Jirgen Habermas
(Sa nemackog prevela Jelena Kaspers)

Jedan rat na granici izmedju prava i morala

Prvim borbenim zadatkom oruzanih snaga SRN okoncan je dugi period suzdrzavanja, karakteristican za civilne tekovine nemackog posleratnog mentaliteta. Sada je rat. Naravno, alijansini "napadi iz vazduha" pretenduju da budu nesto drugo nego sto je to rat u tradicionalnom obliku. "Hirurska preciznost" vazdusnih napada i programska posteda civila zauzimaju zaista visoko mesto na skali legitimnosti. To ukazuje na napustanje koncepta totalnog rata, koji je odredio fiziognomiju ovog stoleca na izmaku. Ali cak i mi koji smo poluucesnici, kojima televizija svake veceri servira konflikt na Kosovu, znamo da stanovnistvo Jugoslavije, scucureno za vreme napada iz vazduha, ne dozivljava nista drugo do rat.

Srecom, u nemackoj javnosti sada nema potmulih glasova. Ni sudbinske ceznje, ni intelektualnog dobovanja o dobrom vojniku. Za vreme rata u Zalivu, retorika dostojna ozbiljnosti situacije i posezanje za drzavnim patosom, za cascu, tragicnoscu i muskim dostojanstvom, bili su jos glasniji od jednog prilicno glasnog mirovnog pokreta. Ni od jednog ni od drugog sada nije ostalo mnogo. Tu i tamo nesto gundjanja zbog utihlog pacifizma i sture parole "o moralnom posrtanju".

Ali cak ni taj tenor nije od koristi, jer i pristalice i protivnici ovog rata koriste jedan prozirno jasan normativni jezik.

Pacifisticka protivljenja pozivaju se na razliku izmedju cinjenja i dopustanja i skrecu paznju na patnje civilnih zrtava, sa kojima jedna ma koliko precizna vojna upotreba sile "mora da se pomiri". No taj se apel ovoga puta ne upucuje dobroj savesti tvrdo kuvanih realista koji se drze drzavnih rezona. On se odnosi na "legal pacifisam" jedne crveno-zelene vlade. Na strani starih demokratija, koje su bile formirane na tradicijama razuma i prava, ministri Fiser i Zarping se pozivaju na ideju domesticiranja prirodnog stanja medju drzavama koje pociva na ljudskim pravima. Time na dnevni red dolazi transformacija medjunarodnog prava u pravo gradjana sveta.

Desnicarski pacifizam zeli ne samo da vrebajuce ratno stanje medju suverenim drzavama ogradi medjunarodnim pravom nego i da ga, u jednom pravno stabilno uredjenom kosmopolitskom redu, ukine. Ova je tradicija postojala i kod nas od Kanta do Kelzena. Ali nju tek sada jedna nemacka vlada zaista i shvata ozbiljno. Neposredno clanstvo u jednom drustvu gradjana sveta stitilo bi drzavljanina i od svojevoljnosti sopstvene vlade. Najvaznija konsekvenca jednog prava koje prevazilazi suverenitet drzava je, kao sto vec nagovestava slucaj Pinocea, licna odogovornost funkcionera za svoje zlocine, pocinjene u drzavne i ratne svrhe.

U Saveznoj Republici javnim raspravama vladaju zakleti pacifisti sa jedne strane i desnicarski pacifisti sa druge. Cak i "realisti" uskacu pod sinjel normativne retorike. Pozicije pro i contra vezane su suprotstavljenim motivima. Oni koji razmisljaju u kategorijama politicke moci ponovo idu ruku pod ruku sa pacifistima, dok "atlanticari", iz puke odanosti savezu, potiskuju svoje podozrenje prema vladinom entuzijastickom isticanju ljudskih prava -- podozrenje prema ljudima koji su donedavno izlazili na ulice zbog stacioniranja raketa ''persing II''. Dreger i Bar stoje uz Strebelea, Zojble i Rie uz Eplera. Ukratko, levica na vlasti i prednjacenje normativnih argumenata objasnjavaju ne samo cudnovato postrojavanje u ubojiti red, nego i umirujucu cinjenicu da se javne diskusije i raspolozenje u Nemackoj ne razlikuju od onih u drugim zapadnoevropskim zemljama. Nikakav poseban put, nikakva posebna svest. Pre bi se moglo reci da se pokazuju pukotine izmedju kontinentalnih Evropljana i Anglosaksonaca, u svakom slucaju izmedju onih koji za savet pozivaju generalnog sekretara UN i traze sporazum sa Rusijom i onih koji pre svega veruju sopstvenom oruzju.

Naravno da SAD i clanice Evropske unije, kao nosioci politicke odgovornosti, polaze od jedne zajednicke pozicije. Nakon neuspeha pregovora u Rambujeu one sprovode kaznenu vojnu akciju kojom su i pretili, ciji je proklamovani cilj uvodjenje liberalnih uredbi za autonomiju Kosova u okviru Srbije. U okviru klasicnog medjunarodnog prava to bi se moglo smatrati mesanjem u unutrasnje stvari jedne suverene drzave, dakle povredjivanjem zabrane intervenisanja. Pod premisom politike ljudskih prava ovaj napad treba razumeti kao oruzanu, ali od strane medjunarodne zajednice (cak i bez saglasnosti UN) autorizovanu mirotvornu misiju. Zapadna interpretacija sugerise da bi rat na Kosovu mogao znaciti skok na putu klasicnog medjunarodnog prava ka kosmopolitskom pravu jednog drustva gradjana sveta.

Ovakav razvoj otpoceo je osnivanjem UN-a i ubrzan je, nakon stagnacije u vreme konflikta Istok-Zapad, ratom u Zalivu i drugim intervencijama. Humanitarne intervencije su se od 1945. desavale, razume se, samo u ime Ujedinjenih nacija i uz zvanicnu saglasnost vlade pogodjene drzave (ukoliko je funkcionisala drzavna vlast). Za vreme rata u Zalivu, Savet bezbednosti se, istina, uspostavljanjem zona zabrane letova nad irackim vazdusnim prostorom i "zastitnih zona" za kurdistanske izbeglice u severnom Iraku vec umesao u "unutrasnje stvari" jedne suverene drzave. To medjutim nije bilo eksplicitno obrazlozeno zastitom jedne manjine koju je proterala njena vlastita vlast. U Rezoluciji 688 iz aprila 1991, Ujedinjene nacije su se pozvale na pravo intervenisanja, koje mogu da koriste u slucajevima "ugrozavanja internacionalne sigurnosti". Danas stvari stoje drugacije. Severnoatlanski vojni savez dejstvuje bez mandata Saveta bezbednosti, ali svoju intervenciju opravdava kao nuznu pomoc jednoj progonjenoj etnickoj (i religioznoj) manjini.

Nekoliko meseci pred pocetak vazdusnih napada, oko 300.000 ljudi na Kosovu bilo je ugrozeno terorom, proterivanjem i pretnjama smrcu. Potresne slike ljudi na zapreznim kolima na putu za Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju u medjuvremenu su sluzile kao dokaz jednog vec duze planiranog etnickog ciscenja. Zadrzavanje izbeglica kao talaca jos vise pogorsava stvar. Iako Milosevicu vazdusni napadi NATO-a koriste da do kraja sprovede svoju uzasnu politiku, zalosne scene iz izbeglickih logora ne mogu obrnuti kauzalnu vezu. U krajnjoj liniji, cilj pregovora je da se zaustavi jedan ubilacki etnonacionalizam. Kontroverzno je pitanje da li se osnove Konvencije o istrebljenju naroda iz 1948. mogu primeniti na ovo sto se sada, pod plastom vazdusnih napada, dogadja na tlu. Ali presudno je ono sto se kao "zlocin protiv ljudskosti" iz temeljnih opredeljenja Tribunala za ratne zlocine iz Ninberga i Tokija prenosi u medjunarodno pravo. Savet bezbednosti odnedavno i ovim pitanjima pristupa kao "pretnjama miru", sto pod odredjenim uslovima opravdava prinudne mere. Ali, bez mandata Saveta bezbednosti, snage koje bi intervenisale mogu da u ovom slucaju izvedu punomoc za pruzanje pomoci jedino iz erga omnes obavezujucih osnova medjunarodnog prava.

Bilo kako bilo, zahtevi kosovskih Albanaca za ravnopravnu koegzistenciju i zgrazavanje nad nepravdom brutalnog proterivanja obezbedili su siroku i diferenciranu podrsku Zapada vojnoj intervenciji. Spoljnopoliticki predstavnik partije CDU (Demohriscanska unija) Karl Lamers jasno je izrazio ambivalenciju koja od samog pocetka prati ovu podrsku: "Nasa savest, dakle, moze biti mirna. To nam kaze nas um, ali nase srce ne pristaje sasvim da se povinuje. Mi smo nesigurni i nemirni..."

Za nemir postoji vise razloga. Poslednjih nedelja sve vise jaca sumnja u mudrost jedne pregovaracke strategije koja ne dopusta nikakvu drugu mogucnost sem oruzanog napada. Sumnje se odnose na svrsishodnost vojnih napada. Dok podrska Jugoslovena prkosno-krutom Milosevicevom kursu zadire duboko u redove opozicije, pretece posledice rata se mnoze na sve strane. Susedne drzave Makedonija i Albanija, bas kao i republika Crna Gora, dospevaju iz razlicitih razloga u vir destabilizacije; u Rusiji, cije je atomsko naoruzanje na visokom nivou, siroki krugovi se solidarisu sa "bratskim narodom" sto vrsi pritisak na vladu. Pre svega rastu sumnje u srazmernost vojnih sredstava. Posle svake "kolateralne stete", posle voza koji slucajno biva pogodjen na bombardovanom mostu na Dunavu, posle svakog traktora sa izbeglicama, svakog srpskog naselja, svakog civilnog cilja koji nenamerno pogadja raketa, na svetlost dana ne dospeva kontingencija rata nego patnja koju "nasa" intervencija nosi sa sobom.

Dileme o srazmernosti tesko je razresiti. Nije li NATO trebalo da najavi razaranje drzavne televizije pola sata ranije? I namerna razaranja (fabrika duvana i rafinerija u plamenu, razorene zgrade, ulice i mostovi, ruinirana privredna infrastruktura zemlje -- sve sto je ionako vec bilo osteceno sankcijama UN-a) uvecavaju nemir. Potresne su slike smrti dece. Jer, uprkos preglednih kauzalnih veza, konci odgovornosti se zaplicu. U strahoti proterivanja stvara se jedno tesko razmrsivo klupko koje cine posledice bezobzirne politike jednog drzavnog teroriste i posledice vojnih napada, koji opet tom istom drzavnom teroristi sluze kao izgovor, umesto da mu obore krvavi presto.

I na kraju, tu je sumnja u politicki cilj koji je postao difuzan. Jasno, pet zahteva upucenih Milosevicu podleze istim besprekornim principima po kojima je konstruisan i Dejtonski sporazum o jednoj liberalno uredjenoj multietnickoj Bosni. Albanci sa Kosova ne bi imali pravo na otcepljenje ukoliko bi bio prihvacen tek njihov zahtev za autonomiju u okviru Srbije. Velikoalbanski nacionalizam, koji je narastao zahvaljujuci svom cepanju, nije nimalo bolji od velikosrpskog, koji bi intervencija trebalo da suzbije. Rane etnickog ciscenja svakim danom cine neizbeznom reviziju cilja jedne ravnopravne koegzistencije naroda. Ali, secesija Kosova bila bi upravo ono sto niko ne zeli. Sem toga, sprovodjenje jednog protektorata zahtevalo bi promenu strategije -- rat na kopnu i decenijama dugo prisustvo mirotvornih vojnih snaga. Ako bi usledile nepredvidjene konsekvence, pitanje o legitimnosti ovog poduhvata retrospektivno bi se moralo iznova sasvim drugacije postaviti.

Nasa vlada oglasava se jednim donekle ostrim tonom i preobiljem sumnjivih istorijskih paralela -- kao da Fiser i Zarping svojom ubojitom retorikom moraju da nadglasaju jedan drugaciji glas u sebi. Je li to strah da bi politicki neuspeh vojnog napada mogao baciti sasvim drugacije svetlo na intervenciju i da bi cak projekat pravnog kontrolisanja medjudrzavnih odnosa mogao biti unazadjen za vise decenija? Zar u tom slucaju od "policijskog zalaganja" koje NATO preuzima u ime medjunarodne zajednice ne bi ostao samo jedan ordinarni rat, cak jedan prljavi rat, koji Balkan baca u jos gore katastrofe? I zar to ne bi bila voda za vodenicu jednog Karla Smita, koji oduvek sve bolje zna: "Ko kaze ljudskost, taj hoce da prevari"? On je svoj antihumanizam izrazio cuvenom formulom: "Humanost, bestijalnost." Sumnja koja nas nagriza kada se pitamo da li je na kraju i sam desnicarski pacifizam pogresan projekat najdublji je izvor nemira.

 

Protivrecnosti realne politike...

Rat na Kosovu dotice jedno osnovno, i u politickim naukama i u filozofiji sporno pitanje. Demokratski uspostavljena drzava postigla je visoke civilizacijske rezultate u pravnom suzbijanju politicke vlasti na osnovu suvereniteta subjekata koji su priznati medjunarodnim pravom, pri cemu ova nezavisnost nacionalne drzave biva izlozena dispoziciji po principu "svetskogradjanskog" ustrojstva. Dolazi li tako do sudara univerzalnosti prosvetiteljstva sa samovoljom jedne politicke sile, koja podrazumeva i potrebu za kolektivnim samopotvrdjivanjem jednog partikularnog kolektivnog bica? To je zaoka realnosti u mesu politike ljudskih prava.

Naravno da i realisticka skola misljenja uzima u obzir strukturne promene onog sistema nezavisnih drzava koji je stvoren Vestfalskim mirom 1648 -- interpendencije jednog sve kompleksnijeg svetskog drustva; opste probleme koje drzave mogu jos jedino kooperativnim putem da rese; rastuci autoritet supranacionalnih uredbi, rezima i postupaka, ne samo na polju kolektivne sigurnosti; ekonomizaciju spoljne politike, brisanje klasicne granice izmedju spoljne i unutrasnje politike. Ali jedna pesimisticka slika coveka i jedan cudnovato mutan pojam "politickog" izgradjuju pozadinu doktrini koja bi manje-vise u potpunosti htela da se drzi medjunarnodno-pravnog principa neintervenisanja. Na internacionalnom lovistu, nacionalne drzave bi trebalo po mogucstvu neometano da se krecu po pravilima sopstvenih interesa i po sopstvenim zakonima, jer su sigurnost i prezivljavanje kolektiva iz perspektive onih koji mu pripadaju vrednosti koje nisu za razmenu, i zato sto iz perspektive jednog posmatraca imperativi svrsishodnog samopotvrdjivanja jos uvek najbolje uredjuju odnose izmedju kolektivnih cinilaca.

Tako vidjeno, intervenciona politika u zastiti ljudskih prava cini jednu kategorijalnu gresku. Ona potcenjuje i diskriminise tu, u izvesnoj meri "prirodnu" tendenciju ka samopotvrdjivanju. Ona hoce da pretpostavi normativna merila jednom potencijalu sile, koji se ne potcinjava normiranju. Karl Smit je ovu argumentaciju jos poostrio svojim neobicno stilizovanim "odredjenjem bica" politickog. Sa pokusajem "moraliziranja" jednog po svojoj sustini neutralnog drzavnog rezona, smatra on, politika ljudskih prava postaje ta koja dopusta da se cak i prirodna borba nacija izrodi u neizlecivu "borbu protiv zla".

Ovome se upucuju ozbiljni prigovori. Ne treba zakljucivati da se u postnacionalnoj konstelaciji pravila medjunarodne zajednice stavljaju brnjice prkosom obdarenim nacionalnim drzavama. Mnogo pre je u pitanju erozija drzavnog autoriteta, radilo se pri tom o gradjanskim ratovima i etnickim konfliktima u drzavama koje se raspadaju, ili se jos drze zahvaljujuci drzavnom autoritetu, sto priziva intervencije -- ne samo u Somaliji i Ruandi, nego i u Bosni i sada na Kosovu.

Ni ideolosko-kriticka sumnja ne moze sebi ovde naci pravu hranu. Ovaj slucaj pokazuje da univerzalisticka opravdanja nikako ne mogu uvek da prikriju partikularnost nepriznatih interesa. Hermeneutikom sumnje tesko da je moguce osuditi napad na Jugoslaviju. Politicarima, kojima globalna ekonomija ostavlja malo prostora za unutrasnje politicke igre, spoljnopoliticko odmeravanje snaga mozda i pruza nekakvu sansu. Ali cak ni Sjedinjenim Americkim Drzavama pripisani motiv osiguravanja i sirenja sfera uticaja, niti NATO-u pripisan motiv osiguranja njegove uloge, cak ni "tvrdjavi Evropi" pripisan motiv preventivne odbrane od talasa useljenika ne objasnjavaju odluku da se posegne za tako ozbiljnim, riskantnim i skupim napadom.

Protiv "realizma", medjutim, govori pre svega cinjenica da su subjekti medjunarodnog prava, krvavim tragovima koje su ostavili u katastrofalnoj istoriji 20. veka, ucinili apsurdnom veru u nevinost klasicnog medjunarodnog prava. Osnivanje UN-a, Povelja o ljudskim pravima i pretnja kaznom za napadacke ratove i zlocine protiv ljudskosti -- sa konsekvencom jednog makar polovicnog ogranicavanja principa neintervenisanja -- bili su nuzni i pravilni odgovori na moralno signifikantna iskustva ovog stoleca, na totalitarno razbuktavanje politike i na Holokaust.

I konacno, prigovor moraliziranju politike pociva na jednoj pojmovnoj nejasnoci. Jer, etabliranje jednog svetskogradjanskog drustva kojem se stremi znacilo bi da ogresenja o ljudska prava vise ne bi bila vrednovana i suzbijana po pravilima morala, nego kao kriminalne radnje u okviru drzavnog pravnog uredjenja. Pravna kontrola internacionalnih odnosa nemoguca je bez etabliranih metoda za resenje konflikata. Upravo ce institucionalizacija ovih metoda stititi odomaceni odnos prema povredama ljudskih prava od jedne moralne nediferenciranosti prava i spreciti neposredan prodor moralne diskriminacije "neprijatelja".

Takvo stanje je moguce postici i bez monopola jedne svetske drzave kao i bez svetske vlasti. Ali, neophodan je bar jedan Savet bezbednosti koji dobro funkcionise, jedno ubedljivo pravosudje internacionalnog krivicnog suda, kao i nadopuna generalnog skupa predstavnika vlada "drugim nivoom", koji bi predstavljao gradjane sveta. No, posto ovakva reforma Ujedinjenih nacija jos nije dostupna, ukazivanje na razliku izmedju prava i morala ostaje, istina, pravilan, ali dvosekli odgovor. Jer, sve dok su ljudska prava na globalnom nivou delom slabo institucionalizovana granica izmedju prava i morala se moze, kao u ovom primeru, izgubiti. Posto je Savet bezbednosti blokiran, NATO moze da se pozove jedino na moralno uvazavanje medjunarodnog prava -- na norme za koje nema efektivnih instanci za primenu i sprovodjenje prava koje je medjunarodna zajednica priznala.

Nedovoljna institucionalizovanost medjunarodnog prava se vidi, na primer, u raskolu legitimnosti i efektivnosti intervencija koje bi trebalo da obezbede ili stvore mir. UN je Srebrenicu proglasio zasticenom zonom, ali trupe koje su tamo bile stacionirane nisu mogle da sprece stravicne masakre koji su se desili posle ulaska Srba. S druge strane, NATO se jugoslovenskoj vlasti efektivno suprotstavlja samo zato sto je postao aktivan bez legitimiteta, koji je Savet bezbednosti odbio da mu odobri.

 

.... i dilema politike ljudskih prava

Cilj politike ljudskih prava je da premosti raskol izmedju ovih situacija koje se jedna u drugoj ogledaju. Ona je, medjutim, s obzirom na nedovoljnu institucionalizovanost medjunarodnog prava, cesto osudjena na obicno zadiranje u jedno buduce kosmopolitsko stanje, ciji dolazak istovremeno zeli i da ubrza. Kako je, pod ovim paradoksalnim uslovima, moguce voditi jednu politiku koja bi trebalo ljudskim pravima, u nuzdi cak i uz pomoc vojne sile, da osigura puno postovanje? Ovo pitanje se postavlja i onda kada je nemoguce svuda delovati -- ni u korist Kurda, niti u korist Cecena ili Tibetanaca, ali zato makar pred sopstvenim vratima na razbijenom Balkanu. Izmedju Amerikanaca i Evropljana pokazuje se zanimljiva razlika u razumevanju politike ljudskih prava. SAD se drze globalnog sprovodjenja ljudskih prava kao nacionalne misije jedne svetske sile, koja sledi taj cilj pod pretpostavkom politike moci. Vecina rukovodstava Evropske zajednice pod politikom ljudskih prava podrazumeva pre jedan projekat pravne kontrole internacionalnih odnosa, sto vec danas menja parametre politike moci.

SAD su u svetu drzava nad kojima UN nema kontrolu preuzele uredjivacke zadatke jedne velesile. Pri tom ljudska prava funkcionisu kao moralni vrednosni orijentiri pri ocenjivanju politickih ciljeva. Naravno, uvek je bilo izolacionistickih protivstruja, a i SAD kao i druge nacije slede prevashodno sopstvene interese, koji nisu uvek u skladu sa objavljenim normativnim ciljevima. To je pokazao rat u Vijetnamu, to uvek iznova pokazuje nacin resavanja problema u sopstvenom "zadnjem dvoristu". Ali, "nova mesovita forma humanitarne nesebicnosti i imperijalne logike mocnika" (Ulrih Bek) ima svoju tradiciju u Sjedinjenim Drzavama. Vilsonovi motivi da se udje u Prvi, kao i Ruzveltovi da se udje u Drugi svetski rat implicirali su i orijentaciju ka idealima koji su duboko ukorenjeni u pragmaticnoj tradiciji. Tome mi, nacija pobedjena 1945, mozemo da zahvalimo nase oslobadjanje. Gledano iz ove veoma americke, dakle nacionalne perspektive jedne normativno orijentisane politike moci, pravolinijsko i beskompromisno nastavljanje borbe protiv Jugoslavije, bez obzira na sve komplikacije, u nuzdi cak i uz angazovanje kopnenih trupa, mora izgledati plauzibilno. No ipak, u tome je bar moguce videti prednost konsekventnosti. Ali, sta cemo reci ako jednog dana vojni savez nekog drugog regiona -- na primer u Aziji -- resi da sprovede oruzanu politiku ljudskih prava koja bi pocivala na jednoj sasvim drugacijoj, naime njegovoj, interpretaciji medjunarodnog prava ili Povelje UN?

Stvari stoje drugacije ako se ljudska prava ne shvate samo kao moralni orijentir sopstvenog politickog delanja, nego kao prava koja moraju, u pravnom smislu, biti primenjena. Ljudska se prava, naime, mimo cisto moralnog sadrzaja, odlikuju strukturnim osobinama subjektivnih prava, koja su po svojoj prirodi upucena na postizanje pozitivne vrednosti u jednom redu prisilnog prava. Tek kada ljudska prava budu u demokratskom pravosudju sirom sveta nasla svoje "sediste" kao osnovna prava u nasim nacionalnim ustavima, moci cemo na globalnom nivou da podjemo od toga da je adresate ovih prava moguce razumeti i kao njihove autore.

Uredbe UN-a na putu su da zatvore krug izmedju primene prisilnog prava i sprovodjenja demokratskog prava. Tamo gde to nije tako preostaju norme i, ma kako sadrzinski bila moralna, silom nametnuta ogranicenja. Naravno, drzave koje su pristale na intervenciju na Kosovu pokusavaju da sprovedu zahteve onih cija ljudska prava gazi sopstvena vlast. Ali Srbi koji igraju na ulicama Beograda nisu, kao sto je to primetio Slavoj Zizek, "opaljeni Amerikanci, koji samo cekaju da budu oslobodjeni kletve nacionalizma". Njima se oruzjem namece politicko uredjenje koje garantuje ista prava za sve. Tako je i sa normativne tacke gledista, sve dok bar UN ne potvrdi nuznost vojnih mera protiv svog clana Jugoslavije.

Cak i 12 bez sumnje demokratskih drzava ostaju, ukoliko same sebi daju ovlascenje za napad, tek jedna partija. One pokazuju kompetencije interpretacije i odlucivanja koje bi sebi, kada bi vec danas sve bilo onako kako treba, mogle da dopuste jedino nezavisne institucije; utoliko ove drzave dejstvuju paternalisticki. Za to postoje jaki moralni razlozi. Medjutim, onaj ko dejstvuje sa svescu o neizbeznosti privremenog paternalizma, taj takodje zna da njegova sila jos ne poseduje kvalitet legitimne pravne prinude u okviru jednog svetskog demokratskog drustva. Moralne norme koje apeluju na nase bolje uvidjanje ne smeju biti nametnute kao etablirane pravne norme.

 

Od politike moci do svetskog drustva

Iz dileme o nuznosti takvog delovanja, koje kao da podrazumeva vec postojece potpuno institucionalizovano svetsko drustvo i cija je namera unapredjivanje takvog drustva, ipak ne proizlazi maksima da zrtve treba prepustiti njihovim zandarima. Teroristicko otudjenje drzavne sile pretvara klasican gradjanski rat u masovni zlocin. Kada vise nema drugog izbora, demokratski susedi moraju smeti da posegnu za, po medjunarodnom pravu, legitimnom pomoci. Ali upravo tada se od nesavrsenog svetskog drustva zahteva izuzetna senzibilnost. Institucije i metodi koji vec postoje jesu i jedine dostupne instance kontrole pogresnih sudova jedne partije koja odlucuje da dejstvuje u ime celine.

Jedan od izvora nesporazuma je, na primer, istorijska nepodudarnost politickih mentaliteta koji su u sudaru. Istini za volju, izmedju vazdusnog rata NATO-a i kopnenog rata Srba ne postoji, kao sto to tvrdi Encensberger, razlika od 400 godina. Povodom velikosrpskog nacionalizma prisecam se pre Ernst-Morica Arnta nego Grimelshauzena. Ali, politolozi su zakljucili da se pojavila jedna nova razlika izmedju "prvog" i "drugog" sveta. Jedino mirotvorna, dobrostojeca OECD drustva mogu sebi priustiti uskladjivanje svojih nacionalnih interesa sa svetskim nivoom pravila Ujedinjenih nacija.

Nasuprot tome, "drugi svet" (u novom citalackom kljucu) stupa u fazu mocnicko-politickog nasledjivanja evropskog nacionalizma. Drzave kao Libija, Irak ili Srbija poravnavaju svoje nestabilne unutrasnje odnose autoritativnom vladavinom i politikom identiteta, vode pri tom ekspanzivnu spoljnu politiku, veoma su osetljive na sva sporna pitanja i neuroticno se drze svog suvereniteta. Ove cinjenice otezavaju medjusobnu komunikaciju. Danas, one opravdavaju zahteve za pojacanom diplomatskom aktivnoscu.

Jedno je to kada SAD, po tragu jedne makar i vredne politicke tradicije, rese da u pogledu ljudskih prava igraju instrumentalizovanu ulogu hegemonijskog garanta reda, a nesto drugo to kada teski prelaz od klasicne politike moci ka svetskom drustvu, preko uzasnih posledica jednog aktuelnog oruzanog konflikta, treba da razumemo kao zajednicki proces ucenja. Sira perspektiva upozorava i na veci oprez. Punomoc koju NATO samom sebi daje niposto ne sme postati pravilo.

(Tekst je preveden iz Die Zeit, Nr. 18, 1999.)