Aleksandar Milosavljevic

 

Beograd se tokom rata pretvorio u popriste umetnosti, posebno literarne i pozorisne. Od kada se ovde ponovo zaratilo jugoslovenska prestonica se peretvorila u mocan svetski centar dnevnicke proze. Izgleda da je rat naterao savremenog "beogradskog coveka" da se suoci s vlastitom sustinom, da "padne u sebe", kako bi to konstatovao Branko Masirevic. Jer, pise on u istom eseju, "Tajna istorijskih dogadjaja je u tome sto oni oznacavaju sudar stvarnosti i fikcije". A ovde sada niko ne zeli da se suoci sa stvarnim svetom. Ili barem pokusava da od njega pobegne. Otuda je u Beogradu danas na delu eskapizam u svom najelementarnijem, ali i najplemenitijem obliku. Istovremeno, pisanje dnevnickih belezaka je u ovom casu kod nas dobilo formu ispovesti karakteristicnu za atmosferu bremenitu neizvesnoscu. Jer, ne pokusavaju bas svi da uteknu od stvarnosti; ima i onih koji bi da je objasne, protumace i razjasne (ponajpre sebi) zasto nam se, sto bi rekao kocoperni Gal Asteriks, srusilo nebo na glavu.

U ovako postavljenim koordinatama treba posmatrati i sudbinu pozorista u ratnom Beogradu. Po ustaljenom obicaju, a u skladu s praksom koju potvrdjuju svi dramaticni dogadjaji tokom poslednjih decenija, vec prvih dana agresije na Jugoslaviju domaci pozoristnici su, ne bez izvesne doze mazohizma, pristupili javnom preispitivanju smisla bavljanja pozoristem u oskudnim vremenima, poduhvatili su se analize teatra u casu kada oko scene padaju bombe. Istini za volju, ovu analizu su sada nimalo diskretno inicirale vlasti - republicke i gradske, s namerom da podrze sveopstu tendenciju stvaranja atmosfere koja treba da pokaze da nam NATO ne moze nista, te da se zivot ovde odvija normalno.

Nevolja je, medjutim, u tome sto se pozoriste svojom sustinom (kao, uostalom, i sve druge umetnosti) opire toj vrsti nametnutog zadatka. Teatar, istina, moze da obavi znacajan posao kao glasnogovornik izvesnih ideoloskih i politickih stavova, pa i da korisno posluzi kao sredstvo kojim se iskazuje patriotsko uverenje da nam bombe i rakete nece nauditi; ako zatreba teatar ce igranjem predstava uprkos ratnim razaranjima potvrditi jedinstvo nacije, pribranost naroda. No, u toj poziciji pozpriste prestaje da bude ozbiljna umetnost i pristaje na opasnost da se prepozna kao zabava. U casu kada se postavi pitanje smisla zabavljacke prirode pozorista u ratnim vremenima krug ce biti zatvoren. Na tom terenu osetljivost glumacke branse kada je u pitanju ova tematika postace razumljiva jer nas vraca u vremena kada su neki od najpopularnijih ovdasnjih glumaca, po oslobadjanju Beograda 1945. godine, bili streljani kao izdajnici naroda buduci da su igrali za vreme rata.

Zato su se prestonicki glumci okupili u subotu, 27. marta, na Medjunarodni dan pozorista, na Maloj sceni Ateljea 212 da bi po ko zna koji put raspravljali o ovom vaznom pitanju. Jednodusan stav da i u ratu svako treba da radi ono sto najbolje ume, narusila je sumnja Petra Bozovica da bi sadasnji angazman glumaca mogao imati ruzno nalicje, te bi, mozda, licio na politikantski cin bezumnika koji se, dok padaju bombe, prave da se ovde nista ne desava. To vec, rekao je on, nema nikakve veze s pozoristem koje ce tako biti svedeno na puko propagandno sredstvo. Bez odgovora je ostalo i pitanje Dare Dzokic kako igrati predstave kada upravo proklamovana pravila o ponasanju u slucaju proglasavanja vazdusne opasnosti striktno zabranjuju okupljanja.

Prkoseci optuzbi koja im neprestano visi nad glavom, da svojim dilemama otkrivaju svoje kabotensko licemerje utemeljeno na neutoljivoj potrebi za scenskim nastupom (u ma kakvoj formi, pa i u vidu javnih preispitivanja vlastite drustvene pozicije), ovdasnji glumci su jos jednom odlucili da igraju. Po svaku cenu i uprkos svemu. Tako su se prakticno upustili u rizik da osim gledaoce, svojim igranjem zadovolje jos nekog. Recimo politicare ciji je interes manifestovanje principa koji je najlakse ilustrovati pomocu situacije u kojoj dete koje upravo dobija batine od jaceg placuci vice: "Nije mi nista!".

I zaista, prvi dani pozorisnog zivota u ratnom Beogradu su odisali tom vrstom pozitivne energije, resenoscu svih da pozoriste mora preziveti po svaku cenu. Glumci su igrali bez obzira na zastrasujuci zvuk zavijajucih sirena, na znak za vazdusnu opasnost predstave su tek formalno prekidane, a najzesce niko do gledalaca nije napustao salu kada bi to, zbog moguce opasnosti od raketiranja, ponudio dezurni. Nadmoc pozorista nad zivotom bila je demonstrirana jos u noci izmedju 23. i 24. marta 1999. godine, kada je Havijer Solana saopstio da je pokrenuta ratna masinerija, a Beograd je ocekivao prve rakete. Tada je u Teatru Kult, gde predstave pocinju u 22 casa, dakle kasnije no u drugim pozoristima, igran komad Dovidjenja u Den Hagu Radoslava Pavlovica u reziji Darijana Mihailovica. Uprkos strepnji i strahu zbog onog sto se moze dogoditi, glumci predvodjeni Predragom Ejdusom i Josifom Taticem duhovito su improvizovali i "dopisivali" tekst u duhu dramaticnih vesti koje su te veceri stigle iz Brisela.

Samo nekoliko dana docnije, 4. aprila, u Podrumu Ateljea 212 izvedena je i prva ratna premijera. Milica Mihajlovic je odigrala monodramu Ronalda Harvuda Gosti u reziji Anje Suse. Rad na ovoj predstavi je zapocet znatno pre pocetka rata pa su autori bili suoceni s dilemom: postovati prirodnu potrebu da se predstava izvede kada to nalaze logika proba i rada na njenoj realizaciji ili odlaganjem premijere pristati na naizvesnost i, zapravo, odustati od projekta. Odlucili su se, srecom, za prvu varijantu, a premijera se pretvorila u pravi praznik teatarske umetnosti, u uzbudljivu pohvalu pozoristu.

I odziv publike je prvih ratnih dana bio u skladu s opstim optimizmom. Tako je, na primer, samo prva ratna predstava u Pozoristu "Bosko Buha" igrana pred dvoje - troje zbunjenih gledalaca, da bi docnije sala uvek bila prepuna. Slicno je bilo i u drugim pozoristima koja ne pamte takvu navalu gledalaca. Valja, medjutim, priznati da je publika verovatno bila privucena i besplatnim ulaznicama u pozoristima koja dotira gradska vlast, dok ih u Narodno pozoriste, instituciju finansiranu iz budzeta Republike, mamila popularna "ratna cena" redukovana na polovinu iznosa koji je valjalo izdvojiti ranije. S druge strane, razloge koji su doveli do porasta popularnosti pozorista u sredini koja nije iskazivala vece zanimanje za tu umetnost treba tumaciti i cinjenicama navedenim na samom pocetku ovog teksta, dakle, zeljom ljudi da uteknu od dramaticne stvarnosti, ali i potrebom da tu stvarnost tumace, da u dramskim delima izvedenim na pozornici pronadju odgovore na pitanja koja postavlja drama koja se zbiva u zivotu. Predstave se igraju od 17 casova (osim predstava za decu koje zapocinju u 15 casova), a pred pozoristima su svakodnevno, barem tih prvih dana, nekoliko sati ranije bili formirani dugi redovi onih koji su zeleli u salu. Dabome, samo je deo njih mogao da udje jer su u pozoristima strogo vodili racuna o tome da bezbednost publike u slucaju vanrednih situacija ne bude ugrozena. Iskusni pozorisni delatnici i redovni posetioci mogli su koncem marta i pocetkom aprila da uoce postepeno formiranje nove pozorisne publike, regrutovane od onih koji nikada ranije nisu posecivali teatre, a posebno su uzbudljivi bili prvi susreti novopecenih gledalaca s operom i baletom. Naglaseno interesovanje za pozoriste uslovilo je i dolazak umetnika u Beograd pa su prvo ratno gostovanje u prestonici izveli vrsacki glumci igrajuci 20. aprila Sterijinu Lazu i paralazu u postavci Miroslava Benke, a iz inostranstva je na svoju nakadasnju maticnu scenu izasla Ashen Ataljanc od nadavno primabalerina berlinskog baleta. Odigrala je Dalilu u baletu Samson i Dalila Kamij Sen-Sansa 23. aprila.

Rat je, medjutim, bitno promenio karakter percepcije pozorisnih predstava, uticao je na formiranje drugacijeg pogleda na teatarsku umetnost, preusmerio je tok asocijacija gledalaca. Ali i kritike. Tako su se kriticari nasli pred neresivim problemom: kako pisati o pozoristu koje radi u nenormalnim, ponekad nezamislivo komplikovanim materijalnim i tehnickim uslovima? Kako svedociti o projektima u kojima se mnogo toga, katkad i previse, podrazumeva? Kako analizirati predstave u kojima glumci mobilisu svu energiju i sve snage da bi ostvarili odgovarajuci nivo koncentracije bez koje nije moguce postojati na sceni? Kojim kriterijumima procenjivati teatar koji je prestao da bude samo hram umetnosti i postao skloniste gde se spasavaju zdrav razum, duhovnost nacije, ali i ne retko prkosi smrti. No, pozorista su nastavila da izvode premijere i o tim teatarskim dogadjajima je valjalo pisati.

Vec je premijera Harvudovih Gostiju pokazala u kojoj se meri menja atmosfera i u kom pravcu rat koriguje dozivljaj pozorisnog umetnickog dela. Jer, ono sto je 60-ih godina ovog veka bilo odredjeno tada pomodnim literarnim istrazivanjem odnosa koji se uspostavljaju izmedju otudjenog pojedinca i nezainteresovanog drustva, sada i ovde je postalo metafora nase tragicne izolacije i opravdane bojazni da ce nas spoljasnji pritisci, ali i ne manje zestoki "potisci" iznutra, stajati zdravog razuma. Koncertno izvodjenje Eshilovih Persijanaca u Narodnom pozoristu otreznjavajuce je ukazivalo na nalicje rata sagledano iz perspektive gubitnika. Ni predstave za decu nisu ostale imune na ratnu stvarnost pa je inscenacija Zvezdanog decaka Oskara Vajlda u Malom pozoristu "Dusko Radovic", u reziji Ivane Vujic, postala surova scenska prica o vecitom sukobu dobra i zla u kojem ova druga strana cesce pobedjuje, pretvorila se u pozorisni vapaj za pravdom. Premijera Fejdoovog vodvilja Afera Pajarden, kod nas prevedenog kao Hotel "Slobodan promet", na sceni Tetara T (Pozoriste na Terazijama) je otkrila da komedija dobija drugaciju dimenziju u dramaticnim vremenima, te da postaje efikasno sredstvo za odrzavanje duhovne kondicije. Na slican nacin nas je i corba od kanarinca Milosa Radovica, izvedena u Ateljeu 212 u reziji Vide Ognjenovic, podsetila da izvan koordinata koje je uspostavio rat postoji zivot, obican, svakodnevni, ciji su akteri jednostavni ljudi optereceni svojim najjednostavnijim mukama i dilemama. Novo scensko "citanje" komada Janez Sinise Kovacevica, u postavci pisca (prica o zastavniku koji zajedno s JNA napusta rodnu Sloveniju da bi dolaskom u Beograd postao jedan od tragicnih gubitnika u kataklizmi koju je izazvao raspad SFRJ) dobila je drugacije konotacije i otkrila slojeve i znacenja koje u ovom komadu ranije nismo prepoznavali.

* * *

Posle pedesetodnevnog trajanja rat nastavlja da menja profil nase pozorisne stvarnosti, otkriva nove aspekte ove umetnosti, ali baca i drugacije svetlo na nas odnos prema teatru. Minuo je prvi talas euforije, a stisalo se i prvih dana sveprisutno osecanje da je rat prolazna pojava koja nas se samo povrsno dotice. U medjuvremenu sve je vise zrtava i sve je tananija granica izmedju vojnih i civilnih ciljeva. Iscilio je osecaj sigurnosti koji je bio karakteristican za dozivljaj rata u pocetku. Utihnula su i parateatarska junacenja po gradskim trgovima i mostovima a sve intenzivnije se osecaju posledice rata ne samo na materijalnom vec i psiholoskom planu. Samim tim promenio se i odnos prema pozoristu. U pocetku prepune sale sada se postepeno prazne, potencijalni gledaoci nisu vise spremni da rizikuju odlazeci u teatar. I energija pozorisnih stvaralaca smalaksava. Glumci ne dobijaju plate, reditelji i ostali autori predstava ostali su bez honorara. Nikada vise energije nije troseno u pozoristu no sto je to slucaj ovih dana, nikada glumci nisu ulagali vecu koncentraciju i snagu da bi uspstavili kontakt s publikom, ali i s druge strane rampe nikada nisu sedeli blagorodniji gledaoci. Istovremeno, u ovdasnjim pozoristima nikada nije bilo manje umetnosti. Pozoriste kao da se naslo pred dilemom: da li da definitivno odustane od nje i posveti se estradi sve intenzivnije podrzavanoj od strane vlasti.

Cini se da pozoriste, autenticno, ozbiljno, ono koje je izgledalo kao savrseno dobra ideja prvih dana rata, sada uspostavlja distancu u odnosu na zivot. Povlaci se u sebe, ponovo se zatvara pred mogucim zloupotrebama, i ceka neka druga vremena. Koliko ce na njih cekati, kakva ce ona biti, kao i sta nas sve jos ceka - to niko ne zna.