Oliver Goldsmit
(Sa engleskog preveo Vrsan Lestaric)

Posto pripadam onom lutalackom soju smrtnika koji veci deo svog vremena provodi po krcmama, kafanama i ostalim javnim utocistima, imam prilike da posmatram beskrajnu raznolikost naravi, sto coveku sklonom razmisljanju predstavlja kudikamo vecu razonodu od promatranja svekolikih umetnickih i prirodnih zanimljivosti. U jednom od tih skorasnjih svojih lutanja slucajno sam upao u drustvo pola tuceta gospode koja se na prilicno vatren nacin sporila oko neke politicke stvari; kako su bili podjednako podeljeni u gledistima, za resenje problema smatrali su umesnim da se obrate meni, sto me je, prirodno, uvuklo u raspru.

Medju mnostvom drugih tema, iskoristismo priliku da pricamo o razlikama u mentalitetu nekoliko evropskih nacija. Tada jedan od gospode, naherivsi svoj sesir i zauzevsi tako vazno drzanje kao da u svojoj licnosti obuhvata sve vrednosti engleske nacije, izjavi da su Holandjani samo banda pohlepnih lopuza, Francuzi gomila laskavaca i ulizica, da su Nemci pijandure i odvratni prozdrljivci, a Spanci oholi, bahati i osorni tirani, dok u hrabrosti, darezljivosti, obzirnosti i svim drugim vrlinama Englezi nadmasuju ostatak sveta.

Ova veoma ucena i ostroumna primedba primljena je s opstim smeskom odobravanja celog drustva -- celog, mislim, osim vaseg pokornog sluge, koji se, u nastojanju da koliko god je moguce ocuva svoj dostojanstven izgled, glave oslonjene na ruku, jos neko vreme drzao u pozi duboke zamisljenosti -- kao da sam se bio usredsredio na nesto sasvim drugo i da, po prilici, nisam ni obracao paznju na predmet razgovora. Nadao sam se da cu na taj nacin izbeci neprijatnu potrebu da se izjasnjavam.

Medjutim, mome pseudo-patrioti nije padalo na um da me pusti da se tako lako izvucem. Nezadovoljan izgledima da mu misljenje prodje bez sporenja, bio je odlucan da ga potvrdi pravom glasa svakoga iz grupe. U tu svrhu obratio se meni i, s neizrecivim pouzdanjem, upitao me nisam li istog misljenja. Mada nikada nisam direktan u davanju svog misljenja, pogotovo ne onda kada imam razloga da verujem da nece biti u skladu sa stavovima drugih, uvek se, kada sam primoran da ga dam, drzim pravila da iznosim svoje prave nazore. Stoga mu rekoh da se, bar sto se mene tice, ne bih usudio da govorim tako ostrim jezikom osim ako sam proputovao Evropu i ispitao ponasanje ovih nekoliko naroda s najvecom paznjom i preciznoscu; da se, mozda, neki nepristrasniji sudija uopste ne bi kolebao da tvrdi da su Holandjani skromniji i marljiviji, Francuzi umereniji i uljudniji, Nemci cvrsci i strpljiviji u teskom radu, a Spanci mirniji i stalozeniji od Engleza, koji su, iako bez sumnje hrabri i velikodusni, u isto vreme nepromisljeni, tvrdoglavi i neobuzdani, odvise skloni da se oduseve napretkom, a da lako klonu u nevolji.

Mogao sam lako da uocim da je celo drustvo pocelo ljubomorno da me posmatra jos pre no sto sam zavrsio svoj odgovor. Jedva da sam u tome uspeo, kadli patriotski nastrojeni gospodin primeti, prezrivo se nasmejavsi, da je veoma iznenadjen kako neki ljudi mogu imati savesti da zive u zemlji koju ne vole i da uzivaju zastitu vlade ciji su, u svojim srcima, okoreli neprijatelji. Nasavsi da sam tom skromnom izjavom svojih stavova izgubio dobro misljenje svojih sagovornika i dao im priliku da dovedu u pitanje moje politicke principe, a dobro znajuci da je uzaludno raspravljati se s ljudima koji su tako puni sebe, ja odustah od daljeg ubedjivanja i povukoh se u svoje odaje, razmisljajuci o apsurdnoj i smesnoj prirodi nacionalnih predrasuda.

Od svih slavnih izreka iz drevnih vremena nijedna ne pruza vecu cast autoru niti vece zadovoljstvo citaocu (bar ako je rec o osobi plemenitoj i milostiva srca) od izreke onog filozofa koji, upitan ciji je drzavljanin, odgovara da je on "drzavljanin sveta". Kako je malo onih koji danas mogu reci isto i ciji su postupci u skladu s takvim uverenjem! Danas smo toliko Englezi, Francuzi, Holandjani, Spanci ili Nemci da vise nismo gradjani sveta; toliko smo ukorenjeni u jednoj odredjenoj tacki, i toliko smo clanovi jednog tricavog drustva, da o sebi vise i ne mislimo kao o stanovnicima ovog sara, ili o clanovima onog velikog drustva koje podrazumeva citavu ljudsku rasu.

Da su ove predrasude prevladale samo kod najzlobnijih i najnizih pojedinaca mozda bi i bile oprostive, posto ti ljudi imaju malo -- ako uopste imaju -- prilika da se isprave citanjem, putovanjem, ili u razgovoru sa strancima. Ali nesreca je u tome sto oni uticu na misli i postupke cak i nase gospode. Hocu reci, one gospode koja polaze sva prava na ovakav naziv, izuzev imunosti na predrasude, koja upravo, po mom misljenju, treba da bude karakteristicno obelezje jednog gospodina. Jer ma koliko da mu je visoko poreklo, ili polozaj, i ma koliko da mu je bogatstvo -- ako nije oslobodjen nacionalnih i drugih predrasuda usudio bih se da mu kazem da je niskog i prostackog duha i da ne polaze istinska prava na status dzentlmena. U stvari, uvek cete videti da se nacionalnim vrednostima hvalisu najvise oni koji imaju malo, ili uopste nemaju, licnih vrednosti na koje bi se oslonili. Uostalom, nista prirodnije od toga: tanka loza uvija se oko snaznog hrasta bez ijednog drugog razloga na svetu do tog sto nema dovoljno snage da sama sebe podupire.

Ako ko ustvrdi, u odbrani nacionalnih predrasuda, da su one izraz prirodnog i nuznog rasta ljubavi prema sopstvenoj zemlji i da prvo ne moze biti unisteno a da se ne povredi drugo, odgovoricu da je tu rec o teskom promasaju i zabludi. Da je stvar u rastu ljubavi prema zemlji, to dopustam; ali da je u pitanju prirodan i nuzan rast -- to apsolutno poricem. I praznoverje i zanos predstavljaju rast religije, ali ko bi ikad i pomislio da ustvrdi da je to nuzni rast ovog plemenitog principa? Oni su, ako hocete, zaperci ove bozanske biljke, a ne njeni prirodni i pravi izdanci i slobodno se mogu odrezati a da se ne povredi rodno stablo. Naprotiv, sve dok se oni ne odseku, ovo lepo drvo mozda nece cvasti u svem zdravlju i snazi.

Zar nije moguce da volim svoju sopstvenu zemlju a da u isto vreme ne mrzim stanovnike drugih zemalja? Da pokazem herojsku hrabrost i neustrasivu odlucnost u odbrani njenih zakona i slobode, a da ipak ne prezirem ostatak sveta kao kukavice i udvorice? Sasvim sigurno -- jeste. Ako nije -- ali zasto pretpostavljati ono sto je potpuno nemoguce? -- ipak, ako nije, moram priznati, opredelio bih se za izbor onog drevnog filozofa i nosio ime drzavljanin sveta -- radije nego Englez, Francuz, Evropljanin ili bilo koje drugo.

Beleska o autoru:

Oliver Goldsmit (1728[?] - 1774), engleski esejista, pesnik, romanopisac, dramaticar i ekscentrik. Jedno od najpoznatijih i najpostovanijih imena XVIII veka u Engleskoj. Bio je lekar, nastavnik, prevodilac; bavio se istorijom, popularnom naukom, sastavljao pesnicke antologije -- dela koja je pozajmljivao od drugih autora a zatim ih ozivljavao svojim gracioznim, jasnim, citljivim i finim pismom. Putnik i nemilosrdni kriticar zapadnog drustva. Okoreli kockar. Semjuel Dzonson je o njemu napisao: "Bio je covek koji tesko da je ijedan knjizevni rod ostavio nedirnutim i covek koji nista ne bi dirnuo sto ne bi i okitio."

U drustvu bi ga njegov cist jezik i prefinjeni stil napustali ("Nijedan covek nije bio toliko budalast kada nema pero u ruci, niti toliko mudar kada ga ima.") Svoj vrtoglavi uspeh delimicno duguje ljubavi koju je gajio prema svojim likovima, svojoj pakosnoj ironiji i spontanoj smeni radosti i tuge.

Aktuelnost kratkog eseja koji je pred vama nije potrebno naglasavati -- ona je jasna svakome ko se udostojio da ga iscita. U redu za cigarete ispred "Politike" licno sam cuo pricu sasvim slicnu onoj o kojoj Goldsmit ovde raspravlja. Nazalost, u blizini nije bilo nijednog Goldsmita da pruzi malo drugacije vidjenje situacije. Sam se ne bih usudio da se prikljucim raspravi, jer "dobro znam da je uzaludno raspravljati se s ljudima koji su tako puni sebe", a da pozovem kog drugog u pomoc moglo bi znaciti da nisam sasvim siguran u stavove koje zastupam. Kolebajuci se, tokom vise sati cekanja, da ostavim duvan, jos se jace priklonih ubedjenju da, ma koliko ja mislio da su mi sve ovce na broju, neka uvek moze da prodje neopazeno.

Vaznija dela: "Gradjanin sveta" (eseji), "Napusteno selo" (poema), "Vekfildski svestenik" (roman; SKZ, 1898., preveo Lj. Nedic) i komedija "Privolela se da osvoji".