Dusan Pavlovic

§1.Od kada se u Centralnoj i Istocnoj Evropi 1989. godine stao masovno rusiti real-socijalizam, problemi prelaska iz ne-demokratskih rezima u demokratske poretke ponovo su dobili centralno mesto u politickim naukama. Verbalno zalaganje za uspostavljanje politickog sistema koji se bazira na vrednostima zapadno-evropske politicke filozofije oznacilo je pocetak tzv. treceg talasa demokratizacije (Huntington, 1991). Jedno od kljucnih pitanja koje je obnovljeno sa povratkom tranzitologije u politcke nauke je i pitanje o povoljnim uslovima prelaska ne-demokratskih rezima u demokratske, odnosno pitanje o tome kako se demokratija u takvim rezimima stabilizuje. U istrazivanju ove pojave najdalje su otisli Linz i Stepan objavivsi krajem 1996. godine knjigu Problems of Democratic Transition and Consolidation.

U dve reci, Linz i Stepan tvrde da prelaz ka demokratskom sistemu i njegovo ucvrscivanje zavise od tri skupa uslova. Prvi skup uslova svodi se na razvijenost pet povoljnih oblasti za demokratizaciju. U te oblasti Linz i Stepan ubrajaju: civilno drustvo, politicko drustvo, vladavinu prava, karakter drzavnog aparata, ekonomsko drustvo (Linz & Stepan, 1996: 7-15). Na drugom mestu dolazi nacin na koji je resen problem drzave i nacije (Ibid., 17-37). Naposletku, demokratizacija zavisi i od tipa ne-demokratskog rezima (Ibid., 38-55), i od aktera koji se nalaze na vlasti u momentu zapocinjanja tranzicije (Ibid., 66-83).

Buduci da u navedenoj studiji, koja skupa sa indeksom dostize skoro 500 stranica, ne postoji jasno objasnjenje kakva je korelacija izmedju svih ovih varijabli, a pogotovu izmedju aktera i struktura, pretpostavljam da autori smatraju kako je dat skup varijabli kardinalno uredjen, pa se prvi skup varijabli smatra presudnijim i znacajnijim od drugog, drugi od treceg, a cetvrti kao najmanje znacajan. Ova pretpostavka se implicitno potvrdjuje i u studijama slucaja na koje otpada najveci deo ove knjige. Ovakav pristup objasnjenju demokratske tranzicije naziva se institucionalnim pristupom buduci da se objekat istrazivanja objasnjava prvenstveno institucionalnim varijablama.

§2. Medjutim, deset godina od zapocinjanja treceg talasa, postalo je jasno da ima slucajeva gde se ovakvim pristupom ne moze nista objasniti. Za takve primere mogu se uzeti, recimo, Srbija i Hrvatska. Dokaz da ova dva primara izmicu teoriji tranzicije najbolje se vidi u tome sto su do danas u tranzitoloskoj literaturi ova dva slucaja ostala nepokrivena. Osim gomile istorijskih, esejistickih i zurnal-studija o raspadu Jugoslavije, za sada ne postoji ozbiljna politikoloska studija koja objasnjava zasto nije doslo do demokratizacije Jugoslavije, odnosno vecine njenih republika nakon njenog raspada. Odsustvo ovakve studije ne moze da bude objasnjeno time sto Srbija i Hrvatska, recimo, ne predstavljaju odgovarajuci predmet analize za teoriju tranzicije. Naprotiv, stvar je u tome da teoriji tranzicije nedostaju analiticka sredstva za uspesno objasnjavanje slucajeva kao sto su Srbija ili Hrvatska.

Ako bi trebalo da se preciznije odredi sta nedostaje Linzovoj i Stepanovoj analizi, odnosno teoriji tranzicije uopste, onda je to upravo jasnije definisana relacija aktera i struktura. Moglo bi se reci da u nekim slucajevima institucije, drustvene strukture i kulturne prilike neminovno uticu na ponasanje aktera i tako ih navode na odredjeno delovanje. Medjutim, ima situacija i stanja u kojima su akteri i njihovo delanje presudni u odredjivanju kojim ce putem krenuti odredjena zemlja. Kada se u Srbiji u periodu 1987-1989. godine rusio real-socijalizam, najveci broj drustvenih, ekonomskih i politickih okolnosti su zadovoljavale osnovne pretpostavke kojima se moglo krenuti u demokratizaciju. Ako se pozovemo na prvi skup Linzovih i Stepanovovih uslova za demokratizaciju, Srbija je ispunjavala cetiri od mogucih pet elemenata (1). Iz Linzovog i Stepanovog teoretskog okvira dolazilo bi da bi Srbija danas verovatno trebalo da bude u Evropskoj uniji.

§3. Problem objasnjenja neuspelih tranzicija, koji je nastao usled teoretski neresene distinkcije akteri-strukture, prevazidjen je u teoriji tranzicije najpre tekstom Giljerma O Donela "Delegative Democracy" iz 1994. godine, a potom i studijom Cehabija i Linza Sultanistic Regimes iz 1998. Nakon skoro desetogodisnjeg istrazivanja rezima u Dominikanskoj Republici, Nikaragvi, Haitiju, Iranu i Filipinima, doslo se do zakljucka da postoji jedna posebna vrsta rezima u kojoj je institucionalni pristup nemocan da da potpuno objasnjenje nastanka i propadanja ne-demokratskih rezima. Ono na sta mora da se obrati paznja prilikom analize sultanistickog rezima jesu licnost vladara, njegov odnos prema podredjenima, odnosi unutar elita, i vrednosti kojima su vladar i elite odane, a ne funkcionisanje institucija ili kulturne pretpostavke za razvoj demokratije.

Prema Linzu i Cehabiju, ovo su osnovni elementi jednog sultanistickog rezima: (1) spojenost drzave i rezima, (2) licna vlast; (3) ustavna hipokrizija; (4) uska socijalna baza; (5) lazni kapitalizam (Chehabi & Linz, 1998: 12-21). Danasnji Milosevicev rezim potpada pod tip sultanistickog rezima buduci da zadovoljava sve njegove elemente osim (4). Medjutim, u ovoj analizi sultanistickih rezima jos je interesantniji opsti razlog zasto takvi rezimi nastaju, odnosno kako propadaju. Prema autorima, sultanisticki rezimi najcesce nastaju kao posledica slucaja, a do njihove promene najcesce dolazi usled rascepa u politickim elitama (Ibid., 50-1). Buduci da sudbina sultanistickih rezima zavisi od sudbine "sultana" koji predstvalja njegovu stajnu tacku (Linz & Stepan, 1996: 70), stiglo se do misljenja da ne postoje nikakve institucionalne, strukturalne ili kulturoloske pretpostavke koje takav rezim mogu odrzati jednom kada "sultan" ode s vlasti.

§4. Kod nas ima slicnih radova koji podrzavaju ovaj zakljucak. Slobodan Antonic u svom tekstu "Drustveni sklopovi, politicki delatnici, demokratski poredak" pokazuje kako je Srbija jedna od retkih zemalja koja je u komunistickom periodu (narocito tokom 80-ih) imala izuzetno razvijeno civilno drustvo, komunisticku elitu koja je bila usmerena na reforme, i liberalno-nacionalnu intelektualnu elitu. A onda se septembra 1987. godine desio puki slucaj: dolazak na vlast Slobodana Milosevica koji evo vec 12 godinu uspesno zatire trag povoljnim okolnostima za razvoj demokratije (Antonic, 1999). Implicitan zakljucak koji sledi iz ove Antoniceve analize je verujem ovaj: da se na Milosevicevom mestu 1987. god. nalazio neki Tomas Dzeferson okruzen Americkim federalistima, Srbija bi danas vec bila konsolidovana demokratija.

Unutar srpske politicke nauke postoje i drugaciji pristupi objasnjenju Miloseviceve vlasti. Razume se, ja ovde ne mogu ulaziti u raspravu sa institucionalnim pristupom koji kod nas zagovaraju Goati ili Pribicevic (Goati, 1996; Pribicevic, 1997), kulturoloskim koji zagovara g-dja Golubovic (Golubovic,1995a; 1995b), ili socijalno-strukturnim ciji je glavni predstavnik Todor Kuljic (Kuljic, 1994), a koji je svoj vrhunac doziveo u tvrdnji Vlade Ilica kako Milosevic predstavlja "efemernu istorijsku pojavu" (Ilic, 1999: 27). Svi ovi pristupi i teorije nesposobni su da objasne na koji nacin se, uz sve prednosti inicijalnog momenta za tranziciju, Srbija pretvorila u sultanisticki rezim u drugoj polovini 90-ih. Teza koju podrzavaju tekstovi Giljerma O Donela, studija Cehabija i Linza, kao i radovi Slobe Antonica upucuju na to da se objasnjenje o neuspeloj tranziciji u Srbiji moze uspesno izvesti prevashodno iz teorije o politickim elitama.

§5. Svrha ovog teksta, medjutim, nije da raspravlja o prirodi i tipu Milosevicevog rezima. Ovde se tvrdnja da je Milosevicev rezim sultanisticki uzela zdravo za gotovo. Svrha teksta je da ponudi osnov za odgovor na pitanje da li nakon propasti Milosevicevog rezima Srbija ima sanse da konacno zapocne sa demokratizacijom. Kako je vec jasno iz § 3, sultanisticki rezim stoji i pada sa jednom kljucnom tackom: svojim vladarom. U nacelu, Linz i Stepan nisu previse optimisticni u pogledu demokratizacije sultanistickog rezima jednom kada "sultan" ode s vlasti. To je doslo otuda sto u najvecem broju slucajeva sultanu tokom svoje dugogodisnje vladavine podje za rukom da unisti skoro sve institucionalne, strukturne i kulturne pretpostavke za razvoj demokratije. Iz tog razloga post-sultanisticki rezim nalazi otezanim ponovnu izgradnju civilnog drustva, drzavnog aparata, ekonomskog i pravnog poretka, i politickog sistema (Linz & Stepan, 1996: 56; Chehabi & Linz, 1998: 37).

U poslednjih 12 godina svoje vladavine Milosevic se svojski trudio da zatre svaki trag svim pretpostavkama za razvoj demokratije u Srbiji. Osim Miloseviceve policije i drzavne televizije, ne postoji ustanova koju Milosevic nije, osakatio, degradirao, obezvredio, razmontirao ili unistio. Drzava, pravo i ustav, parlament, univerzitet, slobodno novinarstvo, trziste, privatno preduzetnistvo, narodno blagostanje, narodni moral, kultura, religija, ljudska prava, dobri odnosi sa susednim nacijama -- sve su to ustanove koje su kljucne za razvoj demokratije, a koje je Milosevic za poslednjih 12 godina doveo do besmisla. U ovoj akciji se na najslikovitiji moguci nacin Milosevicu odnedavno pridruzio i NATO pakt, unistavajuci po Srbiji mostove, fabrike, puteve, zgrade, prevozna sredstva, i ljudske zivote.

Uprkos svemu ovome, ja sam uverenja da Milosevic ipak nije uspeo da zatre svaki trag demokratskim potencijalima u Srbiji i da nakon njegovog odlaska s vlasti Srbija ima sanse da zapocne sa tranzicijom ka demokratiji. Ali buduci da u ovom momentu ne postoji nacin preko koga se naucno ili teorijski moze dokazati kojim ce se pravcem kretati politicka organizacija srpskoga drustva sve dok se ne vidi na koji ce se nacin momentalni rat okoncati, ostaje da se zakljuci kako se takva teza jos samo pretpostavkama i intuicijama moze dokazivati.

Osnovni razlog koji podupire ovu optimisticnu tvrdnju nalazi se bas u prirodi Milosevicevog sistema koji je sultanisticki. Da li ce nakon sultanizma doci do demokratizacije, to u prvom redu zavisi od toga koliko je sultan bio uspesan u unistavanju pretpostavki za demokratiju. Uprkos duhovnim i materijalnim razaranjima koje je Srbija dozivela u poslednjih 12 godina, ta razaranja Srbiju jos uvek nisu dovela na tacku bez povratka. A da li ce nakon zavrsenog rata sa NATO paktom Srbija na tu tacku doci, to ce zavisiti od toga da li ce Milosevicev sistem i dalje ostati sultanisticki ili se pretvoriti u nekakav drugaciji.

§6. Jedan od osnovnih indikatora za intuiciju da se Srbija nece pretvoriti u neku vrstu totalitarnog rezima ja vidim u tome sto se takva organizacija drzave i vlasti vec nije uspostavila za vreme rata Srbije sa NATO paktom. Istini za volju, ratne okolnosti su vidno uvecale stepen totalitarnosti rezima, ali i dalje nisu sustinski modifikovale njegovu prirodu. Raspolozenje medju gradjanima Srbije nije se bitnije promenilo od kada se Srbija nasla u ratu. Oni koji su podrzavali Milosevica i dalje ga podrzavaju, a oni koji su bili protiv njega i dalje su protiv njega. Uopste uzev, u Srbiji se primecuje raspolozenje koje ceo rat uzima kao prolaznu stvar. Jednom kada se rat okonca, stvari ce se vrlo brzo vratiti u stanje pre 24. marta 1999. god. Milosevicev rezim ce se nalaziti tamo gde se i nalazio -- sa ostecenim ali jos uvek zivim pretpostavkama za demokratiju.

Na drugoj strani, ono sto ce se verovatno desiti nakon zavrsetka rata je da ce se Kosovsko pitanje konacno zatvoriti. Sa zatvaranjem Kosovskog pitanja, zatvorice se i nacionalisticki diskurs koji je u Srbiji zavladao dolaskom Milosevica na vlast 1987. godine. Ja sam na drugom mestu pomocu "teorije preusmeravanja politickog diskursa" vec sire objasnio kakvo mesto politicki diskurs zauzima u reprodukciji Miloseviceve vlasti (Pavlovic, 1998a; 1998b). Ovo je kljucna tacka te teorije: u vreme kada je Miloseviceva vlast bila apsolutna i direktna (1989-1997), nacionalisticki politicki diskurs imao je drugorazredni znacaj za reprodukciju Miloseviceve vlasti. Od trenutka kada je ta vlast postala indirektna (nakon izbora 1997), politicki diskurs je postao neophodna komponenta Milosevicevog rezima. Bez njega Milosevic nikako ne bi mogao da vlada buduci da ne bi postojao drugi nacin kojim bi se mogla odrzavati koalicija sa ©eseljevim radikalima i poslusnost Vuka Draskovica.

Cinjenica da uprkos izgubljenoj apsolutnoj vecini u parlamentu i gubitku direktne kontrole osnovnih poluga moci Milosevic i dalje vlada govori o tome kako njegova vlast poznaje tehnike kojima se moze vladati i bez takve vecine. Ali koliko god te tehnike bile efikasne, one su kratkog veka. Iako konkretno resenje Kosovskog problema jos uvek nije poznato, sasvim je izvesno da ce se okoncanjem rata Srbije i NATO pakta okoncati i kosovsko pitanje, a sa njim i nacionalisticki politicki diskurs. Ukoliko se Milosevic ne doseti nekih novih tehnika, nakon zatvaranja pitanja Kosova on vise nece znati na koji nacin da reprodukuje dobre usluge radikala i Vuka Drsakovica, a da oni sustinski ne zadiru u apsolut njegove moci. Time ce se uci u zavrsnu fazu Miloseviceve sultanisticke vladavine -- onu u kojoj njegova moc vise nije ni apsolutna ni direktna. To ce biti prva pretpostavka za nastajanje demokratije u Srbiji.

 

Navedena literatura:

Antonic, Slobodan (1999). "Drustveni sklopovi, politicki delatnici, demokratski poredak". (Manuskript u pripremi za stampu.)

Chehabi, H. E. & Linz, Juan L. (1998). Sultanic Regimes. Baltimore and London: The John Hopkins University.

Golubovic, Zagorka (1995a). "Social Change in 1990's and Social Character: The Case of Yugoslavia", Sociologija, Vol.XXXVII, No.4, str. 441-453.

Golubovic, Zagorka (1995b). "Tradicionalnost i autoritarnost kao prepreke za razvoj civilnog drustva u Srbiji", u: Vukasin Pavlovic (ur.), Potisnuto civilno drustvo, Beograd: EKO Centar, str. 51-70.

Ilic, Vladimir (1999). "Vestina zaokreta", Intervju u listu: Vreme, 6. mart 1999, Br. 437, str. 25-28.

Kuljic, Todor (1994). Oblici licne vlasti. Beograd: Institut za politicke studije.

Linz Juan J., Stepan Alfred, (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation. Baltimore: The John Hopkins University Press.

Huntington, Samuel P., (1991). "Democracy's Third Wave", u: Journal of Democracy, Vol. 2, No. 2, str. 12-34.

O'Donnel, Guillermo (1994). "Delegative Democracy", u: Journal of Democracy. Vol. 5, No. 1, Januar 1994, str. 55-69.

Pavlovic, Dusan (1998a) "Devet teza o Milosevicevoj buducnosti", u: Vreme, 21. februar 1998, br. 383, str. 8-9.

Pavlovic, Dusan (1998b). "Zlatne poluge vlasti", u: Vreme, 22. august 1998, Br. 409, str. 32-33.

Pribicevic, Ognjen (1997). Vlast i opozicija u Srbiji. Beograd: Radio B92.

 

FUSNOTE
(1) U Srbiji tada nije postojalo jedino ono sto Linz i Stepan zovu "politicko drustvo"