Ivan Radosavljevic

Osecam se neugodno: uvek sam pisao o knjigama drugih ljudi, a sada treba da pisem o zivotu, svom. Nije mi lako da savladam gadjenje koje osecam prema zanru dnevnika, ali mozda sam zaista, kao sto mi kazu, donekle i duzan da o zivljenju u ovom neverovatnom trenutku nesto, ipak, napisem.

Ranije, dok sam bio dete, pa i posle toga, uzasavala me je nepovratnost promena koje su se desavale. Dugo mi je trebalo da se pomirim sa saznanjem da poredak stvari koji sam, dosavsi na svet, zatekao, nije ni po cemu izuzetniji, znacajniji i vredniji beskonacnog trajanja od ikojeg ranijeg stanja stvari, niti od bilo kog drugog koje ce tek nastupiti, ili se uopste da zamisliti. Primeri na kojima sam taj nauk sticao, ma koliko vazni i neprebolni da su mi izgledali u trenucima kad su se desavali, kasnije su mi se prikazivali kao bezazlene decacke sentimentalnosti; no, svoju vaspitnu svrhu valjano su ispunili. Prvu veliku probu tako stecene cvrstine osecanja -- raspadanje zemlje u kojoj sam ziveo -- docekao sam, cinilo mi se, pripremljen. Mozda spreman i nisam bio, no samo premlad da shvatim svu tezinu i znacaj onog sto se dogodilo -- sad, svejedno. Mislio sam, tada, da se promenila moja zemlja, ali je svet ostao isti, a s njim i ja, jos uvek dvema nogama na zemlji, pod nebom. I to sam prihvatio kao jos jedan vaspitni primer.

Danas mi izgleda da se promenio citav svet, a sopstvenu istovetnost osecam glupom i neumesnom. Tom promenom, istina, nisam uzasnut kao sto bih nekada, sigurno, bio, ali sam zbog nje tuzniji nego sto sam ikad mislio da mogu biti.

Nemam ni reci opravdanja za postupke srpskog rezima, barem deset godina unatrag, otkako sebe smatram politicki svesnim bicem. Pod tim rezimom nije dobro ni srpskom narodu, a kamoli Albancima. Ono sto me posebno porazava, nezavisno od gorke tuge zbog pobijenih, jeste glupost citave situacije. Valjda ce, kad se bombardovanje jednom okonca, nekome biti bolje nego ranije?! Sta, uopste, ljudi na celima drzava okupljenih u savezu NATO misle da postignu? Ako im je cilj da na ovaj nacin pospese promenu vladajuceg rezima u Srbiji, izabrali su upravo najpogresniji od svih pogresnih nacina.

Otpor rezimu ovde je postojao otkad i rezim sam; taj otpor bio je orijentisan prodemokratski, i prozapadno. Gospodin Srdjan Mikovic, gradonacelnik Panceva, nedavno je jednoj grupi novinara sa Zapada, koji su ga posetili, pokazao sadrzinu svog ormana. U ormanu, novinari su videli savijene i naslagane zastave zapadnoevropskih zemalja. Te zastave nosili su gradjani u povorkama kojima su protestovali protiv izborne kradje koju je rezim pocinio pre nepune tri godine. One, zastave, bile su simbol suprotstavljanja rezimu, zelje za demokratijom i normalnim zivotom. Mnogo je srpskih gradonacelnika u cijim bi se ormanima, kad bi ih nekome otvorili, nasle iste stvari. Ispalo je, zar, da su bili u pravu svi oni fasistoidni i paranoicni likovi koji su bulaznili o "izdajicama", "stranim placenicima", "petoj koloni", "zaveri protiv Srbije", "novom svetskom poretku"... Citav narod, sada, nema preceg cilja od odbrane zemlje, a to nuzno znaci da se mora svrstati uz rezim. Rezim to dobro zna, i koristi priliku da se konacno resi svega onoga sto mu je smetalo nezavisnih medija i nevladinih organizacija pre svega. Svi prljavi poslovi koji u mirno vreme nisu mogli biti svrseni bez velikog skandala sada se zavrsavaju skoro sami od sebe. Posle ovog rata -- a to "posle" ce, pre ili kasnije, nastupiti -- Srbija ce se naci u politickom i ekonomskom ustrojstvu slicnom onom iz 1946. godine.

Kako je, medjutim, moguce reci da rezim bilo sta radi pogresno, dok se suprotstavlja neuporedivo jacim nasilnicima, koji, ne trepnuvsi, gaze medjunarodno pravo, ruse poredak na kojem se citav svet u miru temeljio poslednjih pedeset godina, hladnokrvno ubijaju nenaoruzane ljude i decu, sluze se radioaktivnim i drugim zabranjenim oruzjem, i ne prezaju od izazivanja ekoloskih katastrofa? Kako je moguce da covek, "iza spustenih zavesa, izmedju knjiga i ploca", kaze bilo sta, kad doslovce svakog trena moze biti ubijen ili obogaljen?

* * *

Postoji na Internetu jedna juznet -- grupa koja se zove alt.music.byrds. U njoj se okupljaju poklonici americke pop-grupe The Byrds, koja je postojala, otprilike, od polovine sezdesetih do polovine sedamdesetih godina. To je uglavnom fin, sada vec sredovecan svet, odasvud, koji voli da razgovara o plocama, pesmama, instrumentima, da medjusobno razmenjuje retke koncertne snimke svoje omiljene grupe -- mio i bezazlen svet, meni blizak, jer i sam veoma volim Byrds-e. Cesto sam pratio njihove rasprave, i jedne veceri, nedavno, u vreme vazdusne opasnosti, slusajuci Dr. Byrds & Mr. Hyde, jedan od kasnijih albuma Byrds-a, palo mi je na pamet da bih mogao da im uputim poruku. Nisam tacno znao sta bih napisao, ali tamna i reska, gorka, fuzirana gitara Klarensa Vajta bila je u sazvucju s nekim tonom u mojim grudima, i pozeleo sam da to podelim s ljudima za koje sam bio siguran da ce razumeti o cemu govorim. Ali, kolebao sam se: je li pristojno tim zaljubljenicima skretati paznju sa muzike, istaci sebe u prvi plan i govoriti o utesi, ma koliko slabasnoj, koju sam osecao? Nije li nametljivo i bezobzirno bas njima govoriti o bombardovanju, sto ne bih mogao izbeci, kad postoji toliko drugih grupa na mrezi koje diskutuju o politici i ratu uopste, pa sigurno i o ovome kod nas?

* * *

Moje premisljanje prekinuo je nestanak struje. Izasao sam na terasu i video da je u mraku citav grad, i sve dokle pogled seze. Odjednom, cinilo mi se, zavladala je sablasna tisina. Jedinu svetlost bacao je Mesec odozgo, i prizvao mi u secanje nekog Dikensovog junaka koji se u kasnu noc vraca kuci preko mocvara, u mrkloj tisini, sam i ustrasen. Vratio sam se unutra, upalio svecu i potrazio mali radio-vokmen, koji je imao baterije. Ukljucio sam ga da cujemo vesti, ali on nije imao zvucnik, vec samo slusalice. Da ne bih morao sam da slusam i ostalima prenosim sta cujem, potrazio sam nesto sto bi moglo da se iskoristi kao rezonatorska kutija. Nasao sam vanglu, u kojoj smo inace mesili testo za krofne i mekike, stavio je na sto, u nju sam ubacio slusalice i pojacao zvuk. Jos uvek je bio tih, ali smo ga ipak svi mogli cuti. Na vestima su javili da je nekakvim narocitim bombama onesposobljen elektro-energetski sistem zemlje, i da je vise od pola Srbije u mraku. Pomislio sam na sve one kojima u tom casu zivoti zavise od bolnickih uredjaja, na bebe u inkubatorima... Osetio sam kao da mi kosti mrznu od ledenog, nemocnog besa, dok mi je lice gorelo vrelim stidom.