. Oni mogu da budu spremni da brane demokratiju u svojoj zemlji, jer smatraju da je to u njihovom interesu. Ali malo ljudi dovoljno mari za demokratiju kao apstraktnu ideju da bi bili spremni da je brane i u drugim zemljama, narocito kada je ta ideja toliko daleko od stvarnosti. Ipak, ljudi se ticu neke stvari koje prevazilaze vlastiti interes. Uzbude ih prizori zlocina. Kako se ova osecanja mogu upotrebiti da bi se zlocini sprecili? To je pitanje koje me zaokuplja.

Ucestvovao sam u mnogim razgovorima o Kosovu i bio sam zaprepascen otkricem o tome koliko su ljudima -- dobro informisanim ljudima -- nejasni i zbunjujuci razlozi nase intervencije. Oni govore o humanitarnim razlozima i ljudskim pravima gotovo istovremeno. Medjutim, u pitanju su dve sasvim razlicite stvari. Ljudska prava su politicka prava. Kada se ona krse, to moze da dovede do humanitarne katastrofe, do prizora na CNN-u koji pobudjuju emocije, ali tada je vec prekasno. Steta je nacinjena, a intervencija je cesto kontraproduktivna. Humanitarna katastrofa mogla je biti sprecena samo zastitom politickih prava gradjana. Ali, da bi se ovo ostvarilo, gradjani treba da budu zainteresovani za nacela otvorenog drustva. Prevencija nikada nije prerana. Da bi bila uspesna, mora imati jasne ciljeve. To je ono sto koncept otvorenog drustva moze da pruzi.

Na primer, ako bi gradjani sveta bili dovoljno zgrozeni nad zlocinima na Kosovu da zabrane igranje jugoslovenskog kosarkaskog tima, naknadno bombardovanje Jugoslavije mozda bi bilo efikasnije. Srbi bi bili svesni da su ljudi sveta zgadjeni ponasanjem Milosevicevog rezima. Kako sada stvari stoje, Srbi jednostavno ne povezuju ono sto im se dogadja sa onim sto oni rade drugima. To se uklapa u njihovo poimanje samih sebe kao zrtava, a oni koji misle o sebi kao o zrtvama najcesce su oni koji cine najvise nasilja.

Nazalost, ljudi sveta nisu uzbudjeni zbog Kosova. Zlocini su poceli pre vise od godinu dana, a principi otvorenog drustva prekrseni su pre deset godina. Ali ljudi nisu ni znali gde se Kosovo nalazi dok nismo poceli da bombardujemo Jugoslaviju.

Zamislimo da ljudi prihvate principe otvorenog drustva; kako se ovi principi mogu prevesti u delotvorne institucije? To zahteva saradnju demokratskih drzava. Potreban nam je autoritet koji prevazilazi suverenitet drzava. Takav autoritet imamo u formi Ujedinjenih nacija, ali UN nisu vodjene nacelima otvorenog drustva. To je zajednica drzava, od kojih su neke demokratske, a neke ne, a svaka drzava vodjena je svojim nacionalnim interesima. Imamo savez demokratskih drzava, NATO, koji je delovao u odbranu demokratskih vrednosti, ali u pitanju je vojna alijansa nesposobna za preventivnu akciju. Dok se ona odluci na intervenciju, vec je prekasno, a videli smo da intervencija moze biti i kontraproduktivna. Potrebno je da intervencija bude uskladjena sa politickim savezom koji je posvecen promociji otvorenog drustva i sposoban da radi i u okvirima UN-a i van njih.

Takva alijansa uradila bi vise ako bi nagradjivala za dobro vladanje, nego ako bi kaznjavala za rdjavo vladanje. Pripadnost tom savezu ili ispunjavanje njegovih standarda trebalo bi da bude od koristi. To bi ohrabrilo dobrovoljno postovanje nacela, a sprecilo bi probleme vezane za povredu nacionalnog suvereniteta. Prvi stepen kazne bio bi iskljucivanje; samo u slucaju da to nema nikakvog ucinka, razmatrale bi se druge mere. Najvece nagrade trebalo bi da budu: pristup trzistima, finansijama, bolji tretman u medjunarodnim finansijskim institucijama, i, tamo gde je je to primereno, prikljucenje Evropskoj uniji. Postoji hiljadu malih nacina na koje se moze primeniti diplomatski pritisak; vazna stvar je da ciljevi budu jasni. Siguran sam da je odluka o oduzimanju autonomije Kosovu 1989. moglo da bude ukinuta da je medjunarodna zajednica bila dovoljno uporna. U Letoniji, medjunarodni pritisak doveo je do reforme zakona o naturalizaciji koji je mogao da izazove konflikt u Rusiji. U Hrvatskoj, medjunarodna zajednica nije uradila dovoljno da osigura postojanje nezavisnih medija. Niti je bila dovoljno uznemirena predlozima iz razlicitih centralnoazijskih zemalja o tome da se uvedu dozivotna predsednistva. Necemo moci da se otarasimo Milosevica bombardovanjem, ali ako posle rata postoji veliki plan za rekonstrukciju jugoistocne Evrope koji bi ukljucio carinski savez i clanstvo u EU za one zemlje koje se kvalifikuju, siguran sam da bi se Srbi, da bi bili primljeni, vrlo brzo resili Milosevica.

Politicki savez posvecen promociji otvorenog drustva mogao bi cak da promeni i nacin na koji funkcionisu Ujedinjene nacije, narocito ako bi imao mnogo sire clanstvo od NATO-saveza. A NATO bi i dalje sluzio kao njegovo vojno krilo.

Ironicno je da su bas Sjedinjene Drzave te koje stoje na putu ovakvog politickog saveza. Uhvaceni smo u zamku koju smo sami postavili. Bili smo jedna od dve super sile i lideri slobodnog sveta. Sada smo jedina preostala super sila i voleli bismo da mislimo o sebi kao o liderima slobodnog sveta. Ali upravo je to mesto gde gubimo, jer ne postujemo jedno od osnovnih nacela otvorenog drustva. Niko nema monopol na istinu, a mi se ponasamo kao da imamo. Spremni smo da povredjujemo suverenitet drugih drzava u ime univerzalnih nacela, ali nismo spremni da prihvatimo bilo kakvu povredu naseg sopstvenog suvereniteta. Spremni smo da bacamo bombe na druge sa velikih visina, ali nismo spremni da izlozimo nase ljude riziku. Odbijamo da se povinujemo bilo kakvoj medjunarodnoj volji. Jedna smo od sedam zemalja koja je odbila da postuje Medjunarodni krivicni sud; preostalih sest su Kina, Irak, Izrael, Libija, Katar i Jemen. Ne placamo cak ni svoje dugove Ujedinjenim nacijama. Ovakva vrsta ponasanja ne daje mnogo legitimiteta nasoj tvrdnji da smo lideri slobodnog sveta.

Da bismo ponovo preuzeli tu ulogu, moramo radikalno da izmenimo svoje ponasanje prema medjunarodnoj saradnji. Ne mozemo i ne treba da budemo svetski policajci; ali svetu je potreban policajac. Zbog toga moramo da saradjujemo sa zemljama koje slicno razmisljaju i da postujemo pravila koja zelimo da i drugi postuju. Ne mozemo bombardovati svet da bi nam se pokorio, ali ne mozemo ni da se povucemo u izolaciju. Ukoliko ne mozemo da sprecimo tragediju kao sto je ova na Kosovu, moramo biti spremni da prihvatimo mrtvacke kovcege. Zao mi je sto moram da zavrsim na ovakav nacin, ali tu se trenutno nalazimo.

* Uvodni govor koji je Dzordz Soros odrzao 27. maja 1999, na Skoli za vise medjunarodne studije "Paul H. Nitze", na Univerzitetu "John Hopkins".