(Povodom teksta "Veceras je nasa festa")
Dejan Ilic

Iole pazljiviji citalac svakako je primetio da je tekst Vladimira Petrovica "Veceras je nasa festa" nastao pre nego sto su obustavljeni vazdusni napadi NATO-a na Jugoslaviju. Tekst sam dobio negde pocetkom maja, dve-tri nedelje pre nego sto je prvo elektronsko izdanje vanredne serije casopisa "Rec" bilo postavljeno na mrezu. U isto vreme stigli su i ostali u "Reci" vec objavljeni tekstovi pored cijih naslova u sadrzaju stoji datum 24. maj. Jedino je objavljivanje teksta "Veceras je nasa festa" bilo odlozeno za mesec i vise dana. Zasto?

Najjednostavnije receno, iako mislim da bi Vladimir Petrovic imao dovoljno dobrih argumenata da dodatno obrazlozi i odbrani u tekstu izneto vidjenje socijalnih i politickih prilika u Jugoslaviji, ne mislim, kao sto nisam mislio ni pre mesec i po dana, da te i takve prilike mogu na bilo koji nacin opravdati akciju NATO-a protiv Jugoslavije. Naprotiv, cinilo mi se tada, a cini mi se i danas, da je, ako se u vidu imaju iskljucivo prilike u Jugoslaviji, NATO izveo jednu potpuno nepromisljenu akciju, cije pogubne posledice, pored toga sto su bile predvidive, nisu bile ni nuzne ni neizbezne. Buduci da sam za vreme bombardovanja mislio da je najvaznije da bombardovanje prestane, ispalo je da sam, uprkos zelji da u ovoj vanrednoj seriji "Reci" budu objavljivani tekstovi u kojima autori sa razlicitih stanovista zastupaju razlicite stavove u vezi sa trenutnom situacijom u Jugoslaviji i njenim mogucim ishodima i resenjima, nametnuo i jedno ogranicenje: ako svi objavljeni tekstovi i nisu eksplicitno protiv bombardovanja, ni u jednom od njih (izuzev prilicno uzdrzano i sa jasnim ogradama u tekstovima Jirgena Habermasa i Dzordza Sorosa) bombardovanje nije podrzano.

U vezi sa ovim ogranicenjem neko bi mogao da pita da li bi u "Reci" bio objavljen tekst koji nudi prihvatljive razloge u korist izvrsenog bombardovanja. Mislim, eto, mozda tvrdoglavo, da takvi razlozi ne postoje. Pa, shodno tome, mislim da nisu bili izneti ni u tekstu Vladimira Petrovica. Sasvim grubo, i pored, u duhu dobre volje, eksplicitno iznetih sumnji u kompetentnost, pravednost i dobre namere vodja NATO-a, Petrovicev tekst dao bi se svesti na sledecu tvrdnju: srpski rezim, a nazalost i sam "takozvani narod" (sta god da se pod "takozvanim narodom" podrazumeva, a izgleda da se podrazumeva onaj deo gradjana Srbije koji je izricito podrzavao ili se nije otvoreno protivio politici i delima srpskog rezima i koji, prema, rekao bih spornom, misljenju autora teksta "Veceras je nasa festa", predstavlja apsolutnu vecinu gradjana Srbije, ne racunajuci vecinsko stanovnistvo nekada juzne pokrajine), ponasali su se, narocito u poslednjih deset godina, izrazito neodgovorno, a ne retko i kriminalno, i zato ih je NATO, kao produzena ruka razvijenog i demokratskog sveta, s pravom kaznio, da ne kazem izdevetao. Recima samog autora, srpskom stalno rastucem "nasilnom zlu" je jednom "njemu nadredjena sila" morala da stane na put.

Da se ovaj argument ne drzi, mislim da je vec sada, dve nedelje posle bombardovanja, ocigledno. Rastucem, nasilnom zlu, kako srpskom, tako, sada se ispostavlja za one koji to ranije nisu znali, i albanskom, nije se stalo na put. Buduci da su oni koji su akciju pokrenuli proglasili i njen kraj i uspeh, a, kako vidimo, zlo nije unisteno, ispada da eliminacija zla i nije bila glavni cilj akcije nadredjene sile. Ovo dalje upucuje na zakljucak da ne postoji uzrocno-posledicna veza izmedju samog zla i akcije njemu nadredjene sile za "zaustavljanja zla", odnosno da bombardovanje Jugoslavije ne moze da bude opravdano zlom koji su pocinili srpski rezim i "takozvani narod". Moglo bi se otici i korak dalje: sto se moralne opravdanosti tice, ponasanje srpskih snaga sada na Kosovu ili u poslednjih deset godina na prostoru bivse Jugoslavije i akciju NATO-a treba, dakle, posmatrati kao nezavisne dogadjaje (drugim recima, ovi dogadjaji ne mogu stojati u uzrocno-posledicnoj vezi zlocina i kazne), ali na jednom drugom nivou rec je zapravo o dogadjajima koji spadaju u istu kategoriju bahatog, nepromisljenog ponasanja sa predvidivim pogubnim posledicama. Sa ovim u vezi mislim da je zanimljiva ocita dvosmislenost sintagmi koje je upotrebio Vladimir Petrovic: "nasilno zlo" i "njemu nadredjena sila". Naime, sila nadredjena nasilnom zlu moze biti dobro, ali moze biti i vece, mocnije i u tom smislu nadredjeno zlo.

Eto, to su, ukratko, moji "cenzorski" motivi. Njima svakako treba dodati jos jedan, koji nije u vezi sa stavovima iznetim u samom tekstu: jednostavno receno, bojao sam se da bi objavljivanje teksta koji podrzava bombardovanje, i pored toga sto tekst ne moze da bude shvacen nikako drugacije nego iskljucivo kao iznosenje licnih stavova autora, moglo da ugrozi autore ostalih tekstova objavljenih u "Reci", s obzirom na zakonske mere koje su stupile na snagu proglasenjem ratnog stanja u Jugoslaviji.

Bilo kako mu drago, tek, iz neke druge perspektive, citava ova "cenzorska" prica dala bi se svesti i na jedan sasvim jednostavan iskaz: okolnosti i neki visi, nadredjeni interesi ucinili su da trenutak ne bude pogodan za objavljivanje teksta "Veceras je nasa festa". Razume se, ovaj iskaz u usima gradjana demokratija istocnog tipa zazvucace sasvim poznato. Otuda, ipak, izvesna gorcina i, uprkos svim objasnjenjima, osecanje da sam se ogresio i o tekst i o autora koji je, uostalom, tekst i napisao na moj nagovor.