Vladimir Petrovic
(Beograd -- Prag)

(Is this book sexy? M'Lud, we bloody well hope so. Does it encourage adultery and attack marriage? Spot on, M'Lud, that's exactly what my client is trying to do. Is this book blasphemous? For Christ's sake, M'Lud, the matter's as clear as the loincloth on the Crucifixion. Put it this way, M'Lud: my client thinks that most of the values of the society in which he lives stink, and he hopes with this book to promote fornication, masturbation, adultery, the stoning of priests, and, since we've temporarily got your attention, M'Lud, the suspension of corrupt judges by their earlobes. The defence rests its case.)
Julian Barnes: Flaubert's Parrot

Tesko je oteti se utisku (tesko je, majko, na praznim peronima cekati vozove koji nikad nece doci itd.) da smo svi manje-vise znali kako ce se dvanaest (ili, pak, pedeset i pet?) godina kolektivnog autizma okoncati po srpski etnicki entitet i njegovu poslednju, uglavnom nelegitimnu drzavotvornu avanturu. Presedana nije nedostajalo: istorija je puna gangsterskih druzina koje su uspevale da se tokom kraceg ili duzeg razdoblja zadrze u sedlu neke nesrecne zemlje i opcinjenih masa koje su u blazenom stampedu srljale u najrazlicitije ponore i pomore, ne primecujuci da predvodnici stada piju viski-sodu i grickaju pistace na najblizoj terasi s pogledom. Uostalom, ko gospodinu Milosevicu i kompaniji (za preseljenje tudjih para u vlastite dzepove) moze da zameri sto nisu prezali ama bas ni od cega da zadrze pod svojom kontrolom onaj difuzni konglomerat kradje, zloupotrebe, korupcije i nasilja koji je narod u Srbiji (kako nikad, ili gotovo nikad, i nije znao za bolje) uobicajio da zove "vlast". Jer, premda je tacan datum ove prekretnice razumljivo tesko odrediti, vec negde krajem 1991. spomenuti gospodin i njegova kamarila verovatno su presli tacku posle koje nema povratka, odnosno zabrazdili su toliko (mereno izgubljenim i upropascenim ljudskim zivotima i nezakonito prisvojenom imovinom) da mirna predaja kljuceva i spokojna starost obilno obezbedjena plenom dotadasnje, nimalo beznacajne otimacine vise nisu dolazili u obzir: gde god da bi se sakrili, osim mozda u Severnoj Koreji (a to ni osvedocenim ljubiteljima socijalne pravde, diskretnog nepotizma i jutarnje fiskulture odnekud nije izgledalo kao odvec privlacna perspektiva), pre ili kasnije bi se nasao neko koga ne bi mrzelo da ih potrazi i natera da poloze racune, u Hagu ili u Hadu, koga to jos, pobogu, uopste zanima?

Naravno, suicidalna spirala distributivne ekonomije je dotle isla svojim tokom, toliko da su poslednjih par godina cak i kriminalci (omiljene domace zivotinje post-virtuelnih komuno-fasizoida) bili konstantno dekintirani: krunski dokaz da od suve drenovine ni baba-Jula (koju je jedan bucmasti momcic, naskoro vidjen da u prugastim spilhoznicama okopava lale ¤za dzÝ sasvim neosnovano nazvao crvena vestica), ni Dino Merlin, ni Mirko Merlin Marjanovic ne mogu da skockaju multivitaminski sok, cak ni ako Borka Vucic, duhovna majka Aleksandra Vucica (dabogda ih oboje razmazala trola u Gospodara Vucica), samopregorno uskoci u sokovnik (bljak!). Ali sve ovo je, kako bi to rekli angloamericki zlikovci, osvedoceni neprijatelji tzv. srpstva (koliko samo taj zbirni oblik, poricanje individualnosti vec na nivou morfologije, doprinosi beslovesnom milju koje pozamasni i, sada se to vec moze mirno i pouzdano ustvrditi, eklatantno maloumni segment etnicke srpske populacije obuzme na svaki spomen ove reci), voda ispod mosta. Bombe su pale, i cinjenica da smo sada i empirijski utvrdili da ono sto veci deo naroda od milja naziva "Slobom" (iako je termin "maligna ameba" mozda nesto blizi istini, pa makar i bio pomalo izvan domasaja prosecnog srpskog vokabulara), nema nikakav problem da jednu totalno iscrpljenu i osiromasenu drzavu bez ikakvog pojmljivog razloga (ako tlapnje o "unutrasnjem suverenitetu", citaj: ne bismo da nam se iko mesa u kradju klikera, pogotovo ne stariji i jaci gelipteri; one za koje ta arhaicna floskula jos uvek ima neko carobno dejstvo -- meni licno se cini da je poslednjih decenija ona uglavnom sluzila kao alibi za bahanalije lokalnih psihopata -- rado bih priupitao sta misle, da li "unutrasnji suverenitet" ima ikakvu vrednost bez pravih demokratskih institucija koje mu pribavljaju legitimnost, i sta je, po njima, vaznije, fikcija drzavne samovlasnosti ili realnost flagrantnog krsenja ljudskih prava?) uvede u rat sa najjacom vojnom silom na svetu (koja bi, by the way, da ovaj narod ima dva grama mozga morala da bude najvazniji saveznik neke vrlo hipoteticne, racionalne Srbije), gubi svaki znacaj. Kada vam tomahavk svrati na kaficu, mozda je vreme da sprovedete odredjenu redukciju svojih do tada, onako, balkanski, onako, slovenski, onako, brate, ljudski i, sasvim malo, komunisticki, sirokih vizura i prioriteta. Naravno, ko god posto-poto zeli da ostane zajapureni barbarogenije koji i dalje (koliko mu taj prokleti pesak oko glave dozvoljava) balavi o nekoj laznoj i selektivnoj "pravdi" (mislim, lepo je biti etican, ali, koliko se secam, kada je rokalo po Sarajevu, na tim protestima ljudi su manje-vise mogli da se na prste, katkad i na prste momaka iz pilane, izbroje, na sta bih s narocitim zadovoljstvom pohitao da podsetim dame i gospodu koji se u poslednje vreme osecaju nevinim demokratskim zrtvama zlocinacke agresije, i kao krunski dokaz navode svoje ucesce na onim protestima, 1996/97), ima puno pravo da tako i ucini, ali neka se posle ne zali ako se jednog lepog dana probudi kao "Dinastija", to jest raznesen u jedno pola miliona epizoda koje ni doktor Frankenstajn, ni Gospa Trojerucica + Majcica Singerica nece moci da zakrpe, barem dok mrtav ne prdne. Glupost je, da podsetim, kaznjiva. Greske se, da podsetim, svuda, osim u samoupravnom socijalizmu, placaju.

Elem, sluga Jernej je popio klasicni nokaut u prvoj rundi (Tajson nije imao vremena da iscita Bloha i Markuzea), Indijana Dzons je mrtav ladan izvadio utoku i isprangijao ga kao onog baju sa turbanom sto je strasno ratoborno terao muve svojim predimenzioniranim perorezom, sreo je Prljavog Harija malo nadrkanog posle subotnjeg kupanja pa netom mirise ljubicice zguza, itd., te je mozda napokon vreme da se zaborave folklorne budalastine raznih "oceva nacije" sa srednjom strucnom spremom i potresne invektive multimaliganskih bardova iz Francuske 7 (sirota gospoda dinosaurusi su vec godinama toliko obuzeti srpskim nacionalnim pitanjem, odnosno, pre, njegovim laganim, ali sigurnim ukidanjem, da ce im uskoro, kao u dobro, staro doba Jure, trebati jos jedan mozak, smesten tamo gde ledja prestaju da se pristojno zovu, da bi ujutru mogli da kupe panju bez slovenske antiteze), i trezveno se razmotre realpoliticke opcije pred kojima stoji tzv. Srbija polovinom 1999. A da bismo to uradili, neophodno je prethodno utvrditi kakvu zemlju zelimo da imamo kada se sve ovo zavrsi ("sve ovo", ipak, koliko god bude trajalo, kad-tad mora da se zavrsi). Ja znam tacno sta zelim: demokratsku, kapitalisticku, denacifikovanu Srbiju koja je nepovratno inkorporirana u sve evropske i zapadne strukture, na prvom mestu Evropsku uniju i (zlocinacki, itd, neka mi pasionirani mrzitelji oproste sto nisam opsirniji) NATO. A to zelim zato sto je to jedini nacin da ja i moji eventualni potomci (da i ne spominjem sve one sto su zbog kriminalne zaslepljenosti mog naroda vec nadrljali, ili su, pak, vidjeni da nadrljaju, samo zato sto slucajno pripadaju nekom drugom narodu ili veruju u nekog drugog boga od onog koga Amfilohije, Atanasije i ostale naci-klerikalne amfibije i atamani tripuju kao svog ujaka) zivimo mirnim, produktivnim i materijalno obezbedjenim zivotom, bez straha od spoljnih (jedan nedovoljno daleki medjunarodni komsija, obicno personifikovan kao medved je, na neku cudnu foru -- hvala, Marina -- u tom kontekstu neizbezna asocijacija) ili unutrasnjih (komunisti, fasisti i ostala njima podobna gamad) pretnji. Krenu li stvari drugim pravcem, na svaki nacin cu nastojati (a u toj nameri tesko da sam usamljen) da za stalno (ili barem za uglavnom: naravno, ne pre nego sto ucinim sve sto je u mojoj moci da popravim stvari) promenim zemlju, navike i papire, koliko god da mi je to (narocito u varijanti obaveznog programa) intimno mozda mrsko. No pametni ljudi idu pre nego sto moraju, a cak i poluidioti poput mene ne bi trebalo da sebi dozvole (u meri u kojoj to od njih zavisi) da budu izbeglice vise od jednom u zivotu, a uostalom, mojim doskorasnjim (i, nadam se, buducim) sugradjanima, kosovskim Albancima, po svoj prilici je bilo pedeset puta mrskije da napuste svoje domove (ako su ih uopste napustili zivi), i, za razliku od mene, koji, premda imam vrlo malo para, nikakav posao i tanak legalni status, trenutno ipak sedim u udobnom stanu stare prijateljice, pijuckam nes-kafu, i kroz prozor poprskan kapima kise (jedino je vreme stvarno sugavo) posmatram nadasve inspirativnu konjanicku statuu Jana Ziske na brdu prekoputa, sada vecinom sede u klimavim satorima ili, prosto, u blatu, piju mahom vodu sumnjivog kvaliteta, a lep pogled im uglavnom kvare ograde drljavih izbeglickih logora. I to je manje-vise to: oni ciji je koncept buduce Srbije radikalno drukciji mogu slobodno da prestanu da citaju (samo ce se iznervirati jos vise nego do sada), a vidjacemo se jos, na birackim mestima ili (ako bas bude moralo, zasto da ne) preko nisana.

E, a sad kad smo medju svojima, mozemo malo da se opustimo, mi, uostalom, svi zelimo slicno, mi nismo ni crveni ni crni, mi cemo se lako dogovoriti... Da, ali vazi, sto bi rekli moji mladi prijatelji kojima gnusni zandari kod kuce potpuno neosnovano pripisuju par desetina nekakvih "dela"... Mozda bi tako cak i bilo da nije cinjenice da, po mom skromnom mnenju, jedan od glavnih razloga sto osiromaseni uran danas rominja po muskatlama moje osiromasene keve i laznjacima s Bulevara vec nacetim plucima mojih osiromasenih prijatelja (a i ja sam ga se, hvala bogu, napasao za skoro mesec dana boravka u S/M-rimejku "Male sirene") predstavlja tzv. srpska demokratska opozicija, koja je od svega toga uglavnom samo srpska (a taj epitet se, globalno gledano, neka mi gospodin Vuk Draskovic, koji nije zeleo "Sarrbiyah off kalashnyikovs" -- inace, zajedno s pokojnim Dzoharom Dudajevim svojevremeni finalista svetskog takmicenja za "Ljudozderski akcenat godine", a cujem i da opet trenira -- i svi ostali svetosavstvujusci retardi oproste, vec sedam-osam godina iz nekog cudnog razloga mahom koristi kao pezorativni termin). Gorusica me spopada od u poslednje vreme strasno modernih jadikovki nad toboz upropascenim naporima da se srpski narod privede demokratiji: to, kao, samo sto se nije desilo, kad zapadni zlikovci iz cista mira bacise bombe i sve pokvarise, a jedini problem je sto to uglavnom izjavljuju ljudi koji se deset godina, ponavljam: deset godina -- "bore protiv vlasti" a da im je za to vreme, kao osvezavajuci kontrast u odnosu na spomenuti narod (ja bih, za razliku od veceg dela te gospode u tu kategoriju, mozda, sasvim malo, ukljucio i Albance), falila samo, kako bi to moja vec spomenuta majka (odn. vulg. "keva") rekla, peruska pa da polete. Naravno, NATO je mogao da saceka da "opoziciona" gospodja X jos jednom ode u Pariz u soping ili da gospodin Y, "opozicioni" poslanik, renovira lokal, ili, pak, da gospodin/gospodja Z, perjanica "opozicije", primi jos koju evropsku ili svetsku pohvalnicu za unapredjenje demokratije, ali nije. Jebi ga, XYZ, zivot je surov. Tzv. srpski narod je, mili moj XYZ (a u tom procesu si ti imao i te kako zapazenu ulogu) za poslednjih deset godina sa iznenadjujucom efikasnoscu uspeo da prokocka svoje pravo da odlucuje o vlastitoj sudbini. Sve sto je trebalo uraditi bilo je pokusati da se shvate i primene jednostavna (i u vecini slucajeva vrlo korisna) pravila jednog novog sveta, ali to nikome, ponajmanje onom buketu adjektivalnih kontradikcija zvanom srpska liberalna inteligencija (uostalom, kakvu to liberalnu inteligenciju moze imati zemlja u kojoj je vecina toboznje intelektualne elite -- docnije po hitnom postupku od salonsko-maoisticke ili rozikasto-opancarske preimenovana u liberalnu -- posedovala partijske knjizice ne zato sto se to moralo vec jednostavno zato sto su voleli celu pricu: Marks, Engels, a, bogami, i Lenjin mislili su dobro, ali su im mangupi iz sopstvenih redova, nazalost, dosli glave) jednostavno nije padalo na pamet. Pa se sve tako i zavrsilo, a (sa preimucstvom naknadnog uvida to se sasvim laka srca moze reci) nije ni moglo drukcije.

Tako da sada bar imamo jasan slucaj sindroma Mirka Topalovica (ili cemo da se menjamo, ili nas nece biti), samo sto je ta jasnoca uzasno skupo placena, a, nazalost, cak i oni od kojih bi neupuceni mozda ocekivali zdraviju pamet i konstruktivniji pristup iscrpljuju se u sasvim jalovim apelima da "bombardovanje prestane" (to je, uprkos potpunoj nerealnosti postavke, a, istini za volju, i gotovo potpunom nedostatku kredibiliteta apelanata -- retki su oni koji su bili jednako glasni povodom Hrvatske, Bosne ili Kosova -- verovatno najlaksi nacin da se stvori utisak da se nesto preduzima bez pravog izbora i preuzimanja prave politicke odgovornosti) ili, pak, ucestvuju (a to je tek jezivo korisna i jezivo razborita rabota) u nezvanicnom takmicenju u upucivanju sto mastovitijih uvreda i otkrivanju sto crnje trulezi u okrilju one ozloglasene vojne alijanse koja vec pedeset godina, na svoju stetu i sramotu, ignorise ciljeve i ideje proleterskog internacionalizma. Ja licno sam, cak, spreman da se bona fide slozim sa vecinom njihovih zamerki (iako se bojim da zar sa kojim su izrecene dosta jasno ukazuje na prisustvo kripto-komunistickih ili kripto-fasistickih, ko to vise uopste moze da razluci, naslaga negde u tamnim dubinama cele price): etika NATO-a je prilicno sumnjiva, nesto vise politicke kontrole mu niposto ne bi skodilo, izgovori su mu cesto smesni, a taktika katkad prilicno naivna, a katkad, izgleda, i nepostojeca. Nazalost, Mr NATO nije prosedi sarmer sa strukom praziluka u donjem zapucku koji se takmici za nekakav "Oskar popularnosti" sa gomilom drugih novokomponovanih kretena: to je baba-Roga visoka tri i po kilometra cija je iskljuciva funkcija da na najneprijatniji moguci nacin budi razne vrste sanjara iz opakih ili bezazlenih iluzija o prirodi ovog sveta. Bilo da je vas privatni Eldorado zemlja Milosa Obilica, Josifa Staljina, Tita, Nehrua i Nasera, ili Hajdegera, Sartra i Fukoa, kada bombe i rakete pocnu da padaju po njoj, to je verovatno signal da se u nekom trenutku razisla sa trecom planetom od Sunca i otisla svojim putem. A da bi paralelni kolosek realnosti zvani Srbija izasao iz kolektivne epsko-marksisticke halucinacije i prizvao se k svesti pre nego sto bude sasvim kasno, potrebno je da makar oni koji su, ako nista drugo, zavrsili nekakve skole (mada je i to, s obzirom na stepen indoktrinacije na svim nivoima domaceg obrazovanja, vrlo sumnjiva prednost), u idiomu mog vec navodjenog zenskog roditelja (ciji indeks citiranosti raste brzinom cifre na nastelovanom taksimetru), malo "mucnu glavom" i "utuve" par neprijatnih (i uslovno prijatnih) istina (koje, naravno, ako vam se ne dopadaju, mozete nazvati i lazima: kako radite, tako cete i proci, kao, uostalom, i ja):

-- Preovladjujuci mentalni okvir i politicka praksa u Srbiji je udzbenicki primer fasizma, i toga je Zapad i te kako svestan, iako iz prakticnih razloga ne oglasava tu cinjenicu na sva zvona.

-- Srpsku opoziciju (s punim pravom, jer je proteklo vise nego dovoljno vremena da se u apsolutnoj vecini pokaze kao korumpirana, konfuzna, neefikasna i zatrovana nacionalizmom) niko u relevantnom svetu vise ne shvata previse ozbiljno, narocito nakon sto su (iz straha, racuna, ili ubedjenja, zar je to uopste bitno?) sve znacajnije opozicione snage precutno ili eksplicitno stale na stranu promasene i zlocinacke politike jednog totalitarnog rezima (pa je cak i Gradjanski savez, mozda i jedina srpska stranka koja je sve do ove poslednje kusnje konstantno pokazivala zavidan nivo lucidnosti i integriteta, a za koju mi je sada zao sto nisam stigao da se pre napustanja zemlje iz nje isclanim -- ako me jos uvek drze u evidenciji, zivo ucesce u stranackim aktivnostima mi nikada nije bilo jaca strana -- izdao saopstenje ciji je smisao manje-vise da se ova politicka organizacija ponosi time sto je njen tadasnji potpredsednik, a uskoro potom i predsednik, gospodin Goran Svilanovic, pozvan u sastav fasisticke armade koja je u tom trenutku uveliko vrsila intenzivno etnicko ciscenje na Kosovu: ako je u pitanju bila ironija, nisam siguran da sam je shvatio).

-- Posto Srbija (srecom) nije ni u centralnoj Africi, ni na tamnoj strani Meseca, vec usred Evrope, na lokaciji koja je kljucna za uspostavljanje celovitog geografskog prostora Evropske unije i zaokruzivanje jugoistocnog krila NATO-a (da to nije slucaj, verovatno bismo sledeca tri veka uzivali uz citav spektar troglodita, od postovalaca kukastog krsta s ocilima, do privrzenika srpa i cekica, ocila od ugljenicnih vlakana u cetiri fluorescentne boje montiramo po potrebi, za simbolicnu deviznu doplatu), pre ili kasnije ce morati da se prilagodi standardima koji u tom delu sveta uglavnom vaze (da, i ja sam cuo i za Kurde, i za Tudjmana, hvala na pitanju, rekao sam uglavnom): kapitalizam ne kao izgovor za kradju na veliko (poput onog u Rusiji ili sadasnjoj Srbiji) vec kao stabilan i ekspanzivan ekonomski sistem, demokratske institucije koje nisu samo fasada, funkcionalan pravni poredak, postovanje ljudskih i manjinskih prava. A sto se duze budu opirali oni kojima takva buducnost (iz prozaicno-pljackaskih ili samo njima znanih, sublimno-sustastvenih razloga) smeta, i sto kasnije se ta (kad-tad neizbezna) promena desi, vise ce i kostati, u svim mogucim valutama.

-- Bombardovanje ni u kom slucaju nije simpaticna, humana, a ni odvise efikasna delatnost, ali ovo jezivo stolece (ciji su dani, srecom, vec sasvim sitno izbrojani) mnogo puta je dokazalo da na odredjene vrste ljudi i politickih sistema razloznost i tolerancija uglavnom imaju suprotno dejstvo. Bilo da je u pitanju Poljska krajem tridesetih, Kuba pocetkom sezdesetih ili Srbija i Kosovo krajem devedesetih (naravno, poredjenje Miloseviceve satrapije sa Trecim rajhom i Sovjetskim savezom funkcionise samo na nivou svetonazora i intencija, sve drugo bi bilo nezasluzeni kompliment), pre ili kasnije postane jasno da Minheni i Dejtoni ne vode nicemu, da se zlo (koliko god sama rec u ovom post-post-dobu simulakruma i rAzlika mozda anahrono zvucala, koncept je ziv i zdrav, pitajte, ako vam spiritizam ide od ruke, one koji to vise nisu, pokojnog Slavka Curuviju, ili ma koju od par stotina hiljada manje eksponiranih zrtava dedinjskih ratova; pitajte, u krajnjoj liniji, sebe -- a to pitanje se moze protegnuti na jos dvadesetak miliona manje ili vise nacetih ljudi, sto u sinisternoj aritmetici tragedije, ako o tako necemu uopste ima smisla govoriti, moze biti i veci hibris od spomenutih par stotina hiljada, koje sada, barem, vise niko i nista ne moze dotaci -- koliko ste zdravlja, srece, zivaca, novca izgubili za poslednjih deset godina, samo zato sto se jednom dezmekastom karijeristi iz Pozarevca i njegovoj histericnoj supruzi prohtelo da se igraju faraona), dopustimo li mu da dovoljno ojaca, napokon mora zaustaviti jedinim argumentom koji nasilno zlo (izvan opusa brace Grim) uopste priznaje -- sebi nadredjenom silom. Pitanje o tome da li neko ima prava da deli packe i da proziva krivce cini mi se sasvim teorijskim i u sustini bespredmetnim. Ovaj svet nije idealna arena apstraktnog morala, vec zivo, kontradiktorno i turbulentno mesto, gde kriterijumi, silom prilika, cesto moraju da budu relativni i kvantitativni, a bojim se da sam, u takvim okolnostima, licno daleko spokojniji ako nezahvalnu i ambivalentnu (ali, izgleda, neophodnu) ulogu arbitra i policajca obavlja neformalni konglomerat dvadesetak privredno razvijenih i (barem komparativno) funkcionalnih demokratija na celu sa Sjedinjenim Drzavama, nego bilo koji drugi izgledni kandidat (kao zornu ilustraciju onoga o cemu govorim nije lose zamisliti sta bi se dogodilo da se u ulozi NATO nekim slucajem nasla Kina ili, pak, pokojni Sovjetski savez: mozda gresim dusu, ali mislim da bi vec posle tri dana u Srbiji bilo vrlo tesko pronaci kamen na kamenu). Nesto se, konacno, moralo uciniti, to je nalagala ne samo situacija na Kosovu, kao neposredan (nazalost godinama kasneci, lose odabran i jos gore odigran) povod, vec i kumulativni efekat deset godina flagrantnih svinjarija, koje su (kakve god ritmovane lazi plemenski intelektualci ispredali o njima) i kvantitetom i kvalitetom ako ne zasluzile istovrsnu odmazdu, a ono barem olaksale savest mnogima koji su dotle (iako, istini za volju, ne svi iz altruistickih razloga: rat kosta, i para, i jos kojecega) izbegavali da podrze oruzanu opciju. Uostalom, dopustiti istom fasizoidnom psihopati da jos jednom povuce za nos sve nacije koje su kakav-takav garant demokratskog poretka na ovom svetu bio bi krajnje opasan presedan, kao stvoren da u tom pravcu ohrabri dosta lokalnih (i ne tako lokalnih: ima jedna pecina stroga cije su glavne znamentitosti Tjen-an-men, Tibet i sad-ih-vidis-sad-ih-ne-vidis ambasade) epigona. Sasvim je druga stvar da li je to nesto uradjeno dobro ili lose (i ta procena moze da varira zavisno od tacke gledista, a mom shvatanju je najbliza vizura u kojoj bih dosadasnji tok operacije okarakterisao kao relativno traljav posao, ali bih krajnji sud zadrzao dok ne vidim kako zavesa pada: izbeglice kod kuce, slobodna Srbija i stabilan, evropski Balkan bili bi vise nego dovoljna kompenzacija, osim naravno za one koji to vec sasvim sigurno nece docekati), i, jos vaznije, sta se moze uciniti da bombe ne ostanu besmislena vezba u gadjanju placena zivotima nekoliko stotina ubogih kolaterala, o cemu za trenutak.

-- Kraj je i najjednostavniji i najtezi. Ono sto je za mene u ovom trenutku najbitnije, konacan rasplet deceniju duge krize koja je moj narod (ima li smisla napominjati da ovaj izraz ovde ne obuhvata iskljucivo etnicke Srbe?) zatrovala, obogaljila i dovela do prosjackog stapa, i povratak Srbije, Crne Gore, Kosova i Vojvodine u njihov prirodni evropski i zapadni kontekst, moguce je iskljucivo ako se zlocuda diktatura Slobodana Milosevica nepovratno ukloni s vlasti i krivci za zlocine pocinjene nad stanovnistvom takozvane SR Jugoslavije i susednih drzava izvedu pred sud i kazne. U trenutnoj situaciji, kada (barem u pogledu ostvarenja ovakvog, po meni jedinog povoljnog i dugorocno stabilnog ishoda) u sustini postoje samo dve mogucnosti, koje bih, uz rizik da preteram sa slikovitoscu, nazvao "opcija Sadam" (prekid vojnih dejstava pre nego sto se srpski rezim prinudi na potpunu kapitualaciju) i "opcija Adolf" (nastavljanje zapocete kampanje do kraja), mislim da bi se (imajuci u vidu dosadasnje iskustvo sa tim rezimom kao glavnim generatorom jugoslovenske krize i trajnu perspektivu Srbije, Crne Gore i citavog poluostrva) trebalo odlucno zaloziti za ovu potonju opciju, cak i ako bi se pokazalo (sto je prilicno verovatno) da je neophodna intervencija kopnenih trupa usmerena na srpsku prestonicu, uz sva razaranja i zrtve koje to podrazumeva. Mozda je cinicno na hiljadu kilometara od Beograda pozivati da se rat, bez obzira na neizbeznu cenu, produzi i zavrsi, ali hrabrost da sledim ono sto mi (od svih ruznih i tragicnih mogucnosti, a sada su vec sve takve) izgleda kao najrazumnije i na duzi rok najmanje pogibeljno resenje, daje mi s jedne strane cinjenica da sam to isto mislio i govorio i dok se cinilo sasvim izvesnim da cu u Beogradu i ostati, a s druge vise od decenije konstantnog ponavljanja identicnog obrasca: kad god bi se Milosevic i njegov rezim izvukli bez ozbiljnih posledica, to je uskoro uradjalo novim, sve pogubnijim nesrecama i za Srbiju i za njeno neposredno okruzenje. Nikakav narociti prorocki dar nije potreban da bi se naslutilo da ce vlast koja se od svojih pocetaka odrzavala iskljucivo na destrukciji svega sto joj je bilo u dosegu, ako se "opcija Sadam" obistini, to jest, ako zadrzi kontrolu nad Srbijom, makar i sa znacajno smanjenom teritorijom (ne mislim da 1999. godine treba trositi reci na dokazivanje da bi, uz dobar izgovor i pod uslovom da mu unutrasnje pozicije time nisu ugrozene, Milosevic pristao na bilo sta, samo kada bi mu se pruzila prilika), uskoro posegnuti za nekim novim potencijalnim zaristem (Crnom Gorom, Vojvodinom, Sandzakom...), ako ni zbog cega drugog, a ono zato sto u sustini i nema drugog izbora. Milosevic i njegovi doglavnici vrlo dobro znaju da bi im sada, kada se vec otislo toliko daleko, svako skretanje s kursa nasilja i represije samo ubrzalo kraj, da im je jedina nada stalno odrzavanje tenzija i sto potpunija mobilizacija zemlje oko regresivnog programa ksenofobije i totalitarizma. Stoga se bojim da povratak prognanika, oporavak Srbije i njeno ukljucivanje u evropske strukture, kao i generalna stabilizacija prilika u regionu, nece biti moguci bez uklanjanja beogradskog rezima i (jer su godine intenzivne fasisticke propagande ostavile duboke tragove: Srbi su danas jedan bolestan i dezorijentisan narod, sa potpuno poremecenim vrednostima) sprovodjenja necega sto bi se, u nedostatku pogodnijeg termina (naravno, cuvajuci punu svest o kulturnim i istorijskim specificnostima), moglo opisati kao denacifikacija Srbije. Mozda se varam, ali rekao bih da je, kada se vec stiglo dokle se stiglo, po svoj prilici bolje da se racuni prispeli za deset ili pedeset godina bezumlja plate brzo i odjednom: u suprotnom, gotovo je sigurno da ce vec ionako ubog rabos uskoro opteretiti nove globe za uvek iznova ponavljane greske.

Napokon (jer sada, strpljivi citaoce ovog prekomerno oduzenog satvorenija, s vrha katarke vec uistinu mozes nazreti kopno i izbavljenje: plasim se da njegove poslednje stranice nisu bile mnogo zabavne, ali vremena su teska, te cak i mi skromni klovnovi katkad moramo da skinemo sminku i, nakon sto smo se, zvizducuci nekakav tuzni adagio, vratili sa sahrane kolege gutaca maceva, pocnemo da radimo vezbe za elasticnost zdrela), zeleo bih da kazem jos da se iskreno nadam da ce klinci koje ce beogradski kleptokrati poslati da brane "otadzbinu" (rec koja je verovatno nastala spajanjem reci "otac", u smislu "zadrigla, postarija, autoritarna muska figura, clan JUL-a" i "dazbina", u smislu "harac, stara stednja, Jezda, Dafina, zajam za Srbiju") imati dovoljno mozga da se na vreme predaju, dezertiraju ili okrenu oruzje na svoje pretpostavljene i njihove nalogodavce, te da ce se sklonista, podrumi i ostali prirucni stekovi za civile, kolaterale, filateliste i malog Pericu pokazati jacim od odlucnosti Milosevica & Co. da brane svoju zlocinacku tecevinu. Znam da to mozda zvuci bolesno i beslovesno, ali ja sam, uprkos svemu, optimista.

Fusnota

(*) Koristim priliku da se zahvalim gospodji Aleksandri Terner, rodjenoj Jovanovic, i gospodinu Majklu Terneru, koji su mi ljubazno stavili na raspolaganje svoj ofis i svoj kompjuter, sto je umnogome olaksalo nastanak ovog teksta, kao i mojoj dragoj prijateljici Branislavi Kuburovic i gospodinu Nikoli Tacevskom na gostoprimstvu, pazljivom citanju i korisnim sugestijama.