Stojan Cerovic

Ovo sto je upravo zavrseno bila je valjda najbizarnija vojna intervencija u istoriji. I po nacinu kako je vodjena, i po ciljevima, i po moralnim obrazlozenjima i po ishodu koji je doveo do toga da sve strane proglase pobedu. I NATO i OVK i Milosevic. Imajuci u vidu odnos snaga, vazdusni udari po Srbiji nisu za NATO bili nista vise od velike modne revije oruzja i opreme, svakako manje rizicni od nekih vecih vojnih manevara. Ni ulazak kopnenih trupa na Kosovo nije bio nista opasniji, mada su za gledaoce televizije priredjena iskrcavanja sa americkih desantnih brodova na grcke plaze, koja su upadljivo licila na poznate scene iz Normandije. Iskacuci iz helikoptera vojnici su zauzimali borbene poze, osvrtali se okolo i glumili oprez i napetost, kao da ne znaju da nige nema nikakvih neprijatelja.

Bler i Klinton ostvarili su svoju veliku moralnu pobedu nad silama zla, nad Milosevicevom "vojnom masinerijom", i kandidovali se za mesto u Raju, na najeftiniji nacin, ne izlazuci se nikakvom iskusenju. Ni Bog vise ne trazi mnogo. Valjda shvata da je na kraju ovog veka sve devalviralo, narocito hrabrost, moral i sve ostalo sto se nekad smatralo ljudskim svojstvima.

NATO rasporedjuje trupe po Kosovu, cime je ostvaren prvobitni cilj, onaj zbog kojeg je intervencija i zapocela. Formalno, svi se slazu da Kosovo ostaje samo autonomna pokrajina u Srbiji, ali NATO je zapravo osvojio tuteritoriju i nema sumnje da Srbija nece vise imati bas nikakvih ingerencija na Kosovu. Kosovski Albanci sasvim izvesno nikad vise nece sluziti u srpskoj vojsci, nece placati porez Beogradu, niti ce ucestvovati u politickom zivotu Srbije. Kosovo ce uskoro dobiti i neku svoju valutu, a privredne veze sa Srbijom u doglednoj buducnosti bice ravne nuli. Protektorat ima izgleda da potraje vrlo dugo, a o nekom buducem statusu Kosova niko vise nece pitati Srbe. O tome ce NATO, kad bude raspolozen, razgovarati jedino s Albancima.

Bilo bi dobro ako bi se ceo ovaj slucaj shvatio kao apsolutno izuzetan, a ne kao presedan iz kojeg bi proizlazila prava NATO-a da u buducnosti samovoljno primenjuje silu, zauzima teritorije i uspostavlja protektorate, kad god proceni da su moralni standardi negde pali ispod prihvatljivog nivoa. Zapad tek treba da raspravi ovu stvar, ispita konsekvence i izvede potrebne zakljucke, sto ce valjda i uciniti kad se malo oporavi i izvuce iz sadasnje paralize misljenja. Zapadna javnost se, naime, trenutno bezazleno raduje pobedi i istovremeno je u soku od velike provale nemarno obrazlozenog nasilja.

Sto se tice Srbije, za nju je Kosovo najmanji gubitak koji je pretrpela u ratu protiv NATO-a. Ta pokrajina s velikom i stalno rastucom albanskom vecinom nikad nije ni bila uspesno integrisana u Srbiju, a poslednjih godina drzala se samo uz brutalnu policijsku silu. Ostaje, naravno, problem ocuvanja srpskih manastira i crkava, a tu je i tragedija srpskih izbeglica koji napustaju Kosovo zauvek, mada srpske vlasti trenutno pokusavaju da ih vrate i ublaze utisak o katastrofalnom porazu.

Ali, kao sto rekoh, to je jos uvek najmanja steta. Hiljade ljudi je izginulo tokom vazdusnih udara, sruseni su onoliki mostovi i fabrike, pa ni to nije najveca steta. Zapad sad porucuje Srbiji da nema pomoci dok je Milosevic na vlasti, a on se od vlasti rastaje jednako lako kao od zivota. Pogotovu sad kad je optuzen za ratne zlocine, pa izgleda da moze da bira samo izmedju predsednicke fotelje i optuzenicke klupe. Dakle, ako se ne desi neko cudo u vidu prevrata u Beogradu, perspektiva Srbije je da zadugo ostane zaboravljena u rusevinama.

Ali ni tu nije kraj srpske nesrece. Mnogi srpski pisci i intelektualci su jos pre desetak godina uzivali u opisima srpske nacionalne tragedije, sto je dakako postalo platforma Miloseviceve ratne politike, a u ocima sveta stvorilo predstavu o narodu koji sazaljeva sebe dok napada druge, spaljuje tudja sela i osvaja teritorije. Ta samoviktimizacija delovala je kao samoostvarujuce prorocanstvo. Srbi su najzad stvarno, kao narod, kao celina, postali tragicne zrtve. A posto su unapred oplakivali svoju zlu sudbinu, sad im vise niko ne veruje i niko nema volje da se na njih sazali ni sad kad masovno napustaju Kosovo i kad ih stize albanska osveta. Utisak o srpskoj kolektivnoj krivici na Zapadu visestruko je pojacan tokom NATO intervencije, dok se u medijima gradila podrska javnosti za kampanju vazdusnih udara. Prizori albanske izbeglicke nesrece i price o zlocinima na Kosovu obradjivani su tako da je stvorena predstava o Srbima kao rodjenim ubicama. U pocetku, portparol NATO-a izvinjavao se povremeno zbog kolateralne stete, ali posle je sve u Srbiji postalo legitimni vojni cilj.

Dakle, posle izbeglica iz Krajine i Bosne, sad stizu i kosovske izbeglice. Zemlja je u rusevinama i bez nade u obnovu, a prethodno ju je vlastiti rezim vec bio temeljno opljackao. Narod godinama trovan televizijskim lazima pokusavao je, kako je znao i umeo, da se otarasi tog rezima, ali bilo je uzalud. U pitanju je posebno zlocudan oblik moderne televizijske diktature i nigde u svetu jos ne postoji nikakvo iskustvo efikasne borbe protiv toga.

Ali, niko vise nece u to da se udubljuje. Srbi su krivi za sve sto je drugima uradjeno u njihovo ime, za rezim koji imaju i za razorenu zemlju. NATO bombe predstavljene su kao pokusaj da im se pomogne, kao lek koji je, medjutim, nezahvalni srpski organizam odbacio. A posle svega Milosevic je jos tu, jos govori o pobedi i obecava obnovu zemlje. To je dokaz da NATO nije dovrsio posao, ali posto NATO ne moze biti nesavrsen niti za nesto kriv, i to se upisuje u srpsku krivicu.

Dokazivati ovu kolektivnu krivicu postalo je neobicno lako i prijatno, a osporavanje iziskuje neku vrstu moralnog mazohizma. Bilo bi mi i samom mnogo udobnije ako bih se mirno slozio s tom ocenom i prilagodio se glavnom toku zapadnog rasudjivanja. Tako bih, uostalom, ostao dosledan posto godinama nisam propustao da primetim sva zlodela koja su potekla iz Beograda i nisam imao vecih sporova sa zapadnim ocenama uzroka nesrece u bivsoj Jugoslaviji. Uvek bih, dakle, mogao da se licno izuzmem od kolektivne krivice. Najzad, mogao bih da kazem da sam Crnogorac, posto se vec veruje da je to nesto bitno drugacije i mnogo bolje nego biti Srbin. Ali, to su jeftini i sebicni izlazi.

Stvarni problem je u tome sto je situacija u Srbiji postala apsolutno ocajna, a u zemlji je ostalo tako malo ljudi cijim recima bilo ko poklanja bilo kakvu veru i paznju. Kolika god bila srpska krivica, cini mi se da je kazna postala preteska i nepodnosljiva. U Beogradu vise nema ni zapadnih ambasada pred kojima bi mladi ljudi, trpeci ponizavajucu proceduru, mogli da se nadaju vizi za neku od tih obecanih zemalja u kojima su spremni da rade bilo sta. Sad, posle bombardovanja i posle Miloseviceve "pobede", sve je vise njih koji nalaze jednostavno resenje u samoubistvu. Nije ni naporno ni originalno, ali pomaze.