Dejan Ilic
Komentare dodali Drinka Gojkovic i Nenad Dimitrijevic

Uvodnici su jedan prilicno krut i otuda, mozda, isprazan zanr; razume se, od samog uvodnika mnogo su vazniji tekstovi koji za uvodnikom slede. Pored konvencionalnih ocekivanja nametnutih samim zanrom, okolnosti od ovog uvodnika traze da odgovori i na sledece pitanje: zasto "Rec", sada kad je sve otislo, ili je daleko odmaklo, dovraga? S obzirom na to da je "Rec" knjizevni casopis, pitanje bi moglo da glasi i ovako: kome danas treba casopis za knjizevnost i kulturu? Ili: kada nema struje i vode, u polurazrusenoj zemlji, da li je bas casopis za knjizevnost ono sto je ljudima potrebno? Reklo bi se, medjutim, da ovako formulisanim pitanjima nikakav poseban odgovor nije potreban. Naime, odgovor je ocigledan i vec dat nacinom na koji su postavljena pitanja.

Pa ipak -- "Rec", ponovo. Medjutim, nova "Rec" nece biti "casopis za knjizevnost i kulturu", ili bar nece biti na nacin na koji je to do nedavno bila. Otuda poslednja dva pitanja gube smisao, pa ni tim pitanjima pretpostavljen odgovor vise nema znacaja. Ali, iskrsavaju nova pitanja. Dakle, zasto i dalje pod istim naslovom "Rec" ako ovaj, ipak, novi casopis vise nece biti posvecen knjizevnosti i kulturi?

Sasvim jednostavno receno, da bi u nekoj sredini postojala knjizevnost, ta sredina bi trebalo da predstavlja koliko-toliko postojano okruzenje za pisanje i citanje. Cak i kratka prica pise se, obicno, nekoliko dana. Ako neko zapocne pricu, treba i da je zavrsi, ne bi li to sto je zapoceo postalo prica, i da bi, kao prica, uopste moglo da ima smisla. Ako za pisanje price treba nekoliko dana, razumno je pretpostaviti da tih nekoliko dana pisac treba da moze da pise. U ovom smislu postojano okruzenje: da znate da cete i sutra, kao danas, u tom okruzenju moci da pisete. Nista vise od toga.

Isto, ili sasvim slicno, vazi i za citanje.

Kako za citanje, ako idemo do kraja, tako i za zivot sam. Drugim recima, ima li smisla ziveti ako je izvesno da ce sutrasnji dan biti poslednji? Ali, da ne idemo tako daleko.

Jasno je da su danas u Jugoslaviji pisanje i citanje priterani uz samu ivicu besmisla, ako ni zbog cega drugog a ono zbog same cinjenice da niko vise ne moze biti siguran da ce sutra nastaviti ono sto je danas zapoceo. Otuda knjizevnom casopisu i ne preostaje nista drugo nego da objavljuje tekstove koji nastaju uprkos besmislu, i koji govore bas o samom tom besmislu. Ali, moze sa dobrim razlogom da pita neko, zar to nije sama sustina knjizevnosti u svim vremenima i okolnostima?

Mozemo li pouzdano govoriti o nekom "smislu" knjizevnosti, ili je taj smisao slucajan kao i sve drugo? Za pisanje, smisao je u cinu pisanja (i obracanja, svakako, ali pisanje je vec obracanje, onaj koji pise moze da se obraca i nekome ko ce, makar i drugde, makar i za sto godina, moci da cita to napisano, pa ce ono time dobiti i definitivni smisao), za citanje -- u cinu citanja. Naredni dan tu, po prirodi stvari, ne igra neku bitnu ulogu. Ingarden to zove "estetski dozivljaj" -- potpuno smo u tom, sto on kaze -- estetskom, zaboravljamo svet napolju. Prema tome, knjizevnost UVEK ima smisla, nezavisno od onoga napolju, a ipak uvek u vezi s tim napolju, bilo da pomaze da se ono zaboravi, ili da dobije smisao. Zato mi se cini da pitanje "cemu pesnici u oskudno vreme" ima samo pozitivan odgovor, ma kako se on formulisao i ma kako se "pesnici" definisali.

Nekada su knjizevni listovi i casopisi, objavljivani u onoj prethodnoj Jugoslaviji, u podnaslovu imali sledecu odrednicu: list ili casopis "za knjizevnost, kulturu i drustvena pitanja". Ko je imao priliku da cita tekstove objavljivane u ovim listovima i casopisima, i uz to zna ponesto o toj drugoj Jugoslaviji, zna i to sta je imao da znaci ovaj dodatak -- drustvena pitanja. I bez pozivanja na savremene francuske mislioce, jasno je da to nije bio tek puki dodatak, nego odrednica koja je upucivala na samu sustinu stvari.

Kada se malo razmisli, ispada da ce se i ova nova "Rec", iako je pet godina tvrdoglavo odbijala da drustvena pitanja doda svom podnaslovu, baviti bas tim drustvenim pitanjima, pre nego knjizevnoscu. Ispada, takodje, i da drustvena pitanja i besmisao u ovom kontekstu stoje kao sinonimi, te da kao sinonimi mogu i mesta u recenicama uzajamno da menjaju. I tako, evo nas sad -- usred besmisla drustvenih pitanja.

O tome da li je "drustveno pitanje" vaznije od knjizevnosti, sta da kazem -- jeste, zato sto mu prethodi, a inace, strogo vrednosno gledano, nije (utoliko sto knjizevnost ima vecu vrednost od nekog politickog mahiniranja, razume se). Ali vrednosni aspekt je ovde podredjen apriornoj vrednosti, ili vaznosti, pragmatickog.

Ne mislim da je drustveno pitanje besmisleno. Tu nedostaje objasnjenje sta se smatra smislenim, a sta besmislenim. Sve je, gledano iz ugla neminovne smrti, i besmisleno, i savrseno smisleno, jer predstavlja iskustvo nasuprot odsustvu iskustva. Drustveno pitanje je neminovnost -- kako zivimo, kako bismo mogli da zivimo, kako (da) se to organizuje -- i zato bih ga tesko mogla zvati besmislenim. Osim toga, kao sto znate, ja mislim da je i Balkan, ili onaj njegov deo zbog kojeg je Balkan opet postao aktuelan -- znaci mi, Srbija, Jugoslavija -- imao svoje bolje i svoje losije trenutke, nije cela drustvena pragma tu uvek bila susti apsurd.

Pitanje Kosova

Nije potrebno mnogo pameti da bi se zakljucilo kako srpski rezim u poslednjih deset godina nije ucinio nista da resi pitanje Kosova. Naprotiv, mnogo je primera koji pokazuju da je srpski rezim sve ono sto Kosovo stvarno ili kao simbol predstavlja u srpskoj istoriji i kulturi dosledno zanemarivao ili svesno razarao, pa je jasno da ni samom resavanju pitanja Kosova nikada nije pridavao ozbiljan znacaj. Srpski rezim je Kosovo upotrebljavao iskljucivo kao efikasno retoricko sredstvo: isticanje Kosova sluzilo je da se u drugi plan potisnu ili sasvim sprece pokusaji da se rasprave brojna pitanja o pogubnom ucinku desetogodisnje vlasti Socijalisticke partije i njenog vodje. Jedno od tih pitanja svakako je i cinjenica da su tokom njihove vlasti izgubile smisao postojanja i sve demokratske institucije u Srbiji.

S druge strane, izgleda kao da se albanski predstavnici pozivaju upravo na osnovna demokratska nacela, koja tako bolno nedostaju u politickom zivotu Srbije, kada nude odredjena resenja za kosovski problem. Na toj drugoj od nekakve dve prividno razlicite a zaista sukobljene strane kaze se: u obzir treba pre svega uzeti postojece ili zateceno stanje. Istorija je manje bitna. Problem Kosova bice resen kada se prihvati i ozakoni slobodno iskazana volja vecine gradjana Kosova u kojoj (bitno) i kakvoj (ocigledno nebitno) zemlji hoce da zive. Tako otprilike glasi, u svojoj demokratskoj formi, argument o postojecem ili zatecenom stanju. To bi bilo takozvano demokratsko resenje oslobodjeno tereta istorije, mita, svega onoga sto prethodi trenutku slobodnog izjasnjavanja gradjana na Kosovu.

Medjutim, ispod demokratskog privida ovako predlozenog resenja krije se citav niz kontradikcija. Na primer, ako je Kosovo, kako to i dalje uporno ponavljaju zapadni politicari i diplomate, deo Srbije, zasto bi se o njegovom statusu odlucivalo na osnovu iskazane volje iskljucivo gradjana Kosova? A ako Kosovo nije vise deo Srbije, svako naknadno izjasnjavanje o statusu Kosova postaje naprosto besmisleno.

Pored toga sto je tek prividno demokratsko, ponudjeno resenje sporno je i zato jer pociva na sumnjivoj logici argumenta zatecenog stanja. Sta je zapravo -- argument zatecenog stanja? Ako ubijem coveka, onda taj covek vise ne postoji, pa ga prema postojecem ili zatecenom stanju nisam ni mogao ubiti. Otuda nemam zbog cega ni da odgovaram. A les? Les svedoci samo o tome da je zateceno stanje razlicito od stanja koje mu je prethodilo. I nista vise od toga, ako se drzimo logike argumenta zatecenog stanja.

I jos: mogao bi sad neko da predlozi, ili zahteva cak, da se zaustavi bombardovanje, i tako se da prilika sadasnjim stanovnicima Kosova da se izjasne u kojoj (bitno) i kakvoj (opet ocigledno nebitno) zemlji bi zeleli da zive. Buduci da su u ovom trenutku vecina stanovnika Kosova Srbi, nije tesko, bas kao i u prethodnom slucaju, pogoditi rezultat izjasnjavanja. I ovom resenju malo sta se moze prigovoriti sa stanovista logike zatecenog stanja. Bez obzira, kao sto smo videli, na leseve.

I jos: i bombardovanje je apsolutno opravdano ako je suditi prema istoj logici. Naime, onog trenutka kada se bombardovanjem stvori stanje u kojem sadasnje Jugoslavije, sa sve stanovnistvom, nema, nece vise biti ni problema Kosova. Koji lesevi?

Ispada tako da sve tri strane, naoko razlicite, slede istu logiku zatecenog stanja, i jedino njome opravdavaju svoje postupke. Drugim recima, u ime te logike, jedna drugu, a druga trecu, nemilice tuku.

Jedna druga logika, od prethodne bitno razlicita, nalaze, ipak, da se u obzir mora uzeti i ono sto je postojecem stanju prethodilo. Pitanje je samo koliko ce se vremenski daleko unazad ici: sest meseci, godinu dana, deset godina, pedeset godina, sto ili sesto godina? A mozda i dalje od toga? Razume se, svaka od strana u sporu isla bi onoliko daleko dok ne dodje do onog prethodnog stanja koje bi joj, da je sadasnje, najvise odgovaralo.

Kosovo -- kako se resava problem, drzanjem za sadasnjost ili rovanjem po proslosti. Pitanje je sta definisemo kao problem. Da li teritorijalnu pripadnost Kosova Srbiji? Ili cinjenicu da se tamo stradava masovno? Mene je, pravo da Vam kazem, svom snagom tresnula vest o Aganijevom ubistvu. Jedan prijatelj mi je napisao: "Moj tata je odrastao sa Aganijem u Djakovici, Aganijev stariji sin je najbolji drug mog brata, mladji sin je moj najbolji drug... Nisam mogao da utesim svoga prijatelja, jer nisam mogao da utesim sebe." Zamislite sebe u toj poziciji, da Vam svakodnevno javljaju kako je ubijen jedan znacajan taj i taj, drugi znacajan taj i taj, itd., a izmedju njih toliki drugi, koje smo skloni da zovemo obicnim ljudima. Kako bismo se mi osecali da gledamo kako Srbi prelaze neku granicu, na kojoj im cepaju dokumenta, i odlaze -- u sta? Tesko je i pomisliti u sta. (A i znamo u sta - s obzirom na iskustvo ljudi iz Krajine.) Po mom sudu, jedini je otac Sava na Studiju B rekao tacno: "Mi kazemo, Kosovo je nasa sveta zemlja. Ali i za Albance je ono sveta zemlja" -- i jeste, sveta ili ne, ali to im je jedina prava kuca. Kao sto smo Vi i ja celog veka ziveli u Beogradu, pa sad ludimo sto se Beograd bombarduje, tako su i oni ziveli po tim popaljenim selima, popaljenim pre NATO-a, a NATO je dodao bogato svemu tome, ali to je druga prica. Mislim da je u pitanju Kosova glavna stvar potpuna otvorenost argumenata -- sve moze, odvajanje, neodvajanje, poluodvajanje, pitanje je jeidno sta su i koliko vrede argumenti, i koliko nevolja odredjeno resenje stvara drugima, na licu mesta i u regionu.

Slozicu se da je "argument zatecenog stanja" rdjav, covek ne mora ici dalje od Dejtonskog sporazuma da bi to shvatio.

O odnosu demokratije i istorije: iz teze da je istorija manje bitna ne proizlazi nuzno "argument zatecenog stanja". O cemu je rec? Ako hocemo demokratiju kao politicki aranzman koji bi bio prihvatljiv za sve ljude i sve grupe u Srbiji, tada valja imati na umu da se istorija ne moze politicki konceptualizirati u nekakvu, recimo, demokratsku alternativu. Upravo, istorija se ne moze ni na koji nacin konceptualizirati u politicki aranzman. Pitanje istorije/proslosti postaje vazno ako kazemo da bez odredjene kulturne refleksije ne mozemo ocekivati da ce bilo kakav demokratski politicki aranzman biti prihvacen. No, iz uklanjanja istorijskog pitanja iz politickog diskursa nikako ne sledi da "ozakonjenje slobodno iskazane volje vecine" ostaje kao jedina alternativa. Prvo pitanje u procesu uspostavljanja demokratije tamo gde demokratije do sada nije bilo jeste normativno, kao pitanje o kriterijumu pravde. Odavde -- institucionalno, proceduralno -- moze ici zalaganje za politicku autonomiju, specijalna manjinska prava itd. Drinka Gojkovic je dobro izostrila problem. Sta je prvo pitanje? Prvo je pitanje kako zaustaviti ubijanje, a potom ide pitanje sta valja uciniti da se ubijanje ne ponovi, odnosno da se prevazidje logika mrznje. Ovde na scenu ulazi pitanje o demokratiji.

Pitanje krivice

Da li je srpska strana spremna da prihvati kolektivnu odgovornost? Ovo pitanje je jasno formulisano i ceka na odgovor. Dakle, pitaju sta sam ja, ili ljudi sa cijim misljenjima o nekim politickim pitanjima bih se uglavnom slozio, znaci, sta smo mi, koji smo bili i jesmo izricito protiv sadasnjeg srpskog rezima, i protiv ostvarenja zvanicno proglasenih i zastupanih srpskih nacionalnih interesa, radili dok su bombardovani Vukovar i Sarajevo? I jos: sta smo uradili za Albance na Kosovu? A onda samog sebe pitam: A sta je trebalo da radimo? I sta su Albanci na Kosovu uradili za nas? I sta smo i jedni i drugi radili na stetu jednih ili drugih?

Pitaju da li prihvatamo krivicu, ne licnu, nego kolektivnu, kao narod. Tako nas i oni, kao i ovi, primoravaju da budemo narod, da se osecamo kao narod i da istupamo kao pripadnici naroda i u ime naroda. Dobro, hajde da zarad argumenta postanem narod, iako mi je jedan komsija odavno odrekao pravo da to cinim rekavsi mi da ja nikako ne mogu biti Srbin. I uz to mi se izvinio, uctivo, sto je morao to da mi kaze. I sto me je uvredio, eto, silom prilika. Jer moj komsija je ocigledno mislio -- donedavno, dok mu nisu sina odveli u vojsku -- da je velika sreca i cast biti Srbin. Ali, da ne duzim o komsiji.

Znaci, kako bismo "mi", Srbi, mogli da budemo krivi? Da bi neko bio kriv treba nesto prethodno da ucini (tako ovo pitanje ocigledno izneverava logiku zatecenog stanja) zbog cega krivicu i snosi. Svojom voljom da ucini, sto znaci da je mogao i da ne ucini. Drugim recima, krivica pretpostavlja mogucnost slobodnog izbora.

E sad, jesmo li "mi", Srbi, u poslednjih deset, ili pedeset godina mogli da biramo sta cemo, kuda cemo, sa kim cemo, i ko da nas predstavlja? Ako bih rekao da "nismo" imali izbora, da li onda svu odgovornost prebacujem na prethodni, kao god i sadasnji srpski rezim, i tako zapravo "nama", Srbima, dodeljujem klasicnu romanticarsku ulogu "nevinosti bez zastite"? A ako bih odgovorio da "jesmo", da li je onda ovo sto se upravo dogadja nesto kao zasluzena kazna, ispunjenje kosmicke pravde? Ili "smo", mozda, napravili pravi izbor, i uradili sve sto treba, shodno izabranom, ali drugima, koji treba da o nasem izboru sude, nedostaje elementarno osecanje, ili smisao, za pravdu?

Mislim da se o Kosovu mora imati jasniji, izostreniji stav. Ili bar izostrenije fokusiranje problema. Dejane, mi jesmo tamo krivi koliko smo teski, nije to sporno. Ta se stvar -- sa nase strane -- stalno mora imati u vidu. Nema sad veze istorija i ko je kome i kada sedeo za vratom. Za vreme Balkanskih ratova Trocki je pisao kako Srbi kose Albance kao snoplje, a srpska nacija to mirno gleda -- mi o tome ne znamo nista, bar ja nisam znala donedavno. Ovo sada MORAM znati. Srpski studenti nosili su transparente "Ne dajte im olovke" pre godinu i po dana, sela su tamo paljena i pre NATO-a, to je ziva realnost. To nije JEDINA realnost, ali zato nije manje bitna. Mi moramo imati dvostruku perspektivu, moramo nauciti da vidimo tudje stradanje, a da je stradanje ne treba ni govoriti posebno.

Krivica -- to je teska tema. Ne vredi je postavljati samo kao: postoji li kolektivna krivica? Ne postoji, naravno, ali sta s tim? Ipak su Srbi cinili zlocine, a da mi o tome ni pravog pojma nemamo.

Da ponovim, stvar je djavolski komplikovana. Ja sam nekoliko puta pisao o tome, i uvek mi je bilo jasno da problem nije u tome da li smo "mi" krivi. Jesmo, i tu se opet potpuno slazem sa Drinkom Gojkovic. No ovo "mi" nije kolektivno odredjenje. To je jedan aspekt problema, a drugi je problem da niko sem nas samih ne moze da otvori diskurs o krivici za sve ove ratove i pokolje u poslednjoj deceniji. Hocu da kazem, ako neko sa strane kaze "Srbi su krivi", to je moralno neprihvatljivo, prosto zato sto nas sve na isti nacin lisava individualnog subjektiviteta. Ali, s druge strane, svako od nas ponaosob mora videti sopstvenu "krivicu", vec zato sto su ljudi ubijani u "nase ime". U strogom smislu, rec je, dakako, ne o krivici, nego o spremnosti/neophodnosti da se prihvati odgovornost za ono za sta mi koji smo uvek bili protiv mrznje i ubijanja kao pojedinci sigurno nismo krivi. To nas vraca na prethodno pitanje, odnosno na problem da li je moguce iskoraciti u buducnost bez "coming to terms with the sinister past". Odgovor verovatno glasi: nije.

Pitanje diskursa

Sasvim je sigurno da se o srpskoj odgovornosti ne moze raspravljati u ostro odredjenim kategorijama apsolutne krivice i apsolutne nevinosti, ali da li "mi" o ovome uopste pricamo u bilo kojim kategorijama. I zaista, koji bi okviri bili podesni da se unutar njih raspravlja o pokrenutom pitanju kolektivne krivice? I da li postoje okviri unutar kojih bi ovo pitanje izgubilo znacaj? Jer diskurs unutar kojeg kolektivna krivica dobija znacaj mozda nije primeren ovoj situaciji. To je diskurs koji je sluzio da se objasne dogadjaji koji su se zbili pre pedeset i vise godina. Zanimljivo je, medjutim, da ovim diskursom sve strane pokusavaju da opravdaju upravo ono sto cine danas. Na stranu sad sto to moze da bude dobar pokazatelj koliko je iskustvo II svetskog rata i dalje prisutno ne samo na prostoru bivse Jugoslavije, nego i u citavom Zapadnom svetu. Nesto drugo je u pitanju: da li je to iskustvo dobra osnova za razumevanje danasnjih dogadjaja. Sta znaci kada Albanci optuzuju Srbe za fasizam, a "zvanicni Srbi", u isto vreme, predsednika Sjedinjenih Americkih Drzava nazivaju -- pezorativno, razume se -- Hitlerom, dok ovaj, u isto vreme, preko svojih zvanicnika trazi od Srba da priznaju krivicu kao sto su to ucinili i Nemci posle II svetskog rata? (I da li na osnovu ovoga treba da ocekujemo i to da ce Jugoslavija posle vojne intervencije NATO-a biti sravnjena poput Nemacke posle osvajanja saveznika, a da ce predsednik Jugoslavije svojevoljno skoncati u nekom od beogradskih podzemnih sklonista?)

Ako sudimo na osnovu preovladjujuceg diskursa na sve tri strane, izgleda da se tokom pedeset godina nista bitno nije promenilo. (A mozda i ne samo tokom poslednjih pedeset godina, nego citava dva veka unazad. Naime, kao da prosvetiteljski diskurs stanovnicima Zapadne civilizacije u ovih dvesta godina pored nacionalne nije pruzio nijednu drugu matricu za formiranje vlastitog identiteta.) Samo je tehnika, vojna posebno, napredovala. Tako smo dobili cak i "pametnu" municiju. Pa kad je vec municija "pametna" onda mozda nikakav diskurs vise i nije potreban. Ili je mozda, kako to opet neki savremeni mislioci uporno ponavljaju, valjanost, prikladnost, upotrebljivost diskursa oduvek pocivala u "pameti" municije, oruzja, sile. Ako tako gledamo, onda su u pravu autor jednog beogradskog grafita i jedan pametan hrvatski teoreticar, ili "tek" novinar, ali briljantan, koji tvrde da izmedju predsednika Jugoslavije i predsednika Amerike nema sustinske razlike, jer obojica cvrsto veruju u "pametne" argumente, dakle, puku silu. I otuda, obema stranama -- ako je suditi prema postupcima OVK i izjavama njenih predstavnika, i sto se trece strane tice nema velike razlike -- odgovara isti diskurs.

Mozemo li mi da predlozimo, otvorimo, smislimo, iskoristimo neki drugi, od ovoga drugaciji diskurs?